Đurađ Branković

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Đurađ Branković
Đurađ Branković, Esphigmenou charter (1429).jpg
Lik despota Đurđa sa Esfigmenske povelje,
1429. godina
Datum rođenja oko 1377.
Mesto rođenja verovatno Priština
Datum smrti 24. decembar 1456.(1456-12-24) (79 god.)
Mesto smrti Smederevski Grad
Srpska despotovina
Grob nepoznato
Dinastija Brankovići
Otac Vuk Branković
Majka Mara Lazarević Branković
Supružnik nepoznata, Jerina Branković
Potomstvo Mara Branković, Grgur Branković, Stefan Branković, Lazar Branković, Katarina Branković
despot Srbije
Period 14271456.
Prethodnik Stefan Lazarević
Naslednik Lazar Branković

Đurađ Branković Smederevac, srpski despot (rođ. 1377, vladao 1427—1456), drugi sin Vuka Brankovića i Mare, ćerke kneza Lazara. Nosio je ime po svecu (Đorđu Kapadokijskom), kao i njegov unuk Đorđe Branković, iako nisu imali isto prezime, već su se po imenima očeva prezivali jedan Vuković, a drugi Stefanović. Od vremena Mavra Orbinija (1601. godine), istorija njihovu porodicu naziva Brankovićima.

Rani život[uredi]

Oblast Vuka Brankovića

Đurđev otac, Vuk Branković, jedini je nakon Kosovskog boja (1389) pružao otpor Turcima. Turci 1391. godine zauzimaju Skoplje, a iste godine umire Vukov saveznik, bosanski kralj Tvrtko. Vuk je primoran da postane Bajazitov vazal. Na taj način je dankom održavao mir sa Turcima. Vuk, međutim, nije dugo bio veran Bajazitu. Nije se odazvao njegovom pozivu da učestvuje u bici na Rovinama. Turci mu oduzimaju deo teritorija. Turci su do jeseni 1396. godine konačno uništili Vuka Brankovića. Vuk je postao žrtva propasti Nikopoljskog krstaškog rata 1396. godine. Bajazit je najveći deo njegovih oblasti dodelio Stefanu Lazareviću (u suštini samo oblasti koje su nekada pripadale knezu Lazaru). Zvečan, Jeleč i Gluhavicu zaposeli su Turci. Mara je ostala na nekom zapuštenom delu teritorije. Stefan Lazarević je postao vodeća ličnost među srpskom vlastelom. Brankovići su se pred bitku kod Angore učvrstili u Prištini. Ovladali su barem manjim delom očevih teritorija. Prihvatili su vazalan odnos prema Bajazitu. Mihailo Dinić je odredio teritorije kojima su Brankovići uspeli da ovladaju do 1402. godine. To su bili posedi na Kosovu, deo Polimlja, sjenički kraj i Brskovo. Turci su zadržali Zvečan, Jeleč i Gluhavicu koji ostaju u sastavu Skopskoj krajišta[1][2][3].

Angorska bitka i sukob sa Stefanom Lazarevićem[uredi]

Bajazit u zarobljeništvu

Ogromne promene na Balkanu izazvala je navala Mongola na istočnu granicu Osmanskog carstva. Turski emiri u Maloj Aziji prelaze na stranu Timura, osvajača Indije, Mesopotamije, Persije i Zlatne Horde. Bajazit je sve snage usmerio na svog protivnika. U bici kod Angore (28. jul 1402.) učestvovali su Lazarevići i Brankovići. Bajazit je teško poražen i zarobljen. Odveden je u zarobljeništvo u kome je sledeće godine izvršio samoubistvo. U Turskoj izbijaju nemiri. Mongoli dopiru do Egejskog mora osvajajući Smirnu. Bajazit je imao petoricu sinova: Sulejmana, Isu, Musu, Mustafu i Mehmeda[4]. Najstariji, Sulejman, nastojao je da ovlada evropskim delom carstva sa centrom u Jedrenu. Od srpskih vladara u ropstvo padaju Grgur Branković i Olivera; oboje su oslobođeni nakon pregovora Stefana i mongolskog vladara[5]. Srpski kneževi su se sa ratišta vraćali preko vizantijskih teritorija. Stefan i Vuk Lazarević krenuli su najpre u Carigrad. Sam vizantijski car Manojlo nalazio se tada na putovanju na Zapadu gde je molio za pomoć. U Parizu je saznao za vest o porazu Turaka koja je produžila život Vizantijskog carstva za narednih pola veka. Njegov savladar, Jovan VII, je avgusta 1402. godine obdario Stefana despotskom titulom, u carstvu najvišom nakon careve. Time je Srbija stekla status Despotovine[6][7].

U Carigrad je došao i Đurađ Branković. Došlo je do neslaganja između njega i Stefana, o čemu pojedinosti nisu poznate. Mavro Orbin beleži da je razlog bila potajna želja Đurđa da se pridruži Sulejmanu. Stefan je naredio da se Đurađ zatvori. U Srbiji se nije znalo za njihov sukob. Đurđa je oslobodio čovek po imenu Rodop. Đurađ je pobegao Sulejmanu od koga je tražio vojnu pomoć za borbu protiv Stefana. Dobio ju je. Odeljenje srpske vojske koje se vraćalo u Despotovinu napadnuto je u blizini Jedrena. Postalo je jasno da se tim putem ne može natrag u Srbiju. Turci i Brankovići zaposeli su saobraćajnicu koja je presecala Kosovo i Metohiju i vodila preko zemlje Brankovića. Stefan i Vuk su se, posle kraćeg zadržavanja na Lezbosu, uputio u Zetu. Iskrcao se kod zeta Đurđa u Ulcinju. Krajem oktobra 1402. iz Bara se Stefan sa vojskom od 260 ljudi uputio ka središtu zemlje, ka Žiči. Izbegavani su putevi koje su zaposeli Turci. Nedaleko od Gračanice čekale su ih turske i Đurđeve čete. Dana 21. novembra vođena je bitka kod Gračanice (Tripoljska bitka). Stefan je Vuku naložio da napadne Đurđa, a sam je napao Turke. Turski vazal, Uglješa, prešao je na Stefanovu stranu. Time je znatno doprineo ishodu bitke. Turci i Đurađ su potučeni. Lazarevići se povlače u Novo Brdo. Stefan je prebacivao Vuku nepoznavanje ratne veštine. U bici ga je potisnuo Đurađ Branković. Vuk je odlučio da napusti zemlju i prebegne Sulejmanu. Krajem 1403. ili početkom sledeće godine Stefan je krenuo u napad na Brankoviće. Pre oktobra 1404. godine izmirio se sa Vukom. Proterao je turske posade iz zemlje i ugušio sve ustanke. Izgleda da se krajem 1404. godine pomirio sa Brankovićima[8].

Građanski rat u Srbiji[uredi]

Srpska despotovina oko 1422. godine

Tokom života kneginje Milice nije bilo ozbiljnijih sukoba između Stefana Lazarevića i njegovog brata Vuka. Milica je umrla novembra 1405. godine. Krajem 1408. izbilo je otvoreno neprijateljstvo među braćom. Turci su ga podsticali. Njihove čete su ranijih godina harale po Srbiji. Posebno jak bio je napad januara 1407. godine u paraćinskom kraju. Turcima je prišao Vuk koji se, izgleda, nije slagao sa bratovljevom prougarskom politikom. Vuk Lazarević i Đurađ Branković harali su po južnim oblastima Srpske despotovine. Stefanu je u pomoć pritekao ugarski kralj Žigmund koji je na proleće u Srbiju uputio Pipa Spana, a početkom maja je i sam došao. Najžešći napad bio je na leto kada Turci prodiru do Beograda. Stefan se povukao u Beograd gde je odbio da se preda Turcima, ali je otpočeo pregovore sa bratom. Izgleda da je Vuk tada dobio južni deo zemlje. Zajedno sa Brankovićima, priznao je vrhovnu vlast Sulejmana. Oblasti Brankovića bile su pod dvojnom, srpsko-turskom upravom[9]. Đurađ je 1410. godine učestvovao na Sulejmanovoj strani u bici kod Kosmidiona, dok je Stefan Lazarević učestvovao na strani Muse. U bici je poražen Musa, a Sulejman šalje Vuka Lazarevića i Lazara Vukovića da preuzmu vlast u Srpskoj despotovini. Pokušaj je završen neuspešno jer su Vuk i Lazar zarobljeni u Filipopolju od strane Musinih ljudi. Vuk Lazarević je ubrzo pogubljen. Musa je pokušao da uceni Đurđa pomoću brata Lazara da pređe na njegovu stranu. Đurađ nije pristao. U bici kod Hadrijanopolja ponovo učestvuje na strani Sulejmana. Musa je zbog toga iste godine pogubio Lazara[10]. Sulejman je 1411. godine ubijen od strane Musinih ljudi. Musa je preuzeo vlast u evropskom delu Turske. Ubrzo je promenio politiku. Počeo je svoje saveznike da pretvara u neprijatelje. Stefanovim poslanicima prećeno je u Carigradu. Raskid je bio neizbežan. Stefan je sa vojskom napao pirotski kraj te mu je Musa ponudio pregovore. U Musinoj vojsci koja je opsedala Selimvriju nalazio se Đurađ Branković. Odnosi sa Musom izglađeni su zahvaljujući Đurđevoj majci, Mari Branković. Musa nije imao poverenja u Đurđa te je pokušao da ga ubije, najpre sipajući mu otrov u hranu. Đurađ se od otrova samo razboleo. Musa je poslao ljude da ga ubiju. Međutim, Đurađ je saznao za sultanovu zaveru te je sklopio dogovor sa Vizantincima iz Selimvrije. Inscenirao je napad kako bi zavarao Musu. Opsađeni su mu otvorili kapije grada te se Đurađ, zajedno sa svojim ljudima, uspeo skloniti. On je pokušao da stupi u veze sa ujakom i da se vrati u Srbiju. Na jesen 1412. godine u Srbiju se iz Soluna vratio Đurađ Branković. Pregovori sa Stefanom okončani su uspešno. Izvori beleže da ga je Stefan prihvatio kao sina, a nešto kasnije ga odredio za naslednika[11][12]. Protiv Muse su ustali i ugarski kralj Žigmund koji šalje Jovana Morovićkog, i bosanski vojvoda Sandalj Hranić, koji se krajem 1411. godine oženio despotovom sestrom Jelenom, udovicom Đurđa Stracimirovića. I Vizantija je stala na stranu Mehmeda i obezbedila mu brodovlje za prebacivanje trupa u Evropu. Stefan je sa vojskom krenuo iz Kruševca na proleće 1413. godine ka Ovčem Polju. Musu napuštaju najverniji saveznici, uključujući i Evrenosa. Despot je kod Skopske Crne Gore predao zapovedništvo Đurđu Brankoviću. Do odlučujuće bitke došlo je kod sela Čamorlu 5. jula 1413. godine. Presudnu ulogu odigrala je srpska vojska. Bitka je završena porazom Muse koji je poginuo prilikom bega. Vlast je preuzeo sultan Mehmed I (1413-1421). Građanski rat u Osmanskom carstvu time je završen[13].

Druga ličnost Srpske despotovine[uredi]

Drugi skadarski rat

Tokom vladavine Stefana Lazarevića, Đurađ je bio druga ličnost Srbije. Stefan je umro u svojim pedesetim godinama. Đurađ je tada bio istih godina. Za razliku od Stefana, imao je mnogobrojnu porodicu. Ženio se dva puta, drugi put sa Irinom (Jerinom) Kantakuzin 1414. godine. Đurađ Branković se istakao u Drugom skadarskom ratu. Rat je izbio 1419. godine između Mletačke republike i Balše III Balšića koji se želeo okoristiti ratom Venecije i ugarskog kralja. Balša je umro 1421. godine. Svoju državu zaeštao je ujaku, despotu Stefanu Lazareviću, koji nastavlja rat sa Venecijom[14].

Stefan Lazarević je na leto 1423. godine ratovanje u Zeti prepustio svome sestriću Đurđu Brankoviću. Đurađ je sa 8000 konjanika pred Skadrom. Republika je bila spremna na pregovore. Sa Frančeskom Bembom Đurađ se sastao kod Svetog Srđa. Sklopljen je tzv. Skadarski mir. Veneciji je ostao Kotor, Ulcinj i Skadar; Srbima Bar, Drivast, a obećana im je Budva i skadarska provizija. Predviđena je razmena zarobljenika. Mirom su zadovoljene obe strane, ali Zeta nije bila spokojna. Bilo je spornih pitanja: oblast severno od Skadra, Luštica, grbljanske solane i Ratačka opatija. Takođe, srpska strana tražila je Paštroviće. Vojvoda Nikola je na leto 1425. godine u Veneciji gde pregovara sa Republikom. Mlečani nisu želeli plaćati danak za Kotor koga su ranije davali Balšićima, odugovlačili su sa predajom Budve i nisu se slagali sa predajom Paštrovića. Konačan mir sklopljen je 1426. godine u Vučitrnu. Republika nije bila dužna da plaća danak za Kotor, dobila je Paštroviće, Grbalj, 100 kuća Andrije Humoja u skadarskom distriktu, kotorske solane, utvrđene prelaze na Bojani. Despotovina je dobila solane Balšića, opatiju Svetog Nikole na Bojani, Budvu i Ratačku opatiju. Poslednje obaveze izvršene su 1434. godine. Regulisano je pitanje trgovine solju u Budvi. Sporazumom je određeno da se ubuduće u Budvi može prodavati so despota i njegovih podanika, proizvedena na njihovoj teritoriji[15].

Pred kraj života Stefan je oboleo, a nije imao dece. Zbog toga je sazvao sabor u Srebrnici kod Stragara (rudnički kraj) u duhu nemanjićkih tradicija. Tamo je pozvao sve prisutne da Đurđa prihvate za njegovog naslednika, a od Đurđa je tražio da sledi njegovu spoljnu politiku[16]. U Tati je Stefan 1426. godine vodio pregovore sa ugarskim kraljem Žigmundom koji je Đurđa prihvatio za naslednika i despota uz uslov da se Ugarima vrate Beograd i Golubac, Mačva i krajevi zapadno od Drine[17]. Sredinom 1427. godine, dok su turske čete bile u Šumadiji, umro je Stefan Lazarević u mestu Glavica (okolina današnjeg Kragujevca) od srčane kapi (19. jul). Sahranjen je u svojoj zadužbini, manastiru Manasiji[18].

Despotovina na početku Đurđeve vladavine[uredi]

Srpska despotovina 1433. godine

Od svih srednjovekovnih srpskih vladara, Đurađ je bio najveći prijatelj Dubrovčana. Ostao je to do kraja svoje vladavine[19]. Đurađ je na vlast došao u teškim okolnostima. Turci su zauzeli Niš i Kruševac, a napadali su i Novo Brdo, najveći rudnik u zemlji. Novo Brdo je ipak izdržalo Muratovu opsadu. Na vest o Stefanovoj smrti Đurađ je požurio u Beograd. Žigmund je prekinuo ratovanje u Vlaškoj i došao u Beograd da primi teritorije koje su mu pripale po ugovoru u Tati. Priznao je Đurđa za despota i uvrstio ga u red barona ugarske krune. Đurađ je teška srca morao predati prestonicu. U gradu se podgila bura, čule su se trube, a kaluđer u ritama je išao ulicama i zapomagao. U sastavu Despotovine ostala je okolina Beograda. Suprotno ugovoru, Đurađ je zadržao Mačvu[20]. Žigmund nije uspeo da posedne Golubac. Jeremija, zapovednik grada, tražio mu je 12.000 dukata koliko je navodno platio Stefanu za posedovanje grada. Đurđa su pred kapijama Golupca napali Jeremijini ljudi. Potom je Jeremija predao grad Turcima. Ne zna se da li je Žigmund primio posede sa druge strane Drine koje mu je takođe dugovao Đurađ, a ne zna se ni koji su to tačno gradovi. Žigmund je rešio da Golubac zauzme silom. Podigao je tvrđavu Svetog Ladislava preko puta Golupca. Turcima je stiglo pojačanje te se Žigmund početkom juna 1428. godine povlači. Ovim porazom je izgubio malo ugleda što mu je u Srbiji ostalo[21]. Pošto je Ugarska odustala od rata, Đurađ nije mogao ni pomišljati na nastavak sukoba sa Turcima. Turci su mu poručivali da Srbija ne pripada njemu, već Stefanu, te da sada pripada sultanu. Đurađ je morao da pristane na teške uslove: na tursku vrhovnu vlast i danak od 50.000 dukata godišnje, iako je Stefan za veću državu plaćao 40.000. Takođe je prihvatio i vojne obaveze prema Turskoj (2000 konjanika i vojskovođu)[22].

Granice Đurđeve države bile su znatno sužene. Turci su držali Golubac, timočku oblast do Knjaževca i Niša, oblasti Vranja i Preševa. Novi srpski despot držao je Resavu, Ravanicu i Novo Brdo, Prištinu, Peć, Prizren i druga obližnja mesta, u Zeti Podgoricu, Medun, oblasti Vasojevića i Pipera, Budvu i Bar, najznačajnije mesto u Đurđevoj Zeti. Despotovina se graničila sa zemljom vojvode Sandalja Hranića. Pripala joj je i Srebrenica, a Đurađ joj je posle nekoliko godina priključio i Teočak i Zvornik te se nazvao „gospodarom cele Usore“. Granica sa Turcima bila je na reci Moravi. Turci su držali Kruševac u kome se pominje Sinan-beg. Kod Stalaća su imali 80 do 100 brodića za prebacivanje vojske; flota je bila pod komandom Sinan-bega, a čuvalo ju je 300 ljudi. Na Dunavu sultan je imao 100 lađa za borbu protiv Ugara[23][24].

Izgradnja Smedereva[uredi]

Plan Smederevske tvrđave

Đurađ je na početku vladavine ostao bez prestonice i većih utvrđenih gradova te je otpočeo da zida novu prestonicu — Smederevo. Morao je da ima dozvolu sultana koju je skupo platio. Prema nekim izvorima, obećao je da da ćerku Maru u harem. Smederevo je podignuto na ušću Jezave u Dunav. Tu je u 11. veku postojalo malo naselje. Osnova grada imala je oblik trougla sa dve strane zaštićenog rekama, a sa treće rovom koji je spajao Jezavu i Dunav. Tvrđava se sastojala od Malog i Velikog grada. Mali grad je ustvari bio vladarski dvor i vojno utvrđenje ojačano snažnim odbrambenim zidovima. Dvor ili „polata“ imao je prostranu dvoranu za audijencije gde su se potpisivali ugovori i povelje. Mali i Veliki grad ukupno su imali 24 kule. Tvrđava je građena prvenstveno za borbu sa hladnim oružjem, iako je vatreno već uveliko upotrebljavano. Bila je to najveća srpska srednjovekovna tvrđava. Po veličini se moglo meriti sa Dubrovnikom. Izgradnja je završena već 1430. godine uz neobično velike žrtve vladarevih podanika kojima je nametnuta obaveza gradozidanija. Radovima je rukovodio Đorđe Kantakuzin, Jerinin brat i drugi grčki graditelji. Oni su za običnog čoveka bili krivci za muke o čemu svedoči narodna tradicija. Despot je u Smederevu ustanovio sedište posebne vlasti i kovnicu novca. Pominje se čelnik riznički, sudija gospodina despota i smederevski vojvoda. U Srbiji je Smederevo nazivano i Konstantinovim gradom, kao i Carigrad. U vreme zidanja Smedereva poslanici cara Jovana VIII krunisali su Đurđa despotskim vencem. On je postao: „Đurađ, po milosti Božjoj Raškog kraljevstva despot i Albanije gospodar“[25][26].

Ratovanja u Zeti i Bosni[uredi]

U despotovoj Zeti osamostalila su se braća Đurašević, Đurađ i Lješ, koji su poneli staro prezime Crnojević. Oni su ugrožavali Lušticu i Svetomiholjsku metohiju te je despot zamolio Mlečane da ih uzmu pod zaštitu. Pod mletačku vlast su tada potpali i oni Paštrovići koji su do tad bili pod vlašću Đurđa Brankovića. Kao i njegov prethodnik, i Đurađ je bio u sukobu sa gospodarem Danja, Kojom Zaharijom. Početkom 1429. godine u Zetu je došao Stefan Maramonte, sin Konstantina Balšića i Jelene Topija, i odmah je za sebe vezao Koju i Tanuša Malog iz porodice Dukađini. Doveo je i turske čete koje su pljačkale po Zeti. Poseo je grad Drivast, ali su ga ubrzo svi napustili te je stupio u službu Mletačke republike za koju je ratovao u Lombardiji i Furlaniji. Kasnije je i nju izneverio. Sultanove čete nastavile su sa pljačkom Zete i opsele su Drač. Koja Zaharija i Dukađini su tada izgubili svoje posede. Despot, Mlečani i Turci ostali su jedini gospodari Zete. Mir je sklopljen septembra 1430. godine na Porti. Despot je povratio Drivast, a pokorili su mu se i Đuraševići. Sada su bili potčinjeni neposredno Đurđu, a ne vojvodi Altomanu u Baru. Mlečani se nisu sporazumeli sa sultanom zbog Soluna. Dobili su ga 1423. godine od vizantijskog cara. Rat oko Soluna trajao je sedam godina. Mlečani su sultanu nudili 300.000 aspri godišnjeg danka, ali Murat nije pristajao. Na kraju ga je zauzeo na juriš 29. marta 1430. godine. Đurađ Branković nije žalio novca za otkup grčkog roblja. Istovremeno je sultanu morao poslati sina Grgura da predvodi vojsku u ratovima u Zeti i Albaniji, pomažući skopskog krajišnika Isaka u opsadi Drača i borbi protiv Ivana Kastriota. Murat je zauzeo Janjinu, a despote Arte i Etolije primorao na vazalstvo. Potom se povukao u Jedrene i izdao Dubrovčanima povelju o trgovinskim povlasticama na srpskom jeziku. Pred Turcima, Grci beže na sever, u Srpsku despotovinu. Najugledniji od njih, Jerinin brat Toma, stupio je u despotovu službu i stekao bogatstvo; kuće u Novom Brdu i Srebrenici. Pored Grka, u službi srpskog despota bili su i Dubrovčani, ali i Turci[27].

Godine 1430. izbio je rat između Radoslava Pavlovića i Dubrovčana. Đurađ je stao uz Dubrovnik i zauzeo se za Republiku na sultanovom dvoru. U proleće 1433. godine Đurađ je postigao značajan uspeh u Bosni pripajanjem delova Usore, zajedno sa tvrđavom Zvornik i Teočakom. Pored Đurđa, bosanskog kralja Tvrtka II napadali su i Turci[28].

Prvi pad Smedereva[uredi]

Grgur Branković, Esfigmenska povelja (1429)

Zavisnost od turske i ugarske države navela je Đurđa Brankovića da ženidbenim vezama pokuša da se čvršće veže za obe strane. Svoju ćerku Katarinu udao je za Ulriha Celjskog, rođaka Žigmundove žene Barbare. Ulrih je bio jedan od najbogatijih ljudi u Ugarskoj. Drugu kćer, Maru, morao je poslati u Muratov harem (septembar 1435). Sestru su u Jedrene otpratila braća Grgur i Stefan koje je sultan bogato obdario. Đurađ je poslao bogat miraz, prema letopiscima, nekoliko stotina hiljada dukata u zlatu, novcu i tkaninama. Murat je potvrdio mir i zakleo se da će ga poštovati. Zakletvu, međutim, nije održao. Oblast Brankovića je nakon Kosovskog boja bila posebnim ugovorom vezana za Tursku. Despot je nije mogao deliti na vlasti kao što je to činio u zemljama Lazarevića. Tu se održalo uređenje iz doba Carstva; npr. zadržale su se kefalije. Presudna je bila uloga turskog „sklava“ čije je odluke morao poštovati i despot. Na lažnu vest o Muratovoj smrti izbio je 1433. godine ustanak u Albaniji. Ratovanje u Albaniji trajalo je tri godine. Tri puta turska vojska je poražena, ali je Đurađ svaki put slao pomoćne odrede. Žigmund je u Albaniju poslao bugarskog cara Fružina sa nešto vojske, ali je skopski namesnik Isak 1436. godine slomio ustanak. Istovremeno je vođen ugarsko-turski rat u Vlaškoj. Žigmund se za to vreme nalazio u Bazelu gde se održavao koncil na kome je rešavano pitanje primata u katoličkoj crkvi (između saborskog pokreta i pape Evgenija IV). Muratova vojska upada u Banat i Erdelj preko Dunava. Srbija je bila pošteđena u tursko-ugarskim ratovima 1435-7. Muratov pohod protiv Srbije izazvao je napad ugarskog vojskovođe Jovana Marcalija dolinom Morave 1437. godine. Marcali je stigao do Stalaća gde je uništio turske lađe, zauzeo je Kruševac i naneo Turcima poraz u bici na Godominskom polju kod Smedereva. Despot je uspeo da se nagodi sa Turcima ustupajući mu bogati grad Braničevo. Ovo je bio poslednji rat kralja Žigmunda. Umro je u decembru 1437. godine. Za novog cara krunisan je njegov zet, muž Jelisavete Luksemburške, Albert Habzburški. Murat je nastavio ratovanje. Jedna vojska prodrla je u Erdelj, a druga u Srbiju, u Kučevo i Braničevo. Zauzela je grad Borač u Gruži, Ostrovicu kod Rudnika i manastir Ravanicu. Srbi su sultanu morali da ustupe tvrđavu Ždrelo. Sledeće godine je na čelo vojske koja je opsela Smederevo stao lično sultan. Despot je u ugarskoj prikupljao pomoć, a grad je branio njegovi sin Grgur i šurak Toma Kantakuzin. Nakon tromesečne opsade, grad se predao 18. avgusta 1439. godine. Despotovina je izgubila svoju prestonicu. U Smederevu je postavljen sandžakbeg Isak-beg. Zapadne delove Despotovine poseo je Stefan Vukčić, a neko vreme držalo se Novo Brdo i Zeta. Turci zauzimaju i Srebrenicu.

Srpski despot u egzilu[uredi]

Janko Hunjadi

Kralj Albert, u sukobu sa ugarskom vlastelom, jedva je uspeo da sakupi 25.000 vojnika i da se sa Đurđem sastane u Segedinu. Poklonio mu je zamak Vilagoš u zarandskoj županiji. Đurađ je novcem pomagao pripreme za krstaški rat. U Beču i Budimu je građena flota. Đurađ se pominje među prvima na listi ugarskih barona koji su kralju Albertu odobrili razrezivanje poreza od jednog dukata po svakoj kući na ime krstaškog rata. Međutim, Albert je oktobra 1439. godine umro u Nesmelju. U ugarskoj su otpočele borbe za presto. Grgur se u Smederevu nagodio sa sultanom, predao grad i dobio zemlje svoga dede Vuka Brankovića na upravu. Istovremeno, zvona na katedrali u Firenci oglasila su sklapanje crkvene unije između istočne i zapadne crkve. Firentinska unija zaključena je nakon višegodišnjeg napora vizantijskog cara Jovana. Međutim, Vizantinci su joj se oštro usprotivili te nije dovela do rezultata. Vizantija gubi malo ugleda što je imala. Moskovska Rusija osporila je Carigradu vođstvo u pravoslavnom svetu. Srpska patrijaršija nije ni poslala predstavnike u Firencu. Đurađ je takođe bio protiv unije[29].

Nakon prvog pada Despotovine, Srbi beže na jadransku obalu odakle ih Dubrovčani, kako bi oslobodili morsku obalu, prevoze do Apulije ili Marke. Srbi su se u Italiji naselili u oblasti između Venecije i Brindizija. Neki Srbi beže u okolinu Jajca u Bosni, ali najveći broj seli se preko Save i Dunava. Nakon turskog rušenja Kovina, ugarski kralj je tamošnje Srbe preselio na Čelepsko ostrvo ispod Budimpešte. Srbi beže i u Poljsku, Erdelj, pa čak i u Rusiju[30]. Murat je 1438. godine počeo da primenjuje običaj devširme, tj. odabira dečaka koji su prevođeni u islam i svrstavani u redove turske vojske. Mnogi od njih stekli su blistava zvanja i visoke položaje u imperiji[31].

Aprila 1440. godine Murat je opseo Beograd. Grad je branio Jovan Talovac. Murat je kopao tunel ispod grada. Braniocima je neko porukom zavezanom za strelu dojavio za tunel. Ugari su eksplozivom razneli Turke. Nakon tromesečne opsade Turci se povlače[32]. Đurađ je za to vreme pokušavao da ugovori brak između svoga sina Lazara i Jelisavete. Udovica je, međutim, odbila da se uda za pravoslavca. Na kraju se udala za petnaestogodišnjeg Vladislava III Jagelonca, kralja Poljske. Međutim, rodila je sina Ladislava Posmrče. Nastojala je da sinu obezbedi presto te je izbio građanski rat. Đurađ je bio na strani Ladislava. Rešio je da napusti Ugarsku i ode u Zetu. Krajem maja 1440. godine Đurađ je sa Jerinom i pratnjom od nekoliko stotina konjanika došao u Kjođu gde je lepo primljen. Njegova ponuda za kupovinom Ulcinja je odbijena. Posle toga je isplovio ka Zeti. Nedelju dana proveo je u Dubrovniku gde je dočekan kao pravi vladar. Osmanlije su za to vreme ucenile njegovu glavu. U Zeti je dao povlastice Budvi i Baru, a odlučio je da je napusti jer je njegov dalji ostanak bio opasan. Krijući se, stigao je aprila 1441. godine u Dubrovnik. Njegova misija u Zeti je propala. Sultan je za to vreme zarobio njegove sinove Grgura i Stefana. U gradu Tokatu maja iste godine oni su oslepljeni. Molba sestre Mare stigla je prekasno da to spreči. Istovremeno, Đurađ je izgubio najveće rudarsko mesto. Novo Brdo se predalo 27. juna 1441. godine rumelijskom beglerbegu Šehabedinu. Đurađ je tako izgubio čitavu državu[33].

Pad Despotovine naveo je Đurđa da se prikloni Vladislavu te je napustio Dubrovnik i ponovo krenuo u Ugarsku. U Zeti Stefan Vukčić na svoju stranu pridobija Stefanicu Crnojevića koji osvaja Bar. Njegovu vlast priznao je veći deo Paštrovića. Budva se predala Mlečanima, a ubrzo i Lastva i Drivast. Mlečani na proleće 1443. godine zauzimaju i Bar. Pokorio im se i Stefanica Crnojević. Tako je despot izgubio i posede u Zeti[34].

Duga vojna i obnova Despotovine[uredi]

Bitka kod Varne 1444. godine

Turci posle osvajanja Novog Brda prodiru u Potisje i Slavoniju. Odbranu južnih granica Vladislav je poverio Janku Hunjadiju i Nikoli Iločkom. Janko Hunjadi, u srpskim narodnim pesmama poznat kao Sibinjanin Janko, bio je erdeljski plemić rumunskog porekla. Njegov otac je od Žigmunda 1409. godine dobio grad Hunjad po kome porodica nosi ime. Učestvovao je u bici kod Godominskog polja 1437. godine. Obavljao je i funkcije kapetana Beograda, tamiškog župana, severinskog bana i erdeljskog vojvode. Nikola Iločki je bio mačvanski ban. Hunjadi je na jesen 1441. godine prodro u Srbiju, opustošio sve krajeve kroz koje je prošao i naneo poraz smederevskom sandžakbegu Isaku. Isak je jedva uspeo da pobegne u Smederevo. Turci radi odbrane dižu grad Žrnov na Avali, odakle su lako držali na oku ravnicu i Beograd. Hunjadi je nastavio ratovanje i na proleće 1442. godine porazio i ubio Mezid-bega u Erdelju. Kola sa glavama turskih vojnika i Mezid-bega poslata su Đurđu Brankoviću kao trofej. Šehabedin se zakleo da će mu se osvetiti i poveo je veliku vojsku računajući da će Hunjadi pobeći čim je vidi. Međutim, na Jalomnici u Vlaškoj pretrpeo je težak poraz. Na hiljade Turaka je stradalo, a mnogi su zarobljeni. Oko 200 turskih ratnih zastava je zaplenjeno[35]. Papa i Venecija su svečanim blagodarenjem proslavili Hunjadijeve pobede. Istovremeno, papa je objavio da će biti oprošteni grehovi svima koji prilože novac za borbu protiv Turaka, a sam je izdvojio petinu svih svojih prihoda. Za krstaški rat ubirao se desetak od svih crkava i manastira, a kardinal Julijan Ćezarini uputio se u Ugarsku da izmiri Jelisavetu i Vladislava. U Ugarskoj je tada već bio veliki broj Srba koji su u županiji Spoljni Solnok na Tisi imali svoje kapetane ili sudije, pa i vojvodu. Vladislav ih je 1442. godine nazivao „našim Rašanima“. Početkom 1443. godine, na zalaganje kardinala Ćezarinija, doneta je odluka da se u pohod krene još istog leta. Muratu je sa istoka pretio gospodar Karamanije Ibrahim-beg, koji održava veze sa Mletačkom republikom, Ugarima i papom. Provalio je u unutrašnjost Male Azije i primorao Murata da lično krene u rat. Murat ga je naterao na mir. Istovremeno je u Amasiji zadavljen Muratov stariji sin Ali-Čelebija te je Mehmed II postao prestolonaslednik[36].

Vojska od 25.000 krstaša i 8000 Srba prešla je u ranu jesen 1443. godine Dunav kod Beograda. Prodirući poznatim Carskim drumom duž Morave, krstaši su naneli poraz Osmanlijama kod Bovana kod Aleksinca i drugi kod Niša. Preko Niša i Pirota su bez većih problema stigli do Sofije. Grad je zauzet i opljačkan, a očekivalo se da za osam dana stignu do turske prestonice — Jedrena. Predvodnik u pohodu bio je Đurađ Branković. Turci su zatvorili Trajanovu kapiju te je vojska krenula na istok, između planine Balkan i Srednje Gore, odakle je put vodio ka Plovdivu. Međutim, klance su po teškoj zimi branile najsposobnije turske vojskovođe. Zbog zime, nestašice hrane i jakog otpora, krstaši su odlučili da se vrate. Kasim-beg je krenuo da ih goni, ali je poražen kod Sofije. Turci su poraženi januara 1444. godine na Kunovici između Pirota i Niša. Izdao ih je upravnik Tesalije, Turahan-beg, koga je potplatio Đurađ. Krstaši su 6. januara 1444. godine u Prokuplju. Đurađ je nudio novac kralju da prezimi u Srbiji i na proleće nastavi pohod. Iznemogli krstaši su tražili da idu kući. Za njima je pošao i despot[37]. Krajem januara stigli su u Beograd, a potom i u Budim. Uspešan prodor krstaša naveo je Novobrđane na ustanak koje je turski namesnik iz Prištine brzo ugušio barutom koga su mu nabavili Dubrovčani. Do ustanka dolazi i u Grčkoj, Bugarskoj, Albaniji. Skendrebeg je poveo borbu protiv sultana napustivši tursku vojsku. U Bosni je za kralja izabran Stefan Tomaš koji je 1443. godine zauzeo Srebrenicu. Murat je sa Đurđem pregovarao o miru. Vratio bi mu oslepljene sinove i despotovinu. Đurađ je na mir privoleo Hunjadija i Vladislava. Poslanstvo Ugara i Srba u Jedrenu predvodio je Srbin Stojko Gizdanić. Sa Vladislavom je ugovorio desetogodišnje primirje koje je stupilo na snagu kada ga je ugarski kralj potpisao u Segedinu jula 1444. godine. Đurađ je od sultana dobio sinove i 24 grada. Oblast Brankovića zadržala je raniji status. Đurđeva zemlja, iako opljačkana, bila je u većem obimu nego kada ju je izgubio: obuhvatala je i Golubac[38].

Samo nekoliko dana nakon potpisivanja mira, Vladislav ga je, na podsticaj Julijana Ćezarinija, odbacio jer ga nije prihvatio papa. Zapadne zemlje već su dogovarale podelu turskih teritorija. Dubrovčani su, na primer, molili Đurđa da interveniše da dobiju Kaninu i Valonu odakle su nabavljali žito. Đurađ nije učestvovao u ovom ratu. Krstaši su na jesen 1444. godine krenuli zaobilazeći Srbiju na čelu sa Vladislavom. Murat je brzo stigao iz Male Azije. Đenovljani su ga prevezli preko Bosfora za ogromnu sumu. Za svakog vojnika dobili su po jedan zlatnik. Odlučujuća bitka vođena je 10. novembra 1444. godine kod Varne. Murat je odneo veliku pobedu. Poginuo je ugarski kralj Vladislav, kardinal Julijan Ćezarini, a Hunjadi se jedva spasao i pobegao u Ugarsku. Nakon pobede je Murat odmah otišao u Malu Aziju, a sina Mehmeda je ostavio da upravlja evropskim delovima države[39].

Đurađ nije dobio one zemlje koje su od 1439. do 1444. godine zaposeli drugi gospodari. Najpre se izmirio sa Stefanom Vukčićem koji mu je vratio Gornju Zetu sa Medunom i Sokom. Mlečani su odbijali da vrate gradove pravdajući se da su mnogo potrošili kako bi ih zauzeli. Vlast despota ograničena je na Gornju Zetu gde su upravljali njegovi namesnici, Toma Komnin i Altoman. Srebrenica je do 1448. godine prelazila iz ruku despota u ruke Stefana Tomaša. Na novcu koji je kovan na jednoj strani bio je lik bosanskog, a na drugoj srpskog vladara. Konačno, 1448. godine zauzeo ju je despotov šurak Toma Kantakuzin uz pomoć Stefana Vukčića[40].

Bitka na Kosovu[uredi]

Bitka na Kosovu (1448)

Na proleće 1446. godine Murat se vratio u Jedrene sa ratovanja u Maloj Aziji. Preduzeo je prvi pohod protiv morejskog despota Konstantina Paleologa koji se širio na račun turskih teritorija koristeći se Muratovom odsutnošću. Đurađ se iste gorine orodio sa Konstantinom. Svoga jedinog neoslepljenog sina Lazara oženio je ćerkom despota Tome, Konstantinovog brata nakon čega je proglašen za despota i očevog savladara[41][42]. Turska vojska skršila je otpor na Korintskoj prevlaci, upala na Peloponez i odvela preko 60.000 zarobljenika (1446). Konstantin je nakon smrti Jovana VIII došao na vizantijski presto 1448. godine. On je bio srpskog porekla, jer mu je majka Jelena bila ćerka Konstantina Dragaša iz porodice Dejanović. Đurađ je pomagao vizantijskog cara o čemu svedoče dva natpisa na carigradskim zidinama gde piše da je Đurađ uložio novac i obnovio jednu carigradsku kulu. U Ugarskoj je za to vreme bio upražnjen presto; doduše za kralja je bio priznat Ladislav Posmrče koji je imao šest godina. U prvi plan izbio je Janko Hunjadi koji je 1446. godine izabran za gubernatora Ugarske. Janko se želeo osvetiti za poraz kod Varne. On je već 1445. godine pokušavao da zauzme Nikopolj. U narednim godinama traži pomoć na sve strane. Papa i Alfons Aragonski davali su prazna obećanja. Mletačka i Dubrovnik takođe nisu želeli da narušavaju mir sa sultanom. Pomoć mu je pružio jedino Skenderbeg. Odbio je da u ratu učestvuje i srpski despot Đurađ. Obećao je strogu neutralnost, ali je Murata obavestio o pohodu koga Hunjadi sprema. Hunjadi je sa vojskom prolazio kroz Srbiju kao kroz neprijateljsku teritoriju, pljačkajući Moravskom dolinom. Vojska je prošla pored Kruševca kroz klisuru između Kopaonika i Jastrepca koja od tada nosi naziv „Jankova klisura“. Iz doline Rasine ušla je u Toplicu, pa na Kosovo nedaleko od Prištine. Dve vojske susrele su se na mestu slavne bitke iz 1389. godine. Turci su bili brojčano jači. Predvodio ih je sam sultan Murat. Druga bitka na Kosovu otpočela je 17. oktobra 1448. godine i trajala je tri dana. Hrišćani su vatrenim oružjem nanosili teške gubitke Turcima. Presudno je bilo to što su im Turci zašli za leđa i opkolili. Na tursku stranu prešao je vlaški vojvoda Vladislav što je navelo Hunjadija da pobegne sa bojnog polja. Turci su takođe imali velike gubitke te je Murat naredio da se sahrane samo najistaknutiji ratnici dok su ostali bacani u Sitnicu. Voda u reci bila je toliko zagađena da se dugo nije mogla piti. Sultan je pogubio hrišćanske zarobljenike, pa čak i Vlahe koji nisu bili na njegovoj strani. Sultan nije gonio Hunjadija već se vratio u Jedrene. Hunjadi ipak nije uspeo da stigne do Dunava. Uhvaćen je, navodno, u košari u jednom srpskom selu. Odveden je despotu koji ga je bacio u tamnicu i nakon nekog vremena prodao Ugarima za 100.000 dukata otkupa. Hunjadi je u Segedin stigao krajem decembra. Njegov sin Ladislav ostao je još neko vreme kao talac u Smederevu[43].

Od proleća 1448. godine Stefan Vukčić je počeo da nosi titulu hercega, a sledeće godine uzeo je titulu hercega Svetog Save, vezujući se za manastir Mileševu koja je bila na njegovoj teritoriji. Sa bosanskim kraljem se srpski despot sporio oko Srebrenice. Spor je konačno rešen 1451. godine, uz posredovanje Dubrovčana, kada je rudnik vraćen Srbiji[44]. Mlečani su maja 1448. godine ponudili 100 dukata godišnjeg prihoda onome ko donese Skenderbegovu glavu. Protiv Skenderbega su krenuli vojvoda Altoman i Crnojevići. Mlečani su nastojali da se izmire i sa srpskim despotom te su mu nudili gradove koji su mu oduzeti tokom turske okupacije u zamenu za nadoknadu troškova koje su imali prilikom osvajanja. Međutim, nakon poraza koga je Altoman doživeo od vojske Jakova Dolfina (barskog potestata), a u kojoj je bio i Stefanica Crnojević, Mlečani su odustali od ponude. Uspeli su da oktobra 1448. godine sklope mir i sa Skenderbegom. Đurađ je zato molio Murata da mu pošalje odred kojim bi osvojio zetske gradove. Murat nije želeo da krši mir sa Mlečanima. Mlečani su na svoju stranu privukli Stefanicu Crnojevića čime je unesen razdor u ovu porodicu. Stefanica je braći (Gojčinu i Đurašinu) oduzeo deo teritorija. Stefanicu su Mlečani uputili protiv Grblja koji je priznavao despotovu vlast. Grbalj nije želeo da se preda već je molio despota da pošalje pomoć (1451). Stefanica je 1452. godine opustošio Grbalj. Kotorske vlasti pogubile su 30 ljudi, a preko 200 ljudi su proterali iz Grblja. Preostalom stanovništvu povećane su dažbine. Tako je u krvi ugušena najveća pobuna u Grblju. Uskoro je u Zetu stigla Đurđeva vojska pojačana turskim odredima. Međutim, Stefanica je porazio najpre Altomana, a potom i novopristiglu vojsku Tome Kantakuzina. Poseo je Gornju Zetu sve do Morače[45].

Istovremeno je došlo do pogoršanja odnosa između Ugarske i Srbije. Đurađ je nudio posredništvo u sklapanju mira između Turaka i Mađara. Međutim, Hunjadi je to odbio nakon čega je zaposeo sve Đurđeve posede u Ugarskoj[46].

Osvajanja Mehmeda II[uredi]

U Jedrenu je februara 1451. godine umro sultan Murat. Nasledio ga je sin Mehmed II. Jedna od prvih mera sultana Mehmeda bilo je ozakonjenje bratoubistva. Novi sultan je ubio svoga brata, dete u kolevci. Mehmed je na početku vladavine ispoljio nesumnjiv državnički dar; izgledalo je kao da želi mir sa svima. Znao je srpski jezik te je sa Đurđem pregovarao oko obnavljanja vazalnih obaveza. Produžen je vazalni odnos pod istim uslovima. Pored toga, Mehmed je oslobodio maćehu Maru iz harema i vratio je ocu, poklonivši mu Toplicu i Dubočicu na ime izdržavanja. Hunjadi je sa Srbijom sklopio mir 1451. godine. Đurđeva unuka, ćerka Ulriha Celjskog, verena je za Hunjadijevog sina Matiju. Novembra 1451. godine zaključen je i tursko-ugarski mir[47].

U Rimu je 1452. godine za svetorimskog cara krunisan Fridrih III koga su savremenici smatrali zaštitnikom hrišćanstva. Humanisti su ga podsticali na borbu protiv Turaka. Međutim, on nije mogao da učini ništa, a jedno vreme je držao ugarskog kralja Ladislava u zarobljeništvu. Srpski despot se 1451. godine umešao u rat između Dubrovčana i Stefana Vukčića stajući na stranu Dubrovnika i ometajući hercegove diplomatske akcije na Porti. Srpski despot računao je da okrene sultana protiv hercega i da zauzme istočne krajeve njegove države, uključujući i Mileševu[48].

Učešće Srba u opsadi Carigrada[uredi]

Pad Carigrada 1453. godine

Mehmed je vodio prijateljsku politiku sa zapadnim državama jer je želeo da prikrije svoj plan — osvajanje Carigrada. Pre nego što je krenuo na vizantijsku prestonicu, Mehmed je u leto 1452. godine na najužem delu Bosfora sagradio jako utvrđenje nazvano Rumeli Hisar ili Novi Grad više Carigrada, kako navodi srpski letopisac. Zimu 1452/3. godine proveo je u pripremama, uglavnom u nabavci artiljerije. Lio je ogromne topove od kojih su neki mogli da se pomeraju samo uz pomoć 50 pari volova. Vizantijski car Konstantin tražio je pomoć na Zapadu. Imao je malo uspeha nakon propasti Firentinske unije. Mnogim Vizantincima draža je bila turska, od latinske vlasti. Ipak, papski legat Isidor održao je decembra 1452. godine u Svetoj Sofiji rimsku misu i objavio novu uniju. Predvođen kaluđerima, narod je iazšao na ulice te je i ovaj pokušaj propao. Najveća pomoć koja je od Latina stigla je odred od 700 Đenovljana. Turcima su pristizale trupe iz svih krajeva carstva. Opsada je započela početkom aprila 1453. godine. Turske snage bile su 20 puta veće od hrišćanskih. Veliki topovi rušili su zidove, ali su ih Grci preko noći ponovo dizali. Na zaprepašćenje branioca, Turci su prevukli brodove preko kopna i spustili ih u Zlatni rog. Preko njega je zatim spušten pontonski most od buradi. Tako je grad opkoljen sa svih strana. Mehmed je pozvao Konstantina da se preda, ali je ovaj to odbio. Mehmed je onda obećao vojnicima pljačku grada nakon osvajanja. U zoru 29. maja otpočeo je juriš. Turci su prodrli u grad i istakli svoju zastavu na zidinama Carigrada. Konstantin je poginuo u uličnim borbama. Njegova glava istaknuta je na zidinama grada kako bi Grci videli da su ostali bez cara. Usledio je neviđen pokolj i pljačka koja je trajala tri dana. Mehmed se od 1453. godine naziva „Osvajač“. Kada je ušao u grad, najpre se zaputio u Svetu Sofiju koja je pretvorena u džamiju[49].

Đurađ je u ovom ratu morao da potisne osećanja i da Mehmedu pošalje pomoćne odrede za osvajanje vizantijske prestonice. Vojvoda Jakša, rodonačelnik čuvenih Jakšića u Ugarskoj, predvodio je srpski odred od 1500 ljudi. Đurađ je poslao i rudare iz Novog Brda koji su kopali tunele ispod vizantijske prestonice. Konstantin Mihailović iz Ostrovice, takođe jedan od srpskih vojnika, kasnije je napisao memoare u Poljskoj. Po njemu je sultan tražio od Đurđa vojsku za borbu protiv gospodara Karamanije, ali ih je kasnije poslao na vizantijsku prestonicu. Vojnici su želeli da se vrate, ali im je prećeno smrću. Srpski odred imao je položaj kod Jedrenske kapije. Nije neposredno pomagao Turcima u osvajanju grada. Đurađ je teško primio vest o padu Carigrada. Izvori kažu da se tri dana zatvorio u sobu i nikoga nije primao. Ipak, sultanu je, kao i ostali vazali, uputio čestitke. Mehmed mu je na poklon crkvene stvari iz Carigrada. Đurađ je otkupio mnoge zarobljene Vizantince. Zahvaljujući Đurđevom novcu prenete su mošti Svetog Luke iz Epira u Smederevo. Mnogi Vizantinci su 1453. godine stigli u Srbiju. Među njima je i Đorđe Kantakuzin, arhistrateg koji je u Smederevo doneo dva Prokopijeva rukopisa. Vest o padu Carigrada primljena je u Zapadnoj Evropi sa zaprepašćenjem. Najpre je stigla u Mletačku republiku i ostale italijanske države. One su, međutim, bile međusobno zaraćene te nisu mogle da reaguju na tursku pobedu. Uz posredovanje pape italijanske države međusobno su se izmirile i osnovale tzv. Lodijsku ligu. Svetorimski car Fridrih sazvao je 1454. godine sabor u Regensburgu, ali ni sam nije došao na njega. U jesen iste godine sazvao je sabor u Frankfurtu, a početkom sledeće godine i treći sabor u Bečkom Novom Mestu. Sabori nisu doveli ni do kakvih rezultata. Srpski diplomata, Junije Gradić, je u jesen 1453. godine posetio Milano, Napulj, papu i Veneciju. Stvarnu pomoć despot nije dobio. U Budimu je 1454. godine održan sabor na kome je donesena odluka o pokretanju krstaškog rata na čijem bi čelu bio Janko Hunjadi[50].

Rat sa Turcima[uredi]

Nakon zauzeća Carigrada, Mehmed je krenuo u osvajanje balkanskih država, uprkos mirovnim sporazumima koje je sa njima sklapao. Prva na udaru bila je Srbija od koje je Mehmed zatražio Smederevo i Golubac. Đurađ je odbio da ih preda. Mehmed se pravdao kako zemlja nije Đurđeva nego Lazarevića i bio je voljan da mu ustupi nekadašnje oblasti Brankovića sa gradom Sofijom. Pošto je njegov poslanik odbijen, Mehmed je jula 1454. godine pokrenuo veliku vojsku na Despotovinu. Vojska je činila velika zverstva; ubijani su svi muškarci stariji od 14 godina. Žene i deca odvođeni su u roblje. Đurađ se sklonio u Ugarsku, a Turci opsedaju Rudnik i Smederevo. Stanovnicima Rudnika obećano je da će im biti dozvoljeno da se slobodno povuku, te su otvorili kapije Turcima. Mehmed ih je porobio. Na vest da se Hunjadi sprema da krene na Turke, Mehmed je digao opsadu Smedereva i povukao se u Jedrene. Sa sobom je odveo veliki broj Srba koje je naselio u okolini Carigrada, svoje nove prestonice. Kod Kruševca je ostavio trojicu sandžakbega koje je Hunjadi porazio na jesen 1454. godine u tri bitke. Nastavio je da pustoši okolinu Niša i Pirota nakon čega se preko Vidina vratio u Beograd. Turcima su se suprotstavili i Srbi; dva odreda. Prvi je predvodio Nikola Skobaljić koji je septembra 1454. godine odneo pobedu u predelu Banje. U drugoj bici Nikola i njegov stric zarobljeni su u blizini Novog Brda. Turci su ih žive nabili na kolac. Njih dvojica su prvi Srbi za koje je poznato da su kažnjeni na ovaj način. U ratovanju 1454. godine Mehmed je osvojio Toplicu. U rano proleće 1455. godine Mehmed je ponovo napao Srbiju i opseo Novo Brdo. Opsada je trajala 40 dana nakon čega je osvojeno najveće rudarsko središte srednjovekovne Srbije. Novo Brdo predalo se 1. juna 1455. godine. Mehmed je najistaknutije branioce pogubio, deo izabrao za janičare, 700 žena razdelio svojim vojnicima, a ostatku dozvolio da se vrati u grad. Crkva Svetog Nikole pretvorena je u džamiju. Ubrzo je pala stara srpska prestonica, Prizren. Crkva Bogorodice Ljeviške pretvorena je u džamiju. Zauzeta je cela nekadašnja oblast Brankovića čime je Despotovina prepolovljena. Mehmed je zatim krenuo ka Solunu; zadržao se na mestu gde je 1389. godine poginuo njegov predak Murat[51].

Đurđevi pregovori u Smederevu bili su neuspešni. Vratio se u Smederevo i stupio u pregovore sa Portom. Zadržao je krajeve severno od Kruševca za koje je snosio vazalne obaveze. Brankoviću su ostale samo nekadašnje teritorije Lazarevića. Despotove posede u Zeti više nije imao ko da štiti. Stefanica Crnojević je do 1453. godine osvojio celu Gornju Zetu sem Meduna. Vojvoda Miloš predao ga je Turcima 1456. godine[52].

Poslednje godine i smrt[uredi]

Opsada Beograda 1456. godine

Sultan se na zimu spremao za novi rat. Vojske Stefana Vukčića i Petra Pavlovića stigle su u Carigrad. Đurađ je za to vreme snabdevao Smederevo hranom. U Ugarskoj besni građanski rat koji je primorao Ladislava da napusti zemlju i ode u Beč. Veliki broj krstaša pristizao je u Beograd kako bi učestvovao u jednoj od najvećih bitaka koja je vođena na prostorima Srbije. Predvodio ih je franjevac Jovan Kapistran. Glavni teret borbi prilikom opsade Beograda 1456. godine preuzela je vojna posada Beograda na čelu sa Mihailom Silađijem. Turska vojska najpre napada Smederevo odakle je odbijena uz velike gubitke. Opsadom Beograda rukovodio je lično Mehmed. Janko Hunjadi i Đurađ Branković preduzeli su rečni prodor prema Beogradu. Hrišćanska flota okupila se u Slankamenu. Do odlučujuće bitke došlo je kod Zemuna 14. jula. Čamci Srba ratnika razbili su borbeni poredak turskog brodovlja. Borba je završena potpunom pobedom hrišćana. Imala je i veliko psihološko dejstvo. Opšti juriš na Beograd otpočeo je 21. jula. Turci su uspeli da prodru u gornji grad. Beograd se, međutim, održao. Sledećeg dana hrišćanska vojska izvršila je siloviti juriš koji je suzbijen. Sultan je ranjen u ovom okršaju te je naredio povlačenje. Pogubio je mnoštvo svojih vojskovođa koje je smatrao odgovornim. Turska vojska je u Srbiji napadana prilikom povlačenja[53].

Vest o Mehmedovom porazu širila se Evropom. Papa Kalist III ustanovio je praznik koga je 6. avgusta slavio čitav hrišćanski svet u čast pobede kod Beograda. Beograd je teško platio ovu pobedu. Gradom se raširila kuga koja je pokosila i glavne učesnike borbe — Janka Hunjadija i Jovana Kapistrana. Ugarski kralj Ladislav vratio se u zemlju nakon Hunjadijeve smrti u nameri da Beograd preuzme od Hunjadijevih pristalica. Međutim, u Beogradu je uhapšen, a njegov najbliži saradnik, Đurđev zet Ulrih Celjski, posečen[54].

Te zime (24. decembra 1456.), završio je despot svoj život u Srebrenici pod Rudnikom[55]; sahranjen je u svojoj zadužbini, danas nepostojećoj crkvi u selu Kriva Reka ispod Rudnika (mada nije sigurno da li se toponim Kriva reka odnosio na današnje selo ili na istoimenu rečicu).[56]

Rudarstvo pod Đurđem Brankovićem[uredi]

Izvor koji svedoči o poslovanju Novog Brda tokom njegove najveće aktivnosti (1430.tih godina) je poslovna knjiga Mihaila Nikole Lukarevića. Lukarević nam daje imena velikog broja foksera (rudara), plakaoničara, hutmana, trajbara i sl. Navodi i mesta porekla svojih dužnika. Dugovi su izraženi u dubrovačkim litrima, mera za težinu od oko 300 grama (laka litra)[57]. Drugi izvor koji govori o rudarstvu tokom Đurđeve vladavine jeste Bertrandon de la Brokijer u svom putopisu „Putovanja preko mora“. Francuski putopisac zabeležio je da Đurađ ima prihoda od Novog Brda u iznosu većem od 200.000 dukata godišnje. Piše i da bi Đurađ bez rudnika izgubio svoju zemlju[58]. Rudnici su zamrli 1439. godine, a nakon obnove Despotovine ne dostižu svoju raniju snagu. Do vidnog opadanja Novog Brda, Trepče i Prištine dolazi 1449. godine. Turci ovu oblast konačno osvajaju 1455. godine. Đurađ je imao prihode od rudnika na osnovu regalnih prava. O njegovom ubiranju prihoda svedoče i turski hroničar Dursun-beg i vizantijski pisac Kritovul. Početkom 1458. godine računalo se da Srebrenica daje 30.000 dukata godišnjeg prihoda. Đurađ je u Dubrovniku založio ogromni depozit koji se sastojao od preko 1000 litara zlata, oko 3000 litara srebra (običnog i glamskog), milion aspri u novcu i razno zlatno i srebrno posuđe. Đurađ je svojim novcem isplaćivao danak sultanu koji je do 1439. godine iznosio 50.000 dukata, a od 1444. godine 60.000 dukata[59].

Lik i delo[uredi]

Mermerna ploča sa natpisom o popravci dela Carigradskih bedema o trošku despota Đurđa 1448. godine

Ceo svoj dugi vek (živeo je gotovo osamdeset godina), Đurađ je proveo u ratnim okršajima, pa je, godinu dana pred smrt, izgubio tri prsta na desnoj ruci braneći se mačem od konjanika zapovednika Beograda, Mihaila Silađija (Svilojevića iz starih srpskih letopisa i narodnih pesama). Taj „trpenija venac“ primio je „v približenih žitija koncu“ (kad se približio kraj života). Rana mu, izgleda, nikako nije mogla da zaraste i od nje je i umro.

Bio je nesrećan čovek i toga je bio svestan. Franjevcu Jovanu Kapistranu (1385—1456), koji ga je nagovarao da ostavi veru predaka, odgovorio je: „Narod moj veruje da sam mudar, mada sreće nemam. A ti sad tražiš od mene da učinim nešto po čemu bi moj narod pomisliti mogao, da sam u starosti pameću pomeo“. Oglašavan od Mađara i od zapadnjaka za izdajicu, zbog svog držanja u doba kosovske bitke iz 1448. godine, „smiderski gospodin“ Đurađ je od Jurija Barakovića (u „Vili Slovinki“, 1613.), stavljen u pakao, u „srce zemlje“, u „donju propast“. Legendu o izdajstvu prihvatilo je, na neobjašnjiv način, naše narodno predanje, ali je nju vezalo za Đurđevog oca, Vuka Brankovića, i za kosovsku bitku iz 1389. god.

O Đurđu nije stvoren kult, pa prema tome nema biografije ni crkvenih pesama njemu posvećenih. U staroj srpskoj književnosti sačuvana su dva spisa o tome kako je Đurađ 1453. godine preneo mošti apostola Luke u Smederevo.[60][61] Pisci su savremenici toga očajničkog pokušaja despota — davljenika da spase sebe i svoju despotovinu, a mošti su slamka za koju se on hvata. Nad mrtvim telom despotovim nepoznati smederevski besednik držao je krajem decembra 1456. godine posmrtni govor, koji dolazi među najlepše i najpotresnije stare srpske tekstove.

Imao je nesumnjivo najburniji život od svih srpskih vladara i postao je jedna od najtragičnijih ličnosti srpske istorije. Lik despota Đurđa postoji na njegovoj povelji svetogorskom manastiru Esfigmenu iz 1429. godine. Prikazana je cela porodica despota Đurđa. Lik despota Đurđa nalazi se i na novcu.

Porodica[uredi]

Đurađ Branković je bio sin Vuka Brankovića i Mare Branković. Ženio se dva puta. Ime njegove prve žene nije poznato. Sa njom nije imao dece. Druga Đurđeva žena bila je Irina Kantakuzin, ćerka sevastokratora i morejskog despota Dimitrija I Kantakuzina, odnosno unuka vizantijskog cara Matije Kantakuzina i praunuka cara Jovana Kantakuzina. Sa Irinom je Đurađ imao sledeću decu:

  • Todor (umro pre 1429), umro mlad.
  • Grgur (oko 1415-1459), otac Vuka Grgurevića.
  • Mara (oko 1416-1487), supruga Murata II.
  • Stefan (oko 1417-1476), srpski despot (1458).
  • Katarina (oko 1418-1490), udata za Ulriha II Celjskog.
  • Lazar (oko 1421-1458), srpski despot (1456-1458).

Porodično stablo[uredi]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Mladen
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Branko Mladenović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. nepoznato
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Vuk Branković
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. nepoznato
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. nepoznato
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
11. nepoznato
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Đurađ Branković
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
12. Pribac
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Lazar Hrebeljanović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. nepoznato
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Mara Branković
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Vratko Nemanjić
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Milica Hrebeljanović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
15. nepoznato
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. Blagojević (2009). str. 7-42.
  2. ISN (1994). str. 48-62.
  3. Dinić (1960). str. 148-177.
  4. ISN (1994). str. 61-5.
  5. ISN (1994). str. 65.
  6. Jireček 1 (1978), pp. 384
  7. Ferjančić (1960). str. 182.
  8. ISN (1994). str. 66-9.
  9. ISN (1994). str. 77-8.
  10. ISN (1994). str. 80.
  11. Novaković (1960). str. 393-9.
  12. ISN (1994). str. 86.
  13. ISN (1994). str. 89.
  14. ISN (1994). str. 191-198.
  15. ISN (1994). str. 201-203.
  16. ISN (1994). str. 214.
  17. Jireček 1 (1978), pp. 350-1
  18. ISN (1994). str. 216-7.
  19. ISN (1994). str. 219.
  20. ISN (1994). str. 220-1.
  21. Ćirković (1968). str. 13-7.
  22. ISN (1994). str. 221.
  23. ISN (1994). str. 222-4.
  24. Jireček 1 (1978), pp. 355
  25. ISN (1994). str. 224-6.
  26. Ćirković (1970). str. 61-8.
  27. ISN (1994). str. 226-9.
  28. ISN (1994). str. 230-8.
  29. ISN (1994). str. 244-7.
  30. ISN (1994). str. 248.
  31. ISN (1994). str. 249.
  32. Kalić, Mijušković (1967), pp. 109-114
  33. ISN (1994). str. 251-2.
  34. Ćirković (1964). str. 46-70.
  35. ISN (1994). str. 254.
  36. ISN (1994). str. 255.
  37. ISN (1994). str. 256.
  38. ISN (1994). str. 258.
  39. ISN (1994). str. 260.
  40. Ćirković (1964). str. 80.
  41. ISN (1994). str. 262.
  42. Ferjančić (1960). str. 191-2.
  43. ISN (1994). str. 263-5.
  44. Ćirković (1964). str. 106-8.
  45. ISN (1994). str. 265-6.
  46. ISN (1994). str. 267.
  47. ISN (1994). str. 289.
  48. Ćirković (1964). str. 209.
  49. ISN (1994). str. 292.
  50. ISN (1994). str. 293-4.
  51. ISN (1994). str. 296-9.
  52. Ćirković 2 (1964), pp. 309-10
  53. ISN (1994). str. 300-1.
  54. ISN (1994). str. 301-2.
  55. Novosti: Prokleta bez krivice
  56. Živadin M. Stevanović: Postanak i razvitak Gornjeg Milanovca, 1968; izdanje pisca.
  57. Dinić (1954). str. 33-45.
  58. BDLB, ist. biblioteka
  59. ISN (1994). str. 268-278.
  60. Sveti Luka kad je muka — poslednji zaštitnik despotovine
  61. Šest vekova misterije Svetinje u Smederevskoj tvrđavi (23. novembar 2016)

Literatura[uredi]

  • Grupa autora; Istorija srpskog naroda 2, Srpska književna zadruga, Beograd (1994)
  • S. Ćirković, Golubac u srednjem veku, Braničevo, Požarevac (1968)
  • S. Ćirković, Smederevo, prestonica srpske despotovine; Oslobođenje gradova u Srbiji od Turaka, SANU, Beograd (1970)
  • S. Ćirković, Herceg Stefan Vukčić Kosača i njegovo doba, Naučno delo, Beograd (1964)
  • S. Ćirković, Istorija srednjovekovne bosanske države, Srpska književna zadruga, Beograd (1964) 2*
  • B. Ferjančić, Despoti u Vizantiji i južnoslovenskim zemljama, Naučno delo, Beograd (1960)
  • M. Blagojević, O izdaji ili neveri Vuka Brankovića, Zbornik Matice Srpske za istoriju, 79-80 (2009), 7-42
  • K. Jireček, Istorija Srba 1, Slovoljubve, Beograd (1978)
  • J. Kalić-Mijušković, Beograd u srednjem veku, Srpska knjižđevna zadruga, Beograd (1967)
  • M. Dinić, Oblast Brankovića; Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor 26 (1960), 5-30
  • S. Novaković, Srbi i Turci, 14. i 15. veka; Istorijske studije o prvim borbama s najezdom turskom pre i posle boja na Kosovu, Beograd (1960)
  • Narodna enciklopedija 1927. godine, Branković Đurađ (članak Vladimira Ćorovića).
  • Đorđe Sp. Radojičić, Ded i unuk (LMS (Letopis Matice srpske), knj. 190).
  • Č. Mijatović, Despot Đurađ Branković, I—II (1880 do 1882).
  • J. Radonić, zapadna Evropa i balkanski narodi prema Turcima u prvoj polovini 15 veka (1905).
  • M. Dinić, Iz dubrovačkog arhiva 1, SAN i Naučno delo, Beograd (1954)
  • Ivić, Aleksa (1929). Istorija Srba u Vojvodini. Novi Sad: Matica Srpska. 
  • Spremić, Momčilo (1994). Despot Đurađ Branković i njegovo doba. Beograd: Srpska književna zadruga. 
  • Ćirković, Sima (1995). Srbi u srednjem veku. Beograd: Idea. 
  • Blagojević, Miloš; Medaković, Dejan (2000). Istorija srpske državnosti. 1. Novi Sad: Ogranak SANU. 
  • Ćirković, Sima (2004). Srbi među evropskim narodima. Beograd: Equilibrium. 

Spoljašnje veze[uredi]


Prethodnik:
Stefan Lazarević
Despot Srbije
(14271456)

Naslednik:
Lazar Branković