Јак

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Jak
Bos grunniens
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Animalia
Tip:
Chordata
Klasa:
Mammalia
Red:
Artiodactyla
Porodica:
Bovidae
Rod:
Bos
Vrsta:
B. grunniens
Binomno ime
Bos grunniens
Linnaeus, 1766
Sinonimi

Bos mutus Przewalski, 1883
Poephagus grunniens

Jak (lat. Bos grunniens) vrsta je krupnog goveda, koja može uključujući grbu na leđima da dostigne visinu od 1,8 m, a težinu od 1.000 kg. Telo mu je pokriveno dugom, gustom dlakom, koja viseći resasto sa boka seže do članaka. Živi na visoravnima Tibeta i Sečuana (Kina) i u Indiji, na nadmorskim visinama od preko 4.000 m. Staništa vrste su planine, travna vegetacija, tundra, jezera i jezerski ekosistemi i pustinje.

Domaći jak[uredi | uredi izvor]

Jak (Bos grunniens) je odomaćen već vekovima, mada još uvek u zabačenim, nepristupačnim oblastima žive divlji primerci (Bos mutus). Iako postoje bitne razlike u veličini između domaće i divlje pasmine, nema nikakvih poteškoća u njihovom uzajamnom parenju. Domaći jak se koristi za jahanje i kao tegleća životinja. Od njega se dobija koža, mleko i meso; od dugih dlaka se prave konopci, a od isušenog đubreta ogrev.

Ugroženost[uredi | uredi izvor]

Ova vrsta se smatra ranjivom u pogledu ugroženosti vrste od izumiranja.[1]

Taksonomija[uredi | uredi izvor]

Smatra se da se predak divljeg i domaćeg jaka udaljio od Bos primigenius u periodu između jednog i pet miliona godina.[2] Divlji jak se sada obično tretira kao zasebna vrsta od domaćeg jaka (Bos grunniens).[3]

Opis[uredi | uredi izvor]

Divlji jak je među najvećim postojećim vrstama goveda. Odrasle jedinke su visoke na ramenima od 1,6 do 2,05 m i teže 500-1.200 kg. Dužina glave i tela je 24 do 38 m (79 do 120 stopa), ne računajući rep od 60 do 100 cm (24 do 39 inča).[4] Ženke su oko jedne trećine težine i oko 30% su manje u svojim linearnim dimenzijama u poređenju sa divljim jakovima. Pripitomljeni jakovi (Bos grunniens) su nešto manji.[5][6][7][8]

To su krupne životinje sa glomaznim okvirom, čvrstim nogama i zaobljenim rascepljenim kopitima. Za zaštitu od hladnoće, vime kod ženki i skrotum kod mužjaka su mali i prekriveni slojem dlake. Ženke imaju četiri sise. Oba pola imaju dugu čupavu dlaku, sa gustom vunenom podlakom na grudima, bokovima i butinama za izolaciju od hladnoće. Posebno kod mužjaka, ova poddlaka može da formira dugačku „suknju“ koja može da dopre do zemlje. Rep je dugačak i sličan konjskom, a ne čupav kao repovi goveda ili bizona. Dlaka je tipično crna ili tamno smeđa, pokriva veći deo tela, sa sivom njuškom (iako su zabeležene neke divlje zlatno-braon jedinke). Divlji jakovi sa zlatnom dlakom poznati su kao divlji zlatni jak (). U Kini se smatraju ugroženom podvrstom, sa procenjenom populacijom od 170 koja je ostala u divljini.[9]

Identifikovana su dva morfološka tipa, takozvani Kilijan i Kunlun.[4]

Rasprostranjenost i stanište[uredi | uredi izvor]

Divlji jaki su se nekada kretali do južnog Sibira istočno od Bajkalskog jezera,[10] ali su izumrli u Rusiji oko 17. veka.[11] Danas se divlji jakovi uglavnom nalaze u severnom Tibetu i zapadnom Ćinghaju, a neke populacije se protežu u najjužnijim delovima Sinđijanga i u Ladaku u Indiji. Male, izolovane populacije divljeg jaka nalaze se i dalje, prvenstveno u zapadnom Tibetu i istočnom Ćinghaju. U istorijskim vremenima, divlji jakovi su takođe bili pronađeni u Butanu, ali se sada tamo smatraju izumrli.[1]

Primarno stanište divljih jakova sastoji se od visinskih područja bez drveća između 3.000 i 5.500 m (9.800 i 18.000 stopa), u kojima dominiraju planine i visoravni. Najčešće se nalaze u alpskoj tundri sa relativno gustim tepihom trava i šaša, a ne u neplodnijim stepskim oblastima.[12]

Smatralo se da je divlji jak regionalno izumro u Nepalu 1970-ih, ali je ponovo otkriven u Humli 2014. godine.[13][14] Ovo otkriće je kasnije učinilo da vrsta bude naslikana na nepalskoj valuti.[15]

Ponašanje i ekologija[uredi | uredi izvor]

Slika divljeg jaka, koju je objavio Rovland Vard LTD 1898.

Ishrana divljih jakova se uglavnom sastoji od trava i šaša, kao što su Carex, Stipa, i Kobresia. Takođe jedu manju količinu bilja, zimskog grmlja i mahovine, a čak je prijavljeno da jedu lišajeve. Istorijski gledano, glavni prirodni grabežljivac divljeg jaka bio je himalajski vuk, ali himalajski crni medvedi, himalajski mrki medvedi i snežni leopardi su takođe prijavljeni kao grabežljivci u nekim oblastima, verovatno mladih ili nemoćnih divljih jakova.[9]

Tubten Džigme Norbu, stariji brat 14. Dalaj Lame, izvestio je o svom putovanju od Kumbum u Amdou do Lase 1950. godine:

Ubrzo sam mogao da svojim očima vidim ogromna krda jakova. Pogled na te lepe i moćne zveri koje su od pamtiveka živele na visokim i neplodnim visoravnima Tibeta nikada nije prestao da me fascinira. Nekako ova stidljiva stvorenja uspevaju da se izdrže na kržljavim korenima, što je sve što priroda pruža u tim krajevima. I kakav je divan prizor videti njihovo veliko krdo kako u divljem galopu padaju glavom niz stepe. Zemlja se trese pod njihovim kopitama i ogroman oblak prašine označava njihov prolaz. Noću će se štititi od hladnoće tako što će se skupiti zajedno, sa teladima u sredini. Oni će stajati ovako u snežnoj oluji, pritisnuti tako blizu da se kondenzacija iz njihovog daha diže u vazduh kao stub pare. Nomadi su povremeno pokušavali da mlade jakove odgajaju kao domaće životinje, ali im to nikada nije u potpunosti uspelo. Nekako kada zažive zajedno sa ljudskim bićima, izgleda da gube svoju zapanjujuću snagu i moć izdržljivosti; i uopšte nisu od koristi kao noseće životinje, jer ih odmah bole leđa. Njihov dugoročni odnos sa ljudima je stoga ostao odnos divljači i lovaca, jer je njihovo meso veoma ukusno.

— Tubten Norbu, Tibet je moja zemlja[16]

Divlji jakovi su životinje stada. Stada mogu sadržati nekoliko stotina jedinki, iako su mnoga znatno manja. Stada se uglavnom sastoje od ženki i njihovih mladunaca, sa manjim brojem odraslih mužjaka. U proseku ženke jakova pasu 100 m više od mužjaka. Ženke sa mladima obično biraju ispašu na visokim, strmim padinama.[17] Preostali mužjaci su ili sami ili se nalaze u mnogo manjim grupama, u proseku oko šest jedinki. Grupe se spuštaju na niže visine tokom zime.[1] Iako divlji jaki mogu postati agresivni kada brane mlade ili tokom kolotečine, oni uglavnom izbegavaju ljude i mogu da beže na velike udaljenosti ako se pokuša da im se priđe.[9]

Reprodukcija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Jak § Reprodukcija i istorija života

Divlji jakovi se pare u leto i sledećeg proleća rađaju jedno tele.[18] Ženke se obično tele svake druge godine.[9]

Konzervacija[uredi | uredi izvor]

Divlji jak je trenutno naveden kao ranjiva vrsta na IUCN crvenoj listi. Ranije je bila klasifikovana kao ugrožena, ali je 1996. godine stavljena na niži stepen na osnovu procenjene stope pada populacije i trenutne veličine populacije. Najnovija procena iz 2008. sugeriše da ukupna populacija nije veća od 10.000 zrelih jedinki.[1]

Divlji jak doživljava pretnje iz nekoliko izvora. Krivolov, uključujući i komercijalni, ostao je najozbiljnija pretnja; mužjaci su posebno pogođeni zbog svojih usamljenijih navika. Uznemiravanje i ukrštanje sa stadima stoke je takođe uobičajeno. Ovo može uključivati prenošenje bolesti koje se prenose stokom, iako još uvek nisu pronađeni direktni dokazi za to. Sukobi sa samim stočarima, kao u preventivnim ubijanjima i pomorima iz odmazde zbog otmice domaćih jakova od strane divljih krda, takođe se dešavaju, ali izgleda da su relativno retki. Čini se da je nedavna zaštita od krivolova posebno stabilizovala ili čak povećala veličinu populacije u nekoliko oblasti, što je dovelo do pada ranga na IUCN spisku 2008. U Kini i u Indiji, vrsta je zvanično zaštićena; u Kini je prisutan u nizu velikih rezervata prirode.[1]

Uticaj na ljude[uredi | uredi izvor]

Divlji jak je rezervoar za zoonoze i bakterijskog i virusnog porekla. Takve bakterijske bolesti uključuju antraks, botulizam, tetanus i tuberkulozu.[19]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ Buzzard, P.; Berger, J. (2016). „Bos mutus”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2019.3. International Union for Conservation of Nature.  Baza podataka uključuje i dokaze o riziku ugroženosti. (jezik: engleski)
  2. ^ Guo, S; et al. (2006). „Taxonomic placement and origin of yaks: implications from analyses of mtDNA D-loop fragment sequences”. Acta Theriologica Sinica. 26 (4): 325—330. 
  3. ^ . International Commission on Zoological Nomenclature. „Opinion 2027. Usage of 17 specific names based on wild species which are predated by or contemporary with those based on domestic animals (Lepidoptera, Osteichthyes, Mammalia): conserved”. Bulletin of Zoological Nomenclature. 60: 81—84. 2003. 
  4. ^ а б Han Jianlin, M. Melletti, J. Burton, 2014, Wild yak (Bos mutus Przewalski, 1883), Ecology, Evolution and Behavior of Wild Cattle: Implications for Conservation, Chapter 1, p.203, Cambridge University Press
  5. ^ Nowak, R. (1999). Walker's Mammals of the World, 6th Edition, Volume II. Baltimore: Johns Hopkins University Press (quoted in Oliphant, M. 2003. "Bos grunniens" (On-line), Animal Diversity Web. Accessed 4 April 2009)
  6. ^ Boitani, Luigi (1984). Simon & Schuster's Guide to Mammals. Simon & Schuster/Touchstone Books. ISBN 978-0-671-42805-1
  7. ^ „Bos grunniens (Linnaeus). zsienvis.nic.in”. Arhivirano iz originala 16. 4. 2009. g. Pristupljeno 3. 12. 2016. 
  8. ^ Wild yak photo – Bos mutus – G13952 . ARKive. Retrieved on 19 December 2012.
  9. ^ a b v g Leslie, D.M.; Schaller, G.B. (2009). „Bos grunniens and Bos mutus (Artiodactyla: Bovidae)”. Mammalian Species. 836: 1—17. doi:10.1644/836.1 Slobodan pristup. 
  10. ^ Stanley J. Olsen, 1990, Fossil Ancestry of the Yak, Its Cultural Significance and Domestication in Tibet, p.75, Proceedings of the Academy of Natural Sciences of Philadelphia, Academy of Natural Sciences of Drexel University
  11. ^ Daniel J Miller, Gui Quan. Cai, Richard B. Harris, 1994, Wild yaks and their conservation on the Tibetan plateau, Ecology, Evolution and Behavior of Wild Cattle: Implications for Conservation, Chapter 12, Cambridge University Press
  12. ^ Schaller, G.B.; Liu, W. (1996). „Distribution, status, and conservation of wild yak Bos grunniens”. Biological Conservation. 76 (1): 1—8. doi:10.1016/0006-3207(96)85972-6. 
  13. ^ Extinct Wild Yak found in Nepal
  14. ^ Raju Acharya, Yadav Ghimirey, Geraldine Werhahn, Naresh Kusi, Bidhan Adhikary, Binod Kunwar, 2015, Wild yak Bos mutus in Nepal: rediscovery of a flagship species
  15. ^ Josua Learn, 2019, Snapping the Yak: How an Iconic Photo Ended Up on Nepal's Currency
  16. ^ Tibet is My Country: Autobiography of Thubten Jigme Norbu, Brother of the Dalai Lama as told to Heinrich Harrer, p. 151. First published in German in 1960. English translation by Edward Fitzgerald, published 1960. Reprint, with updated new chapter, (1986). Wisdom Publications, London. ISBN 0-86171-045-2.
  17. ^ Berger, J.; Cheng, E.; Kang, A.; Krebs, M.; Li, L.; Lu, Z.X.; Buqiong; B.; Schaller, G.B. (2014). „Sex differences in ecology of wild yaks at high elevation in the Kekexili Reserve, Tibetan Qinghai Plateau, China”. Journal of Mammalogy. 95 (3): 638—645. doi:10.1644/13-MAMM-A-154 Slobodan pristup. 
  18. ^ Wiener, G.; Jianlin, H.; Ruijun, L. (2003). "4 The Yak in Relation to Its Environment", The Yak, Second Edition. Bangkok: Regional Office for Asia and the Pacific Food and Agriculture Organization of the United Nations. ISBN 92-5-104965-3. Accessed 8 August 2008.
  19. ^ Dubal, Z (2013). „Bacterial and Viral Zoonotic Diseases of Yak” (PDF). S2CID 51834203. Arhivirano iz originala (PDF) 19. 9. 2018. g. Pristupljeno 18. 9. 2018. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Jak na Vikimedijinoj ostavi.
Vikivrste imaju više informacija o članku Jak.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јак&oldid=27555158”