Завади па владај

С Википедије, слободне енциклопедије
Јулије Цезар, аутор методе

Завади па владај (лат. divide et impera)[1][2] је једна од најпознатијих латинских изрека, која се приписује Јулију Цезару.[3] Од његовог времена, је то једна од максима политике и социологије у науци о владању. Она представља комбинацију политичких, војних и економских стратегија које омогућују успон и одржавање моћи разједињавањем противника, тако да се нису у стању да се супротставе.

Историја[уреди | уреди извор]

Методом завади па владај успео је римски конзул и генерал Ауло Габиније да пацифизира Јудеју поделивши Јевреје на пет фракција, како је то описао Јосип Флавије у књизи Јеврејски рат (књига I, 169-170)[4] Захваљујући Страбону и његовој Географији[5] знамо да су се Римљани послужили истом методом да разједине Ахајски савез након Трећег македонског рата посвадивши дотадашње савезнике, што је на крају довело до распада савеза 146. п. н. е.

У новом добу и Николо Макијавели саветовао је сличну методу у 6. поглављу своје књиге Уметност ратовања (Dell'arte della guerra).[6] По њему добар војсковођа треба настојати на све начине да разједини снаге својих непријатеља, или тако да његов противник постане сумњичав према својим људима у које је дотад веровао, или тако да га на било који начин присили да раздвоји своје снаге и на тај начин га ослаби.

Кориштење стратегије подели па владај приписује се бројним европским владарима од француског Луја XI до Хабзбурговаца.

У свом есеју Вечни мир: Филозофска скица Имануел Кант је максиму подели па владај ставио као трећу за доброг владара, прве две су Fac et excusa (Делуј одмах, образложи касније) и Si fecisti, nega (Ако погрешиш, негирај).[7]

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Елементи методе подели па владај састоје се од:

  • Стварања или подстицања поделе међу ривалима, како би се спречило да се удруже и тако угрозе владара
  • Помагања и подстицања свих оних који су спремни на сарадњу са владаром
  • Подстицања неповерења и непријатељства између локалних лидера
  • Подстицања бесмислених издатака код ривала, како би се смањила њихова одбрамбена и политичка способност.

Током историје овом стратегијом су се користиле бројне империје које су на тај начин жељеле проширити своје територије.

Методом завади па владај користе се и предузећа у тржишној економији, да истисну конкуренцију и завладају неким тржиштем.

Најпознатији примери политике завади па владај[уреди | уреди извор]

Африка[уреди | уреди извор]

Методом завади па владај користиле су се све европске колонијалне силе у колонизацији Африке у другој половини 19. века, кад су завладале над готово целокупним афричким континентом, са релативно малим снагама. Иста политика примењује се и у постколонијалном периоду, па су бројне афричке земље међусобно ратовале или су у стању трајног непријатељства, што омогућује њиховим стварним господарима лакшу контролу над њима.[8]

Индијски потконтинент[уреди | уреди извор]

Британци су успешним спровођењем политике завади па владај успели да завладају целим Индијским потконтинентом и да дуго владају њиме користећи притом мале снаге, стално подстичући сукобе између локалних раџа.[9]

Европа[уреди | уреди извор]

Иако се чинило да је то наивна метода, и да ју је у Европи 20. века немогуће успешно применити - случај бивше Југославије, показује да је та метода вечна, јер је успешно спроведена.[10][11] Она се не би могла применити да Југославија није била зрела за то, али остаје да се та метода ослања на трајне људске мане, које су изгледа иманентне свим људима.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Тачан превод би требао да гласи подели па владај
  2. ^ divide et impera. Merriam-Webster. Pristupljeno 15. 5. 2012. 
  3. ^ Latin quotes by Julius Caesar. Valentin Anders. Pristupljeno 15. 5. 2012. 
  4. ^ Flavius Josephus, The Wars of the Jews (Book I, section 159)”. Perseus.tufts.edu. Pristupljeno 15. 05. 2012. 
  5. ^ „Strabo, Geography, Book 8, chapter 7, section 1”. Perseus.tufts.edu. Pristupljeno 15. 05. 2012. 
  6. ^ The Art of War, by Niccolo Machiavelli (Sixth Book). eBooks Adelaide.edu. Pristupljeno 15. 5. 2012. 
  7. ^ Immanuel Kant: Perpetual Peace: Appendix I. Constitution.org. Pristupljeno 16. 05. 2012. 
  8. ^ „Unit Two: Studying Africa through the Social Studies”. African Studies Center. Pristupljeno 15. 05. 2012. 
  9. ^ The Partition of India. African Studies Center. Pristupljeno 15. 05. 2012.  Tekst „author: Shirin Keen ” ignorisan (pomoć)
  10. ^ Chossudovsky, Michel. Dismantling Former Yugoslavia, Recolonising Bosnia. Department of Economics, University of Ottawa. Pristupljeno 16. 05. 2012. 
  11. ^ Flounders, Sara. „Washington gets a new colony in the Balkans”. Workers World. Pristupljeno 16. 05. 2012. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]