Janko Janković

janko janković
Janko Janković
Lični podaci
Datum rođenja	(1909-08-26)26. avgust 1909.
Mesto rođenja	Kragujevac, Kraljevina Srbija
Datum smrti	27. april 1944.(1944-04-27) (34 god.)
Mesto smrti	Beograd, Okupirana Srbija
Profesija	policijski službenik
Porodica
Supružnik	Stojanka Janković
Delovanje
Član KPJ od	1940.
Učešće u ratovima	Aprilski rat Narodnooslobodilačka borba

Janko Janković (Kragujevac, 26. avgust 1909 — Beograd, 27. april 1944) bio je službenik kvislinške Specijalne policije tokom Drugog svetskog rata i saradnik Narodnooslobodilačkog (partizanskog) pokreta.

U mladosti je bio fudbaler Šumadije iz Kragujevca, a 1930. je počeo da radi kao pisar u Odeljenju krivične policije u Beogradu. Maja 1940. postao je šef kartoteke Opšte policije pri Upravi grada Beograda. Iste godine, preko jednog rođaka, povezao se sa članovima ilegalne Komunističke partije i počeo da sarađuje sa njima dajući im poverljive podatke iz policije.

Nakon okupacije Jugoslavije, aprila 1941, uz preporuku KPJ, prihvatio je poziv Dragog Jovanovića da radi u Specijalnoj policiji. Njegova saradnja sa komunistima bila je veoma značajna za opstanak i delovanje Narodnooslobodilačkog pokreta u okupiranom Beogradu. Vezu je održavao najpre sa Canom Babović, a kasnije preko specijalnih kurira, a imao je i kontakte sa Blagojem Neškovićem, sekretarom PK KPJ za Srbiju. Kao šef policijske kartoteke mogao je da uništava i menja delove kartona ilegalaca za kojima su tragali Gestapo i Specijalna policija. Obaveštenja koja je davao pokretu odnosila su se na spiskove lica za hapšenje, važnija saopštenja policije i izveštaje. Posebnu važnost imali su zapisnici sa saslušanja uhapšenih pripadnika pokreta, što je rukovodstvu pokreta omogućavalo da sazna kako su se uhapšeni držali pred policijom, kao i šta su odali. Ovo je takođe mnogo doprinelo u otkrivanju ubačenih ageneta u Narodnooslobodilački pokret.

Njegov obaveštajni rad za pokret otpora otkriven je oktobra 1943. u velikoj policijskoj provali u beogradsku partijsku organizaciju, posle hapšenja Vere Miletić i Vasilija Buhe. Uprkos mučenju od strane bivših kolega nakon hapšenja, nije odao nikog od svojih saradnika, a saradnju sa komunistima je priznao samo za jedan period 1943. godine. Krajem iste godine prebačen je u zatvor Gestapoa, gde je nastavljena istraga nad njim. U logor na Banjici, prebačen je polovinom aprila 1944. i nedugo potom streljan na Centralnom groblju, zajedno sa bivšim policijskim agentom Cvetkom Crnjakom.

Biografija

Rođen je 26. avgusta 1909. godine u Kragujevcu. Otac mu se zvao Čedomir, a majka Stojna i bili su poreklom iz Užica. Kao dete je zapamtio austrougarsku okupaciju Kraljevine Srbije. Otac mu je umro 1916. od posledica zlostavljanja prilikom zarobljavanja u Kruševcu. Nakon očeve smrti, porodica je živela veoma teško, usled slabog materijalnog stanja.

Nakon završetka osnovne škole, upisao je gimnaziju, ali je 1926. godine, nakon završenih šest razreda, morao da prekine školovanje i zaposli se. Aktivno se bavio fudbalom i bio jedan od boljih igrača fudbalskog kluba Šumadija, a početkom 1928. je prešao u Beograd, u tada prestižni Sportski klub Jugoslavija. Na leto iste godine otišao je kod brata u Varšavu, gde je igrao u klubu Polonija. Krajem iste godine vratio se u Kragujevac, gde je ponovo igrao za Šumadiju, koja ga je kao siromašnog igrača materijalno izdržavala.

U proleće 1929. prešao je u Beograd, gde se zaposlio kao pisar-evidentičar u Opštoj državnoj bolnici. Potom je otišao na odsluženja vojnog roka, koji je tokom 1932. i 1933. odslužio u Nišu i Skoplju. Nakon vojske, vratio se u Beograd, gde se oktobra 1934. zaposlio kao pisar u Odeljenju krivične policije Uprave grada Beograda. Početkom 1938. doživeo je porodičnu tragediju, kada je čisteći službeni pištolj, slučajno ranio suprugu Stojanku, rođenu Stefanović, učiteljicu iz Valjeva. Od posledica ranjavanja, ona je ubrzo preminula, a brigu o njihovom sinu Draganu, starom svega nekoliko meseci, preuzela je ženina majka.

U slobodno vreme družio se sa Kragujevčanima, koji su boravili u Beogradu, radi posla ili su studirali, a mnogi od njih su pripadali revolucionarnom komunističkom pokretu. Družeći se sa njima, počeo je i sam da sa simpatijama gleda na komunizam i Sovjetski Savez. Nekoliko puta je pomagao studentima, pripadnicima revolucionarnog studentskog pokreta, prilikom njihovog prenosa ilegalnog partijskog materijala i letaka iz Beograda u Kragujevac. Maja 1940. postavljen je za šefa kartoteke Opšte policije pri Upravi grada Beograda. Istovremeno se preko svog daljeg rođaka, revolucionara Nemanje Markovića povezao sa članovima Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju i počeo da im pruža obaveštenja o radu antikomunističkog odseka Uprave grada Beograda. Takođe, njegova rođaka Bosa Đorđević, inače supruga majora Jugoslovenske vojske, bila je aktivna u ženskom pokretu i povezana sa ilegalnom Komunističkom partijom (KPJ), a kasnije postala i njen član.

Nakon povezivanja sa Pokrajinskim komitetom KPJ, vezu sa Jankovićem održavala je Spasenija Cana Babović. Ona je od rukovodstva KPJ odabrana za ovaj zadatak kao veoma poverljiva osoba, koja je u Partiji bila izuzetno cenjena zbog svog držanja pred policijom prilikom hapšenja 1937. godine, nakon čega je dobila Partijsko priznanje „Heroj ćutanja“. Nedugo nakon uspostavljanja veze sa Komunističkom partijom Jugoslavije, Janković je primljen u njeno članstvo.

Rad u Specijalnoj policiji

U toku Aprilskog rata 1941. bio je mobilisan u Jugoslovensku vojsku i sa svojom jedinicom stigao je do Čačka, ali se ona tu rasula usled kapitulacije. Izbegao je zarobljavanje i vratio se u okupirani Beograd. Već krajem aprila 1941. nemački vojni komandant Beograda postavio je Dragog Jovanovića za izvanrednog komesara Grada Beograda i dao mu zadatak da ponovo organizuje beogradsku policiju. Među ostalima, Jovanović je pozvao i Jankovića da uđe u novu policiju, koja je dobila naziv Specijalna policija Uprave grada Beograda. Prilikom donošenja odluke o prihvatanju angažovanja u kvinsliškoj policiji, Janković se kolebao, ali je na insistiranje Cane Babović prihvatio ponudu. U Specijalnoj policiji je obavljao svoj predratni posao šefa kartoteke. Ovaj posao mu je u velikoj meri pomogao u saradnji sa Narodnooslobodilačkim pokretom (NOP) pošto je imao uvide u zapisnike sa saslušanja uhapšenih drugova, a mogao je i da uništava i menja delove kartona ilegalaca za kojima su tragali Gestapo i agenti Specijalne policije.

Zgrada na Obilićevom vencu 4, u kojoj se od 1941. do 1944. nalazilo sedište i zatvor Specijalne policije

Juna 1941. godine, blagovremeno je obavestio Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju o velikoj akciji hapšenja svih lica koja su u predratnoj policijskoj arhivi bila evidentirana kao komunisti ili njihovi simpatizeri, a koja je trebala da počne od 22. juna 1941, odnosno dana pre početka napada na Sovjetski Savez. Nakon dobijene informacije, većina članova KPJ u Beogradu je prešla u ilegalu i na taj način se spasla hapšenja. Vezu sa njim održavala je i dalje Cana Babović, u stanu njegove sestre Bose Đorđević, a bio je konsultovan i prilikom planiranja akcije spasavanja Aleksandra Rankovića, 29. jula 1941. godine. U jesen 1941. predao je Cani kopiju zapisnika sa saslušanja Ratka Mitrovića Šilje, člana CK SKOJ-a, koji je nakon hapšenja u avgustu iste godine, počeo da sarađuje sa policijom. Ovo je bilo veoma značajno za partijsku organizaciju u Beogradu, koja je saznala da je Mitrović izdajnik i upozorila sve drugove koji su sa njim bili u vezi, čime je delimično zaustavljeno širenje policijska provale. U toku ove provale, izdajom Dušana Grubača, člana Mesnog komiteta KPJ za Beograd, policija je uhapsila Vukicu Mitrović, rođenu sestru Ratka Mitrovića. Uprkos mučenjima u policiji, ona nikoga nije odala, iako je jedno vreme održavala vezu između Jankovića i Miloša Matijevića Mrše, sekretara Mesnog komiteta KPJ za Beograd.

Nakon odlaska Cane Babović u partizane, novembra 1941. godine, kontakt sa Jankovićem najčešće je održavala Brana Perović, a ponekad i lično Blagoje Nešković, sekretar PK KPJ za Srbiju. Kako bi održali pravila stroge ilegale, Brana Perović i Janko Janković se nikada nisu lično sreli. Naime njihov susret se održavao u stanu Bose Đorđević, na Vračaru, na način što bi Janković donosio materijale i ostavljao u sobi, u koju je nakon njegovog izlaska ulazila Brana Perović, prepisivala ih i odlazila. U dokumentima koja je Janković donosio bio je materijal od velikog značaja za Narodnooslobodilački pokret u Beogradu, ali i Srbiji, jer se u njemu nalazila razna policijska dokumentacija — dostave, saslušanja, izjave koje su uhapšenici davali i druge stvari. Preko ovih materijala, otkrivani su špijuni i agenti koji su bili ubačeni u pokret, kao i saznavano kako se ko od uhapšenika držao pred islednicima. Jednom prilikom Janković je doneo prepis uputstva koje je Boško Bećarević, šef Četvrtog antikomunističkog odeljenja Specijalne policije, održao policijskim agentima o načinu na koji treba postupati pri praćenju i hapšenju sumnjivih osoba. Istog dana ovaj dokument je dospeo u ruke Blagoja Neškovića, koji je potom odmah preuzeo postupke da se svi partijski aktivisti upozore na način kako se trebaju ponašati.

Božidar Bećarević, jedan od šefova Specijalne policije i Jankovićev kum i drug iz školskih dana

Posebno važan segment saradnje sa Jankovićem, za Pokrajinski i Mesni komitet KPJ, bio je otkrivanje saradnika policije u svojim redovima. To se posebno odnosilo na one aktiviste i članove koji su bili hapšeni pa potom puštani na slobodu. Oni su tada svojoj partijskoj vezi morali da daju pismene izjave o tome šta su rekli prilikom saslušanja, koje su potom upoređivane sa kopijama pravih zapisnika sa saslušanja, koji su dobijani od Jankovića. Na ovaj način organizacija se štitila od onih koji su u istrazi pristali na saradnju sa policijom. Izvestan broj članova, pa čak i funkcionera Partije, nije izdržao fizičku ili psihičku torturu, nakon čega se odlučivao za izdaju u kojoj je odavao imena drugova sa kojima je sarađivao, a neki su puštani na slobodu kako bi nakon izlaska nastavili sa radom za policiju. Jedan od izdajnika, koji je otkriven uz Jankovićevu pomoć bio je Žika Petrović Debeli, sekretar Drugog rejonskog komiteta KPJ u Beogradu. Aprila 1942. na Petrovićevo insistiranje u partizane u Srem je upućen Luka Mrkšić, iako je prvobitni plan Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju bio da se uputi u južnu Srbiju. Nakon Mrkšićevog odlaska iz Beograda, Petrović koji je bio vrbovan od strane policije, počeo je da otkriva ljude sa kojima je sarađivao. Najpre su uhapšeni drugovi iz Štamparije taksenih i poštanskih marki, a potom iz Opšte državne bolnice. Ova hapšenja ljudi sa njegovog terena pravdao je navodnim hapšenjem Mrkšića i njegovom izdajom. Kontaktom Mesnog komiteta sa Jankovićem, otkriveno je da se Mrkšić ne nalazi među uhapšenicima Specijalne policije, a kasnije je otkriveno i da je Žika Petrović izdajnik.

Pored Petrovića i drugih (kao što su Dalović i Mišković), uz Jankovićevu pomoć otkriven je i izdajnik Lazar Dožić, student tehnike i član Šestog rejonskog komiteta, koji je na početku ustanka, kao poverljivi član KPJ, obavljao dužnost kurira između Glavnog štaba NOP odreda i Štaba NOP odreda za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Dožić je oktobra 1941. slučajno uhapšen — primetivši na ulici agenta Đorđa Kosmajca počeo je da beži, nakon čega su ga policijski agenti sustigli i uhapsili. Odmah nakon hapšenja on je prilikom isleđivanja, koje je vršio Boško Bećarević, šef Četvrtog antikomunističkog odseka Specijalne policije, postao njegov lični agent. Bećarević je iscenirao Dožićevo bekstvo i on se već sutradan našao na slobodi, nastaviviši da „deluje” u Narodnooslobodilačkom pokretu. Kako je Dožić održavao ličnu pismenu vezu sa Bećarevićem, bilo ga je teško otkriti, kao i broj ljudi koje je on prijavio policiji. Početkom marta 1942. on je Bećareviću otkrio da će na sastanak njegovog Rejonskog komiteta doći Jelena Ćetković, sekretar Mesnog komiteta KPJ za Beograd. Prilikom održavanja sastanka, 3. marta 1942. policijski agenti su iznenada upali i uhapsili Jelenu, dvojicu članova KPJ i vlasnike stana u kome je održavan sastanak, dok je Dožić, u prethodnom dogovoru sa agentima, uspeo da pobegne kroz prozor. Tokom isleđivanja u policiji, Ćetkovićeva se uprkos mučenjima dobro držala i nikoga nije odala, iako je i ona u jednom periodu održavala vezu sa Jankovićem. Nakon ovog hapšenja Pokrajinski komitet je počeo da sumnja u Dožića, a istovremeno je preko Jankovića zatražio da pojača napore u otkrivanju policijskog doušnika. Nedugo potom Janković je uspeo da nabavi kopiju dostave, potpisane sa Sotir Sotirović. Nakon upoređenja ove cedulje sa izjavom koju je dao Dožić, Blagoje Nešković je shvatio da je u pitanju isti rukopis, odnosno da je on izdajnik. Dožiću je tada predloženo da ode u partizane (gde bi bio likvidiran), ali je on shvativši da je sumnja pala na njega, napustio Beograd i prešao u Zemun. Zahvaljujući Jankovićevoj aktivnosti, propao je Bećarevićev plan da se Dožić ubaci u neko više partijsko rukovodstvo. Nakon nekog vremena Dožić se ponovo vratio u Beograd i nastavio da radi za policiju. Zajedno sa agentima Specijalne policije vozio se kolima beogradskim ulicama u pokušaju da prepozna aktiviste NOP i KPJ, čija imena nije znao.

Pored saradnje sa članovima KPJ u Beogradu (Mesni komitet KPJ za Beograd i Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju), samoinicijativno je usposatvio vezu sa Mesnim komitetom KPJ za Valjevo. Ovaj kontakt ostvario je preko svog šuraka Miluna Stefanovića, nakon čega je održavao vezu sa Dušanom Andrićem, koji je kao trgovac često dolazio u Beograd. Sastajali su se u bifeu u Zmaj Jovinoj ulici sve do februara 1943. godine, kada je Antić morao da ode u partizane. Nakon toga njegovu vezu sa valjevskom partijskom organizacijom održavao je preko šuraka. Obaveštavao ih je o predviđenim akcijama Specijalne policije u Valjevu i kome od aktivista i članova pokreta otpora preti opasnost od hapšenja. Ne može se utvrditi tačan broj uhapšenih ljudi kojima je Janković pomogao svojim radom, ali se procenjuje da je taj broj oko 200. Mnogim uhapšenicima iz Beograda ili unutrašnjosti Srbije koji su dovođeni na isleđivanje u Specijalnu policiju, pomagao je na svoju ruku i spasio ih sigurne smrti. To se isključivo odnosilo na one uhapšenike koji su se pred policijom dobro držali — nisu ništa priznali ili nikoga odali. Tada je on, kada bi iskoristio priliku, preuzimao njihov slučaj i nastavljao sa „isleđivanjem”, a zapravo je u zapisnik ubacivao podatke koje bi uhapšenika vodili ka oslobođenju. Jedan od uhapšenika kojeg je Janković spasio sigurne smrti, bio je Vojislav Petrović iz Zavlake, prvoborac iz Rađevine, koji je uhapšen juna 1942. godine. Kako se u toku istrage dobro držao i uprkos mučenjima ništa nije priznao, Janković je preuzeo njegov slučaj i nastavio „istragu”, nakon čega je konstatovao da je Petrović uhapšen slučajno, pa je uskoro pušten na slobodu. Dragutin Tasić, stari radnički borac i jedan od narodnih poslanika KPJ iz 1920. godine, koji je uhapšen u toku leta 1943, takođe je jedan od onih koje je Janković spasio. Poznavajući iz školskih dana u Kragujevcu njegovog mlađeg brata Milivoja, Janković je na sebe preuzeo njegov slučaj i svakog dana ga dovodio u svoju kancelariju na „saslušanje”. Lupajući rukom u pisaći sto, vičući i vređajući Tasića, simulirao je isleđivanje. Potom je osmislio izjavu, nakon koje je Tasić pušten na slobodu. Jankovićeve intervencije, kod kolega i pretpostavljenih u korist određenog broja uhapšenika, kao i njegov blagonakloni stav prema uhapšenicima, kod njegovih kolega nije izazivao sumnju da je simpatizer pokreta otpora, već je tumačen kao neka vrsta njegovih kombinacija sa prijateljima ili rodbinom uhapšenika, od kojih je, pretpostavljali su, uzimao mito, s obzirom da je to bila česta praksa među agentima i službenicima Specijalne policije.

Otkrivanje i hapšenje

Nakon velike policijske provale u partijsku organizaciju, početkom 1943. godine, u kojoj su između ostalih uhapšeni Janko Lisjak, Mirko Tomić, Stanislav Sremčević i drugi, u potpunosti je razbijena beogradska partijska organizacija. U pokušaju da obnovi Mesni komitet KPJ za Beograd, Blagoje Nešković je u leto 1943. godine, posredstvom Mome Markovića i Petra Stambolića, u Beograd iz požarevačkog okruga doveo Veru Miletić koja je trebalo da preuzme funkciju sekretara Mesnog komiteta i da zajedno sa Vasilijem Buhom radi na objedinjavanju partijskih grupa. Pre odlaska iz Beograda na oslobođenu teritoriju, Nešković je Miletićevu upoznao sa Jankovićem i predao joj vezu sa njim. U noći 4/5. oktobra 1943. agenti Specijalne policije su upali u stan Miroslava i Olivere Parezanović na Voždovcu, gde se nalazilo skladište tehnike Pokrajinskog komiteta i skrovište za partijske ilegalce, u koje se neposredno pre ulaska policije sakrila Vera Miletić. Nakon hapšenja Parezanovića, policija je u stanu postavila zasedu, pa je nakon izlaska iz skloništa uhapšena Miletićeva, a sutradan je prilikom dolaska u stan uhapšen i Vasilije Buha. Tokom pretersa stana zaplenjeno je dosta partijskog materijala, među kojima je bio i referat o organizacionom pitanju beogradske partijske organizacije, kao i nekoliko materijala iz Specijalne policije, dobijenih ranije od Jankovića.

U toku policijske istrage, Vera Miletić je bila podvrgnuta metodama fizičke i psihičke torture, a islednici su najviše insistirali na pitanju od koga potiče materijal iz Specijalne policije. Tri dana nakon hapšenja 8. oktobra 1943. Miletićeva je otkrila da joj je materijal dao Janko Janković, sa kojim se susrela 7 ili 8 puta. Ona je opširno opisala svoje susrete sa Jankovićem u stanu njegove sestre Bose Đorđević, na Crvenom krstu. Takođe, odala je i plan o akciji otmice Božidara Bećarevića, koja je bila pripremana. Bećarević koji je bio prijatelj i kum sa Jankovićem, koga je poznavao još od školskih dana u Kragujevcu, bio je zaprepašćen ovim saznanjima, mada je kao iskusan policajac zaključio da pronađeni materijal mora poticati od nekog kome su dostupna dokumneta iz kartoteke Specijalne policije. Odmah potom izdao je nalog za hapšenje Jankovića, koji je sprovela grupa agenata predvođena Radanom Grujičićem. U noći 8. oktobra oni su upali u Jankov stan na Mirijevskom putu, uhapsili ga i potom odveli u zatvor Specijalne policije u Đušinoj ulici. Sutradan je uhapšena i njegova rođaka Bosa Đorđević, čiji je stan u Ulici Vele Nigrinove na Vračaru, koristio kao mesto susreta sa pripadnicima Narodnooslobodilačkog pokreta.

Spomen-ploča na mestu zatvora Gestapoa u Beogradu, na mestu gde se danas nalazi Dom sindikata. U ovom zatvoru Janković je bio od decembra 1943. do aprila 1944.

Shvatajući u kakvoj se situaciji nalazi, Janković je odlučio da prizna sve ono što je policija već saznala od Vere Miletić i Vasilija Buhe. Pa je tako za početak svoje saradnje sa komunistima odredio leto 1943. kada je u Beogradu „slučajno sreo” Neškovića, starog poznanika iz vremena kada je u Kragujevcu igrao fudbal. Prema njegovom iskazu, nakon što je obnovio prijateljstvo sa Neškovićem, odlučio se da mu pomogne i u naredna dva susreta sa njim doneo mu zapisnike sa saslušanja (koji su pronađeni prilikom pretresa stana u kome je uhapšena Miletićeva). Potom je tvrdio da se neko vreme nije viđao sa Neškovićem, ali da se on kasnije pojavio sa Verom Miletić, kojoj je nakon toga predao još neke izveštaje. Ovim priznanjem Janković nije teretio nikog od ljudi sa kojima je sarađivao i nije otvarao novi krug policijske provale. Nakon višenedeljnog istražnog postupka u dosije Janka Jankovića upisani su sledeći podaci:

U jesen 1943. godine došao u vezu sa dr Blagojem Neškovićem, sekretarom PK KP Jugoslavije, koga je obaveštavao o radu antikomunističkog odseka Uprave grada i davao mu je uvid u neka službena akta. Sa njim je držao nekoliko sastanaka, a na jednom ovakvom sastanku upoznao ga je sa članom OK KPJ Verom Miletić.

Gotovo istovremno sa hapšenjem Jankovića, izdajom Vasilija Buhe, uhapšena su još dvojica pripadnika Specijalne policije — Cvetko Crnjak, policijski agent i Dušan Jovanović Žuća, službenik Četvrtog odseka. Specijalna policija je 18. decembra 1943. Jankovića i Crnjaka, na zahtev pukovnika Emanuela Šefera, predala Gestapou radi dalje istrage. Iako su se poznavali kao policijski službenici, međusobno nisu znali da su saradnici pokreta otpora, tek kada su se zajedno našli u automobilu koji ih je prebacivao u zatvor beogradskog Gestapa, shvatili su da su bili saborci.

Zatvor Gestapoa na početku Aleksandrove ulice, nekadašnji zatvor Okružnog suda, bio je oštećen u prvom naletu savezničkog bombardovanja Beograda, 16. aprila 1944. godine, pa je deo zatvorenika, među kojima su bili Janković, Crnjak i Jovanović, sutradan prebačen u Banjički logor. Za svu trojicu to je bio veoma težak momenat, jer su u logoru naišli na loš tretman. Prema svedočenju preživelih logoraša, upravnik logora Svetozar Vujković lično je učestvovao u mučenju i prebijanju Jankovića i Crnjaka, dok je Jovanović kao izdajnik naišao na bojkot logoraša. Za razliku od Jovanovića, Janković i Crnjak su od logoraša smatrani herojima, pošto su banjički logoraši još pre njihovog dolaska, od uhapšenika koji su dolazili iz zatvora u Đušinoj, čuli za agente Specijalne policije koji su pomagali partizanima. Logoraši iz suterena, gde su bili zatvoreni Janković i Crnjak, trudili su se da im na sve načine pomognu tokom njihovog kratkotrajnog boravka u logoru, negujući ih i previjajući im rane, dajući im hranu i radeći druge stvari za njih.

Janković je streljan 27. aprila 1944. na Centralnom groblju u Beogradu, od strane pripadnika Srpske državne straže. Zajedno sa njim streljani su Cvetko Crnjak (1906—1944) i Dušan Jovanović Žuća (1923—1944), ali su prilikom streljanja Janković i Crnjak odbili da budu vezani zajedno sa Jovanovićem. Oni su bili prvi zatvorenici sa Banjice koji su streljani na Centralnom groblju, koje je kratko vreme korišćeno kao mesto egzekucije logoraša.

Kako bi povratio poljuljani autoritet policije i pokazao kako će proći svi koji sarađuju sa komunistima, Boško Bećarević je naredio da streljanju prisustvuju gotovo svi agetni Specijalne policije, a pored njih i visoki činovnici Uprave grada Beograda. Pored njih prisustvovali su Božidar Bećarević i Svetozar Vujković, koji je neposredno pre streljanja pročitao dugačku presudu.

Nasleđe

Ukazom Predsedništva AVNOJ-a posthumno je 6. jula 1945. odlikovan Ordenom zasluga za narod prvog reda.

Prilikom uređenje Aleje streljanih rodoljuba 1941—1944. na Novom groblju u Beogradu, 1959. godine, među spomen-pločama sa imenima istaknutih učesnika Narodnooslobodilačkog pokreta u Beogradu, postavljena je i spomen-ploča sa imenom Janka Jankovića.

Od 1976. jedna ulica u beogradskom naselju Jajinci nosi njegovo ime. Takođe, ulice sa njegovim imenom postoje u Valjevu, Kragujevcu i Lazarevcu.

Inspirisani Jankovićevim delovanjem u Specijalnoj policiji za vreme Drugog svetskog rata, autori televizijske serije „Otpisani”, novinar Dragan Marković i scenarista Siniša Pavić, stvorili su lik Slavka (glumio ga Miroljub Lešo) agenta Specijalne policije koji sarađuje sa pokretom otpora.

Literatura

• Marjanović, Jovan (1964). Srbija u Narodnooslobodilačkoj borbi — Beograd. Beograd: Nolit/Prosveta.  COBISS.SR 144402183
• Marković, Dragan (1977). Otpisani — Beograd 1941—1944. Beograd: Sloboda.  COBISS.SR 76369415
• Beograd u ratu i revoluciji 1941—1945. Beograd: Istorijski arhiv Beograda. 1984.  COBISS.SR 37352711
• Odić, Slavko; Komarica, Slavko (1988). Partizanska obavještajna služba 1941-1942 — šta se stvarno događalo tom II. Zagreb: Centar za informacije i publicitet. ISBN 86-7125-032-6.  COBISS.SR 512422749
• Begović, Sima (1989). Logor Banjica 1941—1944. tom I. Beograd: Institut za savremenu istoriju.  COBISS.SR 24934145
• Begović, Sima (1989). Logor Banjica 1941—1944. tom II. Beograd: Institut za savremenu istoriju. ISBN 86-7403-030-0.  COBISS.SR 24933889
• Pavlović, Dušan (1998). Znamenite ličnosti na ulicama Beograda. Beograd: Narodna knjiga—Alfa.  COBISS.SR 69696524
• Božović, Branislav (2003). Specijalna policija u Beogradu : 1941-1944. Beograd: Srpska školska knjiga, (Beograd : Foto futura). ISBN 86-83565-13-0.  COBISS.SR 104259852
• Ćirković, Simo (2009). Ko je ko u Nedićevoj Srbiji 1941—1944. Beograd: Prosveta. ISBN 978-86-7274-388-3.  COBISS.SR 170123788
• Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941—44. — priručnik za čitanje grada / [Olga Manojlović Pintar ... [et al.] ; uredili Milovan Pisarri (Pisari), Rena Rädle (Redle) ; prevod Milena Popović] (PDF). Beograd: M. Radanović, (Beograd : Pekograf). 2013. ISBN 978-86-916435-0-8.  COBISS.SR 196788236
• Mirković, Ena (2020). „Janko Janković (1909—1944) — The Intelligence Officer in the Special Police Department” (PDF). Баштина (на језику: енглески). Приштина—Лепосавић: Институт за српску културу (50): 301—323. ISSN 2683-5797.  COBISS.SR 283961868 COBISS.SR 13273353 COBISS.SR 3404300
• Mirković, Ena (2021). „Policajci — saradnici NOP-a u okupiranom Beogradu za vreme Drugog svetskog rata”. Drugi svetski rat 75 godina kasnije. Tom 2 / [glavni i odgovorni urednici Dalibor Denda, Bojan B. Dimitrijević, Dmitar Tasić]. Beograd: Institut za strategijska istraživanja : Institut za noviju istoriju Srbije : Institut za savremenu istoriju ; Banja Luka : Univerzitet, (Beograd : Vojna štamparija). str. 233—255. ISBN 978-86-81121-31-3.  COBISS.SR 53619721 COBISS.SR 53463049
• Drugi svetski rat 75 godina kasnije. Tom 2 / [glavni i odgovorni urednici Dalibor Denda, Bojan B. Dimitrijević, Dmitar Tasić]. Beograd: Institut za strategijska istraživanja : Institut za noviju istoriju Srbije : Institut za savremenu istoriju ; Banja Luka : Univerzitet, (Beograd : Vojna štamparija). 2021. ISBN 978-86-81121-31-3.  COBISS.SR 53463049
• Ristanović, Rade (2022). Beogradski komunisti : Komunistički pokret otpora u okupiranom Beogradu: 1941—1944. Beograd: Institut za savremenu istoriju : Catena mundi, (Pirot : Pi-press). ISBN 978-86-7403-272-5.  COBISS.SR 84446985

Spoljašnje veze

• „Tajni rat u okupiranom Beogradu — Kum (ni)je dugme!”. politikin-zabavnik.rs. n.d. 
• „Zemljotres, pukotina, sećanje: umetak – Marko Bogunović”. rizom.rs. 15. 11. 2018.