Janja Vlajinac

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Janja Vlajinac
Janja Vlajinac (1817-1902).jpg
Janja Vlajinac (1817-1902) trgovac i industrijalac
Puno imeJanja Vlajinac
Datum rođenja1817.
Mesto rođenjaVranje
  Osmansko carstvo
Datum smrti1902.
Mesto smrtiVranje
 Srbija Kraljevina Srbija

Janja Vlajinac (Vranje, 1817 — Vranje, 1902) bio je poznati vranjski trgovac i industrijalac, jedan od najviđenijih ljudi u Srbiji u to doba. Proslavio je ime porodice Vlajinac i grada Vranja po čitavom Balkanskom poluostrvu i dalje.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Janja Vlajinac je rođen 1817. godine u Vranju. Još veoma mlad, počeo je da se školuje i da stiče znanja. Kasnije je Janja naučio tečno da govori turski i arnautski jezik. Iako je sa Grcima aktivno trgovao, nije ih voleo, pa ni njihov jezik nije hteo da uči.[1]

Prezivao se Stošić ali iz pijeteta prema babi Vlajini koja ga je očuvala i koja je učvrstila familijarni koren, sebi i svojoj deci dao je prezime Vlajinac. [2]

Oženio se u dvadeset i sedmoj godini, Milicom, ćerkom Hadži-Mihajla Pogačarca. Za to vreme smatralo se da je kasnio sa ženidbom. Janja je govorio: Mlad čovek prvo mora da napuni ćemer pa tek tada da se kući i osnuje pododicu. Imao je pet kćeri i tri sina. Izgubio je suprugu kada je imao šezdeset godina i nikada se nije oporavio od ovog gubitka. Često je govorio da je od Miličine smrti on polučovek, a njegova kuća polukuća. [1]

Istorijat porodice Vlajinac[uredi | uredi izvor]

Vlajinci potiču od porodice Stošić koja se doselila u Vranje u drugoj polovini 18. veka iz Crvenog Grada, sela u opštini Trgovište, koje je onda pripadalo krivopalanačkom srezu.[1] Prvi Vlajinac je bio Kitan Stošić, ali familija će postati poznata po Stoši, sinu Dimitrija i Vlajinke. Dimitrije je umro mlad a baba Vlajinka je očuvala Stošine sinove Janju i Dimitrija. Udovica Vlajinka je nastavila da vodi domaćinstvo nakon smrti svog supruga i prezime Vlajinac potiče od nje, kao ključne figure u odgajanju i vaspitavanju svojih unuka. Familija je bila osrednje imućna a veće bogastvo je stekla kada su Janja i njegov brat Dimitrije završili škole i počeli da se bave trgovinom.[2]

Pionir[uredi | uredi izvor]

Kuća porodice Vlajinac i redakcija nekadašnjih Vranjskih novina

Janja Vlajinac je prvi u Vranju razvio industriju vina. Nakon oslobođenja od Turaka kupio je atare u Kusom blatu gde je od blatišta napravio najrodnije njive. Uveo je navodnjavanje preko dolapa. Isključivo se ograničio na proizvodnju vina i poljoprivredu. Vino je prodavao i u inostranstvu. Proizvodnju vina kojom se bavio sve je više usavršavao i razvijao. Na nekoliko izložbi po oslobođenju je dobio najviša priznanja. Prvi je 1858. godine doneo u Vranje srbijanske bačve s gvozdenim obručima.[2]

Prvi je doneo svinje dunavske i berkširske rase. Janja je doneo i razne poljoprovredne moderne sprave za to doba kao što su: alat-trijer, vetrenjaču, muljaču i drugo.[1]

Prvi je u Vranju 1848. godine podigao kuću na dva nivoa. Kuća se i danas nalazi u ulici Generala Belimarkovića-Vlajinsko sokače. U toj kući je 1932. godine bila redakcija Vranjskih, ondašnjih lokalnih novina.[2]

Janja Vlajinac je prvi napravio bunar sa točkom i dvema kofama za spuštanje i vađenje vode. Zamenio lojane sveće lampama sa petroleumom. Prvi je u Vranju u svojoj kući postavio peći i kupio fijaker za svoje uživanje. [1]

Janja je od rane mladosti do dubuke starosti bio vrlo produktivan. Najpre je, godinama, trgovao sa sirovim kožama od sitne stoke i sa gvožđurijom. Kože je prodavao u Srbiju, a gvožđuriju je donosio iz Sarajeva. Potom je sa mlađim bratom Dimitrijem do 1861. godine vodio kolonijalnu radnju. Od 1868. godine se bavio izvozom čaura od svilenih buba. Dugo je bio jedini u čitavoj okolini koji je izvozio čaure svilenih buba. Učestvovao je u izgradnji Sabornog hrama 1837. godine i posle u obnovi tog hrama 1858. godine. Više godina bio je tutor Saborne Crkve u Vranju.[1]

Karakterna ličnost[uredi | uredi izvor]

Ne bez razloga, ostao je upamćen po naprednom i specifičnom načinu života. Bio je izuzetno precizan i tačan. Umeo je pažljivo i sigurno da prepozna tačnu vrednost ljudi, njihov karakter i njihovu sposobnost. Zbog toga je samo odabrane ljude poštovao i cenio. Sirotinju je pomagao bez izuzetka. U njegovoj kući svi su morali raditi od jutra do mraka. Prvi je ustajao, a poslednji legao da spava. Sve je držao pod konrolom, svaki dinar imao je svoju pravilnu namenu. Zato nikad nije imao padove već samo materijalne uspone. Od Janje Vlajinca bilo je i bogatijih ljudi u Vranju ali je on bio najuredniji i najnapredniji domaćin. Bio je strogo moralan čovek sa smislom za humor. Umeren u svemu, nikada se nije zaboravio u jelu i piću niti je ikada preskočio granicu učtivosti i pristojnosti.

Poštovalac znanja i nauke[uredi | uredi izvor]

Knjiga koju je Janja Vlajinac poklonio svom unuku Milanu Vlajincu

O Janji su se ispredale legende i priče po starom Vranju. Ali, ni bogatstvo koje je stekao, ni odluke kojima je uticao na menjanje društvene stvarnosti Vranja nisu bile presudne u pogledu pamćenja. Presudna je bila njegova briga za školovanje mladih. Voleo je naše narodne i junačke pesme. U kući Janje Vlajinca redovno se čitala Vukova pesmarica uz odsjaj petrolejske lampe. Poslednjih godina njegovog života unuci su mu gotovo svake večeri čitali junačke pesme i druge stare knjige koje je on još kao mlad čovek donosio iz Srbije. Bio je živa istorija. Znao je sve o Vranju u prste. Znao je sve mitropolite u okolnim i udaljenim gradovima. Bio je u Hilandaru, Visokim Dečanima i Rili. Najčešće je pripovedao o buđenju Srbije iz viševekovnog ropstva.

Knjiga "Ogledalo Srbsko" štampana je u vrlo malom tiražu i postoji spisak svih koji je poseduju.[1] Jedan od retkih koji je posedovao ovu knjigu bio je Janja Vlajinac. Mnogo je voleo da se mladi obrazuju. Janju Vlajinca je ostavljalo bez daha mudrost, upornost i znanje. Poštovao je tradiciju i srpstvo. Bio je veliki protivnik grčkih vladika, Eksarhije i bugarske škole. Bio jako razočaran kada mu je najmlađi sin napustio srpsku školu, zato što se tamo tražio rad i zbog toga otišao u Bugarsku. Nije uspeo da svog najmlađeg sina spremi za ma kakav posao. Razočaran svojim sinovima, poslednjih godina života našao je utehu u prvom unuku Milanu Vlajincu. Pred samu smrt Vlajinčevu, unuk mu je doktorirao na Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Haleu i svoju doktorsku disertaciju posvetio svom dedi. Iz pijeteta, na grobu mu je podigao spomen-ploču. Iz istih pobuda je svoga pokojnog dedu upisao i za člana dobrotvora Društva Svetog Save.[2]

Janja Vlajinac je umro 1902. u 84. godini.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e Zdravković Džonov, Ljubica. Znameniti Vranjanci (2015. izd.). Vranje: Istorijski arhiv "31. januar". str. 11—17. ISBN 978-86-88105-13-2. 
  2. ^ a b v g d Bundalo, Sanja. Stare vranjske porodice. Vranje: Javna biblioteka "Bora Stanković". str. 10. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]