Jedro (jedrilica)
Jedro je tkanina razapeta na brodu i izložena vetru da bi pokretala brod. Može da se pravi od plastične materije, platna, pletera ili kože.
Brodska oprema[uredi | uredi izvor]
Jedrilica koristi dve vrste jedara, četvrtasta jedra i prednju-i-zadnja jedra.
Kvadratna platforma nosi primarna pogonska jedra na horizontalnim nosačima, koji su okomiti ili kvadratni, do kobilice plovila i do jarbola. Ove špage se nazivaju jardi, a njihovi vrhovi, izvan poslednjeg potpornika, nazivaju se rej.[1] Brod koji je uglavnom tako montiran naziva se četvrtasti riger.[2] Četvrtasta oprema je aerodinamički najefikasnija kada se plovi (plovi niz vetar).[3]
Prednja i zadnja oprema se sastoji od jedara koja su postavljena duž linije kobilice, a ne okomito na nju. Plovila koja su tako konstruisana opisuju se kao napred-nazad plovila.[4]
Istorija[uredi | uredi izvor]
Najstarije poznate slike jedara potiču iz Egipta oko 3200. pre N. E.[5] Egipćani su imali male jedrilice sa jednim krstastim jedrom koje je izrađivano od papirusa.
Feničani su takođe na svojim brodovima razapinjali jedno krstasto jedro. Za razliku od Egipćana, oni su gradili pomorske brodove sa krstastim jedrom velike površine. Jedra su izrađivali od lanenog platna. Najstarija slika broda sa 2 jedra potiče iz 1009.[6] To je bio veliki feničanski brod sa 2 jarbola.
Vizantijski dormoni su bili prvi brodovi sa dva velika krstasta jedra, razapeta na 2 jarbola. U 12. veku krstasta jedra su dostigla najveću površinu i ostala su do danas u upotrebi. Od 10. veka počinju se izrađivati i uzdužna (latinska) jedra. Latinsko jedro je trouglastog oblika i razapinje se na dugoj kosoj latini. Smatra se da su ga prvi upotrebljavali Arapi.
Tomo Skalica je u svojim putopisima zapisao: ...razapevši jadra zajedrismo... i ...uzvučena su na našem brodu jadra...[7], a Mijat Stojanović je zapisao: ...uvukav jadro na veslih...nerazvivši jadro veslajuć...[8]
Arheološka istraživanja keramike kukutensko-tripilske kulture pokazuju upotrebu jedrenjaka od šestog milenijuma pre nove ere pa nadalje.[9] Iskopavanja iz ubaidskog perioda (oko 6000–4300. p. n. e.) u Mesopotamiji pružaju direktne dokaze o jedrenjacima.[10]
Kvadratna jedra[uredi | uredi izvor]
Jedra iz starog Egipta su prikazana oko 3200. godine pre nove ere,[11][12] gde su čamci od trske plovili uzvodno protiv struje reke Nil. Drevni Sumerani su otprilike u isto vreme koristili jedrenjake sa četvrtastim jedrom, a veruje se da su uspostavili pomorske trgovačke rute čak do doline Inda. Grci i Feničani počeli su sa pomorskom trgovinom oko 1200. godine p. n. e.
Jedra rakovske kandže[uredi | uredi izvor]
Prve pomorske jedrenjake razvili su austronezijski narodi iz današnje južne Kine i Tajvana. Njihov pronalazak katamarana, nosača i visokoefikasnih trouglastih jedara, omogućio je njihovim brodovima da plove na velike udaljenosti u otvorenom okeanu. To je dovelo do austronezijske ekspanzije oko 3000. do 1500. godine p. n. e. Sa Tajvana su brzo naselili ostrva pomorske jugoistočne Azije, a zatim su plovili dalje do Mikronezije, ostrva Melanezije, Polinezije i Madagaskara, i na kraju naselili teritoriju koja se proteže na pola zemaljske kugle.[13][14][15]
Proto-austronezijske reči za jedro, laj(r) i druge delove opreme datiraju iz oko 3000. godine p. n. e. kada je ova grupa započela svoju pacifičku ekspanziju.[16] Austronezijske platforme su bile karakteristične po tome što su imale krakove koji su podržavali i gornju i donju ivicu jedara (a ponekad i između njih), za razliku od zapadnih platformi koje su imale krak samo na gornjoj ivici.[13][14][15] Jedra su takođe bila napravljena od tkanog lišća otpornog na so, obično od biljaka pandana.[17][18]
Jedra oblika rakovih kandži koja su se koristila na brodovima sa jednim podupiračem u Mikroneziji, ostrvskoj Melaneziji, Polineziji i Madagaskaru bila su suštinski nestabilna kada su plovili u zavetrini. Da bi prevladali ovaj problem, Austronežani u ovim regionima razvili su tehniku ranžiranja u jedrenju, u kombinaciji sa jedinstveno reverzibilnim jednostrukim potpornicima. U ostatku Austronezije, jedra sa račjim kandžama su uglavnom bila za čamce sa dvostrukim podnožjem (trimarani) i dvostrukim trupom (katamarani), koji su ostali stabilni čak i u zavetrini.[15][19][14][20][21]
U zapadnom ostrvu Jugoistočne Azije, kasnija četvrtasta jedra su takođe evoluirala od jedra oblika rakovih kandži, tandže i džunke, od kojih su oba zadržala austronezijsku karakteristiku da imaju više od jednog prečka koji podržava jedro.[22][23][24]
Kineska dinastija Song je kasnije usvojila platforme u 10. veku nove ere iz kontakta sa srivijajanskim trgovačkim brodovima (poznatim kao „Kunlun brodovi“ u kineskim zapisima).[25][26]
Latinsko jedro[uredi | uredi izvor]
Na Mediteranu, jednostruka latinska jedra su se pojavila oko 2. veka.[27][28] Iako njegovo poreklo ostaje sporno, veruje se da su se razvila iz ranog kontakta sa austronezijskim trgovačkim brodovima jugoistočne Azije u Indijskom okeanu sa jedrima oblika kandži raka.[22][23][24][13]
Prednja i zadnja platforma počela je kao konvencija južne Evrope i Sredozemnog mora: generalno blaga klima je učinila njenu upotrebu praktičnom, a u Italiji je nekoliko vekova pre renesanse počela da zamenjuje četvrtastu platformu koja je dominirala celom Evropom od zore pomorskih putovanja. Severni Evropljani su bili otporni na usvajanje prednjeg i zadnjeg jedra, uprkos tome što su videli njegovu upotrebu u toku trgovine i tokom krstaških ratova. Renesansa je ovo promenila: počev od 1475. godine, njihova upotreba se povećala i u roku od sto godina prednja i zadnja jedra bila su u širokoj upotrebi na rekama i u estuarijima u Britaniji, severnoj Francuskoj i niskim zemljama, iako je kvadratna platforma ostala standardna za oštrije uslove otvorenog Severnog mora kao i za transatlantsku plovidbu. Pokazalo se da latinsko jedro ima bolje performanse uz vetar za manja plovila.[29][30]
Vrste jedara[uredi | uredi izvor]
Svako jedro ima, prema svom položaju, obliku i svrsi, svoje posebno ime. Uglavnom se dele u dve vrste:
- Uzdužna jedra, razapeta paralelno sa uzdužnicom broda
- Poprečna (krstasta) jedra, razapeta popreko
Na modernim jedrilicama razlikuju se 3 osnovna tipa jedra:
- Glavno jedro
- Prednje jedro
- Spinaker
Materijal[uredi | uredi izvor]
Jedra se mogu praviti od različitih materijala. Jedra su nekada bila od najjačeg platna - lanenog. Lanene stabljike daju čvrsta vlaknva duga do 10 cm. Od tih se vlakana dobije čvrst konac i grubo laneno platno. Ovakva jedra imaju dobru čvrstoću, ali je postojanost oblika jedra u vetru slaba.[31]
Moderna jedra se uglavnom izrađuju od poliestera ili najlona. Poliesterska vlatna nastala su 1941. u Engleskoj. Ona ima skoro sva tražena svojstva za jedra: ne upijaju vlagu, vrlo su čvrsta malo elastična i neosetljiva na gljivice. Osetljiva su na sunčevu svetlost. Najlon je jako elastičan. Od njega se uglavnom izrađuju samo spinakeri i druga lagana jedra za krmene vetrove.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Oxford English Dictionary
- ^ Keegan, John (1989). The Price of Admiralty. New York: Viking. str. 280. ISBN 0-670-81416-4.
- ^ Mclaughlan, Ian (2014). The Sloop of War: 1650-1763. Seaforth Publishing. str. 288. ISBN 978-1-84832-187-8. Arhivirano iz originala 2017-11-11. g.
- ^ Knight, Austin Melvin (1910). Modern seamanship. New York: D. Van Nostrand. str. 507–532.
- ^ The sea-craft of prehistory. pp. 76, by Paul Johnstone, Routledge, 1980
- ^ Pomorska enciklopedija. Jugoslovenski leksikografski zavod, Zagreb. 1975, tom 3, pp. 281
- ^ Skalica 2007, str. 72, 73
- ^ Stojanović 2015, str. 215.
- ^ Gimbutas, Marija (2007). „1”. The goddesses and gods of Old Europe, 6500–3500 BCE: myths and cult images (New and updated izd.). Berkeley: University of California Press. str. 18. ISBN 978-0-520-25398-8. „The use of sailing-boats is attested from the sixth millennium onwards by their incised depiction on ceramics.”
- ^ Carter, Robert (2012). „19”. Ur.: Potts, D.T. A companion to the archaeology of the ancient Near East. Ch 19 Watercraft. Chichester, West Sussex: Wiley-Blackwell. str. 347—354. ISBN 978-1-4051-8988-0. Arhivirano iz originala 28. 4. 2015. g. Pristupljeno 8. 2. 2014.
- ^ Darnell, John Coleman (2006). „The Wadi of the Horus Qa-a: A Tableau of Royal Ritual Power in the Theban Western Desert”. Yale. Arhivirano iz originala 2011-02-01. g. Pristupljeno 2010-08-24.
- ^ The sea-craft of prehistory, p76, by Paul Johnstone, Routledge, 1980
- ^ a b v Meacham, Steve (11. 12. 2008). „Austronesians were first to sail the seas”. The Sydney Morning Herald. Pristupljeno 28. 4. 2019.
- ^ a b v Doran, Edwin, Jr. (1974). „Outrigger Ages”. The Journal of the Polynesian Society. 83 (2): 130—140. Arhivirano iz originala 08. 06. 2019. g. Pristupljeno 30. 04. 2022.
- ^ a b v Mahdi, Waruno (1999). „The Dispersal of Austronesian boat forms in the Indian Ocean”. Ur.: Blench, Roger; Spriggs, Matthew. Archaeology and Language III: Artefacts languages, and texts. One World Archaeology. 34. Routledge. str. 144—179. ISBN 978-0-415-10054-0.
- ^ Lewis, David (1994). We, the Navigators : the ancient art of landfinding in the Pacific (2nd izd.). Honolulu: University of Hawaii Press. str. 7. ISBN 0-8248-1582-3.
- ^ Kirch, Patrick Vinton (2012). A Shark Going Inland Is My Chief: The Island Civilization of Ancient Hawai'i. University of California Press. str. 25—26. ISBN 978-0-520-95383-3.
- ^ Gallaher, Timothy (2014). „The Past and Future of Hala (Pandanus tectorius) in Hawaii”. Ur.: Keawe, Lia O'Neill M.A.; MacDowell, Marsha; Dewhurst, C. Kurt. ʻIke Ulana Lau Hala: The Vitality and Vibrancy of Lau Hala Weaving Traditions in Hawaiʻi. Hawai'inuiakea School of Hawaiian Knowledge ; University of Hawai'i Press. ISBN 978-0-8248-4093-8. doi:10.13140/RG.2.1.2571.4648.
- ^ Doran, Edwin B. (1981). Wangka: Austronesian Canoe Origins. Texas A&M University Press. ISBN 978-0-89096-107-0.
- ^ Beheim, B. A.; Bell, A. V. (23. 2. 2011). „Inheritance, ecology and the evolution of the canoes of east Oceania”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 278 (1721): 3089—3095. PMC 3158936
. PMID 21345865. doi:10.1098/rspb.2011.0060.
- ^ Hornell, James (1932). „Was the Double-Outrigger Known in Polynesia and Micronesia? A Critical Study”. The Journal of the Polynesian Society. 41 (2 (162)): 131—143.
- ^ a b Shaffer, Lynda Norene (1996). Maritime Southeast Asia to 1500. M.E. Sharpe.
- ^ a b Hourani, George Fadlo (1951). Arab Seafaring in the Indian Ocean in Ancient and Early Medieval Times. New Jersey: Princeton University Press.
- ^ a b Johnstone, Paul (1980). The Seacraft of Prehistory. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-79595-2.
- ^ L. Pham, Charlotte Minh-Hà (2012). Asian Shipbuilding Technology. Bangkok: UNESCO Bangkok Asia and Pacific Regional Bureau for Education. str. 20. ISBN 978-92-9223-413-3.
- ^ Maguin, Pierre-Yves (septembar 1980). „The Southeast Asian Ship: An Historical Approach”. Journal of Southeast Asian Studies. 11 (2): 266—276. JSTOR 20070359. doi:10.1017/S002246340000446X.
- ^ I. C. Campbell, "The Lateen Sail in World History" Arhivirano 2016-08-04 na sajtu Wayback Machine, Journal of World History (University of Hawaii), 6.1 (Spring 1995), p. 1–23
- ^ Marchaj, Czeslaw A. Sail Performance, Techniques to Maximize Sail Power, Revised Edition. London: Adlard Coles Nautical, 2003. Part 2 Aerodynamics of sails, Chapter 11 "The Sail Power of Various Rigs"
- ^ Chatterton, Edward Keble (1912). Fore and aft. London: J. B. Lippincott. str. 203. OCLC 651733391. „fore and aft rig schooner.”
- ^ Castro, F.; Fonseca, N.; Vacas, T.; Ciciliot, F. (2008), „A Quantitative Look at Mediterranean Lateen- and Square-Rigged Ships (Part 1)”, The International Journal of Nautical Archaeology, 37 (2), str. 347—359, S2CID 45072686, doi:10.1111/j.1095-9270.2008.00183.x
- ^ Pomorska enciklopedija. Jugoslovenski leksikografski zavod, Zagreb. 1975, tom 3, pp. 288
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Keegan, John (1989). The Price of Admiralty. New York: Viking. str. 280. ISBN 0-670-81416-4.
- Stojanović, Mijat (2015). Sgode i nesgode moga života. Hrvatski institut za povijest, Slavonski Brod.
- Chapman Piloting & Seamanship. Maloney, Elbert S., Chapman, Charles F. (Charles Frederic), 1881-1976. (65th izd.). New York: Hearst Books. 2006. ISBN 1-58816-232-X. OCLC 71291743.
- Crothers, William L. (2014). The Masting of American Merchant Sail in the 1850s An Illustrated Study. Jefferson, North Carolina: McFarland Publishing. ISBN 978-0-7864-9399-9.
- Hancock, Brian (2003). Maximum Sail Power : the Complete Guide to Sails, Sail Technology, and Performance. (PDF). New York: Nomad Press. ISBN 978-1-61930-427-7. OCLC 913696173. Arhivirano iz originala (PDF) 16. 04. 2022. g. Pristupljeno 30. 04. 2022.
- The Sailor's Handbook : The Essential Sailing Manual. Herreshoff, Halsey C. [Place of publication not identified]: International Marine. 2006. ISBN 978-0-07-148092-5. OCLC 76941837.
- Jobson, Gary (8. 9. 2008). Sailing Fundamentals : The Official Learn-to-Sail Manual of the American Sailing Association and the United States Coast Guard Auxiliary. Betz, Marti., American Sailing Association., United States. Coast Guard Auxiliary. (Revised and updatedition izd.). New York. ISBN 978-1-4391-3678-2. OCLC 892057802.
- Marchaj, C. A. (Czesaw Antony), 1918- (2003). Sail Performance: Techniques to Maximise Sail Power (Rev. izd.). London: Adlard Coles Nautical. ISBN 0-7136-6407-X. OCLC 50841634.
- Marino, Emiliano (2001). The Sailmaker's Apprentice : A Guide for the Self-Reliant Sailor. Camden, Me.: International Marine. ISBN 0-07-137642-9. OCLC 48258636.
- Rousmaniere, John (7. 1. 2014). The Annapolis Book of Seamanship. Smith, Mark (Mark E.) (Fourth izd.). New York. ISBN 978-1-4516-5019-8. OCLC 862092350.
- Seidman, David (2011). The Complete Sailor : Learning the Art of Sailing (2nd izd.). Camden, Me.: International Marine/McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-174957-2. OCLC 704984188.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Sailboats database: sailing yacht specifications worldwide
- Sail Design Software
- The quest for the perfect sailshape Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. mart 2012)
- FABRIC Sail Design Software
- Laminated Sails: Doyle Stratis Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. mart 2012)
„Sail”. The New Student's Reference Work. 1914.
