Загробни свет

С Википедије, слободне енциклопедије
Игдрасил, модерни покушај да се реконструише старонордијско дрво света које повезује небо, свет и подземни свет.[1][2]
Ноге бога Вишнуа са приказаном Земљом и седам релмова хинду подземног света Патале.[3][4][5] Стопала почивају на космичкој гуји Шеши.

Загробни свет или подземни свет је свет мртвих у разним религиозним традицијама, лоциран испод света живих.[6] Хтонички је технички придјев за ствари из подземља.[7][8]

Концепт поземног света је присутан у скоро свакој цивилизацији, и „могуће је да је стар колико и само човечанство”.[9] Заједничка својства митова о поземно свету су прикази живих људи који путују у поземни свет, често с неким херојским циљем.[10][11][12] Други митови ојачавају традиције да улаз душе у подземни свет захтева правилно обављање церемонија, као што је античка грчка прича о недавно преминулом Патроклу који прогони Ахила док његово тело не може да буде правилно закопана ради те сврхе.[13] Особе с друштвеним статусом биле су обучене и опремљене како би боље управљале подземним светом.[14]

Бројне митологије инкорпорирају концепт душа покојника које путују у подземни свет, са мртвацима који требају да буду преведени преко препреке као што је језеро или река до тог одредишта.[15] Слике таквих путовања могу се наћи у древној и модерној уметности. Силазак у подземни свет описан је као „појединачни најзначајнији мит за модернистичке ауторе”.[16]

Индоевропска реконструкција[уреди | уреди извор]

Многе индоевропске митологије показују доказе за веровање у неки облик „Оног света“ и у многим случајевима, као што су персијска, грчка, германска, келтска, словенска и индијска митологија, река је морала да се пређе да би се омогућио улаз у њега, и ту је је обично био старац који би пренео душу преко воде.[17][18][19] У грчкој и индијској митологији сматрало се да воде ове реке испирају грехе или сећања, док келтски и германски митови садрже воду која преноси мудрост, што сугерише да ће, док се сећања на покојника испирају, особа која пије воду добија инспирацију.[19] Путник ће обично наићи на пса или у својству чувара Другог света или на лутајућег водича. Примери за ово су грчки Кербер, троглави Хадов пас, и индијски सर्वरा Сарвара, један од паса Јаме, чија имена могу да потичу од индоевропског *ḱерберос што значи „пегав“.[19] У индоевропским митологијама Други свет је приказан на много начина, укључујући мирне ливаде, острва и зграде што отежава одређивање како се посматрао оригинални протоиндоевропски Други свет.[19] Владар мртвих је вероватно био Јемо, божански близанац Мануа, првог човека.[20][21]

Германски[уреди | уреди извор]

Види још: Алфхајм, Асгард, Ванахајм и Нордијска космологија

Као што је то био случај у келтским митологијама, у германским митовима јабуке су биле посебно повезане са Другим светом.[20] У скандинавској традицији су представљени митолошки локалитети, као у ирској митологији; међутим, за разлику од ирске митологије, учињен је покушај да се мапирају локалитети Другог света, а не да се наведу локалитети повезани са њим.[18] У Еди су именоване многе локације, укључујући настамбине богова, као што су Одинова дворана у Валхали или Улров стан у Идалару („Јудејл“).[18] Гилфагининг и каснија норвешка песма Драумкваеде описују путовања на онај свет.[18]

Словенски[уреди | уреди извор]

Види још: Вирај

Рани Словени су веровали у митско место где су птице летеле за зиму, а душе одлазиле после смрти; ово царство се често поистовећивало са рајем и назива се Вирај.[22] Говорило се и да је пролеће на Земљу стигло из Вираја.[23] Капије Вираја су спречиле смртнике да уђу. Чувао их је Велес, који је понекад узимао животињски облик рарога, држећи у својим канџама кључеве других светова.[24] Вирај је понекад био повезан и са божанством познатим као Род – очигледно се налазио далеко иза мора, на крају Млечног пута.[24] Обично се замишљао као врт, смештен у крошњи космичког дрвета. Док се за гране говорило да се гнезде птице, које су обично идентификоване као људске душе.[23] Када се словенско становништво постепено окретало хришћанству (нпр. током христијанизације Кијевске Русије и покрштавања Пољске), нова верзија овог веровања је постала широко распрострањена у којој су постојала два од ових домена – једна аналогна првобитном миту, рајско место где су птице одлетеле, а друго подземни свет за змије и змајеве, често повезивано са хришћанском идејом пакла.[25][24][26]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Давидсон, Хилда Еллис (1993). Тхе Лост Белиефс оф Нортхерн Еуропе. Роутледге. ИСБН 978-0-203-40850-6. 
  2. ^ Линдоw, Јохн (2001). Норсе Мyтхологy: А Гуиде то тхе Годс, Хероес, Ритуалс, анд Белиефс. Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-515382-8. 
  3. ^ Сеарцх фор "патала" ин: „Санскрит Дицтионарy Сеарцх”. Приступљено 7. 1. 2018.  гивес ресултс: "1. оне оф тхе 7 регионс ундер тхе еартх анд тхе абоде оф тхе нАгас ор серпентс анд демонс"
  4. ^ Wилсон, Хораце Хаyман (1865). „Цхаптер В”. Тхе Висхну Пурана (Транслатион). II. Лондон: Трубнер & цо. стр. 209—213. 
  5. ^ Мани, Веттам (1975). Пураниц Енцyцлопаедиа: А Цомпрехенсиве Дицтионарy Wитх Специал Референце то тхе Епиц анд Пураниц Литературе. Делхи: Мотилал Банарсидасс. стр. 580–1. ИСБН 978-0-8426-0822-0. 
  6. ^ „Ундерwорлд”. Тхе фрее дицтионарy. Приступљено 1. 7. 2010. 
  7. ^ Кеарнс, Емилy (2011). Финкелберг, Маргалит, ур. „Цхтхониц деитиес”. Тхе Хомер енцyцлопедиа. Wилеy. Приступљено 4. 5. 2017. 
  8. ^ Елден, Стуарт (2013). Тхе биртх оф территорy. Университy оф Цхицаго Пресс. стр. 39—40. ИСБН 9780226041285. 
  9. ^ Исабелле Лоринг Wаллаце, Јенние Хирсх, Цонтемпорарy Арт анд Цлассицал Мyтх (2011), п. 295.
  10. ^ Лоуден, Бруце (2011), „Цатабасис, Цонсултатион, анд тхе Висион: Одyссеy 11, I Самуел 28, Гилгамесх 12, Аенеид 6, Плато'с Аллегорy оф тхе Цаве, анд тхе Боок оф Ревелатион”, Хомер'с Одyссеy анд тхе Неар Еаст, Цамбридге Университy Пресс 
  11. ^ Серрано, Пилар Гонзáлез (1999), „Цатáбасис y ресуррецциóн”, Еспацио, Тиемпо y Форма, Серие II: Хисториа Антигуа, 12, Мадрид, стр. 129—179 
  12. ^ Виргил (2007), Аенеид, Превод: Ахл, Фредерицк, Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс 
  13. ^ Радцлиффе Г. Едмондс, III, Мyтхс оф тхе Ундерwорлд Јоурнеy: Плато, Аристопханес, анд тхе 'Орпхиц' Голд Таблетс (2004), п. 9.
  14. ^ Јон Миллс, Ундерwорлдс: Пхилосопхиес оф тхе Унцонсциоус фром Псyцхоаналyсис то Метапхyсицс (2014), п. 1.
  15. ^ Еванс Лансинг Смитх, Тхе Десцент то тхе Ундерwорлд ин Литературе, Паинтинг, анд Филм, 1895-1950 (2001), п. 257.
  16. ^ Еванс Лансинг Смитх, Тхе Десцент то тхе Ундерwорлд ин Литературе, Паинтинг, анд Филм, 1895-1950 (2001), п. 7.
  17. ^ Годс, годдессес, анд мyтхологy, Волуме 11, C. Сцотт Литтлетон, Марсхалл Цавендисх, 2005, ISBN 0-7614-7559-1, ISBN 978-0-7614-7559-0. Пп. 1286-1287
  18. ^ а б в г Тхе Лост Белиефс оф Нортхерн Еуропе Хилда Еллис Давидсон, Роутледге, 2002 ISBN 0-203-40850-0, ISBN 978-0-203-40850-6. стр. 67-76.
  19. ^ а б в г Mallory & Adams 2006, стр. 439.
  20. ^ а б Lincoln 1991, стр. 32–38.
  21. ^ Jackson 2002, стр. 81.
  22. ^ Людмила Викторовна Евдокимова (1998). Мифопоэтическая традиция в творчестве (на језику: руски). ISBN 9785882003561. Приступљено 23. 8. 2014. 
  23. ^ а б Kempiński, Andrzej (2001). Encyklopedia mitologii ludów indoeuropejskich [Encyclopedia of mythology of Indo-European peoples] (на језику: пољски). Warszawa: Iskry. ISBN 978-83-207-1629-0. 
  24. ^ а б в Szyjewski, Andrzej (2004). Religia Słowian [Religion of the Slavs] (на језику: пољски). Kraków: Wydawnictwo WAM. ISBN 978-83-7318-205-9. 
  25. ^ Левкиевская, Елена (13. 2. 2019). Мифы и легенды восточных славян. ISBN 9785457607705. 
  26. ^ Елена Левкиевская (2010). Мифы и легенды восточных славян (на језику: руски). ISBN 9785457607705. Приступљено 23. 8. 2014. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Загробни свет на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Zagrobni_svet&oldid=27675033”