Милан Гверо

С Википедије, слободне енциклопедије
Милан Гверо
Милан Гверо
Лични подаци
Датум рођења(1937-12-04)4. децембар 1937.
Место рођењаМркоњић Град, Краљевина Југославија
Датум смрти17. фебруар 2013.(2013-02-17) (75 год.)
Место смртиБеоград, Србија

Милан Гверо (Мркоњић Град, 4. децембар 1937Београд, 17. фебруар 2013[1]) био је генерал Војске Републике Српске.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1937. у Мркоњић Граду, Врбаска бановина, Краљевина Југославија. Средњу школу је завршио у Бањалуци, а Војну академију у Београду. Докторирао је на тему социологије породице.

Почетком 90-их година 20. века био је портпарол у Секретаријату СФРЈ за народну одбрану. Одржавао је редовне седмичне конференције за штампу у београдском прес-центру, интерпретирајући специфичан начин ангажовања ЈНА на почетку рата у СФРЈ. Тада је имао чин пуковника.

Током рата у БиХ Гверо је, у рангу генерал-потпуковника, био помоћник команданта ВРС Ратка Младића, кога је Хашки трибунал оптужио за геноцид и злочине против човечности. У ВРС је био и на функцији начелника Сектора за морал, информисање и правне послове, а незванично је био лични портпарол Ратка Младића.

Смењен је 23. октобра 1996. указом тадашње председнице Републике Српске Биљане Плавшић. Добровољно се предао Хашком трибуналу 2005. године.[2]Хашки трибунал га је 10. јуна 2010. осудио на 5 година затвора због прогона и нехуманих дела, али га је прогласио невиним у вези оптужби за убиства и депортацију.[3] 29. јуна пуштен је на слободу.

Умро је 17. фебруара 2013. од последица ампутације ноге, која је обављена на Војномедицинској академији.

Одликовања[уреди | уреди извор]

  • Орденом Карађорђеве звијезде, I реда (Видовдан 1993.)[4]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Преминуо генерал Милан Гверо („Вечерње новости“, 18. фебруар 2013), Приступљено 12. 4. 2013.
  2. ^ Mladićev partner u šahu ide u Hag
  3. ^ Гаагский трибунал вынес приговор семи офицерам Армии боснийских сербов, Российская газета
  4. ^ Ђурђевић, Борислав (15. 7. 1993). „Ордени и медаље најхрабријим”. Српска војска. година II, број 10: 6.