Jetra

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Jetra
Anatomy Abdomen Tiesworks.jpg
Ljudska jetra prikazana u Human liver shown in abdomenu
Liver 01 animation1.gif
Lokacija ljudske jetre (u crvenom) u animaciji
Detalji
Latinski Jecur, iecur
Grčki Hepar (ἧπαρ)
root hepat- (ἡπατ-)
Prekurzor Praeenteron
Sistem Digestivni sistem
Hepatička arterija
Hepatička vena i hepatička portalna vena
Ganglia coeliaca i živac lutalac[1]
Pokazatelji
Grejova anatomija p.1188
MeSH A03.62
TA A05.8.01.001
FMA 7197
Anatomska terminologija
Obeležene ljudska jetra

Jetra je organ kod kičmenjaka (uključujući i ljude) i kod nekih drugih životinja.[2] Jetra ima važnu ulogu u metabolizmu u kome obavlja mnoštvo funkcija, uključujući detoksifikaciju, odlaganje glikogena i proizvodnju proteina krvi.[3] Jetra takođe proizvodi žuč, koja je važna prilikom varenja. Medicinski termini koji su u vezi sa jetrom, uglavnom počinju sa hepato- od grčke reči za jetru, hepar.[4][5]

Jetra je žlezda. Ona je pomoćna probavna žlezda koja proizvodi žuč, i alkalna jedinjenja koja pomažu u varenju putem emulzifikacije lipida. Žučna kesa, mala vreća koja se nalazi neposredno ispod jetre, sakuplja žuč koju jetra proizvodi.[6] Visoko specijalizovano tkivo jetre koje se uglavnom sastoji od hepatocita reguliše veliki broj različitih biohemijskih reakcija velikih razmera, uključujući sintezu i razlaganje malih i kompleksnih molekula, mnogi od kojih su neophodni za normalne vitalne funkcije.[7] Procene totalnog broja funkcija ovog organa variraju, mada udžbenici uglavnom navode da ih ima oko 500.[8]

Trenutno ne postoji način da se kompenzuje odsustvo funkcije jetre na dugotrajnoj bazi, mada se tehnike jetrene dijalize mogu koristiti tokom kraćih perioda. Razvoj veštačkih jetri je potencijalno dugotrajno rešenje koje će možda postati dostupno u budućnosti. Za sad,[9] transplantacija jetre je jedina opcija u slučajevime kompletnog zatajenja jetre.

Jetra čoveka[uredi]

Anatomija[uredi]

Gornja površina jetre.
Donja površina jetre.

Kod odraslih ljudi jetra je mekan, smeđocrveni organ klinastog oblika, najveći organ u trbušnoj šupljini, a nalazi se sa desne strane trbušne šupljine, neposredno ispod dijafragme. Jetra je teška obično 1200-1600 g,[10] a sastoji se od 2 režnja (lat. lobus), od kojih je desni oko 6 puta veći od levog.[11] Desni režanj je gornjom granicom u visini petog rebra, a donji rub je na desnoj strani ispod prsnog koša. Levi režanj ide koso i svojim vrhom dotiče levu stanu dijafragme.[12]

Gornja strana jetre (lat. facies diaphragmatica hepatis) jeste konveksna i naleže uz dijafragmu i prednji trbušni zid. Pokrivena je peritoneumom i pričvršćena za dijafragmu i prednji trbušni zid srpastom vezom (lat. ligamentum falciforme hepatis).

U svom donjem, slobodnom rubu ona sadrži oblu svezu jetre (lat. ligamentum teres hepatis), zaostatak pupčane vene (lat. vena umbilicalis). Njena dva lista se razdvajaju kod stražnjeg ruba jetre i nastavljaju gornji list venačne vene (lat. ligamentum coronarium hepatis).[13]

Donja strana (lat. facies visceralis hepatis) jeste konkavna i spušta se koso prema dolje i u desno i naleže najpre na jednjak i prednju stranu želuca, a zatim na gornji deo duodenuma, na desni ugao debelog creva, na desni bubreg i na desnu nadbubrežnu žlezdu. Na donjoj strani jetre nalaze se tri žleba, jedan poprečni i dva sagitalna, koji zajedno oblikuju slovo H. Poprečni žleb predstavlja hilus ili portu jetre (porta hepatis), kroz koji prolaze krvne žile, živci i žučni kanali. Levi sagitalni žleb je u vidu duboke pukotine, (lat. fissura sagittalis sinistra), koja u svom prednjem delu sadrži lig. teres hepatis, a u svom zadnjem delu lig. venosum. U prednji deo desnog žleba naleže žučni mehur, koja odgovara udubini (lat. fossa vesicae fallae).

Jetra se sastoji od dva nejednaka režnja, desnog (lat. lobus dexter) i levog (lat. lobus sinister), od kojih je prvi znatno veći.[14] Granicu između režnjeva jetre označavaju na njenoj gornjoj strani srpasta veza (lat. lig. falciforme hepatis), a na njenoj donjoj strani levi sagitalni žleb (lat. fisura sagittalis sinistra). Na donjoj strani jetre desnim sagitalnim žlebom izdvojeni su nepotpuno od desnog režnja dva manja, prednji, četvrtasti (lat. lobus quadratus) i stražnjki, repati (lat. lobus caudatus).[15][16]

Jetra je obavijena vezivnom ovojnicom, lat. capsula fibrosa hepatis, (naziva se i Glisonova ovojnica), koja se u području jetrenih vrata (lat. porta hepatis mesta gde u jetru ulaze jetrene arterije i vena porta) naziva lat. capsula fiborsa perivascularis. Kroz jetrena vrata na donjoj strani jetre, između desnog i levog režnja, ulaze grane jetrene arterije (lat. arteria hepatica propria) i portalne vene (lat. vena porte) u jetru zajedno sa tračcima ovojnice, zatim se te strukture granaju do nivoa temeljene gradivne jedinice jetre, jetrene režnjiće. Jetra, naime, poseduje dvostruki krvno-nervni sistem. Oko 80% krvi ulazi u jetru portalnim krvotokom kroz venu porte, a oko 20 % kroz arteriju hepatiku. Jetra je na taj nači bogato opskrbljena krvlju, optok iznosi oko 1,5 litar u minutu. Hepatičnom arterijom jetra dobija hranu i kiseonik, a portalnim krvotokom dospevaju u jetru hranjive materije i ostali sastojci koji su apsorbovani u probavnom sistemu (tanko crevo, debelo crevo), te se u jetri uglavnom i metabolizuju.

Histologija[uredi]

Jetreni režnjić.

Jetra je sastavljena od velikog broja temeljnih funkcionalnih jedinica koje se nazivaju jetreni režnjići (lobul). Jetreni režnjić je heksaedričnog oblika. U središtu lobula nalazi se centralna vena, oko koje se zrakasto šire gradice jetrenih ćelija hepatocit. Gradica se sastoji od dva niza heptocita između kojih se nalazi žučni kanalić. Jetreni režnjići su međusobno razdvojeni vezivnom pregradom koja sadrži venule nastale grananjem portalne vene i jetrene arteriole nastale grananjem jetrenih arterija, te žučne kanale i limfne žile. Venska krv iz portalnih venula u vezivnim pregradama teče jetrenim sinusoidama prema središtu jetrenog režnjića u centralnu venu. Jetrene sinusoide sadrže brojne otvore te materije iz venske krvi lako odlaze u prostor između ćelijskog zida sinusoida i jetrenih ćelija. Taj prostor se naziva Diseov prostor, iz kojega tečnost odlazi u limfne žile.

Centralne vene svakog režnjića ulivaju se u veće sabirene vene, sve do jetrenih vena (4-5 jetrenih vena) koje se ulivaju u donju šuplju venu (lat. vena cava inferior).

Druge vrste ćelija, Kupferove ćelije, raspoređene su uz zidove jetrenih sinusoida i pripadaju retikuloendotelnom sistemu. Odnos Kupferovih i parehimatoznih jetrenih ćelija u tkivu jetre je 3:17. Metaboličke funkcije vrše se u parenhimatoznim ćelijama, hepatocitima, dok su Kupferove ćelije deo retikuloendotelnog sistema i imaju sposobnost fagocitiranja.

U jetrenim ćelijama (heptocitima) stvara se žuč u žučnim kapilarama (kolangiole), koje se nalaze između između dvostrukih redova heptocita u jetrenom režnjiću, te izlazi iz lobula formirajući interlobularne kanaliće. Iz tih kanalića žuč odlazi u sve veće vodove sve do 5-6 cm dugog zajedničkog žučnog voda (lat. ductus hepaticus communis), koji nastaje spajanjem levog i desnog žučnog voda. Ti kanalići su omotani vezivnim tkivom. Zajednički jetreni vod sa izvodnim kanalom (lat. ductus cysticus) žučnog mehura stvara glavni žučovod (lat. ductus choledochus). Sistemom žučnih kanala izlučuju se žuč i u njoj rastvorene materije iz jetre u žučni mehur.

Funkcija jetre[uredi]

Najveća je žlezda u ljudskom organizmu, a služi za skladištenje hranjivih materija, te neutralisanje štetnih.

Jetra ima vrlo važnu ulogu u nizu metaboličkih, kako kataboličkih tako i anaboličkih procesa, pa se stoga naziva „centralnom laboratorijom“ organizma. U njoj se odvija veliki deo metabolizma ugljenih hidrata, lipida, proteina i drugih azotnih materija. U jetri se takođe vrši proces detoksikacije, konjugacije i esterifikacije. Metaboličke funkcije vrše se u parenhimatoznim ćelija, hepatocitima, dok su Kupferove ćelije deo retikuloendotelnog sistema i imaju sposobnost fagocitiranja. Danas je već poznato i koje subcelularne organele vrše pojedine od navedenih funkcija.

Mitohondrije sadrže enzime potrebne u metaboličkim reakcijama ugljenih hidrata, proteina i lipida. U njima se odvijaju procesi oksidativne fosforilacije i stvaranja energetskih bogatih jedinjenja (ATP). Ribozomi sadrže ribonukleinsku kiselinu (RNK) i tu se vrši proces sinteze proteina i proces konjugacije. U grubim i glatkim membranama endoplazmatskog retikuluma i ribozomima aktiviraju se aminokiseline za sintezu proteina, vrši se sinteza kolesterola, konjugacija bilirubina i detoksikacija lekova i drugih materija, dok se transport i sekrecija bilirubina pripisuje goldžijevom aparatu. Lizozomi sadrže razne enzime, npr. kisele hidrolaze, proteaze, a neki od njih sudeluju u metabolizmu žučnih boja, gvožđa i bakra.

Uloga cirkulatornog sistema jetre[uredi]

Cirkulatorni sistem jetre služi kao dodatni spremnik krvi, u kojem se uobičajeno nalazi oko 500 mL krvi, a dodatno može primiti do 1 litre krvi. U limfnim žilama jetre stvara se 50% ukupne limfe u telu, dok Kupferove ćelije uklanjaju bakterije koje se iz probavnog sitema apsorbiraju zajedno sa hranjivim materijama.

Uloga jetre u metabolizmu[uredi]

Jetra ima važnu ulogu u metabolizmu masti, ugljenih hidrata, te najvažnije proteina ljudskog tela. Uz to u jetri se stvara deo faktora zgrušavanja krvi, čuva se gvožđe, različiti vitamini, te ona učestvuje u detoksifikaciji materije.

Uloga jetre u metabolizmu ugljenih hidrata[uredi]

U jetri se odvijaju važni procesi u metabolizmu ugljenih hidrata, kao što su:

Uloga jetre u metabolizmu masti[uredi]

U jetri se stvara većina lipoproteina, ugljeni hidrati i proteini se pretvaraju u masti, sintetiše se velika količina holesterola, iskorištavaju se masti za dobijanje jedinjenja (acetil koenzim A) koji se dalje u ostalim ćelijama tela koriste za dobijanje energije u ciklusu limunske kiseline.

Jetra ima važnu ulogu u metabolizmu lipida. U tom se organu vrši sinteza masnih kiselina, fosfolipida, holesterola i lipoproteina. U jetri se vrši esterifikacija holesterola i stvaranja žučnih kiselina, kao i metabolička razgradnja masnih kiselina, te stvaranja ketonskih tela. U praksi se u dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta najviše određuje koncentracija holesterola. On se najvećim delom sintetiše u jetri iz aktivnog acetata (acetil koenzim A), a jetra je i organ preko kojeg se holesterol izlučuje u žuč. U jetri se vrši esterifikacija holesterola sa masnim kiselinama uz pomoć enzima acil-holesterol-acil-transferaza (ACAT), dok u krvi enzim lecitin-holesterol-acil-transferaza (LCAT), pri čemu se masna kiselina prenosi s lecitina i veže na C3 atom holesterola. Određivanje koncentracije ukupnog holesterola u serumu korisno je za razlikovanja opstruktivnog i hepatocelularnog ikterusa. U opstruktivnom ikterusu koncentracija holesterola u serumu raste do visokih vrednosti, te postoji određena povezanost i s povišenjem koncentracije bilirubina i aktivosti alkalne fosfotaze. Nasuprot tome, kod hepatocelularnog ikterusa holesterol je normalan ili tek slabo povišen. Međutim, kod opstruktivnog ikterusa uzrokovanog malignom bolesti, obično izostaje porast serumskog holesterola. Uopšteno se kod malignih bolesti često nalazi niska koncentracija holesterola. Teška oštećenja jetre (npr: ciroza jetre ili toksični hepatitis) smanjuju sintetsku i esterifikacijsku funkciju jetre, pa se u tim stanjima mogu naći niske koncentracije holesterola, čak ispod 2,6 mmol/L. Takav je nalaz uvek znak vrlo teškog ostećenja s jako oslabljenom funkcionalnom sposobnošću jetre.

Uloga jetre u metabolizmu proteina[uredi]

Najvažniji deo metaboličkih funkcija jetre, odnosi se na metabolizam proteina. U jetri se odvijaju reakcije u koji se stvara karbamid (iz amonijaka), stvaraju se brojne belančevine plazme, odvijaju se reakcije u kojima iz jednih aminokiselina stvaraju druge.

Funkcija jetre u konjugaciji i detoksikaciji[uredi]

Razne toksične i organizmu strane materije konjuguju se u jetri sa glukuronskom ili sumpornom kiselinom ili glicinom i time se prevode u netoksična i bolje rastvorna jedinjenja, koja se zatim izlučuju iz tela. Tako se indol apsorbovan iz creva oksiduje u jetri u indoksil i konjuguje sa glukuronatom ili sulfatom i kao takav izlučuje urinom kao indikan. Tako se i salicilna kiselina, mentol, kamfor, fenol i druge materije i lekovi vežu u glukuronide ili sulfate. Na taj način jetra vrši detoksikaciju, iako možda taj izraz nije sasvim dobar, jer mnoga jedinjenja koja se stvaraju u organizmu i nisu toksična, kao npr. bilirubin i neki hormoni, takođe se konjugiraju i izlučuju kao glukuronidi ili sulfati. Osim sa glukuronatom ili sulfatom jetra vrši konjugaciju i sa glicinom pa se tako salicilna, nikotinska ili benzojeva kiselina mogu vezati sa glicinom u salicilurnu, nikotinurnu i hipurnu kiselinu.

Da bi se ispitala funkcija jetre u konjugaciji i detoksikaciji, predloženo je više metoda, a svi se temelje na tome da se pacijent optereti nekom materijom koja se u jetri konjuguje, a potom se ispituje koliko se glukuronida ili sulfata posle toga nalazi u krvi ili izlučenih u urinu. Od svih tih testova najviše se koristio test sinteze hipurne kiseline nastale konjugacijom benzoata sa glicinom. Taj se test u prošlosti dosta koristio pri ispitivanju funkcije jetre, a danas se, kao i drugi testovi opterećenja manje koristi, jer se za dijagnostiku jetrenih bolesti više koriste enzimatski testovi.

Test sinteze hipurne kiseline

Benzojeva kiselina se u jetri konjuguje sa glicinom u hipurnu kiselinu, koja se izlučuje urinom. U zdravoj jetri ova sinteza se brzo odvija, pa se već nakon nekoliko sati najvećim delom izlučuje hipurna kiselina. Ona se može iz urina istaložiti u obliku igličastih kristala i meriti gravimetrijski ili titracijom sa natrijumovom bazom.

Promene aktivnosti enzima u bolestima hepatobilijarnog trakta[uredi]

Određivanje aktivnosti raznih enzima u krvnom serumu ima vrlo veliku dijagnostičku vrednost kod bolesti jetre i žučnih vodova. U poslednjih 30 godina, razvojem kliničke enzimologije, znatno su se povećale mogućnosti ispitivanja hepatobilijarnog trakta i poboljšala diferencijalna dijagnostika tih bolesti. Dok su se pri laboratorijskim testovima mogli uglavnom registrovati samo funkcionalni poremećaji, a koji se katkad javljaju dosta kasno, tek nakon lezije tkiva, enzimski testovi većinom ukazuju na anatomske promene, dakle već na samu leziju. Na propusnost i integritet jetrenih ćelija ukazuju aktivnosti nekih enzima koji pri procesima koji uzrokuju promene propusnosti ćelijskih membrana ili nekrozu ćelija prelaze iz oštećenih ćelija u krvotok, pa se time povećavaju aktivnosti tih enzima u serumu ili plazmi. Na osnovi enzimske slike može se zato upoznati priroda i intenzitet patološkog procesa. Enzimi hepatobilijarnog trakta mogu se svrstati u 3 grupe:

  • 1. Enzimi koji se sintetišu u jetri i luče u krvotok, stvaraju se u ćelijama jetrenog parenhima i izlučuju u krv, u kojoj obavljaju svoju fiziološku funkciju. U ovu grupu ubrajaju se: koagulacijski faktori i holinesteraza. Smanjena aktivnost kolinesteraze obično se nalazi kod hroničnih bolesnika jetre kad jetra postane funkcionalno insuficijentna.
  • 2. Indikatorski enzimi su enzimi koji prilikom oštećenja ćelija izlaze u krv, te upozoravaju da postoji lezija zbog koje je omogućen prelazak sadržaja oštećenih ćelija u krv. Tu spada relativno mnogo enzima: AST, ALT, LDH, SDH, GLDH, ICDH, GGT, aldolaza, alkalne fosfataze itd. Bitni su za enzimsku sliku jetre. Prisustvo dela ovih enzima najviše raste u akutnom hepatitisu.
  • 3. Enzimi lokalizovani u epitelu žučnih vodova – ima dosta GGT, LAP i alkalne fosfataze. Prilikom opstrukcije žučnih puteva, usled lezije epitela enzimi prelaze u serum, gde onda dolazi do povećane aktivnosti.

U bolestima hepatobilijarnog trakta, zavisno od toga o kojoj bolesti se radi, dolazi do promena aktivnosti mnogih enzima, kao: aminotransferaza, aldolaze, laktat-dehidrogenaze, sorbit-dehidrogenaze, glutamat-dehidrogenaze, ceruloplazmina, leucin-aminopeptidaze, y glutamiltreansferaze, alkalne fosfataze, 5-nukleotidaze, izocitrat-dehidrogenaze, malat-dehidrogenaze, glukoza-6-fosfat-dehidrogenaze (ulazi u proces glikolize, a nastao glukogenolizom neposredno iz glukoze), ornitin-karbamiltransferaza, guanaze itd.

Kliničko značenje

U infektivnom hepatitisu znatno je povećana aktivnost indikatorskih enzima u serumu. Ti enzimi, zbog promene propusnosti ćelijske membrane i oštećenja tkiva uzrokovanih upalnim procesom, prelaze u većim količinima iz ćelija u krvnu cirkulaciju, što izaziva porast njihove aktivnosti u krvnom serumu. Najviše raste aktivnost serumskih aminotransferaza, AST-a do 50, a ALT-a i do 100 puta više od granice referentnih vrednosti. Pri tome je karakteristično da je aktivnost ALT-a veća od aktivnosti AST-a, tj. nalazi se inverzija koeficijenta AST/ALT, tzv. DeRitisovog koeficijenta, pa je ovaj u infektivnom hepatitisu manji od 1, i u proseku iznosi oko 0,63. Aktivnost ostalih indikatorskih enzima u serumu takođe je povišena, ali ne toliko kao aminotransferaza. Aktivnost aldolaze i glutamat-dehidrogenaze mogu da porastu 10-15 puta iznad granice referentnih vrednosti, a laktat-dehidrogenaze i γ-glutamiltransferaze nešto manje. Aktivnost sorbit-dehidrogenaze, enzima karakterističnog za jetru, može u serumu porasti i do 70 puta iznad normale. Za prognozu i ocenu težine bolesti značajan je upravo intenzitet porasta aktivnosti SDH i GLDH.

U teškim slučajevima bolesti aktivnosti tih enzima u serumu vrlo su velike, GLDH je veća od 20 U/L, a SDH od 50 U/L. Kako lezija ćelija prethodi slabljenju funkcije jetre, to i porast aktivnosti enzima, posebno aminotransferaza, počinje pre nego što se pojave patološki ispadi „klasičnih“ testova, npr. porast koncentracije bilirubina u serumu, promena odnosa proteinskih frakcija koje se očituju u elferogramu i flokulacionim testovima i dr. Tako aktivnost aminotransferaza u serumu počinje da raste i do 3 nedelje pre ostalih labaratorijskih pokazatelja, što je važno za ranu dijagnozu akutnog hepatitisa. Aktivnosti enzima koji se nalaze u epitelu žučnih puteva ili se izlučuju putem žuči, kao alkoholne fosfataze ili LAP-a u akutnom hepatitisu, malo se povisuju, 2-3 puta, a ponekad se, iako ređe, nalaze i normalne aktivnosti, npr. alkalne fosfataze. Aktivnost GGT, budući da se nalazi uglavnom u epitelu žučnih puteva, ali je nešto ima i u jetrenom parenhimu, poraste nešto više, ali retko preko 200 U/L. Inače se uopšteno porast aktivnosti GGT u serumu smatra jednim od najosetljivijih znakova oštećenja jetre.

Aktivnost holinesteraze ne pokazuje neke značajnije promene, tek ukoliko se funkcionalna sposobnost jetre smanji, snižava se aktivnost holinesteraze.

Aktivnosti enzima u serumu obično su normalne ili granične pri perzistentnom hroničnom hepatitisu. Nešto mogu biti povišene u serumu aktivnosti GGT i ornitin-karbamiltransferaze. Nasuprot tome, u agresivnom hroničnom hepatitisu aktivnosti indikatorskih enzima u serumu rastu slično kao u cirozi jetre. DeRitisov koeficijent AST/ALT obično je iznad 1. Aktivnost GGT je visoka, a naročito u hepatitisu uzrokovanom alkoholom porast aktivnosti GLDH i veći porast aktivnosti AST-a od ALT-a ukazuju na nekrotične krize. U nekrotskim krizama aktivnosti aminotransferaza, GGT, GLDH, SDH mogu biti vrlo visoke. U hroničnom hepatisu nalazi se oslabljena funkcija jetre, a to uzrokuje često sniženu aktivnost holinesteraze.

U cirozi jetre povisuju se aktivnosti aminotransferaza do oko 5 puta, i obično AST-a više od ALT-a, a ostalih indikatorskih enzima, kao aldolaza, LDH, SDH, nešto manje. Aktivnost alkalne fosfataze takođe se umereno povišava. Međutim, za cirozu je karakterističan jači porast aktivnosti GGT i GLDH. Aktivnost GGT je posebno visoka, i od 1000 U/L, nekad i više, u cirozi alkoholičara. Taj porast GGT u cirozi alkoholičara posledica je toksičnog efekta alkohola na mikrozome i indukcije tog enzima alkoholom. Međutim, u cirozi aktivnosti enzima mogu biti i slabije povišene, nekad čak i normalne, a to zavisi od faze u kojoj se bolest nalazi. U terminalnoj fazi, kada je funkcionalno aktivno tkivo već redukovano nemaju se više odakle enzimi izlučivati u cirkulaciju, pa se njihove aktivnosti u serumu snižavaju. Ali što više funkcija jetre slabi, sve se više snižava aktivnost serumske holinesteraze, i to je karakterističan nalaz u cirozi jetre.

Enzimski testovi vrlo su korisni za razlikovanje hepatocelularnog i opstruktivnog ikterusa. U opstruktivnoj žutici obično su aktivnosti aminotranferaza i ostalih indikatorskih enzima umereno povišene u serumu, uz jači porast aktivnosti alkoholne fosfataze 7a, GGT, LAP i ceruloplazmina. Za razliku od hepatocelularne, u opstruktivnoj žutici obično je DeRitisov koeficijent normalan, tj. aktivnost AST-a je veća od aktivnosti ALT-a. Za diferencijalnu dijagnozu je od važnosti i odnos aminotransferaza i alkalne fosfataze. Dok je ALT/AP u akutnom hepatitisu veći od 25, pa čak i od 50, u opstruktivnoj žutici taj je odnos obično oko 1 ili nešto veći ili manji. Enzimska slika ponekad omogućuje da se opstruktivni ikterus izazvan konkrementima razlikuje od onog izazvanog malignim procesom, jer je u ovom poslednjem slučaju obično snižena aktivnost holinesteraze i jače povišena aktivnost alkalne fosfataze. Ako su već prisutne metastaze, često se nalazi i jači porast aktivnosti aldolaze i LDH.

U hepatocelularnom ikterusu s holestazom slika je mešana, pa nalazimo aktivnost enzima u serumu koja ukazuje i na oštećenja jetre i na kolostazu, tj. uz visoke aktivnosti aminotransferaza i ostalih indikatorskih enzima i relativno visoke aktivnosti alkalne fosfataze, GGT i LAP. Korisne podatke u diferencijalnoj dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta daje određivanje više enzima i njihovi međusobni odnosi.

Poremećaji[uredi]

Normalne vrednosti pojednih enzima jetre i najčešći uzorci njihovog poremećaja:

  • ALT normalna: muški: 12-48 U/L, ženski: 10-36 U/L. Povišene vrednosti ukazuju na akutno oštećenje jetre, najčešće izazvano terapijom antibioticima, unosom gaziranih pića, sokova. Uzroci povišene vrednosti su:
    • 1. Virusni hepatitis
    • 2. Toksični hepatitis
    • 3. Šok jetre
    • 4. Infektivna mononukleoza
    • 5. Alkoholni hepatitis
    • 6. Polimiozitis.
  • AST normalna: muški 11-38 U/L, ženski: 8-30 U/L. Povišene vrednosti ukazuju na značajno oštećenje jetre ili neka druga oboljenja kao što su:
  • GGT normalna: muškarci 11-55 U/L; žene 9-35 U/L. Povišene vrednosti se najčešće javljaju kod alkoholičara i znak su oštećenja jetre.
  • Bilirubin ukupni normalan: 5,1-17.0 μmol/L. Povišene vrednosti se javljaju kod oštećenja jetre i opstrukcije žučnih puteva. Pored toga znak je:
    • 1. Insuficijencije jetre
    • 2. Ekstrahepatična opstrukcija
    • 3. Hemolize
    • 4. Kod novorođenčeta usled raznih uzroka kao fiziološka hiperbilirubinemije
    • 5. Gilbertov sindrom.
  • Albumini normalna 40,6-51,4 g/L. Uzrok povišenih vrednosti dehidracija. Uzroci sniženih vrednosti: akutna upala i insuficijencija jetre sa smanjenom sintezom albumina.
  • Referentne vrednosti za alkalnu fosfatazu zavise od doba i razlikuju se kod određenih populacija (muški: 60-142 U/L; ženski doba <50 g. 54-119 U/L; ženski doba >50 g. 64-153 U/L), a uzroci povišenih vrednosti:
    • 1. Intrahepatalna holestaza
    • 2. Ekstrahepatična holestaza
    • 3. Osteoblatična bolest
    • 4. Tumor koji stvara alkalnu fosfatazu
    • 5. Trudnoća.
    • redak uzrok sniženih vrednosti je hipofosfatemija

Metabolizam bilirubina[uredi]

Glavni članak: Bilirubin

Bilirubin nastaje nizom reakcija iz hemoglobina. Hemoglobin se oslobađa prilikom raspadanja eritrocita u ćelijama retikuloendotelnog sistema, prvenstveno u slezini, koštanoj srži i jetri. Cepanjem metenskog mosta između prvog i drugog pirolnog prstena otvara se porfirinski prsten i nastaje jedinjenje biliverdin-gvožđe-globin, koje se naziva još koleglobin ili verdohemoglobin. Reakciju katalizuje enzim hemoksigenaza uz kiseonik i NADPH2. Tada se otcepljuje gvožđe i globin, a sam biliverdin se redukuje u bilirubin delovanjem enzima biliverdin reduktaze. Sve te reakcije odvijaju se u retikuloendotelnom sistemu (RES). Iz ćelija RES-a bilirubin dospeva u krvotok, te se u krvi veže na albumin i kao takav (pre se nazivao indirektni bilirubin) posebnim aktivnim transportnim sistemom ulazi u jetrene sinusoide i iz njih u ćelije jetrenog parenhima (hepatocite). Tu se odvaja albumin, a bilirubin se konjuguje u endoplazmatičnom retikulumu. Time nerastvorni bilirubin prelazi u rastvorni oblik. Ovaj konjugovani bilirubin pre se nazivao direktni bilirubin. Pri spomenutim procesima važan je aktivan transport bilirubina od sinusoida kroz jetrenu ćeliju do žučnih kanalića, u čemu igraju ulogu neke subcelularne strukture, lizosomi i Golđijev aparat. Sa žuči bilirubin dospeva u tanko crevo, gde se oslobodi iz glukuronida delovanjem glukuronidaze i pod uticajem delovanja anaerobne crevne flore redukuje se u urobilinogen. Urobilinogen se delom izlučuje preko debelog creva u stolicu, a drugi deo urobilinogena vraća se enterohepatalnom cirkulacijom, portalnim krvotokom u jetru. Iz jetre se ponovo izlučuje u tanko crevo, a delom preko hemoroidalnog venskog spleta (lat. plexusa hemorrhoidalesa) u sastavni krvotok, te dospeva u bubrege i izlučuje se kao mokraćni urobilinogen u količini od 0,85 do 6,76 µmol (0,5-4 mg) dnevno.

Bolesnik sa žuticom

U hemolitičkoj žutici hemoglobin se razgrađuje u većoj količini u RES-u zbog hemolize eritrocita. Zbog toga se povećava koncentracija bilirubina vezanog za proteine u krvotoku. Ako stvaranje bilirubina u RES-u poraste trostruko od normalnog, jetra, iako zdrava i funkcionalno sposobna, ne može više svu tu količinu bilirubina da primi i dalje metabolizuje, pa dolazi do žutice. Jetra pojačano metabolizuje bilirubin i izlučuje ga konjugovanog s glukuronatom u žuč i preko njega u crevo. Zbog toga raste i fekalni sterkobilinogen, što izaziva tamnu boju stolice. U žuči se takođe povećava koncentracija bilirubina i to izaziva predispoziciju za stvaranje žučnih kamenaca. Sterkobilinogen se u većoj količini vraća enterohepatičnom cirkulacijom u jetru. Jetra opet ne može svu tu količinu da primi i ponovo je izlučuje, pa više žučne boje dospijeva krvotokom u bubrege te se više urobilinogena izlučuje urinom.

Normalne vrednosti bilirubina u krvi su za:

  • ukupni bilirubin: 3-20 µmol/L
  • konjugovani bilirubin: < 4,3 µmol/L
Ovčija jetra

Žutica[uredi]

Glavni članak: Žutica

Žutica (lat. icterus) je povišenje koncentracije bilirubina u krvnom serumu (hiperbilirubinemija) koja ima za posledicu pojavu žute boje kože, sluznica i beonjača.[17][18] Prema uzroku hiperbilirubinemije razlikujemo razne tipove žutice, a diferenciranje žutice jedno je od osnovnih problema u diferencijalnoj dijagnostici bolesti hepatobilijarnog trakta. Razlikuju se četiri tipa žutice:

  • 1. hemolitička žutica, uzrokovana povećanim raspadom eritrocita i razgradnjom hemoglobina,
  • 2. opstruktivna žutica, uzrokovana zastojem u bilijarnom traktu,
  • 3. hepatocelularna ili parenhimatozna žutica, uzrokovana poremećajem ekskretorne funkcije jetrenih ćelija
  • 4. funkcionalna žutica.

Jetra životinja[uredi]

Jetra je organ koji se nalazi kod svih kičmenjaka i obično je najveći visceralni organ. Oblik organa varira između vrsta i ponajviše je određen oblikom i rasporedom ostalih susednih organa. Ipak kod većine životinja podeljena je u levi i desni režanj. Izuzetak su zmije, gde je jetra duguljastog oblika poput cigare zbog oblika same životinje. Unutarnje strukture jetre su kod svih kičmenjaka vrlo slične.

Organ koji se katkada naziva jetra nalazimo kod probavnih sistema kopljača (lat. Amphioxus) razdela hordata (lat. Chordata), iako je kod ovih vrsta funkcija organa žlezda koja izlučuje enzime, dok metaboličke nema.

Reference[uredi]

  1. Fiziologija na MCG 6/6ch2/s6ch2_30
  2. Abdel-Misih, Sherif R. Z.; Bloomston, Mark (2010). „Liver Anatomy”. Surgical Clinics of North America. 90 (4): 643—53. PMC 4038911Слободан приступ. PMID 20637938. doi:10.1016/j.suc.2010.04.017. 
  3. „Anatomy and physiology of the liver – Canadian Cancer Society”. Cancer.ca. Приступљено 2015-06-26. 
  4. Susan Standring, ур. (2009) [1858]. Gray's anatomy: The Anatomical Basis of Clinical Practice, Expert Consult. illustrated by Richard E. M. Moore (40 изд.). Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-06684-9. 
  5. „Etymology online hepatic”. Приступљено 12. 12. 2013. 
  6. Tortora, Gerard J.; Derrickson, Bryan H. (2008). Principles of Anatomy and Physiology (12th изд.). John Wiley & Sons. стр. 945. ISBN 978-0-470-08471-7. 
  7. Maton, Anthea; Jean Hopkins; Charles William McLaughlin; Susan Johnson; Maryanna Quon Warner; David LaHart; Jill D. Wright (1993). Human Biology and Health. Englewood Cliffs, New Jersey, USA: Prentice Hall. ISBN 0-13-981176-1. OCLC 32308337. 
  8. Zakim, David; Boyer, Thomas D. (2002). Hepatology: A Textbook of Liver Disease (4th изд.). ISBN 9780721690513. 
  9. Liver Anatomy at eMedicine
  10. Cotran, Ramzi S.; Kumar, Vinay; Fausto, Nelson; Nelso Fausto; Robbins, Stanley L.; Abbas, Abul K. (2005). Robbins and Cotran pathologic basis of disease (7th izd.). St. Louis, MO: Elsevier Saunders. str. 878. ISBN 0-7216-0187-1. 
  11. „Enlarged liver”. Mayo Clinic. Pristupljeno 2017-03-29. 
  12. Dorland's illustrated medical dictionary (32nd izd.). Philadelphia: Elsevier/Saunders. 2012. str. 285. ISBN 978-1-4557-0985-4. 
  13. Kuntz, Erwin; Kuntz, Hans-Dieter (2009). „Liver resection”. Hepatology: Textbook and Atlas (3rd izd.). Springer. str. 900—3. ISBN 978-3-540-76839-5. 
  14. „Anatomy of the Liver”. Liver.co.uk. Pristupljeno 2015-06-26. 
  15. Renz, John F.; Kinkhabwala, Milan (2014). „Surgical Anatomy of the Liver”. Ur.: Busuttil, Ronald W.; Klintmalm, Göran B. Transplantation of the Liver. Elsevier. str. 23—39. ISBN 978-1-4557-5383-3. 
  16. „Cantlie's line | Radiology Reference Article”. Radiopaedia.org. Pristupljeno 2015-06-26. 
  17. „Definition of Icterus”. 
  18. Guyton, Arthur, and John Hall, John. Textbook of Medical Physiology, Saunders, September. 2005. ISBN 978-0-7216-0240-0..

Literatura[uredi]

  • Snežana Živančević-Simonović Aleksandar Đukić. Opšta patološka fiziologija. Kragujevac: Univerzitet u Kragujevcu medicinski fakultet. ISBN 978-86-82477-65-5. 
  • Trpinac, D: Histologija, Kuća štampe, Beograd, 2001.
  • Šerban, M, Nada: Pokretne i nepokretne ćelije - uvod u histologiju, Savremena administracija, Beograd, 1995.
  • Šerban, M, Nada:Ćelija-strukture i oblici, ZUNS, Beograd, 2001.

Spoljašnje veze[uredi]