Jasunari Kavabata

Jasunari Kavabata
Jasunari Kavabata 1951.
Lični podaci
Puno ime	Jasunari Kavabata
Datum rođenja	(1899-06-14)14. jun 1899.
Mesto rođenja	Osaka, Japansko carstvo
Datum smrti	16. april 1972.(1972-04-16) (72 god.)
Mesto smrti	Kamakura, Japan
Obrazovanje	Univerzitet u Tokiju
Nagrade	Nobelova nagrada za književnost

Jasunari Kavabata (jap. 川端 康成; Osaka, 14. jun 1899 — Kamakura, 16. april 1972), bio je japanski pisac i prvi Japanac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost (1968. godine).

Mladost

Jasunari Kavabata je imao teško detinjstvo. Rođen je u Osaki 1899. godine, ali već u drugoj godini svog života postaje siroče, kada mu otac i majka umiru, a ubrzo za njima i baba i sestra. Kavabata zbog toga ostaje da živi sa dedom ali samo do svoje sedme godine života kada i on umire. Svoje sećanje na smrt svoga dede opisaće u svom dnevniku, kasnije objavljenom kao „Dnevnik petnaestogodišnjaka“ Nakon smrti svoga dede, Kavabata počinje da živi u internatu jedne srednje škole, ali vremenom odlazi u Tokio i tamo upisuje elitnu prvu gimnaziju. Kao gimnazijalac živi kod daljih rođaka u tokijskoj četvrti Asakusa, a period proveden tamo uticaće na njega da napiše novelu „Igračica iz Izua“ (伊豆の踊子 - „Izu no Odoriko“). Ova novela je objavljena u časopisu Bungei Đidai 1926. godine, a u njemu opisuje doživljaje svoje rane mladosti, kao i njene dobre i loše trenutke.

Jedna od Kavabatinih bolnih ljubavnih epizoda bila je sa Hacujo Ito (伊藤初代, 1906–1951), koju je upoznao kada je imao 20 godina. Neposlato ljubavno pismo za nju pronađeno je u njegovoj bivšoj rezidenciji u Kamakuri, prefektura Kanagava, 2014. godine. Prema Kaori Kavabati, Kavabatinom zetu, u neobjavljenom zapisu u autorovom dnevniku se pominje da je Hacujo silovao monah u hramu u kojem je boravila, što ju je navelo da raskine njihovu veridbu.

Dok je još bio student, Kavabata je ponovo osnovao književni časopis na Tokijskom univerzitetu Šin-šičo (Nova plima misli), koji je bio ugašen više od četiri godine. Tamo je 1921. objavio svoju prvu pripovetku „Šokonsaj ikei“ („Pogled sa festivala Jasukuni“). Za vreme boravka na univerzitetu promenio je fakultet prešavši na japansku književnost i napisao diplomski rad pod nazivom „Kratka istorija japanskih romana“. On je diplomirao u martu 1924. godine, i do tada je već privukao pažnju Kikučija Kana i drugih poznatih pisaca i urednika svojim prilozima u Kikučijevom književnom časopisu Bungei Šunju.

Novi pokret pisanja

U oktobru 1924, Kavabata, Rići Jokomicu i drugi mladi pisci pokrenuli su novi književni časopis Bungei Jidai (Umetničko doba). Ovaj časopis je bio reakcija na ukorenjenu staru školu japanske književnosti, posebno na japanski pokret koji je proizašao iz naturalizma, dok je takođe stajao u suprotnosti sa „radničkim” ili proleterskim književnim pokretom socijalističkih/komunističkih škola. To je bio pokret „umetnosti radi umetnosti“, pod uticajem evropskog kubizma, ekspresionizma, dadaizma i drugih modernističkih stilova. Termin šinkankakuha, koji su Kavabata i Jokomicu koristili da opisuju svoju filozofiju, često se pogrešno prevodi na engleski kao „neoimpresionizam“. Međutim, šinkankakuha nije trebalo da bude ažurirana ili restaurirana verzija impresionizma; fokusirao se na pružanje „novih utisaka“ ili, tačnije, „novih senzacija“ ili „novih percepcija“ u pisanju književnosti. Rani primer iz ovog perioda je nacrt Hoshi wo nusunda chichi (Otac koji je ukrao zvezdu), adaptacija drame Ferenca Molnara Liliom.

Studiranje, početak književnog stvaralaštva

Kavabata počinje svoj studentski život davne 1920. godine na Tokijskom carskom univerzitetu, gde studira japansku književnost. Godinu dana kasnije upoznaje se sa Kikuči Kanom, poznatim književnim kritičarem sa kojim će osnovati časopis „Bungej Šundžu“ 1923. godine. Šegovi prvi radovi su bili objavljeni u časopisu „Šinšičo“, ali posle diplomiranja na univerzitetu 1924. godine Kavabata sa Kataoka Tepeijem, Jokomiu Riičijem i drugima osniva časopis „Bungej džidaj“ (文藝時代 - „Književno doba"). Okupljeni pisci obeležili su jedan nov pravac u japaskoj književnosti svojevremeno poznatih kao neosenzualisti. Taj novi vid stvaralaštva biće poznat i kao „Književnost osećanja“. Sledećih godina Kavabata naglašava važnost osećanja i zalaže se za drugačiji tip pisanja koji će po njemu da zameni „beživotni, objektivni, pripovedački jezik“. Tu ideju plasira u radu „Nova stremljenja avangardnih pisaca“ (objavljen 1925. godine) gde se zalaže za jezik novog japanskog romana gde pripovedač ili neki njegov junak treba da govori ponekad nedovršeno da bi čitaocu dao puniju sliku ličnosti, njihovog, sveta, vrednosti i dr. U istom radu kao primer uzima rečenicu:

Moje oči su bile crvene ruže.

Kavabata smatra da je ta rečenica izraženija i poetski superiornija u odnosu na:

Moje oči su videle crvene ruže.

Kavabata nije bio jedini koji misli tako. Cela grupa je zastupala tu ideju. Oni su pripovedali »nov život« i »novu književnu umetnost«. Njihove ideje su povezane i sa pojavom dadaizma, ekspresionizma, nadrealizma i drugih avangardnih pravac. U neku ruku ovaj pokret je nastao i kao reakcija na realističke pravce u japanskoj književnosti., naročito na pojavu revolucionalne proleterske književnosti. Oni su zastupali dinamičnu umetnost, dok će njihovo stvaralašto na neki način biti i obojene izvesnim nihilizmom.

Kasniji radovi

Kavabatina dela možemo podeliti na period pre i posle Drugog svetskog rata. Za vreme predratnog perioda možemo izdvojiti njegova dela poput „Ptice grabljivice i druge zveri“, „Junak sahrane“, kao i čuveni roman „Snežna zemlja“ koji je osvojio dosta književnih nagrada brzo pridobivši pažnju velikog broja čitalaca. Tokom sukoba Japana sa Kinom Kavabatine priče su bile veoma popularne među običnim ljudima. I sam Kavabata je bio svestan uticaja koji ostavlja na ljude tako da će u to vreme ostaviti zapis:

U vreme rata, kako je to čudno, često su mi pisali japanski vojnici koji su bili daleko od otadžbine. Pisali su mi kako ih moje knjige, koje su im slučajno dospele u ruke, jako uzbuđuju i stvaraju ogromnu čežnju za domovinom. Oni su mi zahvaljivali i izražavali svoje divljenje. Izgleda da su im moja dela stvarala misli o rodnoj zemlji, o Japanu.

Tokom Drugog svetskog rata, Kavabata je jako malo pisao i više se bavio izučavanjem japanske klasične književnosti, ali čim se rat završio Kavabata je počeo puno da piše. Prvi roman koji je izdao posle rata bilo je delo „Hiljadu ždralova“ (napisan 1949. godine). Ubrzo se nižu i druga dela poput: Zvuci planina (1953), Jezero (1954), Prolećni dan (1954), Sporedna ulica (1954), Čovek iz Tokija (1954), Supruzine misli (1954).

Tokom svog života Kavabata je napisao preko stotinu kratkih priča. Jednom prilikom je izjavio kako su mu te priče najomiljeniji radovi. Većinu je napisao tokom dvadesetih godina svog života, a li ih je nastavio pisati i i tokom posleratnog perioda kada je bio u vrhuncu umetničkog stvaralaštva.

Nagrade

Kao predsednik japanskog P.E.N. mnogo godina nakon rata (1948–1965), Kavabata je bio pokretačka snaga prevođenja japanske književnosti na engleski i druge zapadne jezike. On je postavljen za oficira Ordena umetnosti i književnosti Francuske 1960. godine, a sledeće godine je odlikovan japanskim Ordenom kulture.

Nobelova nagrada

Kavabata 1968. godine

Kavabata je Nobelovu nagradu za književnost dobio 1968. godine tako postavši prvi Japanac koji je dobio ovu značajnu nagradu (kasnije će i Kenzaburo Oe dobiti ovu nagradu postavši tako drugi pisac iz Japana koji ju je dobio). Obrazloženje za dodeljenu nagradu bilo je: „za pripovedačko majstorstvo, koje sa velikom osećajnošću izražava suštinu japanskog duha”. Nobelov komitet je citirao tri njegova romana, Snežna zemlja, Hiljadu ždralova i Stara prestonica.

Kavabatino Nobelovo predavanje nazvano je „Japan, lepota i ja“ (美しい日本の私―その序説). Zen budizam je bio ključna tačka govora; znatan deo je bio posvećeo praktičarima i opštoj praksi zen budizma i tome kako se on razlikovao od drugih vrsta budizma. On je predstavio tešku sliku zen budizma, gde sledbenici mogu ući u spasenje samo svojim naporima, gde su izolovani po nekoliko sati, i kako se iz ove izolacije može doći do lepote. On je primetio da se zen prakse fokusiraju na jednostavnost i da se ta jednostavnost pokazuje kao lepota. „Srce slikarstva tušem je u prostoru, sažetosti, onome što je ostalo nenacrtano.” Sa slikarstva je prešao na razgovor o ikebani i bonsaiju kao umetničkim oblicima koji naglašavaju eleganciju i lepotu koja proizilazi iz jednostavnosti. „Japanski vrt, takođe, simbolizuje prostranstvo prirode.“

Pored brojnih pominjanja zena i prirode, jedna tema koja je ukratko pomenuta u Kavabatinom predavanju bila je samoubistvo. Kavabata se prisećao drugih poznatih japanskih pisaca koji su izvršili samoubistvo, posebno Rjunosuke Akutagave. On je protivrečio običaju samoubistva kao obliku prosvetljenja, pominjući sveštenika Ikjua, koji je takođe dva puta razmišljao o samoubistvu. On je citirao Ikjua, „Među onima koji razmišljaju o stvarima, postoji li neko ko ne razmišlja o samoubistvu?“ Bilo je mnogo spekulacija o tome da je ovaj citat bio indikacija za Kavabatino samoubistvo 1972. godine, godinu i po dana nakon što je Mišime izvršio samoubistvo.

Kraj života

Nakon što se vratio iz Stokholma, Kavabata je nekoliko puta putovao po inostranstvu držao predavanja i posećivao seminare. Mada je bio usamljenik uvek je prisustvovao svim svečanostima i ceremonijama održanim u njegovu čast. Godine 1971. odi aktivnu kampanju za prijatelja koji se kandidovao za guvernera Tokija. Godinu kasnije (1972) Jasunari Kavabata izvršava samoubistvo ne ostavivši ni jednu poruku za sobom. Kao suprotnost tome Kavabata se ceo život zalagao za život govoreći dosta o besmislenosti samoubistva. U svom eseju „San na samrti“ napisao je:

Koliko god čovek bio otuđen od sveta, samoubistvo nije oblik posvećenja. Koliko god vredan divljenja čovek bio, on je daleko od domena svetaca ili mudraca.

Te reči Kavabata će ponoviti i na samoj svečanosti dodele Nobelovih nagrada, dodajući pritom:

"Ne divim se samoubistvu niti osećam simpatiju prema onima koji ga izvrše. Imao sam još jednog prijatelja koji je umro mlad, kao avagardni slikar. I on je razmišljao dugo o samoubistvu, a ja sam o njemu u istom eseju napisao: Čini mi se da je stalno ponavljao da nema umetnosti koja je iznad smrti, da umreti znači živeti. Shvatam ipak da za njega, rođenog u budističkom manastiru i obrazovanom u budističkoj školi, smrt kao koncept predstavlja nešto sasvim drugo od onoga što ono znači na zapadu. Među onima koji misle, ima li takvih koji ne misle o samoubistvu? Znao sam da je pisac ovih redova Ikjuu (1394-1481) dva puta pokušavao da izvrši samoubistvo.

Izabrani radovi

Godina	Naslov na japanskom	Prevod
1930	浅草紅團 Asakusa Kurenajdan	Grupa Kurenai iz Asakuse
1935-1937, 1947	雪國 Jukiguni	Snežna zemlja
1951-1954	名人 Mejdžin	Velemajstor
1949-1952	千羽鶴 Senbazuru	Hiljadu ždralova
1949-1954	山の音 Jama no oto	Zvuci planina
1954	みづうみ（みずうみ） Mizumi	Jezero
1961	眠れる美女 Nemureru bidžo	Uspavane lepotice
1962	古都 Koto	Stari grad
1964	美しさと哀しみと Ucukušisa to kanašimi to	Lepota i tuga
1964	片腕 Kataude	Jedna ruka

Liteartura

• Keene, Donald (1984). Dawn to the West: Japanese Literature of the Modern Era; Vol. 1: Fiction, "Kawabata Yasunari" pp. 786–845
• Starrs, Roy (1998) Soundings in Time: The Fictive Art of Kawabata Yasunari, University of Hawai'i Press/RoutledgeCurzon

Spoljašnje veze

• Jasunari Kavabata na sajtu Nobelprize.org including the Nobel Lecture, 12 December 1968 Japan, the Beautiful and Myself
• Petri Liukkonen. "Yasunari Kawabata". Books and Writers
• Literary Figures of Kamakura Arhivirano 1 oktobar 2006 na sajtu Wayback Machine
• Yasunari Kawabata's grave
• Jasunari Kavabata na sajtu Find a Grave (jezik: engleski)