Jelisaveta I Petrovna

Jelisaveta I Petrovna
Portret carice Jelisavete Petrovne, 1760. godine
Lični podaci
Datum rođenja	(1709-12-29)29. decembar 1709.
Mesto rođenja	Kolomensko, Moskva, Rusko carstvo
Datum smrti	5. januar 1762.(1762-01-05) (52 god.)
Mesto smrti	Sankt Peterburg, Ruska Imperija
Porodica
Roditelji	Petar Veliki Katarina I Aleksejevna
Dinastija	Romanov
Imperatorka sveruska
Period	6. decembar 1741. — 5. januar 1762. (20 god.)
Prethodnik	Ivan VI Antonovič
Naslednik	Petar III Fjodorovič
Monogram Jelisavete I Petrovne

Jelisaveta I Petrovna (rus. Елизаве́та I Петро́вна; Kolmenskoje, 29. decembar 1709 — Sankt Peterburg, 5. januar 1762) bila je ruska imperatorka od 1741. do 1762. godine. Bila je kći Petra Velikog i Katarine I.

Posle smrti carice Ane Ivanovne, regentstvo je preuzela Ana Leopoldovna u ime svog jednogodišnjeg sina Ivana VI. Ekonomski problemi su doprineli da je Jelisaveta preuzela vlast mirnim pučem uz pomoć garde. Jelisaveta je bila omiljen vladar, jer je eliminisala strance na važnim položajima i pod njenom vladavinom nije vršena smrtna kazna. Pomogla je Lomonosovu da osnuje Univerzitet u Moskvi i Šuvalovu da osnuje Akademiju umetnosti u Sankt Peterburgu. Potrošila je ogromne sume novca na barokne projekte svog omiljenog arhitekte Bartolomea Rastrelija, posebno u Peterhofu i Carskom selu. Za vreme njene vladavine izgrađeni su Zimski dvorac i manastir Smoljni u Sankt Peterburgu. Pomagala je naučnike, umetnike, kao i svoje miljenike. Tokom Jelisavetine vladavine Rusija je uspešno ratovala u Sedmogodišnjem ratu, a istoričari tvrde da je njena smrt spasla Prusku od poraza. Njenom smrću okončala se izvorna grana dinastije Romanov. U tom trenutku, Ruska Imperija je imala površinu preko 16 miliona kvadratnih kilometara.

Mladost

Detinjstvo

Mlada Jelisaveta 1720-ih, na slici Ivana Nikitiča Nikitina.

Jelisaveta je rođena u Kolomensku, u blizini Moskve, dana 18. decembra 1709 (po julijanskom kalendaru), kao ćerka Petra Velikog, cara Rusije, i njegove druge žene, Katarine I. Katarina je bila sobarica u domaćinstvu Petra Velikog i mada nema dokumentarnih zapisa, smatra se da su se oni tajno venčali u katedrali Svete trojice u Sankt Peterburgu između 23. oktobra i 1. decembra 1707. Petar je cenio Katarinu i ponovo se oženio (ovaj put zvanično) u katedrali Svetog Isaka u Sankt Peterburg dana 9. februara 1712. Tog dana, dvoje dece koje su oni već imali (Ana i Jelisaveta) su postala legalna. Okolnosti Jelisavetinog rođenja kasnije će biti korištene od strane njenih političkih protivnika kako bi osporili njeno pravo na tron zbog vanbračnog rođenja.

Jelisaveta je kao dete bila miljenica svog oca, na koga je ličila i fizički i po temperamentu. Iako je obožavao svoju ćerku, Petar nije posvećivao ni vreme ni pažnju njenom obrazovanju; imajući sina i unuka iz prvog braka sa plemkinjom, nije očekivao da će ćerka koju je rodila njegova bivša sluškinja jednog dana moći da nasledi ruski presto, koji do tada nikada nije zauzela žena; kao takvoj, Katarini je bilo prepušteno da odgaja devojčice, što je zadatak koji je obavljala sa velikim poteškoćama zbog njene neobrazovanosti. Uprkos tome, Jelisaveta se i dalje smatrala bistrom devojkom, ako ne i briljantnom, i imala je francusku guvernantu koja je držala časove matematike, umetnosti, jezika i sporta. Zainteresovala se za arhitekturu, tečno govorila italijanski, nemački i francuski, i postala odlična igračica i jahačica. Kao i njen otac, bila je fizički aktivna i volela je jahanje, lov, sankanje, klizanje i baštovanstvo.

Od svojih najranijih godina, Jelisaveta je bila prepoznata kao živahna mlada žena i smatrana je vodećom lepoticom Ruskog carstva. Supruga britanskog ambasadora opisala je veliku vojvotkinju Jelisavetu kao „svetlosmeđe kose, velikih živahnih plavih očiju, finih zuba i lepih usta. Sklona je da bude gojazna, ali je veoma nežna i igra bolje od bilo koje osobe koju sam ikada videla. Govori nemački, francuski i italijanski, izuzetno je atraktivna i priča sa svima..."

Planovi za brak

Jelisaveta se verovatno tajno udala za Alekseja Razumovskog, zgodnog pevača rođenog u današnjoj Ukrajini

Pošto je veliki deo njegove slave počivao na njegovim efektivnim naporima da modernizuje Rusiju, car Petar je želeo da svoju decu udaje u kraljevske kuće Evrope, nešto što su njegovi neposredni prethodnici svesno izbegavali. Petrov sin Aleksej Petrovič, rođen u prvom braku sa ruskom plemkinjom, nije imao problema da obezbedi mladu iz drevne kuće Bransvik-Lineburg. Međutim, car je imao poteškoća u sklapanju sličnih brakova za ćerke rođene od njegove druge žene. Kada je Petar ponudio bilo koju od svojih ćerki za udaju za budućeg Luja XV, francuski Burboni su ga odbacili zbog post-fakto legitimizacije devojaka.

Godine 1724, Petar je verio svoje ćerke za dva mlada princa, koji su poticali iz male severnonemačke kneževine Holštajn-Gotorp i čija je porodica prolazila kroz period političkih i ekonomskih previranja. Ana Petrovna (16 godina) trebalo je da se uda za Karla Fridriha, vojvodu od Holštajn-Gotorpa, koji je tada živeo u izgnanstvu u Rusiji kao Petrov gost pošto nije uspeo da nasledi svog ujaka na mestu kralja Švedske i čije je nasledstvo bilo u to vreme pod danskom okupacijom. Uprkos svemu tome, princ je bio besprekornog porekla i bio je u dobroj vezi sa mnogim kraljevskim kućama; to je bio ugledan i politički koristan savez. Iste godine, Jelisaveta je bila verena da se uda za rođaka Karla Frederika, Karla Avgusta od Holštajn-Gotorpa, najstarijeg sina Kristijana Avgusta, princa od Ojtina. Venčanje Ane Petrovne održano je 1725. kako je planirano, iako je njen otac preminuo (8. februara [po julijskom 28. januara] 1725. godine) nekoliko nedelja pre svadbe. U Jelisavetinom slučaju, međutim, njen verenik je umro 31. maja 1727, pre nego što je njeno venčanje moglo da se proslavi. Ovo je za Jelisavetu predstavljalo dvostruki udarac, jer je njena majka (koja se popela na tron kao Katarina I) umrla samo dve nedelje ranije, 17. maja 1727.

Do kraja maja 1727, sedamnaestogodišnja Jelisaveta je izgubila verenika i oba roditelja. Štaviše, na presto se popeo njen polunećak Petar II. Njeni izgledi za brak su i dalje propadali tri godine kasnije, kada je njen nećak umro i na prestolu ga je nasledila Jelisavetina rođaka Ana, ćerka Ivana V. Bilo je malo izgubljene ljubavi između rođaka i nije bilo izgleda da će bilo koji ruski plemić ili bilo koji strani princ tražiti Jelisavetinu ruku. Ona nije mogla da se uda za običnog čoveka, jer bi je to koštalo kraljevskog statusa, imovinskih prava i prava na presto. Činjenica da je Jelisaveta bila lepotica nije poboljšala njene izglede za brak, već je umesto toga izazvala njenu ogorčenost. Kada je carica Ana zamolila kineskog ministra u Sankt Peterburgu da identifikuje najlepšu ženu na njenom dvoru, on je pokazao na Jelisavetu, na Anino nezadovoljstvo.

Jelisavetin odgovor na nedostatak izgleda za brak bio je da za ljubavnika uzme Aleksandra Šubina, zgodnog narednika u Semjonovskom spasilačkom puku. Kada je carica Ana saznala za ovo, proterala ga je u Sibir. Nakon što se utešila, Jelisaveta se okrenula zgodnim kočijašima i lakajima radi svog seksualnog zadovoljstva. Na kraju je našla dugogodišnjeg saputnika u Alekseju Razumovskom, dobrodušnom i zgodnom ukrajinskom seoskom kmetu sa dobrim bas glasom. Razumovskog je iz njegovog sela u Sankt Peterburg doveo plemić da peva za crkveni hor, ali je velika kneginja kupila talentovanog kmeta od plemića za svoj hor. Prostodušan čovek, Razumovski nikada nije pokazivao interesovanje za državne poslove tokom svih godina veze sa Jelisavetom, koja se protezala od dana njene nepoznatosti do vrhunca njene moći. Kako je par bio odan jedno drugom, postoji razlog da se veruje da su se možda čak i venčali na tajnoj ceremoniji. Godine 1742, car Svetog rimskog carstva postavio je Razumovskog za grofa Svetog rimskog carstva. Godine 1756, Jelisaveta ga je postavila za princa i feldmaršala.

Porodično stablo

16. Fyodor Nikitich Romanov

8. Mihail I Fjodorovič

17. Xenia Shestova

4. Aleksej I Mihajlovič

18. Lukian Stephanovitch Streschnev

9. Jevdokija Strešneva

19. Princess Anna Konstantinovna Volkonskaya

2. Petar Veliki

20. Poluekt Ivanovitch Naryshkin

10. Kiril Nariškin

5. Natalija Nariškina

22. Leonti Dmitrievitch Leontiev

11. Anna Leontievna Leontieva

23. Praskovia Ivanovna Raevsky

1. Jelisaveta I Petrovna

6. Samuel Skowroński

3. Katarina I Aleksejevna

7. Elisabeth Moritz

Literatura

• Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga. 
• Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura. 
• Antonov, Boris (2006). Russian Tsars. Saint Petersburg: Ivan Fiorodov Art Publishers. ISBN 978-5-93893-109-1. 
• Coughlan, Robert (1974). Jay Gold, ur. Elizabeth and Catherine: Empresses of All the Russias. London: Millington Ltd. ISBN 978-0-86000-002-0. 
• Otto, Hoetzsch (1966). The Evolution of Russia. trans. Rhys Evans. London: Thames and Hudson. 
• Rounding, Virginia (2006). Catherine the Great: Love, Sex and Power. London: Hutchinson. ISBN 978-0-09-179992-2. 
• Sebag Montefiore, Simon (2016). The Romanovs: 1613—1918. Knopf Doubleday Publishing Group. 
• Talbot Rice, Tamara (1970). Elizabeth, Empress of Russia. Praeger. 
• Ovaj članak uključuje tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Elizabeth Petrovna”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.). Cambridge University Press. 
• Billington, J. (2010). The Icon and Axe: An Interpretative History of Russian Culture. New York: Vintage.
• CRISP, OLGA; Billington, James H. (1970). „Review of THE ICON AND THE AXE, AN INTERPRETATIVE HISTORY OF RUSSIAN CULTURE”. History. 55 (185): 431. JSTOR 24407647. Pristupljeno 2021-02-27. 
• Blum, J. (1971). Lord and Peasant in Russia from the Ninth to the Nineteenth Century. Princeton, NJ: Princeton University Press.
• Crisp, Olga (1963). „Book Review: Lord and Peasant in Russia by J. Blum”. The Slavonic and East European Review. 41 (97): 559—561. JSTOR 4205488. 
• Anderson, M. S. (1962). „Book Review: Lord and Peasant in Russia by J. Blum”. The Economic History Review. 15 (1): 180—181. JSTOR 2593312. doi:10.2307/2593312. 
• Bogatyrev, S. (Ed.). (2004). Russia Takes Shape. Patterns of Integration from the Middle Ages to the Present. Helsinki: Finnish Academy of Science and Letters.
• Bogatyrev, Sergei; Swift, John (2007). „Review of Russia Takes Shape: Patterns of Integration from the Middle Ages to the Present”. The Slavonic and East European Review. 85 (1): 157—158. JSTOR 4214409. Pristupljeno 2021-02-27. 
• Weeks, Theodore R.; Bogatyrev, Sergei (2005). „Review of Russia Takes Shape: Patterns of Integration from the Middle Ages to the Present”. The Russian Review. 64 (4): 696—697. JSTOR 3664239. Pristupljeno 2021-02-27. 
• Bushkovitch, P. (2011). A Concise History of Russia (Illustrated edition). Cambridge, UK: Cambridge University Press.
• Bushkovitch, Paul.; Hosking, Geoffrey (2013). „Review of A Concise History of Russia, Bushkovitch, Paul.”. The Slavonic and East European Review. 91 (4): 896—898. JSTOR 10.5699/slaveasteurorev2.91.4.0896. doi:10.5699/slaveasteurorev2.91.4.0896. Pristupljeno 2021-02-27. 
• Martin, Janet; Bushkovitch, Paul (2012). „Review of A Concise History of Russia. Cambridge Concise Histories”. Russian Review. 71 (4): 682—683. JSTOR 23263942. Pristupljeno 2021-02-27. 
• Cherniavsky, M. (Ed.). (1970). The Structure of Russian History: Interpretive Essays. New York, NY: Random House.
• Christian, D. (1998). A History of Russia, Central Asia and Mongolia (2 vols.). Hoboken, NJ: Wiley-Blackwell.
• Allsen, Thomas T.; Christian, David (2000). „Review of A History of Russia, Central Asia and Mongolia. Vol. 1, Inner Eurasia from Prehistory to the Mongol Empire”. The Journal of Asian Studies. 59 (3): 723—725. JSTOR 2658966. doi:10.2307/2658966. Pristupljeno 2021-02-27. 
• Halperin, Charles J.; David, Christian (1999). „Review of A History of Russia, Central Asia and Mongolia, Volume 1, Inner Eurasia from Prehistory to the Mongol Empire”. The Russian Review. 58 (4): 694—695. JSTOR 2679249. Pristupljeno 2021-02-27. 
• Jackson, Peter; Christian, David (2001). „Review of Inner Eurasia from Prehistory to the Mongol Empire, Vol. 1 of a History of Russia, Central Asia and Mongolia”. Journal of World History. 12 (1): 198—201. JSTOR 20078885. S2CID 161736001. doi:10.1353/jwh.2001.0015. Pristupljeno 2021-02-27. 
• Christian, David; Haining, Thomas Nivison (1999). „Review of A History of Russia, Central Asia and Mongolia. Volume 1: Inner Eurasia, from Prehistory to the Mongol Empire”. The Slavonic and East European Review. 77 (3): 548—550. JSTOR 4212924. Pristupljeno 2021-02-27. 
• Connolly, R. (2020). The Russian Economy: A Very Short Introduction. Oxford: Oxford University Press.
• Figes, O. (2022). The Story of Russia. New York: Metropolitan Books.

Spoljašnje veze

• Romanovs. The fourth film. Anna Ioannovna; Elizabeth Petrovna na sajtu YouTube – Historical reconstruction "The Romanovs". StarMedia. Babich-Design (Russia, 2013)