Šestojanuarska diktatura

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu

Šestojanuarska diktatura je naziv za period apsolutističke vladavine kralja Aleksandra I Karađorđevića u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca koji je trajao od 6. januara 1929. do 3. septembra 1931. godine.

Dana 6. januara 1929, kralj Aleksandar I Karađorđević je raspustio Narodnu skupštinu,[1] zabranio rad svih političkih stranaka i sindikata, političke skupove i uveo cenzuru. Šestojanuarska diktatura je zvanično okončana donošenjem Oktroisanog ustava.

Pozadina[uredi]

Nedovoljno dobro rešeno agrarno, nacionalno i radničko pitanje izazvalo je krizu i nestabilnost Kraljevine SHS. Koristeći ovakvo stanje, Seljačko-demokratska koalicija koju su činile Hrvatska seljačka stranka Stjepana Radića i Samostalna demokratska stranka Svetozara Pribićevića, tražila je reviziju Vidovdanskog ustava iz 1921. godine. Stvaranje Seljačko-demokratske koalicije je zaoštrilo sukob ove dve stranke sa Narodnom radikalnom strankom. Dana 20. juna 1928. radikalski poslanik Puniša Račić je ubio poslanike Hrvatske seljačke stranke Pavla Radića i Đuru Basaričeka i teško ranio Stjepana Radića, koji je umro od posledica ranjavanja 8. avgusta 1928. godine.[1] Narodna skupština se sastala ponovo 1. avgusta, ali poslanici Seljačko-demokratske stranke su odbili da učestvuju.

Uvođenje diktature[uredi]

Iskoristivši smrt Stjepana Radića i blokadu rada Narodne skupštine, kralj Aleksandar je u kraljevskoj proklamaciji objavljenoj 6. januara 1929. objavio da su „ti žalosni razdori i događaji (...) pokolebali kod Naroda veru u korisnost te ustanove“ te da zato između kralja i naroda „ne može i ne sme biti više posrednika“. Kralj je ukinuo Vidovdanski ustav i lično preuzeo zakonodavnu i izvršnu vlast, a za predsednika Ministarskog savjeta je imenovao generala Petra Živkovića. Takođe su na neke druge civilne dužnosti dovedene vojne osobe, posebno u Hrvatskoj i Staroj Srbiji. Narodna skupština je raspuštena, zabranjen rad svih političkih stranaka, uvedena stroga cenzura novina i knjiga, zabranjeni svi politički zborovi, nacionalne, sindikalne i verske organizacije, zabranjena je upotreba nacionalnih imena i amblema. Takođe je proširen i dopunjen Zakon o zaštiti države i uveden Državni sud za zaštitu države pri Kasacionom sudu u Beogradu.

Diktaturom je proklamovana ideologija „integralnog jugoslovenstva“, a ime države je promijenjeno 3. oktobra 1929. godine u Kraljevina Jugoslavija. Zemlja je administrativno podeljena u devet banovina koje nisu pratile istorijske granice, sa izričitim ciljem da se istorijske pokrajine razbiju.[2]

  1. Vardarska banovina (Skoplje);
  2. Moravska banovina (Niš);
  3. Dunavska banovina (Novi Sad);
  4. Drinska banovina (Sarajevo);
  5. Zetska banovina (Cetinje);
  6. Primorska banovina (Split);
  7. Vrbaska banovina (Banja Luka);
  8. Savska banovina (Zagreb);
  9. Dravska banovina (Ljubljana).

Delovanje je dozvoljeno novim i postojećim organizacijama koje su promovisale jugoslovenstvo:

Politički obračuni sa radikalnim grupama[uredi]

Tokom diktature su bile ograničene političke slobode, policija je progonila ilegalne radikalne grupe kao što su hrvatski i makedonski nacionalisti, albanski i crnogorski separatisti i komunisti, protiv kojih je još 1920. bila donesena Obznana. Vodstvo KPJ se pripremalo za oružani ustanak, pa je oko 400 članova KPJ i SKOJ-a ubijeno je u periodu od 1929. do 1932. godine. Ovako velikim žrtvama doprinela je direktiva vodstva KPJ za pripremu oružanog ustanka, podstaknuta procenom Šestog kongresa Kominterne o približavanju opšte krize kapitalizma. Pored komunista, diktaturi su se protivili i levo krilo Zemljoradničke stranke Dragoljuba Jovanovića i levo krilo Demokratske stranke Ljube Davidovića, Hrvatska seljačka stranka, Samostalna demokratska stranka i krilo Narodne radikalne stranke na čelu sa Acom Stanojevićem.[3] Vlatko Maček je u decembru 1929. uhapšen i dugo držan u zatvoru, ali je pušten bez optužbe. Potpredsednik HSS-a Josip Predavac uhapšen je zbog sloma Seljačke zadružne banke i osuđen na 2 i po godine zatvora. Maček u svojim Memoarima tvrdi da je propast banke ustvari izazvala država, koja je preko Jugoslovenske narodne banke kontrolisala banskarski sistem. Kasnije, u julu 1933, Predavec je ubijen.

Svetozar Pribićević je prvo interniran u Brus (Srbija), a zatim mu je zbog lošeg zdravlja dopušteno da napusti zemlju.[1] Umro je u Čehoslovačkoj 1936. godine. U emigraciju odlaze HSS-ovi prvaci Juraj Krnjević i August Košutić, kao i radikalni nacionalisti Ante Pavelić (poslanik Narodne skupštine iz redova Hrvatskog bloka), Gustav Perčec, Branimir Jelić i dr.

Većina opozicionih srpskih političara je primila uvođenje diktature bez aktivnog otpora. Srpska opozicija se uglavnom nečujno povukla sa političke pozornice, „uplašena i demoralisana, povinujući se zakonskim propisima o zabrani i raspuštanju stranaka i udruženja“. Na udar vlasti je došao Dragoljub Jovanović, vođa levog krila Saveza zemljoradnika, koji je osuđen na godinu dana zatvora.

Ustaše su pokušale da podignu neuspešan Velebitski ustanak 1932, koji je međutim postigao snažan propagandni učinak, posebno u fašističkoj Italiji.

Podrška diktaturi[uredi]

Kralj se u uvođenju diktature oslanjao na vojne vrhove i žandarmeriju, grupu srpskih političara vezanih uz dvor i na predstavnike krupnog kapitala kojima je u interesu red u zemlji. Podršku je dobio i u Sloveniji od slovenačkih liberala, kao i od Antona Korošca, predsednika Slovenske ljudske stranke (SLS), koja je ušla u vladu generala Živkovića. Međutim, Korošec i grupa vođa SLS su 1933. internirani, Korošec na Hvar, a ostali u Bosnu.

U vladu generala Živkovića ušla su i petorica Hrvata, predstavnici krupnog kapitala, politički protivnici HSS-a, od kojih trojica držala ključne privredne resore: Slavko Švrljuga, predsednik Zagrebačke berze i potpredsednik Udruženja hrvatskih industrijalaca, postaje ministar finansija; dr Želimir Mažuranić, pravni zastupnik velikih preduzeća, postao je ministar trgovine i industrije; prof. dr Oto Frangeš, pre Prvog svetskog rata član bosanske vlade, postao je ministar poljoprivrede. Vlatko Maček se nadao da će uvođenjem diktature moći da počnu direktni pregovori između kralja i HSS oko statusa Hrvatske, jer bi se mogla zaobići srpska politička elita. Ipak, kraljeva politika integralnog jugoslovenstva je osujetila ove planove.

Kralj se takođe mogao osloniti na podršku zemalja koje su u državi imale uložen znatan kapital, a posebno Francuske i Čehoslovačke. Francuskoj je takođe bila u interesu stabilnost Kraljevine Jugoslavije u sukobu sa Musolinijevom Italijom (koja je pružala pomoć ustašama). Međutim, svetska ekonomska kriza koja je tada vladala je zadala katastrofalan udarac zaostaloj privredi Jugoslavije, pogoršala je položaj stanovništva i izazvala je još veće nezadovoljstvo, što je dovelo do svakodnevnih protesta i sukoba sa organima reda. Krupna buržoazija je tražila obnovu parlamentarnog sistema. Inostrani kapitalisti su, iz straha da im investicije i koncesije ne propadnu zbog ovakvog stanja u zemlji, zahtevali od kralja da odustane od diktature, tako da su Francuska i Čehoslovačka 1931. godine vršile pritisak na kralja da izvrši ograničene reforme.

Kralj je mogao računati i na određenu podršku nižih slojeva, nezadovoljnih jalovim prepucavanjima političara. Živkovićeva vlada je obećala brigu režima za sprovođenje mera za saniranje privrede i otklanjanje privrednih i socijalnih nevolja naroda.

Oktroisani ustav i kraj diktature[uredi]

Kralj je 3. septembra 1931. godine odustao od otvorene diktature i doneo je Oktroisani ustav. Sprovedeni su formalni parlamentarni izbori na kojima se pojavila samo jedna stranka, režimska Jugoslovensko radničko-seljačka demokratija, kasnije preimenovana u Jugoslovensku nacionalnu stranku.[4] Time je okončana Šestojanuarska diktatura.

Diktatura je imala vrlo usku socijalnu i političku bazu, a ekonomski je bila neuspešna.[5] Iste godine kad je diktatura uvedena, u svetu je izbila velika ekonomska kriza, koja je pogodila i Jugoslaviju. Diktatura je ekonomski pogodovala samo krupnim kapitalistima, a ideologija uništenja nacionalnih razlika izazvala je kod svih naroda suprotan učinak.[5]

Stradali tokom Šestojanuarske diktature[uredi]

Neke od najistaknutijih ličnosti, stradalih tokom Šestojanuarske dikature, su:

List „Proleter“ je 1935. godine objavio statistiku na osnovi novinskih podataka, dakle nepotpunu, u kojoj je iznesen broj pregled političkih procesa i osuda po zakonu o zaštiti države, i to u razdoblju od 1929. do 1935. godine.[6] U ovoj tablici ne nalaze se žrtve koje nisu prošle kroz sudski proces, odnosno one osobe koje su ubijane na licu mesta u policijskim zasedama i okršajima ili od posledica mučenja po policijskim stanicama.

politička pripadnost broj procesa broj osuđenih sveukupno godina
i meseci robije
večno na smrt opaska
komunisti 165 902 2,247 god. i 3 m. 6 osuđeno
u odsustvu
osuđeni u ustaškim
procesima[7]
85 340 1,220 god. i 11 m. 12 18
hrvatska opozicija, SDK 33 144 357 4 2
slovenačka opozicija 11 27 14 god. i 4 m.
Zemljoradnici 3 5 2 god. i 8 m.
zbog seljačkih pobuna 5 160 85 god. i 8 m.
VMRO 7 11 46 god. i 8 m. 4
socijaldemokrate 1 2 3
razni 118 107 327 god. i 10 m. 1 1
ukupno 428 1,698 4,301 god. i 52 m. 17 25 6

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 1,2 Parlamentarizam u Srbiji, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  2. Petranović (1988). str. 190.
  3. Fogelquist (2011). str. 345.
  4. Petranović (1988). str. 207.
  5. 5,0 5,1 Petranović (1988). str. 192–193.
  6. Ivan Jelić. Komunistička partija Hrvatske 1937—1941. „Institut za historiju radničkog pokreta Hrvatske“, Zagreb 1972, 349. str.
  7. Napomena: pod osuđene u ustaškim procesima podrazumevaju se svi pripadnici hrvatske političke desnice, poput nacionalista, frankovaca, ustaša (od 1931/32), nacionalnih revolucionara i ostalih.

Literatura[uredi]