Jelisaveta Arpadović

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jelisaveta Arpad
Jelisaveta Ugarska
Lični podaci
Datum rođenjaizmeđu 1254. i 1256. godine
Mesto rođenjaKraljevstvo Ugarska
Datum smrtiposle 1313.
Mesto smrtiManfredonija, Napuljsko kraljevstvo
Grobmanastir San Pjetro
Porodica
SupružnikZaviš od Falkenštajna
Milutin Nemanjić
PotomstvoJanoš
Ana Neda
Carica (Zorica)
možda Konstantin Nemanjić
RoditeljiStefan V Ugarski
Elizabeta Kumanska
DinastijaArpadi
Nemanjići
kraljica Srbije
Period1290-tih godina
PrethodnikAna Terter
NaslednikSimonida Nemanjić

Jelisaveta Arpad (1254/1256 — posle 1313) bila je srpska kraljica, supruga Milutina Nemanjića.

Bila je ćerka ugarskog kralja Stefana V i Elizabete Kumanske. U mladosti je živela u manastiru Svete Margarite na Zečjem ostrvu kod Budima. Pre Milutina bila je udata za češkog plemića Zaviša od Falkenštajna kome je rodila jednog sina. Brak sa Milutinom postojao je u poslednjoj deceniji 13. veka. Jelisaveta je srpskom kralju rodila dve ćerke i možda jednog sina. Po odlasku iz Srbije, živela je kratko vreme u Ugarskoj, da bi se 1300. godine preselila u Manfredoniju. Zamonašila se po drugi put 1301. godine. Umrla je posle 1313. godine, kada se poslednji put kao živa pominje u istorijskim izvorima. Dokument iz 1326. godine pominje je kao pokojnu.

Porodica[uredi | uredi izvor]

Kraljevski pečat Stefana, oca Kataline Arpad.

Jelisaveta je bila ćerka ugarskog kralja Stefana V Arpada i njegove supruge Jelisavete Kumanske. Rođena je oko 1255. godine, kada se na ugarskom prestolu nalazio njen deda, Bela IV (1235-1270). Jelisavetin otac Stefan V je imao još petoro dece: Ladislav IV, ugarski kralj koji je 1272. godine nasledio oca i vladao do svoje smrti 1290. godine, Andrija, slavonski vojvoda, Marija, napuljska kraljica, kao supruga Karla II Anžujskog, Katalina, supruga Dragutina Nemanjića i Ana, prva supruga vizantijskog cara Andronika II.[1]

Rođenje i mladost[uredi | uredi izvor]

Iz pisma ostrogonskog nadbiskupa Lodomera od 8. maja 1288. godine papi Nikoli IV zna se da je Jelisaveta tada imala 32-34 godine, od kojih je 26 provela u manastiru.[2][3] Tako se približno može odrediti i godina njenog rođenja: 1254-1256. godina. Kao malo dete poslata je u dominikanski manastir Svete Margarite na Zečjem ostrvu kod Budima. Ovaj manastir osnovao je Jelisavetin deda, kralj Bela IV, za svoju ćerku Margaritu.[3][4] Stefan V je 1259. godine potvrdio privilegije manastiru koga je osnovao njegov otac. U potvrdi je pomenuta i Jelisaveta. Verovatno se već tada nalazila na ostrvu. [5][6]

O Jelisavetinom monaškom životu malo se zna. U dokumentu iz 1265. godine[3][4] i u žitiju njene tetke Margarite kratko se pominje da Jelisaveta živi u manastiru.[7] Margareta je umrla 1270/1. godine. Pred smrt je odredila Jelisavetu za igumaniju.[8] Manastir doživljava procvat u periodu Jelisavetinog igumanovanja, što je potvrđeno u brojnim izvorima. Ladislav je 1287. godine obdario manastir, te je on postao jedan od najbogatijih manastira u Ugarskoj krajem 13. veka. [9][10]

Brak sa Zavišem od Falkenštajna[uredi | uredi izvor]

Zaviš od Falkenštajna sa svojom prvom suprugom Kunigundom

Zaviš od Falkenštajna je bio najpre ljubavnik, a zatim i suprug Kunigunde, udovice češkog kralja Otakara II. Septembra 1285. godine, tri meseca nakon udaje za Zaviša, Kunigunda je umrla. Zaviš je zadržao svu vlast tokom mladosti Vaclava II.[11] [12]

Jelisaveta je imala veliki uticaj na svoga brata, ugarskog kralja Ladislava (1272-1290). O tome dovoljno svedoči činjenica da je na Jelisavetin zahtev Ladislav zatvorio svoju suprugu Jelisavetu od Sicilije u manastir, gde je ona boravila od septembra 1286. do avgusta 1287. godine. Ostrogonski nadbiskup Lodomer piše da je seme razdora između kralja i njegove žene posejala upravo Jelisaveta.[3] Zaviš je oko 1287/1288. godine stigao u Ugarsku, verovatno kako bi pregovarao o savezu. Jelisaveta je izvedena iz manastira i primorana da se uda za Zaviša 4. maja 1288. godine. Otmicu iz manastira izvršili su ljudi kralja Ladislava. Ladislav je tada izjavio: "Da imam petnaest ili više sestara izvukao bih ih iz manastira i ugovorio im legalne ili nelegalne brakove kako bih sebi obezbedio rođake koji su spremni da mi pomognu da radim ono što želim."[13] Ogorčeni ostrogonski nadbiskup obavestio je o kraljevom postupku papu Nikolu 8. maja 1288. godine. Nadbiskup je bio uveren da je Jelisaveta i sama želela da pobegne iz manastira. Stoga je kraljevu sestru optužio za incest, tvrdeći da su Zaviš i ona u "drugom stepenu srodstva".[3][14]

Jelisaveta je molila Lodomera da prizna brak, što je ovaj odbijao. Zbog toga se sa mužem sklonila u Češku, u dvorac Zaviša, gde je rodila sina. Za vreme Zaviševog odsustva u Češkoj, njegovi neprijatelji uzdigli su Vaclava za kralja i okrenuli ga protiv očuha. Zaviš je pozvao Vaclava na krštenje svog sina, ali je ovaj insistirao da Zaviš dođe u Prag i lično mu donese poziv. Kada je januara 1289. godine Zaviš stigao kod kralja, uhapšen je i primoran da vrati imovinu Kunigunde. Zaviš je to odbio, te je optužen za izdaju i pogubljen. Odsečena mu je glava 24. avgusta 1290. godine, pred očima njegove braće, ispred zidina dvorca Frauenberg.[15] Nije poznato šta je Jelisaveta radila nakon pogibije supruga. Verovatno se ponovo povukla u manastir.[16][17]

Brak sa Milutinom Nemanjićem[uredi | uredi izvor]

Milutin Nemanjić, freska iz Studenice.

Način na koji se Jelisaveta upoznala sa Milutinom daje vizantijski istoričar Georgije Pahimer: Po naređenju Ladislava, Jelisaveta je otputovala u Srbiju. Tamo je već živela njena sestra, kraljica Katalina, koja je bila udata za kralja Dragutina. Na Dragutinovom dvoru, Jelisavetu je upoznao raški kralj Dragutin. Po Pahimeru, Milutin je Jelisavetu zarobio protiv svoje volje.[2] Grčki hroničar nije uvrstio Jelisavetu među Milutinove supruge budući da je ovu vezu smatrao "sramotnom i preljubničkom".[16][18] Naime, problemi vezani za ovaj brak su sledeći:

  • Jelisaveta je prekršila monaški zavet.[19]
  • Jelisaveta je pripadala rimokatoličkoj crkvi, dok je Milutin bio pravoslavac.[19]
  • Jelisavetina sestra Katalina bila je udata za Milutinovog brata Dragutina.[19]
  • Prva Milutinova žena i dalje je bila živa.[19]

Milutinova majka Jelena obratila se papi zbog nelegitimnosti braka. Jelisaveta je poslata nazad u manastir na Zečjem ostrvu. Izveštaj dominikanca Gijoma Adama iz 1332. godine, kao i Anonimni opis Istočne Evrope iz 1310. godine povezuju raskidanje ove veze sa planiranim brakom Milutina i Simonide.

Datiranje braka u 1284. godinu[uredi | uredi izvor]

Hronologija Milutinovih brakova u srpskoj istoriografiji još uvek nije definitivno razrešena. U doskorašnjoj literaturi prihvaćena je sledeća hronologija: Milutin je najpre bio oženjen srpskom vlastelinkom Jelenom, čije je ime zabeleženo na fresci u Đurđevim Stupovima. Od nje se razveo ubrzo po dolasku na vlast, kako bi se oženio ćerkom tesalskog vladara Jovana, čije ime nije poznato. Nakon uspešnog ratovanja protiv vizantijskog cara Andronika II, Milutin je 1283. godine vratio Tesalku ocu i oženio se Jelisavetom, Katalininom sestrom, sa kojom je proveo oko godinu dana. Potom se od nje razveo kako bi se 1284. godine oženio bugarskom princezom, ćerkom Đorđa Tertera, Anom. Brak sa Anom trajao je do 1299. godine, kada se srpski kralj oženio Andronikovom ćerkom Simonidom.[20]

Ovaj redosled potiče od vizantijskog istoričara Nićifora Grigore: "Prvu ženu što je bila kći arhonta Vlahije [Milutin] je poslao rodbini posle nekog vremena... Uzeo je zatim svastiku svog rođenog brata kojoj je zbacio monašku rizu koju je bila prethodno obukla. Kako se srpska crkva tome braku mnogo suprotstavljala oterao je i nju posle nekog vremena. Kao treću suprugu uzeo je sestru bugarskog vladara Svetoslava. Ni sa jednom od te tri žene nije imao dece."[21]

Grigorinim vestima išla je u prilog činjenica da o Jelisaveti nema podataka u ugarskoj građi od 1283. do 1285. godine. Njen poslednji pomen je iz 28. novembra 1283. godine, kada je Ladislav potvrdio jednu njenu darovnicu. To bi značilo da je veza sa Jelisavetom morala trajati u periodu između decembra 1283. i juna 1284. godine, što je kratak vremenski period, budući da je poznato da je Jelisaveta rodila Milutinu ćerku Caricu.[22]

Milutinovi brakovi po staroj dataciji[uredi | uredi izvor]

Milutinova braća i sestre
Ime Živeo Titula Vladao/Udata za
Dragutin 1251—1316. kralj Srbijom (1276—1282) i Sremom sa Mačvom i Beogradom (1282—1316)
Stefan (?—?)
Brnča (?—?) župana Đorđa
Milutinovi brakovi i supruge
Ime Živela Trajanje braka Poreklo
Jelena (?—?) 1273/1276—1282. Ćerka nepoznatog srpskog vlastelina
? (?—?) (1282—1283) Ćerka Jovana I Anđela (1271—1296), vladara Tesalije
Jelisaveta (oko 1256—1313/1326) (1283—1284) Ćerka Ištvana V (1270—1272) i sestra Ladislava IV Arpada (Kumanca) (1272—1290), kraljeva Ugarske
Ana (?—?) (1284—1299) Ćerka Georgija I Tertera (1280—1292), bugarskog cara
Simonida (1292/1293—posle 1336) (1299—1321) Ćerka Andronika II Paleologa (1282—1328), vizantijskog cara
Milutinovi sinovi i ćerke
Ime Živeo Titula Vladao/Udavana
Stefan (oko 1276.—1331) kralj Srbijom (1322—1331)
Konstantin (1282/1283—oko 1323) kralj Srbijom (-de jure}-) (1321—1322)
Carica (Zorica) (1283/1284—?) dva puta
Ana (Neda) (posle 1284—posle 1346) carica za vidinskog kneza i bugarskog cara Mihajla III Šišmana (knez oko 1313—1323, car 1323—1330)

Datiranje braka u poslednju deceniju 13. veka[uredi | uredi izvor]

Ana Neda, jedna od ćerki Jelisavete Nemanjić.

Novu hronologiju Milutinovih brakova utvrdila je Elizabet Malami, a našoj istoriografiji ih je u skorije vreme predstavio Aleksandar Uzelac. Po ovom datiranju, brak Milutina i Jelisavete treba smestiti u godine nakon 1290, odnosno u period borbi srpskih kraljeva sa braničevskim gospodarima Drmanom i Kudelinom. U prilog ovakvoj hronologiji idu svedočanstva Anonimnog opisa i grčkog istoričara Georgija Pahimera. Anonim zapisuje da je Jelisaveta boravila u manastiru "gde je sahranjena devica Margareta, njegova [tj. Stefana V] sestra i tu je ostala trideset i dve godine. Posle je napustila manastir i udala se za nekog češkog plemića. Kada je on umro, udala se za kralja Raške i sa njom je kralj Raške dobio ćerku.[23] Dakle, on brak datuje u period posle braka sa Zavišem od Falkenštajna, koji je okončan 24. avgusta 1290. godine pogibijom češkog plemića. Isti izvor pominje da Milutin nije imao zakonite dece " već samo neko kopile od neke javne žene (comuni muliercula) i jednu ćerku od ćerke ugarskog kralja i sestre sicilijanske kraljice, koja je primila monaški zavet i ruho i trideset četiri godine bila zatvorena u manastiru".[24] Na osnovu pisama Milutinove ćerke Ane Nede, supruge bugarskog cara Mihaila Šišmana, sa napuljskim vladarima saznajemo da je i ona bila ćerka iz kraljevog braka sa Jelisavetom. Sama činjenica da je Milutin sa Jelisavetom imao dve ćerke obezvređuje tezu da je veza trajala manje od godinu dana, kakvom je prikazuje Nićifor Grigora.[20]

Stoga poverenje treba pokloniti hroničaru Georgiju Pahimeru koji daje sledeći redosled Milutinovih brakova: "Srbin (tj. Milutin) je zgrabio svastiku svog brata Stefana, odnosno i samog cara, kćerku kralja Ugarske, koja je po nuždi boravila u srpskim krajevima i koju je bludno upoznao u monaškoj odeći. Sve ovo se činilo dovoljnim da spreči stvar." Inače, Pahimer je bio vremenski bliži događajima o kojima piše od Grigore, što njegov iskaz čini verodostojnijim.[25] Nešto više o dužini braka Milutina i Jelisavete ne može se reći. Verovatno je raskinut usled Milutinovih pregovora o ženidbi sa Simonidom, koji su okončani aprila 1299. godine.[26]

Poslednje godine i smrt[uredi | uredi izvor]

Jelisaveta se 1290. godine poslednji put pominje u ugarskim dokumentima. Njen brat Ladislav ju je nazvao svojom voljenom sestrom. Od 1290. do 1300. godine ne postoje podaci o Jelisavetinom životu. Jelisaveta je 9. jula 1300. godine napustila Ugarsku i otišla u Manfredoniju (Napuljsko kraljevstvo) kod sestre Marije, supruge Karla II Napuljskog. [27] Sledeće godine se zamonašila u manastiru San Pjetro, koga je osnovao Karlo. [28] Narednih godina povremeno se pominje u napuljskim dokumentima. Prema zapisu od 2. marta 1303. godine, Jelisaveta je dobijala 30 unci zlata godišnje za izdržavanje. Dana 18. novembra 1306. godine otplatila je dug Karla, a pominje se i u dokumentima od 9. jula 1308. i 1313. godine. U dokumentu iz 1326. godine pominje se kao mrtva. To znači da je umrla između 1313. i 1326. godine.[29][30]

Mesto sahrane Jelisavete nije poznato. Prema izvorima, sahranjena je u manastiru San Pjetro. U tekstovima iz 16. veka stoji da je sahranjena na Zečjem ostrvu, pored oca.[29] Jelisaveta je proglašena blaženom.[31]

Potomstvo[uredi | uredi izvor]

Jelisaveta je imala potomstvo iz oba braka. Iz braka sa Zavišem od Falkenštajna imala je jedno dete:

Iz braka sa Milutinom imala je više dece:

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Bela III
 
 
 
 
 
 
 
8. Andrija II Arpadović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Agnesa od Antiohije
 
 
 
 
 
 
 
4. Bela IV
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Bertold IV, grof od Meranije
 
 
 
 
 
 
 
9. Gertruda Meranska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Agnes od Rohlica
 
 
 
 
 
 
 
2. Stefan V Ugarski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Manojlo Laskaris
 
 
 
 
 
 
 
10. Teodor I Laskaris
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Jovana Keraca
 
 
 
 
 
 
 
5. Marija Laskaris
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Aleksije III Anđeo
 
 
 
 
 
 
 
11. Ana Komnina Anđelina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Eufrosina Dukina Kamaterina
 
 
 
 
 
 
 
1. Jelisaveta Arpadović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
12. Suthoi, Khan of Cumania
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Šejhan ili Kotan?
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Jelisaveta Kumanka
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Živković 2022, str. 110–111.
  2. ^ a b Malamut 2000, str. 498
  3. ^ a b v g d Makkai 1960, str. 207
  4. ^ a b Malamut 2000, str. 493
  5. ^ Wertner 1892, str. 527.
  6. ^ Živković 2022, str. 111.
  7. ^ Sveta Margarita, spoljašnja veza
  8. ^ Csepregi, Lldik¢; Klaniczay, G bor; p'Terfi, Bence (5. 2. 2018). The Oldest Legend: Acts of the Canonization Process, and Miracles of Saint Margaret of Hungary. str. 193. ISBN 9789633862186. 
  9. ^ Wertner 1892, str. 530.
  10. ^ Živković 2022, str. 111–112.
  11. ^ Cronica Aule Regie, Capitulum XVI-XVIII.
  12. ^ Živković 2022, str. 114.
  13. ^ Klaniczay 2002, str. 278.
  14. ^ Živković 2022, str. 113–115.
  15. ^ a b Cronica Aule Regie, Capitulum XXV.
  16. ^ a b VIINJ, VI, 51
  17. ^ Živković 2022, str. 115.
  18. ^ Malamut 2000, str. 491
  19. ^ a b v g Malamut, 2000, pp. 497-498.
  20. ^ a b Uzelac 2014, str. 29–46
  21. ^ VIINJ, VI, 169
  22. ^ Uzelac 2012, str. 217
  23. ^ Uzelac 2012, str. 218
  24. ^ Živković, Petrović, Uzelac (2013), 126
  25. ^ Uzelac 2012, str. 217–218
  26. ^ Živković 2022, str. 116–119.
  27. ^ Wertner 1892, str. 529.
  28. ^ Vilmos 1906, str. 336.
  29. ^ a b Tamás, 2011, pp. 29—30.
  30. ^ Živković 2022, str. 119–120.
  31. ^ Živković 2022, str. 120.
  32. ^ Wertner 1892, str. 534.
  33. ^ Szabó 1886, str. 145.
  34. ^ Živković 2022, str. 120–121.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јелисавета_Арпадовић&oldid=27497981”