Јастребача

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Jastrebača
Surnia ulula
Surnia ulula
Naučna klasifikacija
Carstvo:
Životinje
Tip:
Hordati (Chordata)
Klasa:
Ptice (Aves)
Red:
Sove (Strigiformes)
Porodica:
Tipične sove (Strigidae)
Rod:
Surnia
Vrsta:
Surnia ulula
Binomno ime
Surnia ulula
Linnaeus, 1758
Podvrste

tri, vidi tekst

Rasprostranjenost sove jastrebače

Jastrebača (lat. Surnia ulula) vrsta je ptice koja pripada redu sova (Strigiformes) i porodici pravih sova (Strigidae). Pripada srednje velikim sovama, telo je dužine od 36 do 41 cm, raspon krila oko 60 cm, a prosečna težina 300—400 g. Vrlo je nalik maloj ušari ili utini (Asio otus), ali su joj uši vrlo male i teško vidljive, a prošarana su samo prsa. Lice je izrazito svetlo, s istaknutom tamnom maskom oko žutih očiju. Rep joj je dugačak, sastoji se od 12 restriksa prošaranih sa 7, 8 belih pruga.

Danas postoje tri zvanično priznate podvrste jastrebače — nominalna Surnia ulula ulula koja živi na severnom Palearktiku, Surnia ulula tianschanica koja nastanjuje Centralnu Aziju i gnezdi se na padinama planine Tjenšan i Surnia ulula caparoch, različita od prethodne dve, ima tamnije perje, a živi na severu Severne Amerike. Staništa svih podvrsta čine jastrebaču cirkumpolarnom vrstom — vrstom koja nastanjuje severnu hemisferu podjednako po celoj arktičkoj zoni, i u Evroaziji i u Severnoj Americi. Zimi ostaje u svom arealu gnežđenja ili se u jatima spušta južnije, prateći kretanja glodara koji čine primarni deo njene ishrane.

Najčešće se hrani glodarima iz roda Microtus, prvenstveno vrstama poput aljaske (Microtus miurus), čivavske (Microtus pennsylvanicus) i dugorepe voluharice (Microtus longicaudus), a na meniju joj se redovno mogu naći i ptice, među kojima jastrebača najčešće konzumira snežnice, jarebice, divlje kokoške (Falcipennis canadensis), golubove i detliće (Dryocopus pileatus). Za razliku od većine drugih sova, a slično snežnoj sovi, jastrebača može da lovi i danju, tako da se potraga za plenom može odvijati u bilo koje doba dana i noći. Na severnim geografskim širinama sa konstantnom dnevnom svetlošću tokom leta i konstantnim mrakom tokom zime, ova sova lovi non-stop. Na izbor staništa utiče količina plena koji se može naći, tako da jastrebača naseljava umereno guste četinarske ili mešovite šume koje se graniče sa močvarama ili drugim otvorenim oblastima, poput onih šuma čiji su delovi posečeni ili spaljeni. Severno se prostire dokle god ima drveća, uključujući i ekotone tajge i tundre, a južna granica se poklapa sa granicom rasprostranjenja snežne sove. U planinskim oblastima se proteže do visina na kojima raste drveće, do oko 2.650 metara.

Vokalizacija ove sove je veoma raznovrsna i svako oglašavanje ima svoju specifičnu primenu, odnosno zavisi od situacije u kojoj se jastrebača nalazi. Najčešće je vabljenje — zvižduk koji zvuči kao „ulululululululul“ i traje do 14 sekundi, a koje se može čuti tokom spajanja parova, kada mužjak pokušava da ženki privuče pažnju ili joj pokazuje potencijalnu lokaciju na kojoj će se gnezditi i izvesti mlade.

Spajanje parova se odvija tokom februara, kada mužjaci kreću da dozivaju ženke i kada se odvija i udvaranje i hranjenje ženke. Slično kao ni ostale sove, ni jastrebača ne pravi gnezdo, već isključivo nalazi postojeće šuljpine ili stara gnezda, pa tako gnezdo može da predstavlja šupljinu u trulom drvetu, otvorenu istrulelu šupljinu gde se vrh drveta slomio, spaljeni panj ili napušteno gnezdo detlića. Ženka nakon parenja snosi oko sedam glatkih, belih jaja na kojima leži 25—30 dana, nakon čega se izležu ptići koji su bespomoćni i goli čučavci i koji ostaju u gnezdu 3—5 nedelja. Mladunci nakon tri meseca postaju samostalni, napuštaju svoje roditelje i počinju zaseban život. Prosečan životni vek jastrebače i u divljini i u zatočeništvu iznosi deset godina, a trenutna brojnost se procenjuje na 10.000—50.000 parova u Severnoj Americi, odnosno manje od 10.000 parova u Švedskoj i 3.600 parova u Finskoj.

Opis[uredi | uredi izvor]

Jastrebača je sova srednje veličine sa dugim repom i kratkim, šiljatim krilima. Prosečna visina mužjaka kreće se od 36 do 42,4 centimetara, dok je ženka visine 37,2—44,7 centimetara. Kao i kod većine ostalih sova, i kod ove vrste je ženka veća od mužjaka, i to za oko 17 % u težini, pa je tako mužjak težak u proseku 300 grama, a ženka 40 grama teža, ali je dužina krila kod oba pola gotovo jednaka i iznosi 22,5 centimetara, a raspon oko 60 centimetara,[2] što ukazuje na to da je polni dimorfizam kod ove vrste manje izražen nego kod ostalih severnih šumskih sova.[3][4] Njena prosečna težina stavlja je na deveto mesto na listi severnoameričkih sova od ukupno 18 njih.[5]

Perje joj je braonkasto-crno odozgo, sa brojnim belim tačkicama i prugama na glavi, leđima i krilima. Zadnji deo vrata ima karakterističnu tamnoobojenu šaru u obliku latiničkog slova V, a slabo razvijeni facijalni disk je sivkasto-bele boje sa karakterističnim tamnocrnim obodom. Glava joj je relativno spljoštena odozgo, čime podseća na gaćastu kukumavku. Donji deo tela joj je bele boje sa izraženim braon prugama. Ima kompaktno perje i potpuno operjale noge, kratke, gusto operjale tarzuse i prste. Rep joj je dugačak, sa 12 restriksa prošaranih sa 7, 8 belih pruga. Kljun joj je žućkast, a donja vilica ima terminalni zarez. Oči su male i žute. Ne postoji razlika u obojenosti perja među polovima, a mladunci su veoma slični po izgledu odraslim jedinkama.

Slične vrste[uredi | uredi izvor]

Opšti izgled jastrebače je poprilično jedinstven među severnoameričkim sovama. Veličina i profil leta su slični kao kod kuperovog sokola. Za razliku od ostalih sova, retko stoji uspravno, a lovi uglavnom danju sa izloženih, istaknutih odmarališta, slično kao i veliki svračak. Let joj je promenljiv, ekstremno brz i sa manevrima, kao kod kuperovog sokola, dok se kreće kroz šume i grmlje. Lebdi poput vetruške, a jedri kao sokolovi. Teritorijalno dozivanje mužjaka je žuboreći zvižduk — ulululululululululul — koji traje do 14 sekundi,[6] a slično tako se oglašava i mužjak gaćaste kukumavke nakon što ženka sa kojom će se potencijalno pariti uđe na njegovu teritoriju.[7] Dozivanje u slučaju opasnosti je slično dozivanju malog sokola i predstavlja brzoponavljajuću seriju kee-kee-kee-kee ili hrapavo kevtanje skreeeeee, sa naglaskom na poslednji slog. Uprkos navedenim sličnostima, zbog svog jedinstvenog oblika, šara na perju i ponašanja, malo je verovatno da se ova vrsta može pomešati sa nekom drugom sovom ili sokolom u Severnoj Americi.

  • Lako uočljivi crni obod facijalnog diska
    Lako uočljivi crni obod facijalnog diska
  • Beli gornji deo grudi
    Beli gornji deo grudi
  • Jastrebača sa svojim karakterističnim poprečnim crnkastim prugama na belom donjem delu tela
    Jastrebača sa svojim karakterističnim poprečnim crnkastim prugama na belom donjem delu tela
  • Bele tačke na tamnoobojenim krilima i repu
    Bele tačke na tamnoobojenim krilima i repu

Sistematika[uredi | uredi izvor]

Jedinke ove vrste se u Severnoj Americi ne razlikuju u obojenosti perja ni u veličini,[8][9][10] ali jedinke koje žive širom Evroazije su svetlije i belje, sa proređenim ventralnim prugama i beljim gornjim delovima glave, iako jedinke u centralnoj Aziji imaju jednako tamne dorzalne pruge, ali je abdomen sličan onom kakav imaju jedinke u ostalim delovima Evroazije. U Evroaziji, dubina pigmentacije, količina belih tačkica i veličina variraju, iako jako izražene individualne varijacije ne moraju da imaju nužno vezu sa geografskim obrascima.[11] Jedinke u Sibiru su u proseku neznatno svetlije i veće, prvenstveno u dužini krila, iako su neke neke skandinavske jedinke jednako svetlije, a veličina im se neznatno razlikuje u odnosu na sibirske.[11][12]

Podvrste[uredi | uredi izvor]

Prema nekim naučnicima postoje tri podvrste jastrebače,[11][13][14][15] mada individualne varijacije znatno otežavaju dijagnozu,[15] čak do te mere da pojedini naučnici smatraju subspecifijske razlike trivijalnim:[16]

  • Surnia ulula ulula — živi na severnom Palearktiku,
  • Surnia ulula tianschanica — živi u Centralnoj Aziji na padinama planine Tjenšan,
  • Surnia ulula caparoch — razlikuje se od prve dve, ima tamnije perje, a živi na severu Severne Amerike.
S. u. caparoch (Miler, 1776)

Uključuje S. u. hudsonia (Gmelin, 1788), S. u. hudsonica (Bonaparte, 1824) i Strix canadensis (Stivens, 1826). Živi širom Severne Amerike, od centralne Aljaske istočno do severoistočne Kanade. Zimi neke jedinke mogu da zalutaju južno do kontinentalnih delova Sjedinjenih Država, a zabeleženi su takvi slučajevi južno do Oregona u Stenovitim planinama i Njujorku, a ova vrsta se pojavljuje i do dalekih polja Velike Britanije, na Kanarskim Ostrvima i verovatno na poluostrvu Čukči u istočnom Sibiru. Leđa su joj tamne braon boje, teme jarko crno sa ponekom belom tačkicom, gornji deo grudi zagasite crne boje, dok su grudi gusto prošarane tamnim prugama. U proseku je veća od ostalih podvrsta.[17]

S. u. ulula (Line, 1758)

Uključuje Strix funerea (Line, 1758), Ulula flammeata (Friš, 1766), Strix nisoria (Mejer, 1810), S. u. doliata (Palas, 1811), Strix borealis (Leson, 1830), S. u. pallasi (Buturlin, 1907) i S. u. orokensis (Stačanov, 1931). U velikoj meri prisutna u severnoj Evroaziji, od Skandinavije istočno do istočnog Sibira, tačnije do poluostrva Kamčatka i Sahalin, i južno do Tarbagataja. Skitnice posećuju oblasti do zapadne Evrope i ostrva Sent Majkl na zapadu Aljaske. Slična je prethodnoj podvrsti, ali su joj leđa svetlije braon boje, teme je podjednako crno i belo, gornji delovi tela imaju neznatno više bele boje i grudi su manje prošaranje, a u proseku je manja.[17]

S. u. tianschanica (Smolbouns, 1906)

Uključuje S. u. korejewi (Zarudnji i Ludon, 1907). Ova podvrsta je stanovnik planina centralne Azije — planina u jugoistočnom Kazahstanu, istočnom Kirgistanu i severozapadnoj Kini. Slična je podvrsti S. u. caparoch, ali su pruge na grudima malo ređe. Veličina ove podvrste se kreće negde između veličina prethodne dve podvrste,[12] iako su joj krila u proseku za oko jedan centimetar duža nego kod ostalih podvrsta.[11][15]

Srodne vrste[uredi | uredi izvor]

Monofilija porodice Strigidae, pravih sova (za razliku od kukuvija, porodice Tytonidae), nikada nije bila dovođena u pitanje — jasno je da, zajedno, sove formiraju prirodnu klasu, a da prave sove formiraju zasebnu klasu. I prema osteološkim[18] i prema genetičkim karakteristikama,[19] vrsta Surnia ulula smeštena je u monotipski rod Surnia, a ovaj u potporodicu Surniinae zajedno sa rodovima Glaucidium, Athene, Micrathene i Aegolius, a kariotip takođe podupire ovo grupisanje.[20] Jastrebača sa rodom Glaucidium formira zasebnu parafiletičku grupu, pa je, shodno ovome, ova sova po svojim karakteristikama na mnogo načina slična jedinkama iz pomenutog roda.[12][21][19]

Rasprostranjenost[uredi | uredi izvor]

Lista, Norveška

Jastrebača nastanjuje borealne šume na Holarktiku, sve od severne Norveške i Švedske do Kamčatke i Sahalina. Rasprostranjena je i na Aljasci i u Kanadi. Uprkos velikoj oblasti rasrpostranjenosti, danas postoje samo tri podvrste.

Vrsta je prisutna u sledećim zemljama: Estoniji, Kazahstanu, Kanadi, Kini, Kirgistanu, Mongoliji, Norveškoj, Rusiji, Severnoj Koreji, SAD, Finskoj, Švajcarskoj i Švedskoj. Dok je povremeno prisutna, ili je migratorna vrsta u Austriji, Belgiji, Bermudskim ostrvima, Danskoj, Japanu, Luksemburgu, Mađarskoj, Nemačkoj, Poljskoj, Rumuniji, Slovačkoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, Ukrajini, Francuskoj, Holandiji, Češkoj i Španiji.[22]

Amerika[uredi | uredi izvor]

Areal gnežđenja[uredi | uredi izvor]

Gnezdi se severno do zapadne i centralne Aljaske (ostrvo Kodijak),[23][24] severnog i centralnog Jukona (Lapijer Haus, Old Krou, jezero Kluejn, dolina Firt, Dempster, dolina Klondajk),[25] severozapadnih i centralnih delova Severozapadnih teritorija (delta Makenzija, reka Anderson, Veliko ropsko jezero),[26] južnog Kivejtna (jezero Ganjon),[27] severne Alberte (jezero Vedlin, reka Kakva),[28] severnog Saskačevana (Fon di Lak, jezero Atabaska), severne Manitobe (Čerčil, Gilam),[29] severnog Ontarija (jezero Kiruna, Musoni),[30] severnog Kvebeka (Kudžuak, It Sovaž),[26][31] Labradora (Okak, zaliv Udžuktok)[32] i Njufaundlenda (jezero Steg, Nikolsvil).[17] Dosadašnja istraživanja nisu potvrdila da se gnezdi u Primorskim provincijama.[33]

Areal gnežđenja proteže se južno do južne primorske Aljaske (ostrvo Kodijak),[24] južne Britanske Kolumbije (Atlin, Pis River, planina Tod),[34] južne i centralne Alberte (Banf, Red Dir, Kalgari), centralnog Saskačevana (Hadson Bej)[35] i centralne i južne Manitobe (Minedosa, Riverton, Kalevala).[26]

Povremeno se gnezdi južno od svog uobičajenog areala, kada dolazi do populacionih fluktuacija i zimskih irupcija,[27] tako da retko zalazi do jugoistočne Manitobe (Vasar, jezero Vajtmaut, Sprejg),[17] severne Minesote (Rozo, Norman, Sent Luis, Šumsko jezero, okrug Ejtkin),[36][37][38] severnog Viskonsina i Mičigena,[39] južnog i centralnog Ontarija (Peri Saund, Šaplo, Otava),[30] južnog Kvebeka (zaliv Lačaber, jezero Malin),[31] južnog Nju Bransvika (Tabusintak, ostrvo Gran Manan)[40] i južnog Njufaundlenda (Veliko jezero, Baj d'Espuar).[40]

Nakon navala, invazija ili tokom iruptivnih godina, najjužnija zabeležena mesta na kojim se jastrebača gnezdi uključuju severni Ajdaho, zaliv Sen Loren[8][41] i krajnji severozapad Montane.[17]

Areal zimovanja[uredi | uredi izvor]

Jastrebača uglavnom zimu provodi u okviru svog areala gnežđenja, mada ima tendenciju da zimi odluta do južne Kanade i severne i centralne Minesote, retko do Viskonsina,[42] zapadnog Oregona, Ajdaha, Montane, Severne i Južne Dakote, centralne Minesote,[43] Ajove, severnog Ilinoisa, južnog Mičigena i severnog Ohaja, a ponekad i južno do Nebraske, južnog Ohaja, Zapadne Virdžinije, Pensilvanije, Njujorka, Nju Džerzija, Konektikata, Masačusetsa i ostrva Rod.[24][10][27][44][45][46]

Svet[uredi | uredi izvor]

Štolberg, Nemačka

Areal gnežđenja[uredi | uredi izvor]

U Evroaziji, jastrebača naseljava prostore od severne Skandinavije, severne Rusije i severnog Sibira južno do centralne Rusije, severne Mongolije, severne Mandžurije, Amurske oblasti i Sahalina.[11][47] Periodične varijacije u arealu gnežđenja mogu nastati usled populacione fluktuacije ili tokom iruptivnih godina.[11][48] Cirkumpolarni globalni areal se procenjuje na 36 miliona kvadratnih kilometara, što je svrstava na četvrto mesto od ukupno 22 severne šumske sove.[49]

Areal zimovanja[uredi | uredi izvor]

Areal zimovanja je sličan arealu gnežđenja, ali jedinke imaju i tendenciju da zimi odlaze na jug do Britanskih ostrva, kontinentalne Evrope i južne Rusije.[24][11] Tokom iruptivnih godina, skandinavske populacije mogu se kretati čak do 1.860 kilometara na jugoistok.[11]

Migracije[uredi | uredi izvor]

Kao i laponska sova, i jastrebača vodi nomadski život, široko se rasprostirući unutar svog areala gnežđenja kako bi se prilagodila klimatskim uslovima i lakše pronašla hranu.[50][51][6] Populacije u Severnoj Americi i Evroaziji blisko prate kretanja glodara, koji su im glavni plen, ali je zabeleženo da severnoameričke populacije često prate kretanja zečeva, kojima se takođe hrane.[52] Kada je količina plena na odgovarajućem nivou, jastrebača se i gnezdi i provodi zimu u severnim šumama, mada velika brojnost populacija poljskih miševa može dovesti do privremenog povećanja areala gnežđenja ka jugu.[53][54]

Jesenja seoba južno od areala gnežđenja odvija se od sredine oktobra do kraja novembra, ali se tokom iruptivnih godina jastrebača može seliti i ranije, čak i polovinom septembra, dok se povratak na jug Kanade i sever Sjedinjenih Država dešava od kraja februara do početka aprila, a tokom iruptivnih godina često bude i jedinki koje se zadrže duže, neke i do druge polovine maja.[55][56] Kada je reč o kretanjima podvrsta, svetlija S. u. ulula može povremeno da zaluta do zapadne Aljaske, a tamnija S. u. caparoch do severnih delova Britanskih i Kanarskih ostrva.[11][57] Ženke i mladunci se sele ranije i putuju dalje od odraslih mužjaka, pošto se oni moraju vratiti ranije kako bi se izborili za odgovarajuća mesta za gnežđenje.[58]

Stanište[uredi | uredi izvor]

Klipan, Švedska

Jastrebača naseljava umereno guste četinarske ili mešovite šume koje se graniče sa močvarama ili drugim otvorenim oblastima, poput onih šuma čiji su delovi posečeni ili spaljeni. Severno se prostire dokle god ima drveća, uključujući i ekotone tajge i tundre, a južna granica se poklapa sa granicom rasprostranjenja snežne sove. U planinskim oblastima se proteže do visina na kojima raste drveće, do oko 2.650 metara.[34]

Preferira otvorena područja sa pogodnim odmaralištima, među kojima su šume topole ili smrče u karakterističnim severnim, retkim šumama, šumski proplanci, stari mešoviti ili četinarski šumarci, močvare ariša, suvi grebeni, zakržljalo drveće na krajnjim granicama šuma, spaljena područja, movčarne doline ili livade.[6][11][12] Na Aljasci preferira krošnje otvorenih šuma, ivice šuma[59] ili staro drveće smrče.[60] Uglavnom izbegava tamne, neprobojne šume jele.[12]

Ipak, bez obzira na sve ostale faktore, najznačajniji faktor koji utiče na izbor staništa predstavlja količina plena koji se može naći.[11] Vatra igra važnu ulogu u obezbeđivanju mesta za gnežđenje, pošto spaljene duplje drveća i suva debla predstavljaju idealno mesto za gnežđenje, kao i prazna gnezda detlića.[61][62][63] Pored toga, i olujama oštećena drveća predstavljaju značajan izvor gnezda.[64] Tokom iruptivnih godina, često kao odmarališta koristi grane drveća i žbunja, plasti sena ili stubove u prerijama i na obradivim površinama.[10]

Ishrana[uredi | uredi izvor]

Hrani se malim sisarima, posebno glodarima tokom leta, dok zimi prelazi i na ptice poput snežnica i divljih kokošaka. Njena ishrana, specijalizovana za male sisare, pa samim tim i staništa za lov, veoma je slična specijalizovanosti drugih cirkumpolarnih vrsta, među kojima su utina, ritska i laponska sova, ali se, uprkos tome, retko dešava da dolazi do sukoba između ovih vrsta kada dele iste teritorije, uglavnom zbog toga što uvek biraju teritorije u kojima je plena u izobilju.

Stanište za lov[uredi | uredi izvor]

Uglavnom preferira otvorena područja sa pogodnim odmaralištima, uključujući otvorene šume smrče,[52] spaljena područja[62] i šipražja. Ponekad lovi duž saobraćajnica ili na obrađenom zemljištu, naročito zimi.[53][65] U Norveškoj u proleću, kao odgovor na raspoloživost plena, menja svoje stanište za lov od starih šuma na otvorena područja, kada se sneg otopi, pošto je zimi plen aktivniji iznad snežnog pokrivača u šumama nego na otvorenim područjima.[66] Na Aljasci preferira da lovi u močvarnim područjima sa belom smrčom, gde je prostor između zakržljalog drveća veliki, smrče nisu više od četiri metra, a tlo prekriveno raštrkanim šibljem i gustim sfagnumom.[67] U Manitobi tokom cele godine kao staništa za lov preferira šume smrče i crnog ariša sa drvećem ne višim od 2 do 3 metra, a zimi često lovi i u močvarama i vlažnim oblastima duž rečnih tokova.[65]

Način lova[uredi | uredi izvor]

Za razliku od većine drugih sova, a slično snežnoj sovi, jastrebača može da lovi i danju, tako da se potraga za plenom može odvijati u bilo koje doba dana i noći. Na severnim geografskim širinama sa konstantnom dnevnom svetlošću tokom leta i konstantnim mrakom tokom zime, ova sova lovi non-stop.[6][12][68] U južnoj Manitobi je tokom zime zabeleženo da je jedinka jastrebače lovila od izlaska sunca do devet ujutru, a potom opet od tri popodne pa do sumraka.[65] U Minesoti su, takođe, zabeležene jedinke koje su zimi izbegavale da love u sumrak, verovatno kako bi izbegle susret sa američkom buljinom.[53]

Navika odabira visokih odmarališta na otvorenim staništima i ponašanje same ptice ukazuju na to da se jastrebača prilikom lova znatno više oslanja na vid nego na sluh, pa, zahvaljujući svom dobrom vidu, može uočiti plen na razdaljini do 800 metara. Ovaj zaključak potvrđuje i činjenica da jastrebača nema asimetrične ušne otvore, kao što to imaju gaćasta kukumavka i laponska sova, vrste koje se u velikoj meri oslanjaju na svoj sluh kako bi uhvatile miševe ispod guste vegetacije ili debelog snežnog pokrivača.[69] Za razliku od njih, jastrebača ima eliptične ušne otvore velike 13 milimetara, bez uvećane ivive ili poprečnog ligamenta.[12] Njena ušna šupljina nije pokrivena operkulumom,[5] a ušni otvori su simetrično postavljeni i iste veličine.[12] Uprkos ovome, sluh jastrebače je i dalje oštar, tako da lako i brzo odgovara na zvukove koji podsećaju na oglašavanje njenog plena, i to tako što neposredno okreće glavu direktno prema izvoru zvuka, a sposobna je i da uhvati plen koji se krije ispod snežnog pokrivača, upravo uz pomoć svog sluha.[17]

Prilikom skeniranja u potrazi za plenom, naginje se napred tako da su telo i rep gotovo horizontalni, a neretko maše repom gore-dole. Kada locira plen, telo joj postaje kruto dok se glava pomera brzo i prati plen. Ponekad raširi krila i zauzme položaj kao da će se ustremiti na plen, skoro tako padajući s odmarališta dok ne povrati ravnotežu. Kada odluči da krene na plen, naglo napušta odmaralište i strmoglavno se okomljuje na plen,[6] a zamahuje krilima svega nekoliko puta, i to samo ako je udaljenost (od odmarališta do plena) veća.

Na Aljasci, prosečna visina odmarališta iznosi 5,41 metar (opseg od 0,61 do 10,61 metara), a udaljenost od te pozicije do plena 8,1 metar.[67] U Norveškoj je primećeno da duže lovi s viših nego s nižih odmarališta, gde je takođe uočeno da su jedinke bile najuspešnije u svom lovu blizu svojih odmarališta i to u periodu kada na zemlji oko odmarališta nije bilo snega,[70][71] a u ostalim slučajevima uspešnost lova iznosi 68 %.[67]

Kada je reč o tehnikama lova, ova vrsta je vrlo raznovrsna. Kao što je pomenuto, jastrebača može loviti oslanjajući se na svoj sluh, ali se to dešava retko i tokom zime, kada lovi životinje koje se kriju ispod snežnog pokrivača.[53][72][73][74] Pored najčešćeg načina — posmatranje sa odmarališta i obrušavanje — često lovi tako što leti na visini od 2 do 4 metra i traga za hranom.[11] Nekad leti i na većim visinama, kada često lebdi dok osmatra okolinu ispod sebe,[15][17] a povremeno se dešava da hvata i druge ptice u letu.[15] Jastrebači nije strano ni da hvata mladunce iz gnezda koja se nalaze na zemlji,[67] a zanimljivo je da se dešava da trči po snegu kako bi uhvatila leminga, kao i da hvata evropske veverice s grana blizu svog gnezda.[17] Nakon što uhvati plen, veoma retko ga nosi u kljunu, već uglavnom isti prenosi nogama, a kada plen stigne u gnezdo ili na odmaralište, biva pojeden, ili, ako je reč o većoj životinji, prvo raskomadan kljunom i kandžama na sitne delove, a potom i pojeden.[5] Male glodare guta cele ili im otkine glavu, koju proguta, a potom ostatak tela pojede, a dešava se i da, nakon što proguta glavu, izvadi iznutrice koje baci, a ostatak tela pojede. Ukoliko ne proguta plen ceo, uvek prvo otkida glavu i guta je, čak i kada su u pitanju znatno veće evropske veverice.[67]

Jastrebača će često doneti u gnezdo ili skladište mrtav plen koji pronađe na zemlji ili na grani, kao i onaj koji ljudi ostave,[75][76] a redovno se dešava da se, ukoliko lovcima ispadne ulovljeni detlić ili šljuka, jastrebača brzo spusti, uzme ga i odleti.[5] Pored ovoga, zabeleženo je da se jastrebača hrani i leševima, uglavnom iznutricama jelena i truplom losa,[75] kao i da često prati farmere ili šumare i krade im ulov ili hranu.[44]

Plen[uredi | uredi izvor]

Glavni plen jastrebače u Evroaziji i većem delu Severne Amerike su vrste glodara iz roda Microtus,[6][11][12][10][27] mada se jedinke nominalne podvrste koje žive na teritoriji Severne Amerike znatno manje hrane ovim glodarima nego one u Evroaziji.[52] Kada je reč o glodarima iz ovog roda, jastrebača u Severnoj Americi najćešće konzumira aljasku voluharicu (Microtus miurus), čivavsku voluharicu (Microtus pennsylvanicus), dugorepu voluharicu (Microtus longicaudus), poljsku voluharicu (Microtus arvalis),[77] kao i vrste Microtus oeconomus i Microtus xanthognathus.

Pored voluharica, hrani se i rovčicama iz roda Sorex (Sorex cinereus), zečevima (Lepus americanus), kunićima, vevericama (Sciurus vulgaris), miševima, pacovima, leminzima, lasicama (Mustela erminea), jarebicama, divljim kokoškama (Falcipennis canadensis), golubovima, detlićima (Dryocopus pileatus), čavkama, crvendaćima, čvorcima, vrapcima (Zonotrichia leucophrys, Passer domesticus), žutovoljkama, kosevima i zebama.[5][52][67][55][78][79][80][81][82][83][84][85][86][87][88]

Pored ovoga, u Finskoj je zabeleženo da se jastrebača zimi povremeno hrani nekim podvrstama gaćaste kukumavke,[6] a zabeleženo je i da čak odrasli jedu svoje mlade u slučajevima nedostatka hrane.[89]

  • Zoološki vrt u Brnu
    Zoološki vrt u Brnu
  • Jastrebača sa belim mišem ispred sebe
    Jastrebača sa belim mišem ispred sebe
  • Zoološki vrt u Vroclavu
    Zoološki vrt u Vroclavu
  • Jastrebača sa plenom u ustima
    Jastrebača sa plenom u ustima
  • Ilustracija jastrebače iz 1877. godine
    Ilustracija jastrebače iz 1877. godine

Vokalizacija[uredi | uredi izvor]

Dozivanje mladih kojim traže hranu je nalik siktanju ili šištećem pijuku — piskavo, visoko „kveeee“, slično istonamenskom dozivanju mladunaca širokokrilog mišara,[11] samo sa povišenim tonovima na kraju doziva.[60] Kada se roditelji približavaju gnezdu, mladunci ispuštaju slabo piskutanje ili kevtanje oblika „skreeeee“,[82] dok se, kada su ljuti, oglašavaju grubim gakanjem, bučnim šištanjem i klepetanjem kljunom.[5] Tokom dana, obično ispuštaju „ksssssss’it“ doziv, sa naglaskom na „it“, koji se može čuti na udaljenosti 200—340 metara,[11] a slično se oglašavaju i stariji mladunci kada ih u letu napadnu predatori, kao i tek izlegli mladunci kojima se približava neprijatelj, a dozivanje je slično piskavom dozivu slabije odrasle jedinke.[82][90]

Kada su uzbuđeni, mladunci se oglašavaju sa „kssa-kssa-kssa“ ili „čap-čap“, slično kevtanju odraslih jedinki.[11] Kada su mladunci siti, oni odbijaju hranu od ženke uz „hap-hap“ doziv,[11] a kada je roditelj u blizini, oglašavaju se brzim setom glasnih, oštrih pijuka, dok stariji mladunci ispuštaju rastući cvrkut, slično piskavom dozivu odrasle ženke.[91]

Naučnici su kod jastrebače zabeležili više od deset različitih vrsta dozivanja, od kojih se neka mogu često čuti, dok druge ispušta samo u posebnim prilikama, prilikom dozivanja ženke i udvaranja, donošenja hrane ili odbrane od neprijatelja. Jastrebača je svestran i istrajan pevač tokom sezone gnežđenja, kada se većina različitih pesama može čuti, dok se raznovrsnost dozivanja drastično smanjuje tokom zime.[11]

Vabljenje

Tipično dozivanje mužjaka, predstavlja talasast zvižduk koji zvuči kao „ulululululululul“ i traje do 14 sekundi. Henderson i Ekert su ovo dozivanje opisali kao „tu-vita-vit, tivita-tu-vita, vita, vita…“ i navode da ga jastrebača ispušta u intervalima od dve sekunde, posebno tokom spajanja parova, kada se mužjak u letu pokazuje ženki ili kada sa odmarališta pokušava da joj privuče pažnju.[5][92] Ovo slabo dozivanje može se čuti na udaljenosti do 500 metara tokom mirnog vremena.[6] Nežnije dozivanje, „vut-tu-tu-uu-uu-uu“ mužjak ispušta kasnije tokom dana.[5] Vabljenje ženke je manje konstantno u ritmu i visini, promuklo, kreštavo i kraće. Svaki deo doziva traje 7—9 sekundi, a ponavlja se na svakih 15 sekundi do dva minuta.[32]

Alarmni ili piskav doziv

Koriste ga oba pola. Opisan je od strane naučnika kao „rajk, rajk, rajk, rajk“, a povremeno kao „vir-u, vir-u, vir-u“ dok lete.[92] Takođe, kad leti, jastrebača se često oglašava brzim serijama sličnih slogova — „ki-ki-ki-ki“ ili „kip-kip-kip“,[82] a kada se neprijatelj približi gnezdu, koristi škripavo, dvodelno kevtanje „skreeeeee“, sa naglaskom na poslednjem slogu.[53] Dozivi variraju u dužini od 0,5 do 1,45 sekundi.[93] Ovo kevtanje takođe koristi kada mužjak donosi hranu u gnezdo ili kada doziva mladunce.[94] Sa druge strane, kada se predator približi gnezdu u kom su stariji mladunci, ženka koristi šišteće „aaaaa-ik“, sa naglaskom na poslednjem slogu.[11]

Cvrkut

Oštar cvrkut „kiiiiiiiirrl“ koriste oba pola kada se neprijatelj približi gnezdu.[11] Cvrkut mužjaka je mekši, predeći, talasast zvuk, dok je kod ženke ovaj doziv glasniji, oštriji i metalnog zvuka.[95] „Pllllllrritl“ zvuk ispuštaju jedinke oba pola kada su uznemirene, a može se čuti i tokom formiranja parova i kopulacije. Uzbuđene jedinke tokom jeseni i zime u letu ispuštaju čist, niskotonski rzaj koji često služi za uspostavljanje međusobnog kontakta na daljinu, a koristi se i tokom gnežđenja, kada ženka doziva mužjaka da joj donese hranu.[95]

Kevtanje

Oštar, upozoravajući „kvitt kvitt, kvi kvi, ki ki ki“ ili „ki ki kikikikiki“ zvuk ispuštaju jedinke kada se pojavi pretnja blizu gnezda sa mladuncima.[90][95] Ovaj doziv je opisan i kao „kvitt kvitt“[11] ili kao „ki-ki-ki“, a svaki interval traje oko 0,2 sekunde.[93] Pored ovoga, jastrebača se ovako oglašava i kada iz vazduha napada ljude, sisare ili druge ptice.[17]

Doziv traženja

Promukao cvrkut koji se obično završava bučnim škripanjem, a koga ispušta uglavnom ženka kada iščekuje kopulaciju, istovremeno vrteći glavu u širokim krugovima.[95]

Ponašanje[uredi | uredi izvor]

Kretanje[uredi | uredi izvor]

Jastrebača retko šeta zemljom, a hodanje se svodi na geganje i poskakivanje.[11] Sa druge strane, njen let je brz i jak i veoma je sigurna i brza u napadu. Kada prelazi s jednog na drugo odmaralište, naglo se nagne ka dole, leti nisko, a potom opet naglo poleti naviše kako bi se popela na granu.[55] Poleće velikom brzinom i uglavnom leti na malim visinama, dok povremeno jedri ili lebdi na nešto većim visinama.[12][96] Kada juri plen, izuzetno vešto manevriše dok leti kroz gustu šumu.[5]

Briga o sebi[uredi | uredi izvor]

Jedinke u zatočeništu se redovno kupaju, dok je kod jastrebača u divljini zabeleženo da svoje perje povremeno čiste snegom.[97] Uglavnom odmara na izloženim granama drveća, sa telom u delimično nagnutom položaju, povremeno čisteći svoje telo od parazita i doterujući svoje perje.[11] I dan i noć retko provodi u svojoj šupljini u drvetu, tako da veći deo vremena provodi na granama drveća, uglavnom blizu stablu, gde je skrivena granama i lišćem.[15][5]

Teritorijalnost[uredi | uredi izvor]

Udvaranje, kopulacija i lov, kao i briga o sebi i odgajanje mladih, odvijaju se uvek u blizini gnezda i u okviru individualne teritorije gnežđenja, a teritorije se uspostavljaju nekoliko nedelja pre parenja.[11][6] Jastrebača zauzima relativno velike teritorije, tako da je gustina gnežđenja relativno mala i gnezdi se izolovano od drugih jedinki. U Finskoj je prosečna zabeležena udaljenost između dva monogamna mužjaka 600 metara,[98] dok razdaljina između dva gnezda u Severnoj Americi iznosi oko tri kilometra u Viskonsinu,[99] dok je u Alberti, Manitobi i na Aljasci ova razdaljina veća i kreće se od 4 do 8 kilometara.[92][67]

Kada je reč o interspecifijskoj teritorijalnosti, jastrebača je prilično tolerantna ptica i ne smetaju joj druge vrste ptica na njenoj teritoriji, pa čak ni druge vrste sova. Iako se takmiči sa drugim grabljivicama za male sisare, uglavnom nastanjuje oblasti gde plena ima u izobilju tako da to umanjuje interspecifijsko nadmetanje.[6] U Minesoti je zabeleženo da se jastrebača gnezila na svega 500 metara od gnezda američke buljine, širokokrilog mišara, jastreba, laponske sove, gaćaste kukumavke i utine,[53] a u Manitobi na samo 200 metara od mesta na kome se nalazilo gnezdo znatno veće američke buljine.[93] U Evropi su u krugu od 500 metara od gnezda jastrebače zabeležena gnezda osičara, kopca, ritske i laponske sove.[6] Iako je reč o opasnim grabljivicama, jastrebača može da napadne i veće i jače od sebe kako bi odbranila gnezdo i svoju teritoriju, pa je tako zabeleženo da je u ovakvim situacijama napala i jurila širokoklilog i crvenorepog mišara.[64]

Spajanje parova[uredi | uredi izvor]

Jastrebača je obično monogamna vrsta,[11] mada je poligamija zabeležena u Norveškoj,[98] a i u zatočeništvu. Što se tiče poligamije, obično je slučaj da se mužjak pari sa dve ženke, a u dosad zabeleženim slučajevima u zatočeništvu su ova parenja urodila snošenjem plodnih jaja od strane ženki.[11]

Udvaranje započinje tako što mužjak leti iznad teritorije na kojoj se nalazi ženka, obično jerdreći sa kruto postavljenim krilima i podignutom glavom, praveći tako krugove oko ženke. Nakon toga počinje da se spušta ka ženki i oglašava se vabljenjem, podižući glavu blago ka gore i pokazujući tako svoj crno-beli vrat.[53] U zatočeništvu ženka odgovara na vabljenje mužjaka sopstvenim vabljenjem, a par potom izvodi i antifonalni duet oglašavajući se treperavim dozivom, ponekad se dodirujući glavama ili kljunovima.[95]

Pre samog čina kopulacije, mužjak ženki donosi hranu i počinje da je hrani, a za to vreme ženka ponekad doziva mužjaka zovom traženja i kružnim pokretima glavom,[95] kada su joj krila spuštena, a rep podignut. Dok se mužjak sa plenom približava budućem gnezdu, ženka se oglašava cvokotanjem, a kada uđe u gnezdo ženka ispušta piskav doziv. Tokom interakcije, obe jedinke se oglašavaju klepetanjem, svaka tonovima različite visine.[91] Za vreme same kopulacije, mužjak leprša svojim krilima i ispušta cvrkutav doziv.[17]

Predacija[uredi | uredi izvor]

U Severnoj Americi, američka buljina i jastreb predstavljaju glavne predatore koji napadaju kako mlade, tako i odrasle jastrebače.[5] Što se tiče sisara, američka kuna, kuna ribolovac i sve vrste iz roda lasica ubijaju mladunce ove sove.[5] U Fenoskandiji, najveći predator i neprijatelj jastrebače je buljina, a od ostalih ptica tu su i dugorepa sova, suri orao, gaćasti mišar, severni soko, sivi soko, jastreb i laponska sova. Brz let ove sove, nalik jastrebovom, jedan je od glavnih razloga zašto ima malo diuralnih predatora, za razliku od ostalih vrsta sova.[6]

Kada je reč o odbrani od neprijatelja, jastrebača uglavnom zauzima poluuspravan položaj kad uoči predatora, spusti perje, stoji uspravno i ukočeno i zuri u njega.[11] Pored toga, zabeleženo je da jastrebača često odvraća predatore od gnezda, najčešće jastreba, i to tako što leti ka njemu, prolazi brzo pored njega bez napada i nastavlja da ga tako goni dok ne bude više od 40 metara udaljen od gnezda.[67] Klepetanje kljunom kao odbrambena reakcija je kod ove sove retka, što je inače često kod drugih vrsta sova, ali kljun koristi na drugi način, kao sredstvo za napad na ljude, sisare i druge ptice koje se približe gnezdu i to tako što ih nadleće i napada u glavu.[5][53] Kada mladi tek napuste gnezdo, ženka često na zemlji mami i odvraća predatore koji mogu ugroziti mlade jedinke, i to tako što ispušta karakterističan „sreee“ doziv i leprša krilima u trajanju od nekoliko minuta.[90]

  • Poleće sa grane
    Poleće sa grane
  • Jastrebača pri sletanju
    Jastrebača pri sletanju
  • Jastrebača u letu
    Jastrebača u letu
  • Jastrebača odmara na grani četinara blizu stabla drveta
    Jastrebača odmara na grani četinara blizu stabla drveta

Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Formiranje parova[uredi | uredi izvor]

Mužjaci kreću da dozivaju ženke početkom februara, kada se odvija i udvaranje i hranjenje ženke,[53] a tokom druge polovine februara dolazi do parenja[92] i ženka početkom marta snosi jaja.[32] Uprkos ovome, uzgajanje mladih može da se desi i znatno kasnije, pa je tako širom Severne Amerike zabeleženo parenje jastrebača najkasnije tokom juna.[5][10][44][100] U slučaju da plena nema u izobilju, može da se desi da ne dođe do parenja.[48]

U Evropi, mužjak stoji u ili ispod potencijalnog gnezda i privlači ženku svojim dozivanjem. Kada ženka priđe, ona zajedno sa mužjakom pregleda mesto za gnežđenje ili to radi sama, dok mužjak i dalje peva. Pored ovoga, može da se desi i da se ženka oglašava mamljenjem, preuzimajući tako inicijativu da privuče mužjaka do potencijalnog gnezda, pa, shodno ovome, mužjak i ženka dele inicijativu u pronalaženju odgovarajućeg mesta za gnežđenje, a u zatočeništvu je izbor mesta za gnežđenje od strane ženke krucijalan za uspešan odgoj mladunaca.[17]

U Skandinaviji je više od polovine zabeleženih gnezda jastrebače bilo u otvorenim šumama sa raštrkanim drvećem, otvorenim područjima ili močvarama, od čega je 30 % u šumama smrče, a ostatak u gustim šumama smrče ili na obroncima šuma.[101] Slična je situacija i u Severnoj Americi, pa je tako na Aljasci većina gnezda u gustim šumama crne smrče (Picea mariana),[27] a prosečna udaljenost gnezda od rečne obale iznosi 40 metara.[62] Blizina gnezda reci — udaljenost gnezda od reke ne veća od 100 metara — smatra se važnom zbog povećane dostupnosti plena koga privlači rečna obala.[31]

Gnezdo[uredi | uredi izvor]

Kao ni većina ostalih vrsta sova, ni jastrebača ne pravi svoje gnezdo, već isključivo nalazi postojeće šuljpine ili stara gnezda, pa tako nezdo može da predstavlja šupljinu u trulom drvetu, otvorenu istrulelu šupljinu gde se vrh drveta slomio, spaljeni panj ili napušteno gnezdo detlića. Pored ovoga, jastrebača se može gnezditi i na liticama,[44] u kutijama postavljenim od strane čoveka (Norveška i Švedska),[12][98] a čak je pronađeno i jedno gnezdo u metalnoj šupljini transaljaskog cevovoda.[102] Kada je reč o šupljinama u drveću, jastrebača mahom bira one na visini od oko 2,5 metara, mada je zabeleženo da se gnezdi u šupljinama na visinama manjim od 2 metra,[5] a zabeležena su i dva slučaja gde su gnezda bila na visini od 7 i 8,5 metara.[68] O bilo kojoj vrsti gnezda da je reč, ova sova ne dodaje nikakav svež materijal u njega, već ili direktno na drvo, ako je u pitanju šupljina koja se koristi kao gnezdo, ili na materijal koji je za sobom ostavio detlić. Jedini materijal koji može da se nađe u gnezdu su perje i ostaci plena koji je sova donela u gnezdo.[82][67]

Polaganje jaja i inkubacija[uredi | uredi izvor]

Jaja jastrebače, kolekcija u Muzeju Vizbaden

Ženka nakon parenja snosi tri do trinaest, obično sedam, glatkih, eliptičnih, ovalnih do izduženo ovalnih, belih, retko sa nejasnim žućkastim nijansama, jaja.[44][5] Prosečno vreme između snošenja jaja iznosi 1,6 dana u Severnoj Americi, a u Fenoskandiji se ovaj interval kreće od jednog do dva dana.[6][11] Prosečna težina jajeta u Severnoj Americi iznosi 21,6 grama, dok je u Evropi prosek 21,8 grama, a prazna ljuska jajeta je prosečno teška 1,656 grama.[103] Jaja su, u poređenju sa jajima ostalih vrsta sova, relativno mala i prosečnih su dimenzija 31,47 × 40,09 milimetara.[17]

Inkubacija započinje odmah nakon polaganja prvog jajeta,[11] a obavlja je generalno isključivo ženka, osim u kratkim vremenskim periodima kada napušta gnezdo kako bi izbacila pelet, kada čisti svoje perje i kada prima hranu od mužjaka.[44][6][67][12] Dok ženka leži na jajima, mužjak je ili u potrazi za hranom, ili stoji na odmaralištu na grani nekog drveta udaljenog do 30 metara od gnezda.[67] Kada mužjak donese hranu ženki, ne predaje joj je u gnezdu, već u većini slučajeva na obližnjem odmaralištu, tako da tada ženka napušta gnezdu na minut, dva. Bilo koji razlog napuštanja gnezda da je u pitanju, mužjak nikada ne zamenjuje ženku u ležanju na jajima.[17]

Ženka je u stanju da snažno i u više navrata napada uljeze koji se približe gnezdu, uključujući i velike ptice i sisare, kao i ljude, a sposobna je da nanese bolne rane ljudima i obično ih napada u glavu, u koju zarije svoje kandže ili kljun.[44][12] Pored ženke, i mužjak brani gnezdo, koji prvo ispušta upozoravajući doziv, a potom i napada uljeze koji se nalaze u blizini gnezda.[53] Mužjak je čak i agresivniji od ženke, pogotovo kad ona leži na jajima.[5][6]

Izleganje i briga o mladuncima[uredi | uredi izvor]

Nakon 25 do 30 dana od polaganja jaja izležu se mladunci,[26][11][6] koji su u proseku teški svega 18 grama, a prosečna dužina krila im iznosi 13 milimetara.[68] Po izleganju, ptići su slepi, bespomoćni i goli čučavci i ostaju u gnezdu 3—5 nedelja.[17] Tokom prve dve nedelje, oni izuzetno brzo rastu, dobijajući na težini oko 9 grama po danu, što je tri puta više u odnosu na mladunce gaćaste kukumavke. Za vreme ovog perioda im takođe brzo rastu krila — oko 5,5 milimetara po danu, a hranu obezbeđuje mužjak, koji često tokom dana skuplja plen koji nalazi u blizini gnezda i skladišti ga kako bi ženka isti potom koristila za intenzivno hranjenje mladunaca i obezbedila njihov brzi rast.[68]

Ženka danonoćno brine o mladuncima od njihovog izleganja pa dok ne navrše 10—14 dana, a u Evropi je ovaj period povećan na 13—18 dana.[90] Za to vreme, mužjak donosi u proseku hranu za jednog mladunca po satu tokom dana, a u Švedskoj se nakon 17 sati obim hranjenja smanjuje,[89] dok u Finskoj ovaj period traje od 4 ujutru do 7 uveče, kada mužjak donosi hranu za 0,8—2,5 mladunaca po satu.[90] Mužjak tako dok ženka leži na jajima gnezdo poseti otprilike 16 puta dnevno, dok se ovaj broj povećava na 41 kada se mladunci izlegnu, što ga čini „najbrižljivijim roditeljem“ među severnim sovama, s obzirom da posećuje gnezdo 3—4 puta više od bilo koje druge vrste.[68]

Nakon 2—3 nedelje od izleganja, u proseku nakon 27 dana, mladunci počinju da napuštaju gnezdo,[6][60][67][53] kada još uvek nisu sposobni da lete, već šetaju, skaču i penju se po granama drveća.[89][90] Ponekad se desi da padnu na zemlju, ali se popnu na drvo tako što skoče, popnu se ili dolepršaju na niže grane.[67] Ptići su već sa 30—33 dana starosti sposobni da lete do 30 metara u dužini, što uglavnom čine kada sleću iz gnezda na zemlju.[90] U ovom periodu prosečna masa jednog mladunca iznosi 200—230 grama, što je oko 70 % ukupne mase odrasle jedinke, a dužina krila iznosi oko 140 milimetara, odnosno 60-ak procenata ukupne dužine krila odrasle jastrebače.[68][104]

Već nakon ovog perioda ženka je sve odsutnija iz gnezda i retko donosi mladuncima hranu, a za to vreme ih mužjak čuva i donosi im hranu.[67][6] Šest do osam nedelja od izleganja, mladunci se još uvek mogu videti u blizini gnezda, da bi sa 2,5—3 meseca starosti postali u potpunosti nezavisni i počeli da se razilaze.[48][60][11][6]

  • Jastrebača u gnezdu
    Jastrebača u gnezdu
  • Mladunče u gnezdu
    Mladunče u gnezdu
  • Mladunci jastrebače
    Mladunci jastrebače

Demografija i populacije[uredi | uredi izvor]

Životni vek jastrebače u proseku iznosi deset godina i u divljini i u zatočeništvu.[5] Uzroci smrtnosti, ako se izuzme uticaj čoveka na smrtnost ove ptice, nisu najbolje poznati.[17] Što se tiče parazita, perje jastrebače napadaju buve iz roda Orchopeas, vaši iz roda Stigiphilus, gnjide iz roda Acarina, kao i krpelji koji pripadaju rodu Haemaphysalis, ali ovi paraziti nisu toliko opasni da izazovu smrt ptice. Ipak, u zatočeništu je zabeleženo da je jedna jedinka preminula nakon što je bila zaražena nematodom iz roda Syngamus.[5][17]

S obzirom na to da je jastrebača sova koja često luta kako bi bila u prostorima u kojima ima plena u izobilju, teško je odrediti brojnost populacije, pa se danas poznate brojke zasnivaju na raznim procenama. Ipak, na osnovu širokog areala rasprostranjenja, smatra se da ova vrsta nije ugrožena, i navedena je kao poslednja briga.[22] Procene se vrše na osnovu brojnosti parova po jedinici površine,[105][106] pa se tako gustina u Severnoj Americi kreće od 0 do 6 parova po kvadratnom kilometru,[52] dok je na području Evrope zabeleženo 0,2 do 20 parova po kvadratnom kilometru.[48][11] Shodno ovome, na osnovu njenog arela gnežđenja u Severnoj Americi, brojnost populacije se procenjuje na 10.000—50.000 parova,[107] dok procene u Finoskandiji govore o manje od 10.000 parova u Švedskoj i 3.600 parova u Finskoj.[11]

Efekti ljudske aktivnosti[uredi | uredi izvor]

U prošlosti su ove jedinke često ubijane ili hvatane, pogotovo u Severnoj Americi, gde su ih američki domoroci ubijali i hranili se njima,[27] a često su jastrebaču zvali „praktičnom sovom“, uglavnom zbog njene aktivnosti i tokom dana, odvažne prirode i korišćenja odmarališta koja su na vidnim mestima.[108] U Njufaundlendu su često bile ranjavane oružjem i hvatane u zamke, a neke jedinke stradale su i zato što im je gnezdo bilo uništeno.[109] Pored ovoga, određen broj jastrebača redovno umire i od posledice sudara sa vozilima, a nekada su se u Skandinaviji jastrebače koristile za sokolarstvo.[27]

Više od 50 % severnoameričkih jastrebača živi u nenaseljenim severnim šumama, tako da nisu bile pod direktnim uticajem čoveka. Ipak, poslednjih godina je došlo do transformacije tradicionalnog šumarstva i korišćenjem modernih tehnologija severne šume pretvorene su u mozaik ispresecan čistim, ogoljenim površinama i plantažama, što je uticalo na smanjenje povoljnih mesta za gnežđenje jastrebače, ali je, sa druge strane, povećalo obilnost glodara iz roda Microtus, omiljene hrane ove ptice.[71][107] Politike zabrane požara i paljenja vatre u šumama takođe utiču na degradaciju staništa, ali se, uprkos svemu ovome, veruje da ovakvi ljudski efekti neće ugroziti kontinuirano postojanje ove vrste.[12][106]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Surnia ulula. Baza podataka uključuje i dokaze o riziku ugroženosti”. iucnredlist.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 07. 07. 2018. 
  2. ^ Deane P. Lewis. „Northern Hawk Owl - Surnia ulula” (na jeziku: engleski). OwlPages.com. Pristupljeno 13. 08. 2010. 
  3. ^ Earhart, C. M.; Johnson, N. K. (1970). „Size dimorphism and food habits of North American owls”. Condor. 72 (3): 251—264. 
  4. ^ McGillivray, W. B. (1987). Nero, R. W.; Clark, R. J.; Knapton, R. J.; Hamre, H., ur. „Reversed size dimorphism in 10 species of northern owls”. Biology and Conservation of Northern Forest Owls. Winnipeg, MB.: 59—66. 
  5. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p Eckert, A. W. (1974). The owls of North America. Garden City, NY: Doubleday & Co., Inc. 
  6. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p Mikkola, M. (1983). The owls of Europe. Vermillion, SD: Buteo Books. 
  7. ^ Eckert, K. R. (1997). „Birding by hindsight, a second look at owls”. Loon. 69: 155—160. 
  8. ^ a b Bendire, C. E. (1892). „Life histories of North American birds with special reference to their breeding habits and eggs”. U.S. Nat. Mus. Spec. Bull. 1. 
  9. ^ Ridgway, R. (1914). „Surnia ulula caparoch (Muller)”. Birds of North and MIddle America. Washington, D.C.: U. S. Natl. Mus. 50: 774—779. 
  10. ^ a b v g d Johnsgard, P. A. (1988). North American owls: biology and natural history. Washington, D.C.: Smithsonian Institution Press. 
  11. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č dž š aa ab av Cramp, S. (1985). Handbook of the birds of Europe, the Middle East and North Africa. 4. New York: Oxford University Press. 
  12. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj Voous, K. H. (1988). Owls of the Northern Hemisphere. Cambridge, MA: MIT Press. 
  13. ^ Peters, J. L. (1940). Check-list of birds of the world. 4. Cambridge: Harvard University Press. 
  14. ^ American Ornithologists' Union (1957). Check-list of North American birds (5 izd.). Washington, D.C.: Am. Ornithol. Union. 
  15. ^ a b v g d đ Dement'ev, G. P.; Gladkov, N. A. (1966). Birds of the Soviet Union. 1. Jerusalem: Israel Program for Scientific Translations. 
  16. ^ Voous, K. H. (1990). „Species boundaries in non-tropical northern hemisphere owls”. Bijdragen tot de Dierkunde. 60: 163—170. 
  17. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n Duncan, J. R.; Duncan, P. A. Poole, A. F., ur. „Northern Hawk Owl (Surnia ulula)”. The Birds of North America. Ithaca, NY, USA: Cornell Lab of Ornithology. doi:10.2173/bna.356. 
  18. ^ Ford, N. L. (1967). A systematic study of the owls based on comparative osteology. University of Michigan. 
  19. ^ a b Wink, M; El-Sayed, A. A.; Sauer-Gurth, H; Gonzalez, J (2009). „Molecular phylogeny of owls (Strigiformes) inferred from DNA sequences of the mitochondrial cytochrome b and the nuclear rag-1 gene”. Ardea. 97 (4): 581—591. 
  20. ^ Schmutz, S. M.; Moker, J. S. (1991). „A Cytogenetic comparison of some North American Owl species”. Genome. 34 (5): 714—717. 
  21. ^ Nieuwenhuyse, D. V.; Génot, J. C.; Johnson, D. H (2008). The little owl: Conservation, ecology, and behavior of Athene noctua. Cambridge, UK; New York: Cambridge University Press. 
  22. ^ a b BirdLife International 2009. „Surnia ulula (Northern Hawk Owl)” (na jeziku: engleski). In: IUCN 2010. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2010.2. Pristupljeno 13. 08. 2010. 
  23. ^ Murie, O. J. (1959). „Murie”. N. Am. Fauna. Washington, D.C.: U.S. Fish Wildl. Serv. 61. 
  24. ^ a b v g American Ornithologists' Union (1983). Check-list of North American Birds (6 izd.). Washington, D.C.: Am. Ornithol. Union. 
  25. ^ Sinclair, P. H.; Nixon, W. A.; Eckert, C. D.; Hughes, N. L. (2003). Birds of the Yukon Territory. Vancouver: UBC Press. 
  26. ^ a b v g Godfrey, W. E. (1986). The birds of Canada. Ottawa: National Museums of Canada. 
  27. ^ a b v g d đ e Duncan, P. A. (1993). Status report on the Northern Hawk Owl Surnia ulula. Ottawa: Environment Canada. 
  28. ^ The atlas of breeding birds of Alberta. Edmonton: Fed. Alberta Nat. 2007. 
  29. ^ „Surnia ulula”. birdatlas.mb.ca. Pristupljeno 09. 07. 2018. 
  30. ^ a b Cadman, M. D.; Sutherland, D. A.; Beck, G. G.; Lepage and, D.; Couturier, A. R. (2007). Atlas of the breeding birds of Ontario 2001-2005. Toronto: Bird Studies Canada, Environment Canada, Ontario Field Ornithologists, Ontario Ministry of Natural Resources, and Ontario Nature. 
  31. ^ a b v Bombardier, M.; Gauthier, J. (1996). Gauthier, J.; Aubrey, Y., ur. „Northern Hawk Owl”. The breeding birds of Québec. Montréal, PQ: Association québecoise des groupes d'ornithologues, Province of Québec Society for the Protection of Birds, Canadian Wildlife Service, Environment Canada, Québec Region: 594—597. 
  32. ^ a b v Todd, W. E. C. (1963). Birds of the Labrador Peninsula and adjacent areas: A distributional list. Toronto: University of Toronto Press. 
  33. ^ „Surnia ulula”. mba-aom.ca. Pristupljeno 09. 07. 2018. 
  34. ^ a b Campbell, R. W.; Dawe, N. K.; McTaggart-Cowan, I.; Cooper, J. M.; Kaiser, G. W.; McNall, M. C. E. (1990). The birds of British Columbia. 1. Introduction and loons through waterfowl. Victoria: R. Br. Columbia Mus. 
  35. ^ Smith, A. R. (1996). Atlas of Saskatchewan birds. Regina: Sask. Nat. Hist. Soc. 
  36. ^ „Surnia ulula”. mnbirdatlas.org. Pristupljeno 09. 07. 2018. 
  37. ^ Svingen, P. H.; Haws, K. V.; Lenning, B. A. (2001). „The 2000-2001 influx of Northern Owls. Record high numbers of Northern Hawk and Great Gray owls in Minnesota”. Loon. 73 (3): 135—143. 
  38. ^ Svingen, P. H.; Nicoletti, F. J. (2005). „The 2004-2005 influx of Northern Owls. Part I: Northern Hawk Owl”. Loon. 77 (3): 132—140. 
  39. ^ Green, J. C. (1963). „Hawk-owl invasion, winter 1962-63”. Flicker. 35: 77—78. 
  40. ^ a b Erskine, A. J. (1992). Atlas of breeding birds of the Maritime Provinces. Halifax, Nova Scotia: Nova Scotia Museum. 
  41. ^ Cyr, A.; Larivee, J. (1995). Atlas saisonnier des oiseaux du Quebec. Sherbrooke, Canada: Les Presses de l'Univ. de Sherbrook et la Societe de Loisir Ornithologique de l'Estrie, Inc. 
  42. ^ Robbins, S. D. Jr. (1991). Wisconsin birdlife: population and distribution, past and present. Madison: University of Wisconsin Press. 
  43. ^ Janssen, R. B. (1987). Birds in Minnesota. Minneapolis: Univ. Minnesota Press. 
  44. ^ a b v g d đ e Bent, A. C. (1938). „Life histories of North American Birds of Prey (Part 2). Orders Falconiformes and Strigiformes”. Bull. U.S. Nat. Mus. 8 (170): 482. 
  45. ^ Eckert, K. R. (1992). „A record invasion of northern owls”. Loon. 64: 189—195. 
  46. ^ Conrads, D. J. (1993). „Diet of a Northern Hawk Owl in Iowa”. Iowa Bird Life. 63: 54. 
  47. ^ „Surnia ulula: Breeding range outside the Americas”. ebird.org. Pristupljeno 09. 07. 2018. 
  48. ^ a b v g Hagen, Y. (1956). „The irruption of Hawk-owls (Surnia ulula (L.)) in Fennoscandia 1950-51”. Sterna. 24: 3—22. 
  49. ^ Clark, R. J.; Smith, D. G.; Kelso, L. (1987). Nero, R. W.; Clark, R. J.; Knapton, R. J.; Hamre, H., ur. „Distributional status and literature of northern forest owls”. Biology and Conservation of Northern Forest Owls. Winnipeg, MB: 47—55. 
  50. ^ Svärdson, G. (1957). „The "invasion" type of bird migration”. Birds. 50: 314—343. 
  51. ^ Andersson, M. (1980). „Nomadism and site tenacity as alternative reproductive tactics in birds”. Anim. Ecol. 49: 175—184. 
  52. ^ a b v g d Rohner, C.; Smith, J. N. M.; Stroman, J.; Joyce, M. (1995). „Northern Hawk-owls in the Nearctic boreal forest: Prey selection and population consequences of multiple prey cycles”. Condor. 97: 208—220. 
  53. ^ a b v g d đ e ž z i j Lane, P. A.; Duncan, J. R. (1987). „Observations of Northern Hawk-owls nesting in Roseau County”. Loon. 59: 165—174. 
  54. ^ Lauff, R. F. (1997). Duncan, J. R.; Johnson, D. J.; Nicholls, T. H., ur. „Range expansion of Northern Hawk Owls (Surnia ulula (L.)) and Boreal Owls (Aegolus funereus (L.)) in Nova Scotia”. Biology and Conservation of Owls of the Northern Hemisphere. Winnipeg, MB: 569—571. 
  55. ^ a b v Roberts, T. S. (1932). The birds of Minnesota (1 izd.). Minneapolis, MN: University of Minnesota Press. 
  56. ^ Green, J. C.; Janssen, R. B. (1975). Minnesota birds: where, when, and how many. Minneapolis, MN: University of Minnesota Press. 
  57. ^ Guiguet, C. J. (1978). The birds of British Columbia (7) Owls. Victoria, BC: K. M. MacDonald. 
  58. ^ Byrkjedal, I.; Langhelle, G. (1986). „Sex and age biased mobility in Hawk Owls Surnia ulula”. Ornis Scand. 17: 306—308. 
  59. ^ Meehan, R. H.; Ritchie, R. J. (982). Ladd, W. N.; Schempf, P. F., ur. „Habitat requirements of Boreal and Hawk Owls in interior Alaska”. Raptor management and biology in Alaska and western Canada. Anchorage, AK: 188—196. 
  60. ^ a b v g Torres, J. De La (1990). Owls: Their life and behavior. NY: Crown Publ. 
  61. ^ Ball, S. C. (1954). „Additional birds from Eastern Gaspé”. Can. Field-Nat. 68: 103—108. 
  62. ^ a b v Mindell, D. P. (1983). Nesting raptors in southwestern Alaska; status, distribution, and aspects of biology, BLM-Alaska Tech. Anchorage, AK: USDI, Bureau of Land Manage. 
  63. ^ Peck, G. K.; James, R. D. (1983). Breeding birds of Ontario: nidiology and distribution. 1. Nonpasserines. Toronto:: R. Ontario Mus. 
  64. ^ a b Taylor, P. (1983). Wings along the Winnipeg: birds of the Pinawa-Lac du Bonnet region, Manitoba. Winnipeg, MB: Manitoba Nat. Soc. 
  65. ^ a b v Nero, R. W. (1995). „Notes on a wintering Northern Hawk Owl in Manitoba”. Blue Jay. 53: 205—214. 
  66. ^ Nybo, J. O.; Sonerud, G. A. (1990). „Seasonal changes in diet of Hawk Owls Surnia ulula: importance of snow cover”. Ornis Fenn. 67: 45—51. 
  67. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj Kertell, K. (1986). „Reproductive biology of Northern Hawk-owls in Denali National Park, Alaska”. Raptor Res. 20: 91—101. 
  68. ^ a b v g d đ Huhtala, K. E.; Korpimaki, E.; Pullianen, E. (1987). Nero, R. W.; Clark, R. J.; Knapton, R. J.; Hamre, R. H., ur. „Foraging activity and growth of nestlings in the Hawk Owl: adaptive strategies under northern conditions”. Biology and Conservation of Northern Forest Owls. Winnipeg, MB: 152—156. 
  69. ^ Norberg, R. A. (1987). Nero, R. W.; Clark, R. J.; Knapton, R. J.; Hamre, R. H., ur. „Evolution, structure, and ecology of northern forest owls”. Biology and conservation of northern forest owls: 9—43. 
  70. ^ Sonerud, G. A. (1992). „Search tactics of a pause-travel predator: adaptive adjustments of perching times and move distances by Hawk Owls (Surnia ulula)”. Behav. Ecol. Sociobiol. 30: 207—217. 
  71. ^ a b Sonerud, G. A. (1997). „Hawk Owls in Fennoscandia: Population fluctuations, effects of modern forestry, and recommendations on improving foraging habitats”. J. Raptor Res. 31: 167—174. 
  72. ^ Nero, R. W. (1980). The Great Gray Owl: phantom of the northern forest. Washington, D.C.: Smithson. Inst. Press. 
  73. ^ Jones, E. T. (1987). Nero, R. W.; Clark, R. J.; Knapton, R. J.; Hamre, R. H., ur. „Observations of the Northern Hawk Owl in Alberta”. Biology and Conservation of Northern Forest Owls. Winnipeg, MB: 149—151. 
  74. ^ Radloff, J. F. (1992). „Northern Hawk Owl”. Passenger Pigeon. 54: 245. 
  75. ^ a b James, P. C. (1994). „Northern Hawk Owl irruptions in Saskatchewan: 1990-91 and 1991-92”. Blue Jay. 52: 25—28. 
  76. ^ Collister, D. M. (1995). „Prey caching by non-breeding Northern Hawk Owls in Alberta”. Blue Jay. 53: 203—204. 
  77. ^ Vesna Tutiš. „Sove” (na jeziku: hrvatski). „Hrvatsko ornitološko društvo“. Arhivirano iz originala 21. 05. 2007. g. Pristupljeno 12. 08. 2010. 
  78. ^ Fisher, A. K. (1893). The hawks and owls of the United States in their relation to agriculture. Washington: U.S. Department of Agriculture, Division of Ornithology and Mammalogy. 
  79. ^ Smith, F. N. (1922). „The American Hawk Owl (Surnia ulula caparoch)”. Can. Field-Nat. 36: 68—71. 
  80. ^ Sprot, G. D. (1927). „An American Hawk Owl record from Vancouver Island”. Condor. 29: 167. 
  81. ^ Nero, R. W. (1963). Birds of the Lake Athabasca region, Saskatchewan. Regina: Saskatchewan Nat. Hist. Soc. 
  82. ^ a b v g d Smith, D. A. (1970). „Observations on nesting Hawk Owls at the Mer Bleue, near Ottawa, Canada”. Can. Field-Nat. 84: 377—383. 
  83. ^ Savaloja, T. (1973). „Hawk-owl observation in Aitkin County”. Loon. 45: 19. 
  84. ^ Snyder, N. F. R.; Wiley, J. W. (1976). Sexual size dimorphism in hawks and owls of North America. Ornithol. Monogr. 
  85. ^ Axelrod, M. (1980). „Diet of a Minnesota Hawk Owl”. Loon. 52: 117—118. 
  86. ^ Johnson, M. (1981). „Summer Hawk-owl record”. Loon. 53: 53—54. 
  87. ^ Kiliaan, H. P. L. (1989). „A Hawk-owl Spruce Grouse encounter in the Northwest Territories”. Blue Jay. 47: 213—214. 
  88. ^ Larivée, J. (1991). Étude des populations d'oiseaux du Québec. Québec, PQ: Association québécoise des groups d'ornithologues. 
  89. ^ a b v Mikkola, H. (1972). „Hawk Owls and their prey in northern Europe”. B. Birds. 65: 453—460. 
  90. ^ a b v g d đ e Leinonen, A. (1978). „Hawk Owl breeding biology and behaviour at nest”. Lintumies. 13: 13—18. 
  91. ^ a b Wilson, S. (1993). „Nesting Northern Hawk Owls”. Loon. 65: 58—60. 
  92. ^ a b v g Henderson, A. D. (1919). „Nesting of the American Hawk Owl”. Oölogist. 36: 59—63. 
  93. ^ a b v Lang, A. L.; Duncan, J. R.; Ramsay, S.; Rising, J. D. (1991). „Great Gray Owl and Northern Hawk Owl nests at Churchill, Manitoba”. Blue Jay. 49: 208—214. 
  94. ^ Ritchie, R. J. (1980). „Food caching behavior of nesting wild Hawk-owls”. Raptor Res. 14: 59—60. 
  95. ^ a b v g d đ Glutz Von Blotzheim, U. N.; Bauer, K. M. (1980). Handbuch der vogel Mitteleuropas (Columbiformes-Piciformes) (9 izd.). Wiesbaden: Akademische Verlagsgesellschaft. 
  96. ^ Thompson, E. E. (1891). „The birds of Manitoba”. Proc. U.S. Natl. Mus. 13: 457—643. 
  97. ^ Cade, T. J. (1952). „A Hawk Owl bathing with snow”. Condor. 54: 360. 
  98. ^ a b v Sonerud, G. A.; Nybo, J. O.; Fjeld, P. E.; Knoff, C. (1987). „A case of bigamy in the Hawk Owl Surnia ulula: spacing of nests and allocation of male effort”. Ornis Fenn. 64: 144—148. 
  99. ^ Bernard, R. F.; Klugow, B. (1963). „Hawk Owls invade Wisconsin”. Passenger Pigeon. 25: 47—50. 
  100. ^ Gabrielson, I. N.; Lincoln, F. C. (1959). The birds of Alaska. Harrisburg, PA: Stackpole Co. 
  101. ^ Sonerud, G. A. (1958). „Risk of nest predation in three species of hole nesting owls: influence on choice of nesting habitat and incubation behaviour”. Ornis Scand. 16: 261—269. 
  102. ^ Reakoff, M. L.; Reakoff, J. L.; Craig, T. (2003). „A Northern Hawk Owl, Surnia ulula, nest on a man-made structure in Alaska”. Canadian Field-Naturalist. 117 (2): 306—307. 
  103. ^ Mueller, H. C. (1986). „The evolution of reversed sexual dimorphism in owls: an empirical analysis of possible selective factors”. Wilson Bull. 98: 387—406. 
  104. ^ Pulliainen, E. (1978). „Nesting of the Hawk Owl, Surnia ulula, and Short-eared Owl, Asio flammeus, and the food consumed by owls on the island of Ulkokrunni in the Bothnian Bay in 1977.”. Aquila Ser Zool. 18: 17—22. 
  105. ^ Fyfe, R. W. (1976). „Status of Canadian raptor populations”. Can. Field-Nat. 90: 370—375. 
  106. ^ a b Errington, P. L. (1933). „Food habits of southern Wisconsin raptors”. Condor. 35: 19—29. 
  107. ^ a b Duncan, P. A.; Harris, W. C. (1997). „Northern Hawk Owls (Surnia ulula caparoch) and forest management in North America: A review”. J. Raptor Res. 31: 187—190. 
  108. ^ Austen, M. J.; Cadman, M. D.; James, R. D. (1994). Ontario birds at risk: status and conservation needs. Port Rowan, ON: Fed. of Ont. Nat. and Long Pt. Bird Obs. 
  109. ^ Siddle, C. (1994). „Raptor mortality on northeastern British Columbia trapline”. Blue Jay. 42 (184). 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јастребача&oldid=27439218”