Jelena Ćetković

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
JELENA ĆETKOVIĆ
Jelena Cetkovic.jpg
Jelena Ćetković
Datum rođenja (1916-08-21)21. avgust 1916.
Mesto rođenja Cetinje
 Kraljevina Crna Gora
Datum smrti 14. maj 1943.(1943-05-14) (26 god.)
Mesto smrti Jajinci, kod Beograda
Srbija Srbija
Profesija krojačka radnica
Članica KPJ od 1935.
Učešće u ratovima Narodnooslobodilačka borba
Sekretar Mesnog komiteta KPJ za Beograd
Period januar—mart 1942.
Prethodnik Miloš Matijević
Naslednik Janko Lisjak
Narodni heroj od 5. jula 1952.

Jelena Ćetković (Cetinje, 21. avgust 1916Jajinci, kod Beograda, 14. maj 1943), revolucionarka, učesnica Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.

Kao mlada krojačka radnica prišla je radničkom pokretu i 1933. godine postala član Saveza komunsitičke omladine Jugoslavije, a 1935. godine član Komunističke partije Jugoslavije. Učestvovala je u brojnim akcijama KPJ u Podgorici, kao i u poznatim belvederskim demonstracijama na Cetinju.

Godine 1938. preselila se u Beograd, gde je takođe učestvovala u partijskom radu, a posebno u akcijama ženskog pokreta i borbi za prava žena. Kao iskusan partijski radnik, bila je angažovana za instruktora Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju i pomagala je partijskim organizacijama u raznim mestima u Srbiji.

Na početku Narodnooslobodilačkog rata, 1941. godine bila je član Rejonskog komiteta KPJ „Centar” u Beogradu. U toku leta 1941. godine prešla je na oslobođenu teritoriju i najpre bila u jednom partizanskom odredu u istočnoj Bosni. Potom je prešla na slobodnu teritoriju Užičke republike i politički radila sa ženama na terenu Čačka i Užica.

Nakon Prve neprijateljske ofanzive, krajem 1941. godine bila je poslata u Beograd, gde je početkom 1942. godine preuzela dužnost sekretara Mesnog komiteta KPJ za Beograd. Bila je organizator udarnih grupa, koje su izvele čitav niz akcija u okupiranom Beogradu.

Pripremajući svoju poslednju akciju — atentat na Đorđa Kosmajca, bila je uhapšena početkom marta 1942. godine. U policiji je mučena i zlostavljana, ali islednicima nije ništa želela da kaže. Teško izmučena, skoro polumrtva, dočekala je dan pripremljene akcije i njen uspeh. Potom je bila prebačena u logor na Banjici. Streljana je na stratištu u Jajincima, maja 1943. godine.

Za narodnog heroja proglašena je 5. jula 1952. godine.

Biografija[uredi]

Odrastanje[uredi]

Rođena je 21. avgusta 1916. godine na Cetinju.[1][2] Bila je najmlađe dete u porodici Blagote i Gordane Ćetković, koji su imali dvojicu starijih sinova — Nikolu, rođenog 1908. i Đorđija Đoku, rođenog 1912. godine. Ubrzo po Jeleninom rođenju, porodica se u potrazi za boljim životom sa Cetinja preselila u Podgoricu. Otac Blagota bolovao je od rana zadobijenih u Prvom svetskom ratu i 1917. godine umro. Kako bi odhranila svoju decu, Jelenina majka Gordana Gorda zaposlila se najpre u Monopolu (državno preduzeće za otkup i preradu duvana), a potom je dobila posao u sudu, gde je radila kao čistačica.[3]

Pošto je porodica bila siromašna, nije imala sredstava za školovanje, pa je Jelenin najstariji brat Nikola odmah po završetku osnovne škole pošao na učenje obućarskog zanata. Jelena je nakon završetka osnovne škole upisala Žensku zanatsku školu gde je učila krojački zanat, a srednji brat Nikola je radio i vanredno studirao na Pravnom fakultetu u Beogradu. Nakon završetka zanatske škole Jelena se zaposlila kod Saita Muadževića u krojačkoj radnji za izradu muških odela. Pošto su se u ovoj radnji šile i košulje, Jelena je uzimala materijal u radnji, a šila je kod kuće.[3]

Revolucionarni rad[uredi]

Podgorica[uredi]

Prvi kontakt sa revolucionarnim radničkim pokretom Jelena je dobila preko svoje starije braće — Nikole i Đorđa. Kao mladi obućarski radnik Nikola Ćetković se veoma rano uključio u radnički pokret u Podgorici. Član tada ilegalne Komunsitičke partije Jugoslavije (KPJ) postao je 1929. godine, a po partijskom zaduženju bio je aktivan u Ujedinjenim radničkim sindikatima (URS) u Podgorici. U vremenu Šestojanuarske diktature veoma brzo je zapao policiji za oči, zbog čega je morao da napusti Podgoricu i da ode u Beograd. Kasnije je zbog svog revolucionarnog rada bio hapšen i maltretiran od policije, a dva puta je bio proterivan — najpre u Sarajevo, a potom u Split.[3]

Jelena se omladinskom revolucionarnom pokretu pridružila veoma rano, a već 1933. godine je sa nepunih 17 godina bila primljena u članstvo Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ).[1] Bila je veoma politički aktivna, često je u kući u kojoj je stanovala, okupljala partijske drugove, gde su razgovarali i pisali letke i parole. Za proslavu praznika rada 1933. godine Jelena je kod kuće sašila veliku crvenu zastavu, koja je noć uoči 1. maja bila postavljena na brdu iznad Podgorice.[4] Policija je tada povela opsežnu akciju po Podgorici i pohapsila mnoge osobe za koje je postojala sumnja da su komunisti ili imaju veze sa komunistima. Među uhapšenima je bila i Jelena. Iako je u policiji bila mučena, ništa nije priznala pa je bila puštena na slobodu.[3]

Posebnu živost u omladinski revolucionarni pokret u Podgorici, unosili su studenti-komunisti koji su studirali na Beogradskom univerzitetu. Oni su preko leta podgoričkim omladincima prenosili svoja iskustva iz studentskog revolucionarnog pokreta. Oni su bili organizatori i pokretači mnogih zborova i demonstracija u Podgorici. Tokom 1935. godine najviše se vodila akcija za ukidanje koncentracionog logora u Višegradu, u koji su bili zatvarani studenti-komunisti sa Beogradskog univerziteta, a među njima mnogi studenti iz Crne Gore. Jelena je aktivno učestvovala u ovim akcijama, pa je iste godine bila primljena u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ).[3][1]

Nakon prijema u KPJ, Jelena je bila angažovana na političkom radu, a najviše u radu sa ženama. Najpre je delovala među učenicama u Ženskoj zanatskoj školi i Podgoričkoj gimnaziji, a potom među radnicama u Monopolu duvana. Uporedo sa političkim radom, delovala je i u Strukovnom savezu krojačkih radnika, kao i u Kulturno-umetničkom društvu „Abrašević”, gde je delovala u dramskoj sekciji. Bila je odličan govornik, a posebno je ostao upamćen njen potresni govor na sahrani Božane Vučić, koja je tragično stradala u zatvoru na Adi Ciganliji, marta 1937. godine.[3] Juna 1936. godine učestvovala je na poznatim Belvederskim demonstracijama na Cetinju.[1]

Jelena Ćetković govori na sahrani Božane Vučinić, marta 1937. godine

Godine 1936. u Republici Španiji je izbio građanski rat između snaga lojalnih vladi, koju je predvodio Narodni fornt (koalicija levičarskih partija) i delova vojske predvođene generalom Franciskom Frankom, koji je bio profašistički nastrojen. U borbu za odbranu Španske republike i borbu protiv fašizma, već krajem 1936. godine, uljkučili su se mnogi antifašisti iz čitavog sveta, koji su se borili u redovima Internacionalnih brigada. Novembra iste godine KPJ je pozvala sve jugoslovenske komuniste i antifašiste da se priključe borbi španskog naroda.[5]

Iako je bila mlada devojka sa svega 20 godina Jelena je želela da ode u Španiju i priključi se borbi protiv fašizma. Pošto je bila jedna od najuzornijih članova KPJ u Podgorici, partijska organizacija je odobrila njen odlazak i pomogla joj u pripremi. Zajedno sa oko 400 dobrovoljaca iz Crne Gore, Jelena je marta 1937. godine krenula ka Kotoru, gde su trebali da ukrcaju u brod, koji je organizovala KPJ i njime prebace do Barselone. Pošto je ova akcija bila osujećena pod strane policije, bio je uhapšen veliki broj ljudi, koji su krenuli put Španije. Jelena je uspela da izbegne hapšenje, pa je preobučena u seljanku otišla u Crmnicu. Ovde je boravila ilegalno, a potom je prešla u Lješkopolje, gde je bila otkrivena i uhapšena. Zajedno sa ostalim uhapšenicima odvedena je u Sarajevo, gde im je bilo suđeno po Zakonu o zaštiti države. Pošto je Jelena tada bila maloletna,[a] znala je da će biti oslobođena, ako ništa ne bude priznala tokom istrage. Uprkos batinjanju i maltretiranju u policiji, ona nije ništa priznala što bi je dovelo u vezu sa optužbom da je ilegalno krenula u Španiju.[3]

Nakon puštanja na slobodu, vratila se u Podgoricu. Iako je bila oslobođena optužbi, bila je pod stalnom prismotrom policije, a njena kuća je bila često pretresana. Uprkos svemu Jelena je nastavila sa partijskim radom, a zbog velikog ugleda, među članovima KPJ, koji je stekla svojim držanjem u policiji, bila je izabrana za člana Mesnog komiteta KPJ za Podgoricu.[3]

Život porodice Ćetković u Podgorici, u godinama velike ekonomske krize koja je vladala 1930-ih godina, bio je veoma težak. Jelena i njen brat Đorđe bili su od strane policije evidentirani kao komunisti, zbog čega su često hapšeni i maltretirani, a nekoliko puta je bila privođena i njihova majka Gorda.[6] Kako bih sebi omogućili malo bolji život odlučili su da se presele u Beograd. Jedan od razloga ovog preseljenja je bio i to što je Đorđe bio vanredni student prava, a nije mogao često putovati na fakultet jer nisu imali novca. Jelena je takođe imala želju da nastavi školovanje u Beogradu i da završi Učiteljsku školu. Kada je početkom 1938. godine njihova majka Gorda, zbog bolesti, otišla u penziju odlučili su da se presele.[7]

Beograd[uredi]

Maja 1938. godine porodica Ćetković se iz Podgorice preselila u Beograd. Tu im se pridružila i Ana Ćetković — supruga Jeleninog najstarijeg brata Nikole. Pošto je Nikola bio uhapšen i proteran iz Beograda, njegova supruga je došla da živi sa njima. Ubrzo po dolasku u Beograd, Jelenin brat Đoka je dobio poziv za vojsku, pa je već u julu morao da se vrati u Podgoricu, a odatle je otišao na odsluženje vojnog roka u Makedoniju. Septembra 1938. godine Jelena se upisala u Učiteljsku školu, ali je zbog lošeg materijalnog stanja morala da napusti školovanje i da se zaposli kao krojačica. Radila je najpre u krojačkoj radnji kod Žane Gros, a potom kod krojača Gašlija Ljanoševića.[7]

Nama radnicama ova borba za prava žena nije tuđa niti od drugostepene važnosti. Ona nam je bliska, ona je deo naše borbe. Radnici i radnice su uvek prvi isticali kao jedan od osnovnih zahteva ravnopravnost žena na radu i u političkom životu. Tu ravnopravnost mi već sprovodimo u našim organizacijama i sindikatima. Naš zahtev za pravo glasa odnosi se samo na opšte, jednako aktivno i pasivno pravo glasa u slobodnim i tajnim izborima. Jer na osnovu čega nas lišavaju da preko slobodno izabranih predstavnika učestvujemo u određivanju spoljne i unutrašnje politike...

deo iz govora Jelene Ćetković na Konferneciji „Žena danas”, održanoj novembra 1938. godine.

Odmah po dolasku u Beograd, Jelena se uključila u partijski rad, kojim je rukovodio Mesni komitet KPJ za Beograd. Bila je zadužena za rad sa ženama — okupljala je žene-radnice, kao i druge mlađe žene i omladinke kojima je govorila o borbi za prava žena i njihovu ravnopravnost. Jelena se brzo istakla kao vredan i sposoban partijski radnik, pa je bila angažovana od strane Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju i kao partijski instruktor upućivana u razna mesta po Srbiji, gde je pomagala u radu partijskim organizacijama, a najviše je radila sa ženama. Kao instruktor PK KPJ za Srbiju radila je u Nišu, Užicu, Kraljevu, Čačku i drugim mestima. Neposredo pred početak rata Jelena je politički radila u Nišu i bila član Mesnog komiteta KPJ za Niš. Bila je aktivna i u radu Sindikata kožarskih radnika, gde je takođe radila sa ženama.[8]

Iako je poticala iz patrijahalne sredine, u kojoj žena nije imala gotovo nikakvu društvenu ulogu, Jelena je vrlo brzo postala jedna od najaktivnijih aktivistkinja u borbi za prava žena. Pošto žene u Kraljevini Jugoslaviji nisu imale pravo glasa, Ženski pokret, koji je delovao u okviru KP Jugoslavije često je preko ženskih udruženja pokretao pitanje davanja ženama prava glasa. Ovo pitanje bilo je uvek aktuelizovano uoči održavanja izbora — pa je tako bilo i uoči parlamentranih izbora decembara 1938. godine. Najpre je 22. novembra održan skup članica Udruženja studentkinja Beogradskog univerziteta, na kome je zatraženo davanje ženama prava glasa, a potom je sutradan 23. novembra bila održana Konferencija „Žene danas”. Ovu Konferenciju organizovala je KPJ, preko Redakcije lista „Žene danas” i njegove urednice Olge Timotijević, a održana je u prepunoj sali Inženjerskog doma u Beogradu. Na Konferenciji je govorilo 17 žena — u ime organiztora Olga Timitojević i Milena Atanacković, koja je bila predsednica Ženskog pokreta u Beogradu, a pored njih neke od govornica su bile — Danica Zečević predsednica Lige žena za mir i slobodu, Milka Žicina koja je pročitala pozdrav Glavnog radničkog saveza i organizacija URSS-a, Ljubica Božić u ime SBOTIČ-a, Zora Radovanović u ime Učiteljskog udruženja, Darinka Pavlović u ime društva „Nezaštićena majka i dete”, Olga Alkalaj u ime advokatskih pripravnika, student prava Neda Božinović i dr. Takođe, jedna od govornica je bila i Jelena Ćetković, koja je na ovoj Konferenciji govorila u ime žena-radnica. Jedan deo iz Jeleninog govora je sačuvan i objavljen u listu „Žene danas” 1940. godine. [8][9][10]

Zajedno sa Radojem Dakićem, Milošem Matijevićem, Vukicom Mitrović, Rifatom Burdževićem i drugim istaknutim komunistima Beograda, bila je jedan od organizatora poznatih demonstracija 14. decembra 1939. godine. Ove demonstracije, pod parolom „Za mir, hleb i slobodu” održane su na Slaviji i na njima je bilo oko 5.000 ljudi. U toku ovih demonstracija policija je demonstrantima napravila zasedu u obližnjoj Prištinskoj ulici [b] i u tom sukobu je stradalo petoro demonstarnata, među kojima i jedna studentkinja — Bosa Milićević.[8]

Prelaskom iz Podgorice u Beograd, gde je od ranije bila poznata policiji, Jelena je mislila da će lakše obavljati partijske obaveze jer nije bila poznata beogradskoj policiji, ali ubrzo po preseljenju na jednoj od beogradskih ulica prepoznao ju je zloglasni agent Uprave grada Beograda Svetozar Toza Vujković.[v] On je sredinom 1930-ih godina, bio poslat u Crnu Goru, gde je podgoričkoj policiji pomagao u borbi protiv komunista pa je dobro poznavao Jelenu Ćetković. Poštujući sva pravila ilegalnog i konspirativnog rada Jelena se trudila da što manje upada u oči policiji, pa tako nije bila hapšena, ali je i pored toga povremeno bila maltretirana od policije.[7]

Narodnooslobodilačka borba[uredi]

Neposredno pred početak Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, 1941. godine, Mesni komitet KPJ za Beograd imao je oko 200 članova i bio je podeljen na sedam rejonskih komiteta, koji su rukovodili sa partijskim ćelijama na svom terenu. Treći rejonski komitet „Centar” pokrivao je teritoriju centra grada takozvani „krug dvojke”. Iako je teritorijalno bio najmanji, ovaj Rejonski komitet imao je najveći broj partijskih ćelija — 15, od čega su četiri bile u radnim organizacijama (dve u pošti i dve u banci). Član ovog komiteta, a potom i njegov sekretar bila je Jelena Ćetković.[11][1]

Aktivno je učestvovala je u demonstracijama protiv potpisivanja Trojnog pakta i podrške vojnom puču, 27. marta 1941. godine. Nakon bombardovanja Beograda, aprila 1941. godine, bila je po partijskom zadatku upućena u Užice, ali se nakon dve-tri nedelje vratila u Beograd.[12]

Jelena Ćetković sa braćom Nikolom i Đorđijom Đokom u Podgorici, 1930-ih godina

Ubrzo nakon okupacije Jelena je u okupiranom Beogradu aktivno radila na sprovođenju partijskih direktiva o pripremi oružanog otpora okupatoru. Obilazila je partijske ćelije i održavala sastanke na kojima je prenosila direktive, objašnjavala novonastalu situaciju i ljude pripremala za borbu. Već krajem juna i početkom jula 1941. godine u Beogradu su otpočele prve sabotaže i diverzije protiv okupatora, koje su izvodile Udarne grupe. Te Udarne grupe bile su formirane od najpouzadanijih članova KPJ i SKOJ. Jelena je aktivno radila na formiranju udarnih grupa na teritoriji svog Rejonskog komiteta. Iako je bila žensko, nije želela da izostaje iz akcija koje su vršile ove grupe, pa je u mnogima i sama učestvovala. U početku su to bile sitnije akcije — paljenje okupatorske i kvislniške štampe, sečenje telefonsko-telegrafskih kablova, pisanje parola i dr, a kasnije su prerasle u ozbiljnije akcije — paljenje okupatorskih automobila i kamiona, paljenje vojnih garaža, napadi na okupatorske i kvislinške vojnike i dr.[12]

Kada je otpočeo oružani ustanak u Srbiji, jula 1941. godine, Jelena je aktivno radila sa ženama i angažovala ih u radu na prikupljanju odeće, obuće, sanitetskog materijala i drugih stvari potrebnih tada stvaranim partizanskim odredima. Takođe, radila je na organizovanju kurseva prve pomoći, koje su pohađale omladinke, koje su potom upućivane na teren, gde su bile bolničarke u partizanskim jedinicama. Pošto je Jelena bila veoma angažovana, na mestu sekretara Trećeg rejonskog komiteta zamenio ju je Branko Gleđa, dok se ona u potpunosti posvetila radu sa ženama. Pošto je Gleđa ubrzo bio otkriven od policije, morao je da napusti Beograd, pa je na njegovo mesto došao Milentije Popović.[12]

Nakon prvih akcija beogradskih ilegalaca, krenula su i prva hapšenja. Kako bi spasio one članove KPJ, koji su od ranije bili poznati policiji, a samim tim i laka meta za hapšenje, Mesni komitet je doneo odluku da jedan deo njih napusti Beograd. Đuro Strugar je od strane MK KPJ bio zadužen za rad sa Trećim rejonskim komitetom i on je odredio nekoliko drugova iz ovog komiteta, koji su trebali da napuste Beograd i pređu u partizanske jedinice. Među njima je bila i Jelena. Iako je još tada sva svoja zaduženja predala Savi Aleksiću, još neko vreme je ostala u Beogradu, a tek krajem septembra je prešla na oslobođenu teritoriju.[12]

Jelena je tada u Beogradu ostavila majku Gordu i brata Nikolu – koji je početkom februara 1941. godine bio proteran iz Splita u Beograd, a potom pozvan na vojnu vežbu u Smederevsku Palanku, gde je praktički držan u pritvoru, a kao težak tuberkulozni bolesnik bio je pušten krajem marta. Sa njima su živeli i Nikolina supruga Ana i sin Bajo. Jelenin srednji brat Đoko bio je zarobljen u Aprilskom ratu, kao vojnik Jugoslovenske vojske i odveden u zarobljeništvo.[7]

Kao iskusan partijski radnik bila je upućena u istočnu Bosnu, kao ispomoć Majevičkom partizanskom odredu, koji je delovao na terenu Majevice. Ovde se nije dugo zadržala, jer je u zapadnoj Srbiji i Šumadiji već bila stvorena velika oslobođena teritorija tzv „Užička republika”, pa je bila potrebna kao politički radnik za rad na terenu.[12]

Od strane Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju tada je bila određena za partijskog instruktora u Čačku. Odmah po dolasku u Čačak, organizovala je Komisiju za rad sa ženama pri Okružnom komitetu KPJ za Čačak i aktivno počela sa radom na okupljanju žena i njihovom uključivanju u Narodnooslobodilački pokret (NOP). Na njenu inicijativu bila je održana masovna Konferencija žena Čačka na kojoj je govoreno o ulozi i zadacima žena u Narodnoosloboilačkom ratu. Tada je bio formiran i Odbor žena.[13] Takođe, delovala je i na teritoriji Užičkog sreza, gde je zajedno sa Cvetom Dabić učestvovala na skupovima žena i objašnjavala im ciljeve NOP-a.[14]

Nakon Prve neprijateljske ofanzive, krajem novembra 1941. godine napustila je Užice i sa Vrhovnim štabom i glavninom partizanskih snaga prešla u Sandžak. U toku decembra u Novoj Varoši je izvršena reorganizacija partizanskih odreda, koji su se povukli iz zapadne Srbije i Šumadije, a deo političkih radnika je upućen na svoj nekadašnji teren kako bi radili na ponovnom oživeljavanju Narodnooslobodilačkog pokreta. Među partijskim radnicima vraćenim na svoje matične terene bili je i Jelena, ona je upućena u Beograd na ispomoć Mesnom komitetu KPJ za Beograd.[12][15]

Sekretar Mesnog komiteta[uredi]

U toku Jeleninog odsustva iz Beograda, Specijalna policija i Gestapo su uspeli tokom oktobra, nakon hapšenja Ratka Mitrovića Šilje, da izvrše veliku provalu tzv „oktobarska provala” u partijsku organizaciju Beograda.[16] Do kraja 1941. godine bio je pohapšen veliki broj članova KPJ i SKOJ-a, a stradalo je i nekoliko istaknutih rukovodilaca beogradske partijske organizacije — Đuro Strugar,[17] David Pajić,[18] Vukica Mitrović[19] i Miloš Matijević.[20]

Spomenik Jeleni Ćetković, rad vajara Dragutina Spasića ispred istoimene osnovne škole u Beogradu, na Zvezdari

Jelena je u Beograd stigla početkom januara 1942. godine i odmah se povezala sa rukovodstvom Okružnog komiteta KPJ za Beograd. Od sekretara ovog komiteta Todora Dukina Jelena je primila dužnost sekretara Mesnog komiteta KPJ za Beograd.[21] Pored Jelene u ovaj komitet su ušli — Petar Ristić, Stevan Jovičić i Bora Drenovac, koji je bio i sekretar Mesnog komiteta SKOJ-a za Beograd.[22] Nakon formiranja Mesnog komiteta Jelena je prema instrukcijama dobijenim u Novoj Varoši, aktivno radila na ponovnom oživljavanju oslobodilačke borbe u okupiranom Beogradu. Njen prvenstveni zadatak je bio da ponovo oživi akcije ilegalaca i udarnih grupa, kako bi demantovala vesti okupatorsko-kvislinške štampe o „potpunom uništenju komunističkog pokreta u Srbiji i Beogradu”.[15]

Jedna od prvih akcija koje je Jelena organozovala, po povratku u Beograd bila je spašavanje Ivanke Muačević iz ruku okupatora. Pošto je Ivanka bila pred porođajem, početkom januara je iz zatvora bila prebačena u zatvorsko odeljenje Opšte državne bolnice. Mesni komitet KPJ je preko lekara Teodora Borockog i Olge Popović-Dedijer, uspeo da pridobije glavnog ginekologa i on je Gestapo ubedio da će Ivankin porođaj biti težak i da je najbolje da je prebace na ginekološko odeljenje. Očekujući Ivankin porođaj, članovi Udrane grupe, koja je bila formirana za ovu akciju, dobro su islanirali plan akcije, a bio je obezbeđen i stan u koje će se skloniti Ivanka, kao i žena kojoj će na čuvanje biti predata njena beba. Dan nakon porođaja, 24. januara 1942. godine, izvedeno je bekstvo. Dvojica ilegalaca su za vreme posete ušla u bolnicu, savladali žandarma koji je čuvao Ivanku i zajedno sa bebom je izveli iz bolnice. Ispred je čekao automobil koji ih je odvezao na određeno mesto. Takođe, izvršenje ove akcije obezbeđivalo je šest ilegalaca, naoružanih bombama, koji su dežurali oko ulaza u bolnicu.[23][24] Ova uspešno izvršena akcija poslužila je kao inspiracija autorima televizijske serije „Otpisani” za epizodu „Bolnica”.

Pored aktivnog rada na organizovanju udarnih grupa, koje su ponovo počele sa izvođenjem sabotaža i diverzija po okupiranom Beogradu, Jelena je veliku pažnju posevćivala u radu sa rejonskim i nižih partijskim ćelijama. Znala je da je važno održavati kontakt sa članovima i prenositi im vesti i informacije koje su stizale sa oslobođene teritorije. Posebna Jelenina briga bio je odabir partijskih kadrova, za rukovodstva partijskih organizacija, jer je znala da je policija najveće uspehe postizala kad „slomi” nekog od uhapšenih drugova. Što je funkcija koju su uhapšenici obavljali bila veća, to je bio veći i obim provale u organizaciju. Usled izdaje pojedinih drugova, krajem 1941. godine je stradala i većina rukovodilaca beogradske partijske organizacije.[25][26] Jelena je održavala i vezu sa policijskim službenikom Jankom Jankovićem, preko koga je dobijala informacije o tome kako se ko od uhapešnih držao pred islednicima. Vezu sa Jankom najčešće je održavala preko svoje majke Gorde, koja je odlazila kod Janka i odnosila mu i primala potrebne informacije.[26]

Hapšenje i poslednja akcija[uredi]

Život ilegalaca u okupiranom Beogradu, početkom 1942. godine bio je izuzetno težak jer im je pored svih nedaća koje je sa sobom nosila okupacija, pretila konstantna opasnost od hapšenja. Da bih izbegli hapšenje morali su se pridržavati strogih pravila ilegalnog života — često su menjali mesto boravka, kao i mesta gde su održavali sastanke i dr.[27] Kako bi jedni druge upozorili na opasnost, često su ostavljali samo njima poznate znakove. Npr. Jelenina majka Gorda je kao znak upozorenja, ukoliko je neko od agenata i ili sumnjivih lica dolazio u njihovo dvorište, ostavljala peškir preko kvake ulaznih vrata. Ukoliko peškira nije bilo, Jelena je bila sigurna da je ne očekuje nikakva opasnost.[28]

Posebno je teško bilo oni ilegalcima, koje je policija hapsila kao komuniste pre rata. Skoro svi policijski agenti Uprave grada Beograda, a posebno oni iz Četvrtog (antikomunističkog) odeljenja, nakon okupacije su stupili u tada formiranu Specijalnu policiju, tako da su dobro poznavali istaknute beogradske komuniste.[29] U hapšenju i proganjanju komunista i njihovih simpatizera prednjačio je zloglasni policijski agent Đorđe Kosmajac, koji je bio član profašističke organizacije „ZborDimitrija Ljotića. On je imao običaj da se vozi kolima po Beogradu i da na ulici prepoznaje svoje ranije uhapšenike i da ih ponovo hapsi.[30] Zbog svojih zasluga u borbi protiv komunista, bio je imenovan za zamenika upravnika logora na Banjici Svetozara Toze Vujkovića.[31]

Prvi pokušaj atentata na Kosmajca odigrao se krajem avgusta 1941. godine kada su mu u bifeu u ulici Knjeginje Ljubice sipali otrov (strihnin) u piće. Kosmajac je odmah osetio gorčinu u čaši i uputio se lekaru. Lekar, koji je bio antifašistički orijentisan, ubedio je Kosmajca da se nije radilo o trovanju, već o nervnom šoku, usled umora. Iako je poverovao lekaru, Kosmajac je osećao opasnost da mu komunisti „rade o glavi” i postao je vrlo obazriv.[30][32]

Odluku o ubistvu Đorđa Kosmajca doneo je Okružni komitet KPJ za Beograd, februara 1942. godine, a za organizatora akcije je bio određen Mesni komitet KPJ. Shvatajući ozbiljnost ove akcije, Jelena je ovu informaciju podelila samo sa Petrom Ristićem, koji je bio član Mesnog komiteta. Njih dvoje su u najvećoj tajnosti organizovali Udarnu grupu koju su sačinjavali omladinci — Đuro Mađerčić, Milić Martinović, Nikola Strineka i Branko Bulat.[32] Kako bih nabavili oružje za izvršenje zadatka, članovi Udarne grupe su u toku jedne noći na Autokomandi napali i razoružali nekoliko nemačkih vojnika.[30] Preko jednog simpatizera Narodnooslobodilačkog pokreta, Jelena je dobila informaciju da Kosmajac stanuje u ulici Cara Uroša broj 14. On joj je dao i opis putanje kojom se Kosmajac kreće prilikom odlaska na posao. Jelena i članovi udarne grupe su potom dobro razradili plan akcije i za dan izvršenja odredili petak 6. mart 1942. godine.[33][21]

Naslovna strana kvislinškog lista „Novo vreme” iz marta 1942.

Uporedo dok su Jelena i drugovi radili na organizovanju atentata na Đorđa Kosmajca, Specijalna policija je na sve načine tragala za vođama komunista u Beogradu. Agenti su naročito bili ljuti zbog organizacije bekstva Ivanke Muačević, jer je ona bila zatvorenica Gestapoa, koja je Specijalnoj policiji bila predata na čuvanje do porođaja. Kako bih došli do rukovodilaca beogradske partijske organizacije, agenti su organizovali čitavu mrežu špijuna i potkazivača, od kojih su neki čak uspeli da se uključe u Narodnooslobodilački pokret. Ipak, najviše uspeha u ovom poslu, policajci su imali sa uhapšenim komunistima koje su uspeli da „slome” u toku istrage. Ovo su najčešće radili primenom fizičke i psihičke torture. Jedan od takvih bio je Lazar Dožić, koji je bio uhapšen u toku velike provale u partijsku organizaciju, oktobra 1941. godine. Pošto je pristao na saradnju sa policijom, jedan od šefova Specijalne policije Božidar Bećarević je iscenirao njegovo bekstvo, kako ostali članovi njegovog Rejonskog komiteta ne bi posumnjali u njega. Bećarević je lično održavao vezu sa njim i dao mu pseudonim Sotir Sotirović.[30][34]

Početkom marta Bećarević je od Dožića saznao da će se 3. marta u ulici Žorža Klemansoa [g] održati sastanak jednog Rejonskog komiteta na kome će prisustvovati i sekretar Mesnog komiteta. Takođe, Dožić je doznao i da se priprema neka velika akcija, ali nije znao o čemu se tačno radi. Agenti su na zakazani sastanak postavili zasedu i uhapsili sve prisutne članove, među kojima i Jelenu Ćetković.[35][34][21] Zajedno sa njom bio je uhapšen i bankarski činovnik Marko Janković, sekretar Četvrtog rejonskog komiteta, kao i dvoje članova KPJ.[36] Uhapšene su bile i skojevka Svetlana Ljalja Krstić i njena majka, u čijem se stanu održavao sastanak.[37] Ovom sastanku je prisustvovao i Lazar Dožić, ali je on u već pripremljenom dogovoru sa agentima, u trenutku njihovog upada, uspeo da pobegne kroz prozor.[38]

Policija je znala da je Jelena sekretar Mesnog komiteta i nadala se da će ukoliko uspe da je „slomi” od nje dobiti dragocene podatke o svim istaknutijim članovima KPJ u Beogradu, ali i o nekom od fukncionera KPJ. Pokušaj slamanja Jelene Ćetković otpočeo je strašnom fizičkom torturom — agenti su je neprekidno tukli sve dok ne bi pala u nesvest. U ovoj torturi učestvovao je i Đorđe Kosmajac, koji se očekivao da će uspeti da natera Jelenu da progovori, ali je ona uporno ćutala. Agentima nije želela da kaže ni svoje ime, odnosno da potvrdi da je ona zaista Jelena Ćetković. Posebno su je tukli po nogama i tabanima, pa više nije mogla ni da stoji na nogama. Jelena je u iščekivanju izvršenja akcije koju je pripremala, uspela da podnese svu torturu agenata Specijalne policije.[39][35][21]

Članovi Udarne grupe, nakon vesti da je Jelena uhapšena nisu odustali od akcije, jer su znali da ih Jelena neće odati policiji. Na dan 6. marta u ulici Cara Uroša uspešno su izvršili atentat na Đorđa Kosmajca i agenta Obada Zalada, koji je bio u pratnji Kosmajca.[32] Akcija koju su izveli poslužila je kao inspiracija autorima televizijske serije „Otpisani” za epizodu „Izdajnik”. Kada je 6. marta videla da među islednicma nema Kosmajca, Jelena je znala da je akcija uspela, što joj je dalo novu snagu da izdrži policijsku torturu. Nakon atentata, agenti su verujući da je i Jelena umešana u njegovo ubistvo otpočeli sa novom još težom torturom. Jelena je uporno ćutala, ali sekretar Četvrtog rejona Marko Janković, koji je bio uhapšen zajedno sa njom, je popustio i policiji odao sve sekretare ćelija sa kojima je održavao vezu, kao i još neke članove KPJ, koje je poznavao, među kojima i Petra Ristića, člana Mesnog komiteta. Svi oni su ubrzo bili uhapšeni, a Ristić se takođe slabo držao pred policijom pa je odao svu četvoricu članova Udarne grupe koja je ubila Kosmajca. Svi oni su ubrzo bili uhapšeni is treljani.[40]

Vest o policijskoj provali u partijsku organizaciju Beograda i hapšenju velikog broja članova KPJ i NOP kvislinša štampa obajvila je tek 22. marta 1942. godine. List „Novo vreme” je tada na naslovnoj strani objavio vest da je Uprava grada Beograda otrila komunističke komitete i terorističke grupe u Beogradu i da je uhapšeno oko 80 najistaknutijih funkcionera i članova komunističke partije. Kako bi demoralisali preostale članove beogradske partijske organizacije, ali i da bi se osvetili Jeleni za njeno uporno ćutanje, u tekstu je bilo objavljeno da je Jelena Ćetković odala većinu uhapšenih.[41] Iako se u tadašnjoj štampi nametala teza kako je „komunistički pokret u Beogradu uništen”, svega nedelju dana nakon atentata na Đorđa Kosmajca, 14. marta grupa ilegalaca, koju je organizovao Karlo Lukač je u Ulici kneza Pavla[d] ubila Dragoljuba Šterića, starešinu Prvog policijskog kvarta.[42]

Logor[uredi]

Jelena je bila skoro potpuno fizički uništena od policijske torture — bila joj je slomljena kičma, a tabani do te mere isečeni i isprebijani, da je sa njih otpadalo meso. Njeno telo bilo je skoro potpuno crno od modrica i podliva.[43] Zbog toga je bila preneta u zatvorsko odeljenje bolnice, gde je bila kratko lečena.[35] Pošto je zapisnik sa njenog saslušanja ostao prazan, a svaki dalji pokušaj isleđivanja uzaludan, odlučeno je da se prebaci u logor na Banjici. Zajedno sa grupom žena, koje su takođe bile uhapšene u tzv „martovskoj provali” — Olga T. Jovanović, Olga M. Jovanović, Dragica Ćorković, Olga Kršul, Milenka Đurković, Katica Ćirić, Margita Hladni, Milica Radulaški, Desanka Dinić, Dora Frajdenfeld, Jelena Hadži-Nikolić, Svetlana Krstić i dr, Jelena je 11. aprila 1942. godine bila prebačena na Banjicu.[44] Jelena je iz bolnice u logor odneta u ćebetu, jer se nije mogla kretati.[35]

Nakon dolaska u logor, Jelena se ponovo susrela sa Svetozarem Vujkovićem, upravnikom logora, koji ju je poznavao još iz Podgorice, gde je sredinom 1930-ih godina bio poslat kao ispomoć podgoričkoj policiji u borbi protiv komunista.[7] Kao zatvornik prve kategorije bila je smeštena u sobi 38 tzv „sobi smrti”. Zajedno sa njom u ovoj sobi su bile — Slobodanka Danka Savić, Radmila Šnajder, Mila Dimić i dr. Brigom ostalih zatvorenica, Jelena je uspela da se oporavi, ali se usled teških povreda stopala jedva kretala. U logoru je srela i podgoričanku Danku Bajić, rođenu sestru svoje školske drugarice, koja je sa Jelenom boravila do njenog streljanja i brinula se o njoj.[45]

Tokom boravka u logoru Jelena je za uspomenu svakom članu svoje porodice izradila ponešto — braći Nikoli i Đoki je napravila male kutijice presvučene svilom, snaji Ani novčanik, a majci Gordi lutku u crnogorskoj narodnoj nošnji. Pošto nije imala adekvatan materijal ovu lutku je izradila od delova svoje odeće, a kosa na lutki je bila deo njene kose. Takođe je na jednoj maramici izvezla korpu sa cvećem i ispisala svoje ime.[46][47]

Jelena je uspela da pronađe načina da komunicira sa porodicom, iako se iz logora nisu smela slati pisma ili poruke. Prilikom slanja garderobe kući, Jelena je sa unutrašnje strane rublja ušivala maramice, na kojima je prethodno ispisivala kratke poruke. Na ovaj način je uspela da iz logora pošalje i pesmu „Iza rešetki” koju je napisala. Ova pesma je bila objavljena u prvom broju lista „Glas jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta Srbije”, koji je štampan januara 1944. godine.[46]

Nakon godinu dana provedenih u logoru na Banjici, Jelena je 14. maja 1943. godine streljana na stratištu u Jajincima.[21][9] U periodu od 14. maja do 7. juna u Jajincima je u tri grupe streljano 70 žena logorašica sa Banjice. U prvoj grupi, 14. maja zajedno sa Jelenom su bile streljane — Drinka Pavlović, Kristina Kovačević, Julija Delere, Slavka Đurđević-Đuričić, Olga T. Jovanović, Olga M. Jovanović, Ruža Jovanović, Katica Ćirić, Olga Kršul, Nada Božović-Đorđević, Leposava Opi Mihailović, Danijela Sikimić, Vera Đokić-Radosavljević, Nada Đokić-Matijević, Leposava Peregi-Cvejić, Jelena Rakić, Jelena Cvetković, Simka Đorđević, Persida Stanojević, Zorka Nikolić i Cveta Nikolić.[48] Uprava logora porodice logoraša nije obaveštavala o njihovoj smrti, a da se neko više ne nalazi u logoru članovi porodice su saznali kada su odlazili da predaju pakete, jer su im paketi bili vraćani. Kada je maja 1943. godine Jeleninoj majci Gordi bio vraćen paket, koji je donela Jeleni, saopšteno joj je da je ona premeštena negde u Banat. Ipak ona je odmah predpostavila da je Jelena streljana.[46]

Lazara Dožića, koji je policiji odao Jelenu Ćetković, uspeo je da otkrije Janko Janković, policijski službenik koji je sarađivao sa KPJ i NOP. On je duže vreme tragao ko se krije iza pseudonima Sotir Sotirović, ali nije uspeo to da otkrije jer je Dožića na vezi lično držao Božidar Bećarević.[49] Prilikom razgledanja arhive iz Bećarevićeve kancelarije, Janko je uspeo da pronađe jedan papir gde se nalazila cedulja sa porukom i potpisom Dožića. Janko je uspeo da kopira ovaj papir i da ga preda Blagoju Neškoviću, sekretaru Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, koji je kasnije prilikom upoređivanja ovog papira sa papirima iz partijske arhive otkrio da se radi o Lazaru Dožiću. Pre otkrivanja, Dožić je postao sumnjiv članovima KPJ, jer je uspeo da pobegne policiji, pa su mu predložili da napusti Beograd i pređe na oslobođenu teritoriju u Sremu i stupi u Sremski partizanski odred. Sumnjajući da je otkriven, Dožić je u strahu od odmazde napustio sve veze sa KPJ, ali i policijom. Napustio je Beograd i prešao u Zemun, gde je bio izvan domašaja policije jer se on tada nalazio u sastavu Nezavisne Države Hrvatske. Tamo se zaposlio u fabrici aviona i radio sve do oslobođenja, kada je bio uhapšen, osuđen zbog izdaje i streljan.[50]

Narodni heroj[uredi]

Van grada, na polju

Pustom, širokom

Stoji kuća smrti

Taj ukleti dom.

Kraj zidina hladnih

Dana svakoga

Ubijaju drugove

Srca čeličnog...

deo iz Jelenine
pesme Iza Rešetki

U posleratnoj Jugoslaviji Jelena Ćetković je svrstavana u prvi red istaknutih antifašističkih boraca Beograda. Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije 5. jula 1952. godine je proglašena za narodnog heroja.[51][52] Bila je jedna od ukupno osam žena-narodnih heroja iz Crne Gore, a pored nje za narodne heroje su proglašene — Đina Vrbica, Milica Vučinić, Jelica Mašković, Vukica Mitrović, Vukosava Mićunović, Dobrila Ojdanić i Ljubica Popović.[9]

U znak sećanja na Jelenu Ćetković jedna ulica na beogradskoj opštini Stari grad od 1946. godine nosi njeno ime.[đ] Ulice sa imenom Jelene Ćetković, se pored Beograda nalaze u još nekoliko gradova u Srbiji — u Kragujevcu, Nišu, Kraljevu, Subotici, Vranju, Požarevcu, Šidu i Lazarevcu. Takođe, ime Jelene Ćetković nosi i jedna ulica u Podgorici.[53] U zgradi Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda (danas zgrada Gradskog odbora SPS Beograda) na Studentskom trgu 15, bili su postavljeni bronzani reljefi sa likovima ratnih sekretara Mesnog komiteta KPJ za Beograd — Miloša Matijevića, Jelene Ćetković i Đure Strugara.[54] Ovi bronzani reljefi su bili odvaljeni i uništeni u jednom od mnogobrojnih upada tadašnje opozicije u prostorije Socijalističke partije Srbije, tokom 1990-ih godina. Na beogradskoj opštini Zvezdara, u Vranjskoj ulici nalazi se osnovna škola sa Jeleninim imenom. Škola je osnovana 1961. godine, a u njenom dvorištu je 1964. godine postavljena spomen-bista Jelene Ćetković, rad vajara Dragutina Spasića.[55]

Književnik Aleksandar Petrović napisao je krajem 1960-ih godina pozorišnu dramu „Jelena Ćetković”, koja je punih dvadeset godina bil izvođena u Narodnom pozorištu u Beogradu. Predstavu je režirao Boro Grigorović, a glavnu ulogu — Jelene Ćetković igrala je glumica Ksenija Jovanović. Kako bi što vernije odigrala ulogu, glumica je posetila Jeleninu majku Gordu Ćetković, koja joj je pričala o Jeleni i njenom životu.[56] Godine 1969. ova predstava je bila izvedena na Sterijinom pozorju, u čast stogodišnjice Narodnog pozorišta.[57] Godine 1967. reditelj Zdravko Šotra je prema istoimenoj drami snimio televizijski film „Jelena Ćetković”.

Napomene[uredi]

  1. U Kraljevini Jugoslaviji punoletstvo se sticalo sa navršenom 21 godinom života.
  2. Prištinska ulica danas nosi naziv Ulica Cara Niokolaja drugog, a u periodu od 1946. do 2004. godine je nosila naziv 14. decembra. Na početku ulice se nalazi spomen-ploča u znak sećanja na ove demonstracije.
  3. Svetozar Toza Vujković se tokom okupacije nalazio na dužnosti upravnika logora na Banjici.
  4. Ulica Žorža Klemansoa danas nosi naziv Svetogorska, a u periodu od 1946. do 1997. godine je nosila naziv Lole Ribara.
  5. Ulica kneza Pavla danas nosi naziv Bulevar despota Stefana, a u periodu od 1946. do 2004. godine je nosila naziv 29. novembra.
  6. Godine 2004. postojala je inicijativa da se ova ulica preimenuje, ali se od toga odustalo.

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Narodni heroji Jugoslavije (tom prvi) (1982). str. 161.
  2. A. Tadić Majke heroja pričaju (1984). str. 69.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 3,7 A. Sloboda Jelena Ćetković (1984). str. 6—14.
  4. Aleksandar Tadić Majke heroja pričaju (1984). str. 69.
  5. Vojna enciklopedija (tom peti) (1972). str. 133.
  6. A. Tadić Majke heroja pričaju (1984). str. 70.
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 A. Sloboda Jelena Ćetković (1984). str. 14—17.
  8. 8,0 8,1 8,2 A. Sloboda Jelena Ćetković (1984). str. 17—24.
  9. 9,0 9,1 9,2 Heroine Jugoslavije (1977). str. 16.
  10. Žene Srbije u NOB (1975). str. 73—74.
  11. A. Sloboda Jelena Ćetković (1984). str. 25—28.
  12. 12,0 12,1 12,2 12,3 12,4 12,5 A. Sloboda Jelena Ćetković (1984). str. 28—32.
  13. Žene Srbije u NOB (1975). str. 411.
  14. Žene Srbije u NOB (1975). str. 475.
  15. 15,0 15,1 A. Sloboda Jelena Ćetković (1984). str. 36—40.
  16. Srbija u NOB - Beograd (1964). str. 167.
  17. Narodni heroji Jugoslavije (tom drugi) (1982). str. 230.
  18. Narodni heroji Jugoslavije (tom drugi) (1982). str. 64.
  19. Narodni heroji Jugoslavije (tom prvi) (1982). str. 571.
  20. Narodni heroji Jugoslavije (tom prvi) (1982). str. 521.
  21. 21,0 21,1 21,2 21,3 21,4 Narodni heroji Jugoslavije (tom prvi) (1982). str. 162.
  22. Srbija u NOB - Beograd (1964). str. 194.
  23. A. Sloboda Jelena Ćetković (1984). str. 42—43.
  24. Žene Srbije u NOB (1975). str. 137.
  25. A. Sloboda Jelena Ćetković (1984). str. 44—45.
  26. 26,0 26,1 A. Sloboda Jelena Ćetković (1984). str. 46—48.
  27. A. Sloboda Jelena Ćetković (1984). str. 40—42.
  28. A. Tadić Majke heroja pričaju (1984). str. 71.
  29. Priručnik za čitanje grada (2013). str. 51.
  30. 30,0 30,1 30,2 30,3 A. Sloboda Jelena Ćetković (1984). str. 48—51.
  31. Priručnik za čitanje grada (2013). str. 70.
  32. 32,0 32,1 32,2 Priručnik za čitanje grada (2013). str. 71.
  33. A. Tadić Majke heroja pričaju (1984). str. 73.
  34. 34,0 34,1 A. Tadić Majke heroja pričaju (1984). str. 72—73.
  35. 35,0 35,1 35,2 35,3 A. Sloboda Jelena Ćetković (1984). str. 51—53.
  36. Beograd u ratu i revoluciji (1984). str. 390.
  37. Žene Srbije u NOB (1975). str. 138.
  38. D. Marković Otpisani (1977). str. 118.
  39. A. Tadić Majke heroja pričaju (1984). str. 74—75.
  40. A. Sloboda Jelena Ćetković (1984). str. 53—56.
  41. A. Sloboda Jelena Ćetković (1984). str. 56—59.
  42. D. Marković Otpisani (1977). str. 123.
  43. Srbija u NOB - Beograd (1964). str. 227.
  44. Žene Srbije u NOB (1975). str. 167.
  45. A. Sloboda Jelena Ćetković (1984). str. 60—63.
  46. 46,0 46,1 46,2 A. Sloboda Jelena Ćetković (1984). str. 63—65.
  47. A. Tadić Majke heroja pričaju (1984). str. 76.
  48. Žene Srbije u NOB (1975). str. 172.
  49. Srbija u NOB - Beograd (1964). str. 226.
  50. Beograd u ratu i revoluciji (1984). str. 364.
  51. Narodni heroji Jugoslavije (1982). str. 162.
  52. Vojna enciklopedija (tom peti) (1973). str. 738.
  53. planplus.rs
  54. Popović: Spomenici NOB u Srbiji (1981). str. 17—18.
  55. Popović: Spomenici NOB u Srbiji (1981). str. 24.
  56. audioifotoarhiv.com
  57. pozorje.rs

Citirana bibliografija[uredi]

  • Tadić, Aleksandar (1985). Majke heroja pričaju. Vinkovci: Iskra. 

Literatura[uredi]

  • Mala enciklopedija Prosveta. „Prosveta”, Beograd 1959. godina.
  • Likovi revolucije. „Prosveta“ Beograd, 1962. godina.
  • Srbija u Narodnooslobodilačkoj borbi - Beograd. „Prosveta“, Beograd i „Nolit“, Beograd 1964. godina.
  • Žene Srbije u NOB. „Nolit“, Beograd. 1975. godina.
  • Dragan Marković Otpisani. „Prosveta“ Beograd 1977. godina.
  • Heroine Jugoslavije. „Spektar“, Zagreb 1980. godina.
  • Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941—1945. „Narodna knjiga” Beograd i „Partizanska knjiga” Ljubljana, 1980. godina.
  • Narodni heroji Jugoslavije. Ljubljana - Beograd - Titograd: Partizanska knjiga - Narodna knjiga - Pobjeda. 1982. 
  • Aleksandar Sloboda Jelena Ćetković. „Narodna armija”, Beograd 1984. godina.
  • Narodni heroji Jugoslavije. Ljubljana - Beograd - Titograd: Partizanska knjiga - Narodna knjiga - Pobjeda. 1982. 
  • Aleksandar Tadić Majke heroja pričaju. „Iskra“, Vinkovci 1985. godina.

Spoljašnje veze[uredi]