Jaroslav II Vsevolodovič

Jaroslav II Vsevolodovič
Freska na kojoj je prikazan Jaroslav Vsevolodovič
Lični podaci
Datum rođenja	(1191-02-08)8. februar 1191.
Mesto rođenja	Vladimir,
Datum smrti	30. septembar 1246.(1246-09-30) (55 god.)
Mesto smrti	Karakorum, Mongolsko carstvo
Porodica
Potomstvo	Aleksandar Nevski, Andrey II of Vladimir, Mikhail Khorobrit, Jaroslav Tverski, Vasily of Kostroma
Roditelji	Vsevold III Marija Švarnovna
Dinastija	Rjurikoviči
Veliki knez Vladimira
Period	1238—1246.
Prethodnik	Jurij II Vsevolodovič
Naslednik	Aleksandar Nevski

Jaroslav II Vsevolodovič (8. februar 1191 — 30. septembar 1246, Karakorum) je bio veliki knez Vladimira od 1238. godine pa sve do svoje smrti. Bio je i veliki knez Kijeva (1236—1238 i 1243—1246), veliki gospodin Novgorodski (1215—1216, 1222—1223, 1226—1229, 1231—1236), namesnik Rjaznja (1208), knez Perejaslava (1200—1206), knez Pereslavlja (od 1212 pa sve do svoje smrti.

Tatarska najezda (1235—1238)

Džingis-kan, tatarski veliki kan, je preminuo 1227. godine, i uskoro potom njegov naslednik Ogataj je poslao svog nećaka Batu-kana u pohod na zapad. Sa Batu-kanom je uputio i Subudaja. Godine 1235. i 1236. Batu-kanove horde su se pojavile na levoj obali Volge i pokorile Povolške Bugare. U zimu 1237. one su prešle zaleđenu reku i približili se oblasti Rjazanja od koje su tražili da se pokori i da im plaća danak; a kad je ona to odbila, one je opkoljavaju i pustoše, vrše pokolj stanovništva ili ga odvode u ropstvo. Rjazanjski kneževi dolaze žurno, ali se ne usuđuju da napadnu tako brojnog neprijatelja, jer nijedan od ruskih kneževa nije se odazvao pozivu rjazanskih kneževa, da im pomogne, i sklanjaju se u svoje utvrđene varoši, koje Tatari pomoću sprava za razbijanje zidova zauzimaju na juriš. Iz Rjazanjske oblasti Batij prodire u oblast Suzdalja i zauzima jedno za drugim Moskvu, Vladimir i Suzdalj, dok njegove trupe, rasturene po čitavoj zemlji, zauzimaju i pustoše ostale gradove.

Posle pada rjazanske kneževine dođe na red i Suzdalj. Jaroslavljev brat Jurij napušta svoju prestonicu, skuplja vojsku i susreće Tatare na reci Siti 4. marta 1238. godine, ali je poginuo i njegova vojska je uništena. Tatari potom prodreše u suzdaljsku zemlju; Moskva, Vladimir, Suzdalj padoše u njihove ruke, te behu spaljeni, a Jurija nasleđuje Jaroslav.

Tatarska najezda (1238—1240)

Potom Batij polazi ka Novgorodu, ali se na sto vrsta od grada zaustavlja zbog močvara, šuma i nadošlih reka — to je bilo u proleće —, te se vraća na jug, u stepe Polovaca. Ovi su nemoćni da mu se odupru: jedni su istrebljeni, drugi beže ka Dunavu i sklanjaju se kod Mađara i na Balkansko poluostrvo, a ostatak se stapa sa Tatarima, koji se učvršćuju u stepama oko Crnoga, Kaspiskog i Azovskog Mora. Odatle Batij preduzima osvajanje Južne Rusije. Za to vreme Novgorod priznaje tatarsku vlast. Godine 1239 šalje Batij u oblasti Dnjepra jednu jaku vojsku koja zauzima Perejaslavlj i Černigov i uništava njihove branioce. Godine 1240 on polazi lično u rat sa glavninom svoje vojske i opseda Kijev, koji se ne odupire dugo; on toliko pustoši tu varoš, da se ona pretvara u seoce, jer šest godina kasnije kaluđer Plano Karpini, pri prolasku kroz nju, može da izbroji jedva 200 nastanjenih domova, od Kijeva Batij, pošto je pokorio i opustošio čitavu južnu Rusiju, produžava na zapad i osvaja, pored ostalih gradova, još i Volodimir i Galič, a potom prelazi u Poljsku, Ugarsku, Hrvatsku, pa čak i Bosnu i Rašku, gde nailazi na otpor koji ga primorava da se zaustavi i da pođe natrag ka stepama. On ostavlja stepe pored Azovskog i Crnog Mora jednome svom rođaku, a on se sa glavnom tatarskom hordom, „Zlatnom Hordom”, ulogoruje na obalama Dona i Volge. Na reci Ahtubi (donjoj Volzi), posle Batijevog povlačenja u Rusiju, osniva se kao neka prestonica Zlatne Horde, grad Saraj, prestonica hana.

Posledice najezde

Zlatna je Horda bila u vezi sa glavnom Hordom u Mongoliji. Rusija je potpadala pod Zlatnu Hordu kao skup vazalnih kneževina.

Dolazak baskaka

Tatari udaraju namet na osvojene ruske zemlje i postavljaju tamo upravljače, baskake, sa manjim odredima vojnika koji imaju dužnost da nadgledaju stanovništvo preostalo posle najezde. Tatarski činovnici prebrojavaju stanovništvo da bi mu nametnuli porez. Jedino su sveštena lica oslobođena poreza, i: uopšte uzev, Tatari ostavljaju pravoslavnoj ruskoj crkvi sve njene povlastice i ne progone je. Osim skupljanja danka (harača), oni se ne mešaju u poslove osvojenih oblasti, koje ostavljaju ruskim kneževima, iako su držali stvarnu vlast u Rusiji.

Patnja naroda i obaveze prema Hordi

Rusi su pak grozno patili pod tatarskim jarmom. Nasilja hanskih poverenika u pokrajinama, baskaka i popisivača, izazivala su bune, koje su svirepo ugušivane. Jaroslav i drugi kneževi su bili dužni putovati u Hordu (do godine 1260. čak u Aziju, a ne samo u Saraj), da bi bili potvrđeni u svom zvanju, ili, kao što se onda govorilo, da dobiju jarlik na kneževinu. Neki su kneževi tom prilikom nastradali zbog vere; knez Mihail Černigovski, na primer, god, 1246. nije hteo da izvrši neke obrede koje je smatrao kao nemoguće za hrišćanina, pa je stoga ubijen zajedno sa svojim boljarom Todorom (obojicu crkva smatra za svece). Tatarski jaram nesumnjivo je sasvim pocepao državno i narodno jedinstvo Rusa, u koliko ga je bilo, iako nije sasvim ugušio narodnu svest. Zapadne i jugozapadne ruske pokrajine nisu se dugo nalazile pod jarmom i uticajem Tatara, nego su došle pod uticaj i vlast Poljske, Litvanske i donekle Nemaca. Severozapadna Rusija, kao i severna, više je nominelno bila pod tatarskom vlašću, dok je sredina zemlje ostala pod jarmom najviše i najduže.

Opljačkano i desetkovano tom svirepom najezdom, rusko stanovništvo povija se pod tatarskim jarmom. Preostali kneževi pokoravaju se takođe; ponekad oni čak obuzdavaju pokušaje pobune stanovništva, koje gubi strpljenje zbog globljenja i nasilja što ga vrše skupljači poreza.

Glavna posledica

Tatarski jaram je imao kao veliku posledicu to, da je odvojio Rusiju od Zapadne Evrope. Zatim, on je doprineo znatno surovosti i grubosti narodnih običaja i administrativne prakse. Mnogo orijentalskog ušlo je preko Tatara u ruski život. Pozajmila je Rusija, upravo Moskva, možda i poneku korisnu crtu u organizaciji vlasti, finansija, statistike, ali se ova pozitivna dobit sasvim gubi pri upoređenju sa golemim zlom, koje su zla vremena nesumnjivo donela.

Gospodin velikog Novgoroda

Za vreme Jaroslavljevih vladavina (1215—1216, 1222—1223, 1226—1229, 1231—1236) Novgorod se nalazi na vrhuncu svoje moći i u jakom saobraćaju sa švedskim gradovima i sa znamenitim nemačkim savezom Hanze. Hanza je imala veliku faktoriju sa slagalištima i katoličkom crkvom u samom Novgorodu. Pismenih tragova o tim političkim i trgovačkim odnosima ima puno u obliku ugovora i drugih javnih a donekle i privatnih akata.

Odnosi sa Krstašima

Bitka na Nevi

Dok je Jaroslav vladao, njegovom sinu Aleksandru palo je da brani severozapadnu Rusiju od Nemaca i Šveđana. Šveđani su onda prodrli u Finsku i pojavili su se godine 1240. na Nevi. Godine 1240 Aleksandar poražuje švedskog vođu Birgera na Nevi, i tom pobedom — zbog koje je dobio nadimak Nevski — udaljio je zadugo Šveđane od oblasti Novgoroda.

Trgovina

Nemci, upravo nemački riteri monaških redova Mačonosaca i Krstonosaca ili Tevtonskog Reda utvrdili su se u to vreme u predelima finskih plemena Liva i Esta, duž obale Riškog Zaliva, pa su se postepeno raširili i u basenu reke Pregela i sve do Mazurskih Jezera, odazvavši se na poziv poljskog kneza Konrada Mazovskog i uništivši litvansko pleme Prusa. Trgovačke su veze Rusa sa tim riterima bile veoma žive, te je iz prve polovine XIII stoleća sačuvano više rusko-nemačkih ugovora. Jedan od njih sadrži čitavu trgovačku pravdu, t. j. trgovački zakonik.

Odbrana Novgoroda

Ovi božji dvorjani, kako su se sami zvali, udarili su i na Rusiju, koristivši Aleksandrovo odsustvo i godine 1241. osvojili Pskov i Izborsk. Ovom osvajanjem oni su se približili Novgorodui presekli put stranim trgovcima, koje zaustavljaju i pljačkaju pri prolazu. Na čelu svoje garde i narodne vojske Novgoroda, on rasteruje odrede koji su krstarili oko Novgoroda, oslobađa Pskov i Izborsk i započinje 1242. godine sa glavinom Mačonosaca na zaleđenom Pejpuskom, t. Čudskom Jezeru bitku nazvanu pokolj na ledu, koja je zadugo zaustavila pokušaje nemačke najezde, jer su u toj borbi oni potpuno potučeni. Potom je oterao Litvance koji su takođe bili prodrli u njegovu oblast.

Pobeda nad Krstašima

Na taj je način zaustavljeno napredovanje Nemaca u ruske predele. Po primeru i trudom Nemaca počela su da se postepeno bude i da se ujedinjuju razna litvanska plemena u basenu Njemena. Ona počesto navaljuju na ruske predele, ali je Aleksandar odbio i njihove navale. On je najveću slavu dobio svojom izvanredno veštom politikom prema Tatarima. Dobro shvativši da Rusi toga vremena ne mogu izdržati borbu s Tatarima, on je naporno radio na tome da narod i zemlja što manje pate.

Iako je Aleksandar uspeo da potuče svoje neprijatelje, on ih nije uništio. Posle toga moraće on da vodi računa u svojoj politici, a naročito u svojim odnosima sa ostalim ruskim oblastima, o tome da se u blizini njegovih granica nalaze opasni neprijatelji, naročito Litvanci, koji su baš tada stvarali brzo svoju moćnu državu.

Smrt

Jaroslav je umro u poseti Gujuk-kanu 30. septembra 1246. godine u Karakorumu. Njega je posle dužeg niza promena i kolebanja (1246—1253) na prestolu nasledio sin Aleksandar Nevski knez novgorodski (1253—1263).

Porodično stablo

2. Vsevold III

1. Jaroslav II Vsevolodovič

3. Marija Švarnovna

Literatura

• Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga. 
• Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura.