Janoš Hunjadi

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Janoš Hunjadi
Iancu Hunedoara.jpg
Janoš Hunjadi, slika iz 17. veka.
Datum rođenja1387.
Mesto rođenja Hunedoara
Datum smrti (1456-08-11)11. avgust 1456.
Mesto smrti Zemun
 Kraljevina Ugarska

Janoš Hunjadi (srpski: Sibinjanin Janko ili Jovan Hunjadi; mađarski: Hunyadi János; latinski: Ioannes Corvinus); (rođen 1387. ili 1407, umro 11. avgusta 1456, Zemun) je bio tamiški župan, severinski ban, vojvoda Erdelja (od 1441), kapetan Beograda (1444—1446) i namesnik (1446—1453) Kraljevine Mađarske. Janoš Hunjadi je bio otac Matije Korvina, jednog od najpoznatijih mađarskih kraljeva.

Poreklo[uredi]

Hunjadi Janoš 1407—1456.

Janoš se rodio u plemićkoj porodici 1387. ili 1407. godine (različiti izvori daju ove podatke), kao sin Vojka (Vojk; Voyk; Vajk; Voicu)[1], unuk Srb(in)a (Serb; Sorb; Serbe) vlaškog kneza iz Banata, u današnjem rumunskom okrugu Turnu Severin (mađarski: Szörény). Mađarski istoričar Janoš Karačonji u svojoj knjizi zastupa "srpsku tezu". Po njemu je Janko samo odgajan kao rimokatolik, jer je to bio zakonski slov da bude vlaški plemić i knez. Po nekim izvorima, po majci je kumanskog porekla. Po teoriji iz 19. veka Janošev deda Srb je bio poreklom iz Srbije,[2] ali ova teza nije potvrđena u izvorima. Zna se da je Srb imao tri sina — Vojka (Vojk), (Janošev otac)[3], Magoša (Magos) i Radola (Radol). Postoje i izvori po kojima se tvrdi da je Janoš vlaškog/rumunskog porekla.[4][5]

Janoš Hunjadi, slika u drvetu iz Ugarske hronike, Brno, 1488.

Janoševa majka se zvala Eržebet Moržinaj (mađarski: Erzsébet Morzsinay; rumunski: Elisabeta Mărgean), i bila je ćerka vlaškog plemića iz Hunjada za koga se pripovedalo da je u srodstvu sa poznatom porodicom Moržinaj. Janoševa žena Eržebet Silađi (mađarski: Erzsébet Szilágyi); ili Margarita Svilojević, imenu po kome je poznata u srpskoj narodnoj tradiciji, poticala je iz ugledne mađarske plemićke porodice čije se prezime poklapa sa imenom oblasti Silađ u Ugarskoj.

Mada veoma popularan, Hunjadi nije imao dovoljno plemenito poreklo da bi i sam mogao postati kralj Mađarske.

Vojk je svoje prezime Hunjadi uzeo kada mu je kralj Žigmund poklonio 1409. godine baštinu i zamak Vajda-Hunjad. Naslov Korvin je prvi koristio biograf Janoševog sina Matije.

Janoš Hunjadi je imao starijeg brata Janoša, severinskog bana (često je bio zamenjivan s njim), koji je umro negde oko 1440.

Pričalo se u narodu, a i sam Hunjadi je glasine podsticao, da je on sin Žigmunda Luksemburškog (Sigismund of Luxemburg)[6]. Vezu je predstavljao Janošev otac, koji je dvadeset godina verno služio kralju Žigmundu. Ovo predanje zdušno su koristili njegovi potomci u borbama za ugarski presto.

Poreklo Hunjadija po srpskim predanjima[uredi]

Prema srpskim i južnoslovenskim narodnim predanjima, poznatim u zapisima od 17. veka pa nadalje („Savinski letopis“, bugarštica iz prve polovine 18. veka, „Srpski rječnik“ Vuka Stefanovića Karadžića itd.), Janoš je bio sin despota Stefana Lazarevića. Naime, u različitim varijantama, budimska, sibinjska odnosno grčka gospoda, zadivljena plemenitim despotovim izgledom, poželela su od njega poroda, i kao gostu mu podvela svoje kćeri. Tako su rođeni Janko i Jana, ili Janko i Rude, u drugoj varijanti. Jana ili Rude su majke Jankovog epskog sestrića Sekule, istorijskog Janoša Sekelja, bana Slavonije, koji je poginuo u drugom boju na Kosovu 1448. godine. Arhaičan običaj gostinske obljube, koji je u osnovi ove teme, poslužio je da se izvede legendarna veza između srpske dinastije Nemanjića, ugarske krune i Brankovića: Nemanjići → knez Lazar (preko Milice, potomkinje kneza Vratka) → Visoki Stefan → Janko Sibinjanin → kralj Matijaš → Zmaj Ognjeni Vuk (tj. despot Vuk Grgurević, unuk Đurđa Brankovića). Ulcinjski biskup, Srbin iz 15.veka, Martin Segon je napisao da je Janko bio pravoslavac: "Preostaje samo jedan primjer dostojan pamćenja koji treba da slavi potomstvo, Janka Hunjadija, koji nikada nije dopustio da Turci pokrenu pohod protiv hrišćana... Njegove slavne i najsvetije poduhvate za odbranu pravoslavne države..." ("Književnost Crne Gore od 12. do 19. vijeka — pisci srednjovjekovnog latiniteta" knjiga 1. (Obod, Cetinje 1996.) na pp. 260.).

Uspon Janoša Hunjadija[uredi]

Svoju vojnu karijeru Hunjadi je započeo u službi despota Stefana Lazarevića, po nekim izvorima u tvrđavi Bešće, ali je ubrzo potom svoje usluge ponudio kralju Žigmundu.

Hunjadi sa kraljem Žigmundom i borba za presto[uredi]

Janoš Hunjadi u husitskoj kampanji, crtež iz Hronike Jovana Turoca (Johannes de Thurocz Chronicle)

Kao veoma sposoban vojnik, Hunjadi se iskazao u službi kralja Žigmunda od 1432. godine. Pošto je bio imućan, novčano je pomagao kralja u njegovim pohodima i pratio ga na svečanost krunisanja za svetog rimskog vladara u Frankfurt 1410. godine. Učestvovao je u husitskim ratovima 1420, u pohodu na Turke i oslobađanju Smedereva. Za svoje usluge je dobio u baštinu dosta zemlje i postao član kraljevskog saveta.

Godine 1438, nemački kralj Albreht II dodelio je Hunjadiju titulu bana Severina. Ovu oblast na južnim granicama Ugarske su omeđivale tri reke: Drava, Sava i Dunav, a kako se graničila s Turskom, bila je u stalnoj opasnosti od turskih upada. Tu je Hunjadi pobrao i najviše simpatija hrišćanskog sveta, slavljen kao poslednja odbrana od turske najezde sa Istoka i širenja Osmanskog carstva.

Posle iznenadne smrti kralja Albrehta (1439), Hunjadi, osećajući da je Ugarskoj potreban kralj koji ima snage da se bori protiv Osmanskog carstva, zalagao se za mladog Vladislava III Jagelonca Varnjenčika (poljski: Władysław III Warneńczyk; mađarski: Ulászló I.); budućeg kralja Poljske i Ugarske. Time se suprotstavio interesima moćnog Ulriha II Celjskog, koji je podržavao Albertovu udovicu Elizabetu i njenog maloletnog sina, Ladislava V Posmrčeta (mađarski: László V), budućeg vladara Češke (Ladislav I), Hrvatske (Ladislav IV), Ugarske (László V) i vojvode Austrije (Ladislaus, Herzog von Österreich).

Posle građanskog rata u kome je prevagu odnela stranka Vladislava III, Hunjadi je za vernu službu u poverenim mu oblastima nagrađen upravom nad Beogradom (titula kapetana Beograda) i Erdeljom (titula namesnika Erdelja). Titulu namesnika Erdelja je jedno vreme delio s Nikolom Iločkim (mađarski: Mihály Újlaki).

Janoš Hunjadi i Balkan[uredi]

Janoš Hunjadi je aktivno učestvovao u borbama protiv Turaka. U jesen 1441. upao je u Srbiju, a u povratku je savladao smederevskog sandžakbega Isaka. Sledeće 1442. godine potukao je u Erdelju Mezid-bega, a potom potisnuo Turke iz Vlaške, odnevši pobedu nad rumelijskim beglerbegom Šehabedinom na reci Jalomnici.

Niz Hunjadijevih pobeda ulio je nadu u mogućnost konačnog oslobođenja od Turaka. Početkom 1443. sabor u Budimu odobrio je pokretanje krstaškog pohoda. Posle opsežnih priprema, u jesen 1443. saveznička vojska pod komandom kralja Vladislava, Janka Hunjadija i despota Đurađa Brankovića prešla je preko Dunava u Srbiju, čime je otpočela Duga vojna. U prvom sukobu, između grada Bovna kod Aleksinca i Niša, potučen je rumelijski beglerbeg Kasim, a potom je prodor nastavljen preko Niša i Pirota sve do Sofije. Dalje napredovanje onemogućili su velika hladnoća, nestašica hrane i jak turski otpor, pa se iznemogla vojska povlačila preko Srbije i tek u februaru 1444. ušla u Budim.

Tokom proleća i leta 1444. vođeni su mirovni pregovori s Turcima koji su okončani krajem jula u Segedinu. Despot Đurađ Branković, da bi podržao potpisivanje mirovnog sporazuma, potkupio je Hunjadija darujući mu grad Vilagoš. Posle ovoga Ugarska je primila sultanovu ponudu i Hunjadi je prihvatio, u kraljevo ime, mirovni ugovor. Međutim, papin legat kardinal Ćezarini je podsticao mladog kralja na dalji rat sve do isterivanja Turaka. Po kardinalovom tumačenju mir sklopljen sa nevernicima nije punovažan tako da je oslobodio Vladislava položene zakletve.

Bitka kod Varne[uredi]

Bitka kod Varne, prikaz u poljskoj hronici iz 1564. godine.

Dva dana po potpisivanju primirja, kralj Vladislav je odbacio ugovor, u čemu ga je podržao Ćezarini pod izgovorom da ugovor stupa na snagu samo ako ga prihvati papa. Raspoloženje za rat rasplamsalo se u Ugarskoj, hraneći se glasovima o tome kako će se venecijanska flota suprotstaviti turskoj armadi na Bosforu. Ipak, skupljeno je mnogo manje vojske i sredstava nego u prethodnom ratu. Pored toga, despot Đurađ Branković je svesno odbio da se priključi krstašima, procenjujući da su pohod iz 1443. i sklopljeni ugovor o miru predstavljali maksimalan uspeh.

U drugoj polovini septembra 1444, kralj Vladislav je pošao u rat prešavši preko Dunava kod Oršave i nastavio kroz Bugarsku prema Varni. Iz Azije, preko Jedrena, ka Varni je hitao Murat II, i 10. novembra je ubedljivo potukao krstaše.

U bici su poginuli mladi kralj Vladislav III i kardinal Julijan Ćezarini. Prema nekim savremenim izvorima, Janko je posredno kriv za Vladislavljevu smrt jer ga je podsticao da mladalački nesmotreno dokazuje svoje junaštvo. Naime, kralj je s malom grupom ljudi jurnuo u janičarske redove gde je, okružen neprijateljima, pao s konja i potom odmah ubijen. Protivrečne vesti o Vladislavljevoj pogibiji doprinele su da se ubrzo potom ispletu različite legende.

Janko se posle Vladislavljeve smrti povukao prema Vlaškoj, ali ga je prilikom bekstva uhvatio vlaški vojvoda Drakul i bacio u tamnicu. Janko se ubrzo oslobodio posredovanjem ugarskih staleža i energično počeo da priprema odgovor za poraz na Varni.

Despot Đurađ Branković nije učestvovao u ovoj bici jer se Segedinskim mirom obavezao na vernost. Posle pobede na Varni, Murat II povukao se u Anadoliju predavši presto sinu Mehmedu, kasnije nazvanom Mehmed Osvajač.

Hunjadi kao regent Mađarske[uredi]

Hunjadi kao vladar[uredi]

Februara 1445. godine u Stonom Beogradu (Székesfehérvár), i potom krajem aprila u Pešti, sastao se sabor vladara i crkvenih poglavara (Dijeta) na kome je trebalo da se reši pitanje naslednika prestola, ali i da se preduzmu mere za odbranu protiv Turaka. Stvorena je privremena uprava od pet kapetana, među kojima je bio i Hunjadi kao kapetan Erdelja i četiri okruga (vármegye), (mađarski: Körösvidék).

Tokom 1445. godine Hunjadi je nastavio ekspedicije protiv Turaka stigavši do Nikopolja, potisnuo vlaškog vojvodu Drakula i na njegovo mesto postavio pretendenta Dana. U međuvremenu, usled snažnih unutrašnjih previranja, privremena uprava je dala namesništvo Hunjadiju i 5. juna 1446. godine, u ime Ladislava V Posmrčeta, proglasila ga za gubernatora Ugarske (Regni Gubernator).

Hunjadijev prvi potez kao namesnika je bio da krene protiv nemačkog kralja Fridriha III (Friedrich III), koji je odbio da pusti Ladislava V. Posle pustošenja Štajerske, Kranjske i Koruške i pretnje Beču, Hunjadija su problemi sa drugih strana naterali da sklopi primirje sa Fridrihom na dve godine.

Hunjadi u hronici — rezbarija u drvetu

Od pape Nikole V je 1448. godine dobio zlatni lanac i titulu kneza, i odmah je obnovio neprijateljstva sa Turcima. Prvo što je uradio krenuo je na Kosovo da se sukobi sa turskim snagama. Bitka je trajala dva dana od 7. do 10. oktobra 1448. Po tradiciji, Hunjadi je izgubio bitku zahvaljujući izdaji Dana II, prestolonaslednika Vlaške, i Đurđa Brankovića, koji su presreli Hunjadijeve saveznike, koje je predvodio Kastriot (Skanderbeg Gjergj Kastrioti) i sprečile ih da se sastanu, tako da je malobrojna Hunjadijeva vojska izgubila drugu bitku na Kosovu. Pošto je na svom putu za Kosovo krstaška vojska pustošila i pljačkala po Srbiji, Hunjadija je u povratku zarobio despot Đurađ Branković, koji je zahtevao da mu se nadoknadi šteta. Hunjadi je zatvoren u Smederevu sve dok nije plaćen visok otkup. Posle oslobađanja, Hunjadi je izgladio razmirice u državi i poveo kaznenu ekspediciju protiv Brankovića, koga je porazio i nametnuo mu teške mirovne uslove.

Godine 1450. Hunjadi je otišao u tadašnju prestonicu Mađarske Bratislavu (Pozsony) da bi ugovorio puštanje Ladislava V, sa Fridrihom III, ali bez uspeha. Hunjadijevi politički neprijatelji su ga optužili da hoće da preuzme totalnu vlast i pravili mu još mnoge smicalice. Da bi uneo malo mira u svoj život i dokazao da je sve ovo radio za dobro Mađarske, odrekao se vlasti i naslova regenta. Po povratku u Mađarsku 1453. godine, oslobođeni kralj Ladislav imenovao je Hunjadija grofom Besterce i generalnim kapetanom kraljevstva Mađarske. Od kralja je takođe dobio još jedno znamenje u grbu Besterce lavove.

Odbrana Beograda i smrt[uredi]

Kamen u Kalemegdanskom parku na mestu gde su hrišćanske snage pobedile Turke
Bitka kod Beograda

U međuvremenu „Istočno pitanje“ je ponovo postalo aktuelno za Mađarsku. Posle pada Konstantinopolja, 1453. godine, Mehmed II je ponovo bacio pogled na Balkan.

Prva bitka se odigrala kod Kruševca 1454. godine, gde je Hunjadi do nogu potukao Feriz bega i time se još jednom dokazao kao uspešan borac protiv Turaka.

Poučen time, sultan Mehmed je spremio veliku vojsku pojačanu ratnim brodovima. Prvi cilj Turaka je bio Beograd. Hunjadi je odmah krenuo za Beograd (Nándorfehérvár) pripremajući se za odbranu grada. Vojsku je spremio o svom trošku, pripremio je grad za odbranu, komandu ostavio svom šuraku Mihalju Silađiju (Mihály Szilágyi) i starijem sinu Laslu Hunjadiju (László Hunyady), a sam Hunjadi je u međuvremenu pripremio flotu od dve stotine brodova. Hunjadi je svoju vojsku ovaj put skupio kao za „biti ili ne biti“. Hrišćani sa svih strana, predvođeni slavnim propovednikom Jovanom Kapistranom, mnogi i nenaoružani, skupili su se da bi zajedničkim snagama odbili Turke.

Bitka na Dunavu se odigrala 14. jula 1456. godine i mađarske snage su teško porazile tursku flotu. I na kopnu su se nizali uspesi pa je tako Hunjadi razbio Turke 21 i 22. jula 1456.. U jednoj smeloj akciji branitelji su izišli izvan zidina Beograda, zarobili tursku artiljeriju i opljačkali sultanov logor. I sam Mehmed se lično, na čelu svoje pratnje, upustio u bitku, ali je, nakon što je ranjen u bedro, naredio povlačenje. Ovom pobedom Janoš Hunjadi je obezbedio mir na jugoistočnim granicama Ugarske u narednih 70 godina.

U toku priprema za ovu bitku i za vreme njenog trajanja, papa Kalist III je naredio da crkvena zvona svakoga dana u podne pozivaju sve vernike na molitvu za pobedu hrišćana. Budući da papa nikada nije povukao naredbu, od tog vremena pa do danas na svim hrišćanskim crkvama se oglašavaju podnevna zvona.

Tri nedelje posle pobede, u okolini Beograda, pa tako i u kampu Hunjadijeve vojske, izbila je kuga kao posledica velikog broja nepokopanih leševa. I sam oboleo od kuge, Janoš Hunjadi je umro 11. avgusta 1456. godine u Zemunu (ili Iloku?), a nedugo za njim i njegov saborac Jovan Kapistran. Docnije su Hunjadijevi ostaci premešteni u katedralu u Stolnom Beogradu, pored ostataka njegovog starijeg brata.

Lokacija na kojoj je teško poražena turska flota tokom bitke na Dunavu 14. jula 1456. godine
Lokacija na kojoj je teško poražena turska flota tokom bitke na Dunavu 14. jula 1456. godine

Značaj[uredi]

Hunjadijev grb — Korvinus (Corvinus) pridev "gavranski", prema lat. corvus = gavran

Zbog svoje izuzetne mudre politike, privrženosti hrišćanstvu i vojnim uspesima postao je popularan u celom Mađarskom kraljevstvu kao zaštitnik slabih, bez obzira na nacionalnost, i njegov lik je doživeo da ga svi prisvajaju kao svog heroja.

U Rumuniji ističu njegov život u Vlaškoj i njegovo ondašnje poreklo, ne spominjući puno njegove uspehe i zasluge van toga, mada je, istini na volju, Hunjadi uticao na postavljanje Stefana III (Stephen III of Moldavia) i Vlada III (Vlad III of Wallachia) i odigrao veliku ulogu i u rumunskoj istoriji.

Tradicionalno, Janoš Hunjadi je narodni heroj i u Mađarskoj i u Rumuniji a takođe u pričama ostalih naroda (pa i Srba).

Istorijske činjenice, po mađarskim izvorima, jesu da mu je otac bio Srbin (po dedi Serb-u, mađarski Srbin=Szerb) a majka Mađarica, rodio se u kraju naseljenom Vlasima i bio veliki hrišćanin.

Vojno je takođe ostavio tragove, zato što je pored ustaljenih glomaznih srednjovekovnih armija, koristio i male, brze jedinice koje su unosile paniku među neprijatelje. Pored toga, shvatao je nepouzdanost feudalnih vojski i oslanjao se na dobro opremljene i uvežbane odrede najamnika. Zahvaljujući iskustvu iz husitskih ratova i ratova sa Osmanlijama, sa uspehom je koristio kombinaciju tradicionalno naoružane konjice i ušančene pešadije naoružane vatrenim oružjem.

Mada je ostao nepismen skoro do kraja života, njegove diplomatske, taktičke i opšte vojne sposobnosti su mu omogućile da služi i vlada svojom zemljom. Posle njegove smrti papa Kalist III je, osvrćući se na Hunjadijevu borbu protiv osmanske opasnosti, izjavio: jedna od svetlosti hrišćanstva se ugasila.

Po njemu se zove Jankova klisura.

Ime u ostalim jezicima[uredi]

  • (engleski: John Hunyadi);
  • (nemački: Johann Hunyadi);
  • (rumunski: Iancu/Ioan de Hunedoara, Ioan/Ion Huniade od Ioan Corvin);
  • (albanski: Janosh Hunjadi);
  • (bugarski: Яn (Яnoš) Hunяdi);
  • (hrvatski: Janko ili Ivan Hunjadi);
  • (grčki: Ιωάννης Ουνιάδης);
  • (slovački: Ján Huňady);
  • (turski: Hunyadi Yanoş);
  • (srpski: Ugrin Janko vojvoda, Jankula vojvoda, Mađar Janko od Erdelj krajine, Sibinjanin Janko);

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ "Zastava", Novi Sad 1901. godine
  2. ^ Dr. Borovszky Samu, Magyarorszag varmegyei es varosai, Kiadta az országos monográfiai társaság, Budapest
  3. ^ leksikon (na mađarskom jeziku)
  4. ^ Enciklopedija Britanika, Pristupljeno 4. 5. 2013.
  5. ^ Stavrianos 2000, str. 53.
  6. ^ Katolička enciklopedija, Pristupljeno 4. 5. 2013.

Literatura[uredi]

  • Stavrianos, Leften Stavros (2000). The Balkans Since 1453. Hurst. ISBN 978-1-85065-551-0. 
  • Dr Šamu Borovski, Mađarske provincije i gradovi. Izdalo državno monografsko udruženje — Budimpešta
  • Izvori koje citira enciklopedija Britanika:
    • R.N. Bain, The Siege of Belgrade, 1456, in Eng. Hist. Rev., 1892. — Opsada Beograda od R. N. Baina
    • Antonio Bonfini (Antonio Bonfini), Rerum ungaricarum libri xlv, editio septima (na latinskom jeziku; ~savremeni izvor).
    • J. de Chassin, Jean de Hunyad, (na francuskom jeziku), Pariz, 1859.
    • Đerđ Fejer(György Fejér), Genus, incunabula et virtus Joannis Corvini de Hunyad (na latinskom jeziku), Budim, 1844.
    • Vilmoš Fraknoi (Vilmos Fraknói), Cardinal Carjaval and his Missions to Hungary, (na mađarskom jeziku), Budimpešta, 1889.
    • P. Frankl (P. Frankl), Der Friede von Szegedin und die Geschichte seines Bruches (na nemačkom jeziku), Lajpcig, 1904.
    • A. Pcr (A. Pcr), Life of Hunyadi (na mađarskom jeziku), Budimpešta, 1873.
    • Jožef Teleki (József Teleki), The Age of the Hunyadis in Hungary (na mađarskom jeziku), Pešta, 18521857.; (dopunjeno izdanje D. Činki (D. Csinki), 1895.).

Spoljašnje veze[uredi]