Пређи на садржај

Ву кинески

С Википедије, слободне енциклопедије
Ву
吳語/吴语
нгу1 нгиу2
Ву (Wú Yǔ) написано у кинеском писму
Говори се уКина и прекоморске заједнице са пореклом из Шангаја, Ђангсу и/или Џеђанга
РегионГрад Шангај, Џеђанг, југоисточни Ђангсу, делови Анхуеј и Ђангси провинција
Етничка припадностВу народ
Број говорника
80 милиона (2007)[1]
Дијалекти
Чућу (шангли је СW)
Вуџоу (ђинћу је вуџоу + НЕ чућу)
Језички кодови
ИСО 639-3wuu
Глоттологwuch1236[2]
Лингвасфера79-AAA-d
{{{мапалт}}}
Овај чланак садржи МФА фонетске симболе. Без одговорајуће подршке, можда ћеш видјети знаке питања, кутије или друге симболе умјесто уникод карактера.

Ву је група лингвистички слични и историјски сродних синитских језика који првенствено говоре у Шангају, Џеђанг провинцији, јужној половини Ђангсу провинције и граничним областима.

Главни ву варијетети укључују оне у Шангају, Суџоу, Вуси, Чангџоу, Нингбо, Хангџоу, Шаосинг, Венџоу, Ђинхуа и Јунгкан. Особе које говоре ву, као што су Чанг Кај Шек, Лу Сјуен и Цај Јуенпеј, заузимале су позиције од великог значаја у модерној кинеској култури и политици. Ву се такође користи у Пингтану, Јуе опери и Шангајској опери, прва од којих је по националној популарности друга након Пекиншке опере; као и у наступима популарног забављача и комичара Џоу Либоа. Ву се исто тако говори и у великом броју заједница у дијаспори, са значајним центрима имиграције који потичу из Шангаја, Нингба, Ђингтјена и Венџоуа.

Суџоу је традиционално био језичко средиште вуа и вероватно је прво место где се развио изразити синитски варијетет познат као ву. Суџоуски дијалект се сматра најзначајнијим језичким представником породице. То је углавном била основа ву лингва франке која се развила у Шангају, што је довело до формирања стандардног шангајског дијалекта, који је услед средишта економске моћи и највеће популације говорника вуа, привукао највише пажње. Услед утицаја шангајског дијалекта, ву је као целина погрешно означен на енглеском језику као једноставно „шангајски”, приликом увођења језичке породице за неспецијалисте. Ву је тачнија терминологија за већу групацију која обухвата шангајски дијалекат. Други мање прецизни појмови укључују „ђангнански говор” (江南話), „ђангџески говор (Ђангсу-Џеђанг)” (江浙話), а ређе „вујуе говор” (吳越語).

Ву група (посебно јужни ву) позната је међу лингвистима и синолозима као једна од интерно најразноврснијих међу синитским групама, с врло мало међусобне разумљивости између варијетета по подгрупама. Међу говорницима других синитских језика, ву се често субјективно оцењује као мекан, лаган и течан. У мандаринском постоји идиом који посебно описује ове квалитете ву говора: 吴侬软语, што дословно значи „нежни говор вуа”. Са друге стране, неки варијетети вуа, попут венџоунског, стекли су ноторност због своје велике неразумљивости како за оне који говоре ву, тако и за оне који не говоре ву, у тој мери да је венџоунски кориштен током Другог светског рата како би се избегло јапанско пресретање.[3][4][5]

Ву дијалекти су лингвистички типификовани по томе што су сачували гласне иницијале средњекинеског, будући да већина средњокинеских тонова подлеже регистарском раздвајању, и очувава се долазни тон који се обично завршава глоталним заустављањем,[6] иако неки дијалекти одржавају тон без заустављања, а поједини дијалекти јужног вуа су прошли кроз или почињу да се подвргавају процесу губљења долазног тона. Историјски односи који одређују класификацију вуа састоје се пре свега од два главна фактора: прво географије, како у погледу физичке географије, тако и удаљености јужно или даље од мандаринског, односно ву варијетети су део ву–мин континуитета дијалекта од јужног Ђангсуа до Фуђена и Чаошана. Други фактор је одређивање историјских административних граница, које поред физичких препрека, ограничавају мобилност и у већини случајева више или мање одређују границу ву дијалекта.

Историја

[уреди | уреди извор]

Ву кинески је најстарији од шест главних јужних кинеских варијетета, који води порекло од пре више од 3.000 година, када су Џоу принчеви Тајбо и Џонгјонг мигрирали из региона Гуанџонг у модерном Шанксију у област Вуси-Суџоу у региону Ђангнан, где су успоставили државу Ву.[7] Северни језик који су донели формирао је основу ву кинеског. До ере Шест династија, Ву се већ развијао током једног миленијума и знатно се разликовао од северног говора. Када је велики број северних Кинеза мигрирао у Ђангнан након пада династије Западни Ђин, открили су велике разлике између две варијанте Кинеза. Ово је забележено у савременим текстовима као што је Ши Шуо Син Ју.[7] Јапанска Го-он (呉音, гоон, пинyин: Wú yīн) читања кинеских знакова (добијених из источног Вуа током периода Три краљевства) потичу од древних Ву Кинеза овог периода. Међутим, како је Ву кинески био под снажним утицајем са севера током историје, многе од његових древних карактеристика су изгубљене.[7] Данашњи језик у великој мери потиче од средњег кинеског из СуејТанг ере (6–8. век), као што је случај са већином савремених кинеских језика, при чему су мин кинески језици значајни изузеци.[8] Међутим, многе од древних обележја Вуа су сачуване у Мину,[9] пошто је овај потоњи започео своје постојање као стари ву којим су говорили мигранти у Фуђен током века који је обележио прелазак из касне династије Хан у Три краљевства и Западни Ђин.[10]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Микаел Парквалл, "Вäрлденс 100 стöрста спрåк 2007" (Тхе Wорлд'с 100 Ларгест Лангуагес ин 2007), ин Натионаленцyклопедин
  2. ^ Хаммарстрöм, Харалд; Форкел, Роберт; Хаспелматх, Мартин; Банк, Себастиан, ур. (2016). „Ву кинези”. Глоттолог 2.7. Јена: Маx Планцк Институте фор тхе Сциенце оф Хуман Хисторy. 
  3. ^ „温州话_百度百科”. баике.баиду.цом (на језику: кинески). Баиду Баике. Приступљено 2019-01-20. 
  4. ^ „网友总结最难懂方言:温州话让敌军窃听也听不懂_网易新闻”. неwс.163.цом (на језику: кинески). Архивирано из оригинала 06. 10. 2015. г. Приступљено 2019-01-20. 
  5. ^ 关于越南战争期间中方使用的密码语言,有一说认为并不是温州话,而是来自温州苍南县(当时仍属平阳县)钱库一带的蛮话,参见,苍南广电网 (језик: кинески)
  6. ^ Норман (1988), стр. 180.
  7. ^ а б в Зхоу & Yоу (2017), стр. 51.
  8. ^ Старостин, Сергеи (2009). Гǔдàи хàнyǔ yīн xì де гòунǐ / Рецонструцтион оф Олд Цхинесе Пхонологy 古代汉语音系的构拟 / Рецонструцтион оф Олд Цхинесе Пхонологy (на језику: кинески). Схангхаи: Схангхаи јиаоyу цхубансхе. стр. 3. ИСБН 978-7-5444-2616-9. 
  9. ^ Зхоу & Yоу (2017), стр. 52.
  10. ^ Зхоу & Yоу (2017), стр. 53.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]