Јадници

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Ukoliko ste tražili članak o istoimenom mjuziklu, pogledajte članak Jadnici (mjuzikl).
Ukoliko ste tražili američku telenovelu, pogledajte članak Los miserables.
Jadnici
Ilustacija sa likom Kozete iz originalnog izdanja Jadnika (1862)
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovLes Misérables
AutorViktor Igo
ZemljaFrancuska
Jezikfrancuski
Žanr / vrsta delaEpski roman, istorijska fantastika, tragedija[1][2]
Izdavanje
Datum1862
Broj stranica1.462[3]

Jadnici (franc. Les Misérables)[4] roman je Viktora Igoa u pet tomova, prvi put objavljen 1862. To je bio jedan od prvih bestselera u modernom izdavaštvu. Reč je o uzbudljivom moralističko-humanističkom romanu u kojem Igo oslikava široku društvenu fresku Francuske, doba posle Francuske revolucije i Napoleonovih ratova. Viktor Igo je napisao Jadnike za vreme egzila na ostrvu Džersi (1860—1862).

U svetu engleskog govornog područja roman se obično naziva originalnim francuskim naslovom. Međutim, korišćeno je nekoliko alternativa, uključujući „Nesrećne“, „Jadne“, „Jadnice“, „Siromašnice“, „Jadne sirotice“, „Žrtve“.[5] Počevši od 1815. godine, i kulminirajući Junskom pobunom 1832. u Parizu, roman prati živote i interakcije nekoliko likova, posebno borbe bivšeg osuđenika Žana Valžana i njegovo iskustvo iskupljenja.[6]

Oblik romana[uredi | uredi izvor]

Apton Siler opisao je roman kao „jedan od pola tuceta najvećih romana na svetu”, i primetio da je Igo u predgovoru izložio svrhu knjige Les Misérables:[7]

Sve dok će, po zakonu i običaju, postojati društvena osuda, koja, pred civilizacijom, veštački stvara paklove na zemlji i komplikuje božansku sudbinu ljudskom fatalnošću; sve dok tri problema doba - degradacija čoveka siromaštvom, propast žena gladovanjem i nipodaštavanje detinjstva fizičkom i duhovnom noći - nisu rešena; sve dok su u nekim regionima moguća društvena gušenja; drugim rečima, i sa još šire tačke gledišta, sve dok neznanje i beda ostaju na zemlji, ovakve knjige ne mogu biti beskorisne.

Pred kraj romana, Igo objašnjava sveobuhvatnu strukturu dela:[8]

Knjiga koju čitalac ima u ovom trenutku pred sobom je, s kraja na kraj, u celosti i detaljima ... napredak od zla ka dobru, od nepravde do pravde, od laži do istine, iz noći u dan, od apetita do savesti, od korupcije do života; od bestijalnosti do dužnosti, od pakla do raja, od ništavila do Boga. Početna tačka: materija, odredište: duša. Hidra na početku, anđeo na kraju.

Roman u celini je jedan od najdužih ikada napisanih,[9] sa 655.478 reči na originalnom francuskom. Igo je objasnio svoje ambicije za roman svom italijanskom izdavaču:[10]

Ne znam da li će to svi čitati, ali namenjeno je svima. Adresiraju se Engleska, Španija, Italija, Francuska, Nemačka i Irska, republike u kojima obitavaju robovi, kao i carstvima koja imaju kmetove. Socijalni problemi prevazilaze granice. Rane čovečanstva, te velike rane kojima je zaprljan svet, ne zaustavljaju se na plavim i crvenim linijama iscrtanim na mapama. Gde god ljudi žive u neznanju ili očaju, gde god žene prodaju sebe za hleb, gde god deci nedostaje knjiga za učenje ili toplo ognjište, Les Misérables kuca na vrata i govori: „otvorite, ja sam ovde za vas“.

Digresije[uredi | uredi izvor]

Više od četvrtine romana - po jednom broju 955 od 2.783 stranica - posvećeno je esejima koji zastupaju moralnu tačku ili prikazuju Igovo enciklopedijsko znanje, ali ne unapređuju zaplet, pa čak ni podzaplet, što je metod koji je Igo koristio i u drugim delima kao što su Bogorodičina crkva u Parizu i Trudbenici mora. Jedan biograf je primetio da se „digresije genija lako opraštaju“.[11] Teme koje Igo obrađuje uključuju zatvorene verske redove, izgradnju pariske kanalizacije, sleng i beskućnu decu u Parizu. Temu o samostanima on naziva „Zagradama“ kako bi upozorio čitaoca na njenu nebitnost za tok priče.[12]

Jedan kritičar nazvao je ovo „duhovnom kapijom“ za roman, jer njegov slučajni susret sa Tenardjerom i pukovnikom Pontmersijem nagoveštava tako veliki broj susreta u romanu „spajajući slučajnost i neophodnost“, „suočavanje herojstva i zlikovstva“.[13]

Čak i kad se ne okreće drugim temama izvan svoje pripovesti, Igo ponekad prekida jednostavno navođenje događaja, njegov glas i kontrolu nad pričom neograničeni vremenom i redosledom. Roman se otvara izjavom o biskupu u Dinjeu 1815. godine i odmah se preusmerava: „Iako se ovi detalji ni na koji način u suštini ne tiču onoga što imamo da ispričamo ...“ Tek nakon 14 poglavlja Igo ponovo hvata uvodnu nit, “U prvim danima meseca oktobra 1815. godine ... “, da predstavi Žana Valžana.[14]

Igovi izvori[uredi | uredi izvor]

Ežen Vidok, čija je karijera pružila uzor za lik Žana Valžana

Incident kojem je Igo svedočio 1829. godine uključuje tri stranca i policajca. Jedan od stranaca bio je čovek koji je ukrao veknu hleba, sličnu Žanu Valžanu. Policajac ga je vodio do kola. Lopov je takođe video majku i ćerku kako se igraju jedna s drugom, što bi bila inspiracija za Fantin i Koseta. Igo je zamislio život čoveka u zatvoru i majke i ćerke razdvojenih jedna od druge.[15]

Valžanov lik je donekle zasnovan na životu bivšeg osuđenika Ežena Fransoe Vidoka. Vidok je postao šef tajne policijske jedinice, a kasnije je osnovao prvu francusku privatnu detektivsku agenciju. On je takođe bio biznismen i bio je nadaleko poznat po svom društvenom angažovanju i filantropiji. Vidok je takođe inspirisao Igova dela „Klod Ge“ i Le Dernier jour d'un condamné (Poslednji dan osuđenog čoveka).[16]

Vidok je 1828. godine, tad već pomilovan, spasao jednog od radnika u svojoj fabrici papira podigavši teška kolica svojim ramenima kao što to čini Valžan.[17] Igoov opis Valžana koji spasava mornara na Orionu proistekao je skoro reč po reč iz pisma barona La Ronsjera koje opisuje takav incident.[18] Igo je koristio Bienvenu de Miolisa (1753–1843), |biskupa u Dinju tokom vremena u kojem Valžan susreće Miriel, kao uzor za Miriel.[19]

Igo je odlazak zatvorenika iz Tulonskog zatvora iskoristio u jednoj od svojih ranih priča, Poslednji dan osuđenog. On je otišao je u Tulon da poseti taj zatvor 1839. godine i vodio opsežne beleške, mada je knjigu počeo da piše tek 1845. Na jednoj od stranica svojih beleški o zatvoru, velikim slovima je napisao moguće ime svog heroja. : „ŽAN TREŽON”. Kada je knjiga konačno napisana, Trežon je postao Valžan.[20]

Igo je 1841. spasio prostitutku od hapšenja zbog napada. Kratki deo svog dijaloga sa policijom iskoristio je prikazujući Valžanovo spasavanje Fantine u romanu.[21] Dana 22. februara 1846, kada je započeo rad na romanu, Igo je bio svedok hapšenja kradljivca hleba, dok su vojvotkinja i njeno dete nemilosrdno posmatrali scenu iz svoje kočije.[22][23] On je letovao nekoliko puta Montrej-sur-Meru.[24]

Tokom pobune 1832. godine, Igo je šetao ulicama Pariza, video je barikade koje su mu blokirale put na nekoliko mesta, i morao se skloniti od pucnjave.[25]‍:173–174 On je direktnije učestvovao u ustanku u Parizu 1848. godine.[25]‍:273–276

Viktor Igo je inspiraciju crpio iz svega što je čuo i video, zapisujući to u svoj dnevnik. U decembru 1846. godine bio je svedok svađe između starice koja je prebirala po smeću i beskućnog deteta koje je mogao biti Gavroš.[26] On se takođe informisao ličnim pregledom pariskih Konseržera 1846, i Vaterlua 1861, prikupljanjem podataka o nekim industrijama, o platama i životnom standardu ljudi radničke klase. Zamolio je svoje ljubavnice, Leoni Done i Žulijet Drue, da mu ispričaju o životu u samostanima. U zaplet je unosio i lične anegdote. Na primer, bračna noć Marijusa i Koset (Deo V, Knjiga 6, Poglavlje 1) odvija se 16. februara 1833. godine, što je ujedno i datum kada su Igo i njegova doživotna ljubavnica Žulijet Drue vodili ljubav prvi put.[27]

Radnja[uredi | uredi izvor]

Roman prati život glavnog junaka Žana Valžana, bivšeg robijaša broj 24601, koji traži način da se iskupi i započne novi život. Pored njega, u romanu se pojavljuje galerija sporednih junaka sa svojim pričama, sudbinama i emocijama. U Jadnicima se razmatraju problemi dobra i zla, pravde i zakona, politike i religije, a sve u kontekstu francuske istorije i karakterističnih sudbina glavnih protagonista.

Preveden je na više stranih jezika. Prvi prevod na srpski jezik uradio je Mita Rakić u 19. veku.

Glavni likovi[uredi | uredi izvor]

  • Žan Valžan (Jean Valjean)
  • Marijus Ponmersi (Marius Pontmercy)
  • Gospodin Mirijel (Monseigneur Myriel), biskup mesta Dinj
  • Žaver (Javert), policijski inspektor
  • Fantina (Fantine)
  • Kozeta (Cosette), Fantinina kći
  • Tenardijeovi (Les Thénardier) su krčmar, njegova žena i deca:
    • Gavroš (Gavroche)
    • Eponina (Éponine)
  • Prijatelji abecea (Les Amis de l'Abc)

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

Viktor Igo je pisao veoma dugačke rečenice; u romanu Jadnici jedna njegova rečenica proteže se na nekoliko stranica i ima 823 reči i 93 zareza.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Carter, Alice (24. 12. 2012). „Victor Hugo's 150-year-old tragedy continues to excite on stage and film”. Triblive. Pristupljeno 29. 6. 2020. 
  2. ^ Matt, Rawle (17. 12. 2019). The Grace of Les Miserables Youth Study Book. ISBN 9781501887222. 
  3. ^ Victor Hugo. „Les misérables, Tome I”. Pristupljeno 2015-04-23. 
  4. ^ „Les Misérables”. Longman Dictionary of Contemporary English. Longman. Pristupljeno 16. 8. 2019. 
  5. ^ Novelist Susanne Alleyn has argued that "the phrase les misérables, which has a whole range of subtly shaded meanings in French, is much better translated into English as 'the dispossessed' or even as 'the outsiders', which can describe every major character in the novel in one way or another, than simply as 'the miserable ones' / 'the wretched ones'. No, It's Not Actually the French Revolution: Les Misérables and History.
  6. ^ „BBC News – Bon anniversaire! 25 facts about Les Mis”. BBC Online. 1. 10. 2010. Pristupljeno 1. 10. 2010. 
  7. ^ Sinclair, Upton (1915). The Cry for Justice: An Anthology of the Literature of Social Protest. charlesrivereditors.com Charles Rivers Editors. ISBN 978-1-247-96345-7. 
  8. ^ Alexander Welsh, "Opening and Closing Les Misérables", in Harold Bloom, ed. Victor Hugo: Modern Critical Views. NY: Chelsea House. 1988. pp. 155. ; Vol. 5, Book 1, Chapter 20
  9. ^ „Read the Ten Longest Novels Ever Written”. Amazon.com. Pristupljeno 31. 12. 2012. 
  10. ^ Behr 1993, 39–42.
  11. ^ A. F. Davidson, Victor Hugo: His Life And Work (J. B. Lippincott, 1929), Kindle Location 4026, 4189
  12. ^ Brombert, Victor (1988). „Les Misérables: Salvation from Below”. Ur.: Harold Bloom. Modern Critical Views: Victor Hugo. New York: Chelsea House. str. 195. 
  13. ^ Brombert 1988, str. 195–197. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFBrombert1988 (help)
  14. ^ Alexander Welsh, "Opening and Closing Les Misérables," in Harold Bloom, ed., Modern Critical Views: Victor Hugo (Chelsea House, 1988), 151–152
  15. ^ „Les Mis Study Guide – About the Novel” (PDF). lesmis.com. 15. 8. 2014. 
  16. ^ Guyon, Loïc Pierre (2002). „Un aventurier picaresque au XIXe siècle: Eugène-François Vidocq”. Ur.: Glaser, Albert; Kleine-Roßbach, Sabine. Abenteurer als Helden der Literatur (na jeziku: francuski). Springer. ISBN 978-3-476-02877-8. doi:10.1007/978-3-476-02877-8. 
  17. ^ Morton, James (2004). The First Detective: The Life and Revolutionary Times of Vidocq, Criminal, Spy and Private Eye. New York: Overlook Press. ISBN 9781590208908. 
  18. ^ Hugo, Victor, Les Misérables (Preface by A. Rosa), Laffont. 1985. ISBN 2-221-04689-7.IV.
  19. ^ Behr, Edward (1993). The Complete Book of Les Misérables. New York: Arcade. str. 29. 
  20. ^ Le Bagne de Toulon (1748–1873), Académie du Var, Autres Temps Editions. 2010. ISBN 978-2-84521-394-4.
  21. ^ Victor Hugo, Things Seen, vol. 1. . Glasgow and New York: George Routledge and Sons. 1887. pp. 49–52. . The chapter is title "1841. Origin of Fantine". Behr quotes this passage at length in Behr 1993, 32–36.
  22. ^ Victor Hugo, Choses vues: nouvelle série (Paris: Calman Lévy, 1900), 129–130
  23. ^ Behr 1993, 29–30.
  24. ^ Behr 1993, 32.
  25. ^ а б Robb, Graham (1997). Victor Hugo: A BiographyНеопходна слободна регистрација. New York: W. W. Norton. ISBN 9780393045789. 
  26. ^ Rosa, Annette, Introduction to Les Misérables, Laffont. 1985. ISBN 2-221-04689-7.
  27. ^ Robb, Graham (1999). Victor Hugo: A Biography. W. W. Norton. ISBN 978-0393318999. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Jadnici na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јадници&oldid=27552858”