Ритска сова

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Јеј)

Ritska sova
Ritska sova u Kuvajtu
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Aves
Red: Strigiformes
Porodica: Strigidae
Rod: Asio
Vrsta:
A. flammeus
Binomno ime
Asio flammeus
(Pontoppidan, 1763)
Podvrste

deset, vidi tekst

Sinonimi
  • Asio accipitrinus (Pallas, 1771)
  • Strix accipitrina Pallas, 1771
  • Strix flammea Pontoppidan, 1763
  • Strix flammeus (Pontoppidan, 1763)[2]

Ritska sova ili sova močvarica[a] (lat. Asio flammeus) vrsta je ptice koja pripada redu sova (Strigiformes) i porodici pravih sova (Strigidae). Spada u sove srednje veličine i prosečna težina ženke iznosi 378 grama, dok je mužjak u proseku težak 315 grama. Leđno perje je krem i braon boje, dok je trbuh beličast do boje rđe, sa gustim vertikalnim prugama na grudima koje postaju sve ređe kako se ide ka bokovima. Lice je veliko i okruglo, sa žutim očima i malim ušnim pramenovima.

Ova vrsta voli otvorena ritska i močvarna staništa. Gnezdi se i provodi dan na tlu, obično u trsci i u gustoj travi. Ritska sova je cirkumpolarna vrsta i živi na svim kontinentima osim Antarktika i Australije, tako da je široko rasprostranjena. Uprkos tome, zbog nedostatka povoljnih staništa (velikih, neometanih travnatih površina) nije toliko česta, i u nekim državama je, između ostalih i u Srbiji veoma retka, te je i zakonom zaštićena vrsta.[3]

Hrani se mahom glodarima i sitnim pticama. Ne lovi samo noću, nego je za razliku od drugih sova aktivna i preko dana. Na meniju joj je najčešće nalaze glodari iz roda Microtus, zečevi, rovčice, krtice, hrčkovi, a od ptica, koje ređe konzumira u odnosu na glodare, obična čigra (Sterna hirundo), karipski galeb (Leucophaeus atricilla), šljukarice (Charadriiformes) i ptice pevačice (Passeriformes).

Oglašava se dozivanjem koje liči na trubljenje, koje traje oko tri sekunde i može se opisati kao „vuu-huu-huu-huu-huu”. Uglavnom ga ispušta mužjak dok leti oko ženke prilikom udvaranja, a može se čuti i sa zemlje ili odmarališta. Kada je reč o razmnožavanju, formiranje parova počinje sredinom februara i traje do sredine juna, nakon čega dolazi do parenja i ženka potom polaže jaja iz kojih se izležu ptići nakon mesec dana. Mladunce hrani ženka, dok mužjak donosi hranu i štiti gnezdo od predatora. Nakon mesec dana, mladunci stiču sposobnost letenja i polako postaju nezavisni od roditelja, izlazeći iz gnezda rano i asinhrono, s obzirom da se ritska sova gnezdi na tlu, pa je ovaj evolucioni razvitak omogućio bolju zaštitu od predatora koji mogu pronaći gnezdo i ugroziti jaja i mladunce.

Opis[uredi | uredi izvor]

Ritska sova je sova srednje veličine i, kao i kod ostalih vrsta sova, i kod ove je ženka veća od mužjaka, i to za oko 20% u masi — prosečna težina ženke iznosi 378 grama, dok je mužjak u proseku težak 315 grama. Sa druge strane, slično kao kod jastrebače, ostale dimenzije ritske sove ne pokazuju polni dimorfizam, pa tako dužina krila kod oba pola prosečno iznosi 296 milimetara.[4]

Perje na leđima odrasle jedinke išarano je braon i krem bojom, podsećajući tako na osušen travnjak. Prednji deo tela je beličast do boje rđe, sa gustim vertikalnim prugama na grudima koje postaju sve ređe kako se ide ka bokovima. Dorzalno perje ženki je obično tamnije zbog većeg prisustva braon boje, a ventralno ima nešto jače pruge, mada, s obzirom na preklapanja, pol jedinke se ne može pouzdano utvriditi na osnovu obojenosti.[5] Polovi se znatno lakše razlikuju tokom sezone gnežđenja na osnovu boje, veličine i ponašanja.[6][7]

Glava ritske sove je velika i okrugla sa veoma malim ušnim pramenovima koji se izdižu od centra čela, nekako odmah iznad očiju i generalno nisu lako uočljivi. Lice je takođe veliko i okruglo, a facijalni disk braonkasto-beo. Oči ritske sove su žute sa crnim perjem okolo, dok je kljun takođe crne boje. Ima duga i široka krila sa deset primarnih i dvanaest sekundarnih pera i srednje dugačak rep sa takođe dvanaest pera.[8]

Mladunci po svom izgledu podsećaju na odrasle jedinke, sem što su im gornji delovi tela mračniji i nedostaju im šare na glavi koje imaju odrasli, a dužica je više braonkasta nego žuta.[5]

Slične vrste[uredi | uredi izvor]

Morfološki je slična maloj ušari, ali je generalno veća od nje. Takođe, let male ušare odnosno utine je direktniji sa krilima u gotovo horizontalnoj liniji, a utina je i tamnije obojena na leđima i ima jače pruge i šare na prednjoj strani tela.[9]

  • Ritska sova sa podignutim ušnim pramenovima, Maharaštra, Indija
    Ritska sova sa podignutim ušnim pramenovima, Maharaštra, Indija
  • Glava ritske sove
    Glava ritske sove
  • Guste, vertikalne pruge na grudima ritske sove
    Guste, vertikalne pruge na grudima ritske sove
  • Braon i krem perje na potiljku i leđima
    Braon i krem perje na potiljku i leđima

Sistematika[uredi | uredi izvor]

Podvrste[uredi | uredi izvor]

Do danas je prepoznato i zvanično priznato deset podvrsta ritske sove,[10] od kojih dve žive na području Severne Amerike, jedna se gnezdi i jedna je samo posetilac južne Floride.[11][12] Ipak, taksonomiji i nomenklaturi je potrebna revizija, pošto neke podvrste možda predstavljaju zasebne vrste. Na primer, antilska ritska sova i galapagoska ritska sova su naročito drugačije od ostalih podvrsta ritske sove.[13]

U odnosu na nominalnu A. f. flammeus, ostale podvrste se od nje razlikuju po veličini, proporcijama i perju. Većina njih je tamnije boje, posebno sa manje bledih šara na leđima i širim tamnijim šarama na letnom perju. Ostrvske populacije su u proseku manje i sa relativno težim kljunom i nogama,[14] a populacije koje su sklone češćim migracijama mogu imati veći odnos između dužine krila i repa.[5]

A. f. flammeus (Pontoppidan, 1763)

Gnezdi se širom Severne Amerike, Evrope, severne Afrike i severne Azije. U poređenju sa A. f. domingensis ima duža krila (>300 milimetara), tarzus je kraći (<50 milimetara), kljun je relativno manji, gornji deo leđa je uglavnom mrkožut sa tamnim braon prugama, a gornji deo repa je žut do mrkožut. Gornji delovi tela su manje krem boje, već su više svetle mrkožute do beličaste boje, sa prugama koje se protežu gotovo do kraja donjeg dela tela, sve do nogu i kolenog zgloba, a prsti su gusto pokriveni perjem.[13]

A. f. domingensis (Statius Müller, 1776)

Nastanjuje ostrva Hispaniolu i Kubu, gde je poznato da se gnezdi tek od 1981. godine,[15] a neredovno zaluta i do južne Floride.[13] Od nominalne podvrste se razlikuje po tome što ima kraća krila (<300 milimetara), duže tarzuse (>46 milimetara), kljun joj je veći, a ima i tamnobraon šare na bočnim stranama glave, odmah nakon facijalnog diska, što nije uočeno kod podvrste A. f. flammeus. Gornji delovi leđa su uglavnom tamni sa žutosmeđim obodom, gornji delovi repa su tamnobraon, što je čini generalno tamnom sovom. Gornji delovi tela su boje kože sa proređenim prugama ispod grudi, perje oko kolenih zglobova nije prošarano, a na prstima nema perja.[13]

A. f. portoricensis (Ridgway, 1882)

Nastanjuje Portoriko. Iako prvobitno opisana i danas priznata kao zasebna podvrsta,[16][17] zbog velikih sličnosti prethodnoj podvrsti, neki naučnici predlažu spajanje ove dve podvrste u jednu, ondosno korišćenje imena domingensis za sve ritske sove koje nastanjuju Antile.[13][15]

A. f. galapagoensis (Gould, 1837)

U poređenju sa nominalnom podvrstom, ova podvrsta nastanjuje Galapagoska ostrva, noge su gusto prošarane braon prugama, gornji delovi tela imaju distinktne poprečne šare i generalno je tamnije obojena podvrsta.[17]

A. f. bogotensis (Chapman, 1915)

Živi na području severozapadne Južne Amerike, od Kolumbije do severozapadnog Perua. Slična nominalnoj podvrsti, ali oker šare na gornjim delovima tela su manje prisutne, čineći je tamnoobojenom podvrstom. Tarzusi i prsti su gusto pokriveni perjem, manja je od nominalne, ali je kljun nešto teži i u potpunosti crn.[8]

A. f. pallidicaudus (Friedmann, Friedmann 1949)

Naseljava raštrkana mala područja u severnoj Južnoj Americi, od Venecuele do Gvajane.[18]

A. f. suinda (Vieillot, 1817)

Gnezdi se u centralnim i južnim delovima Južne Amerike, od južnog Perua i južnog Brazila južno do Ognjene zemlje.[8]

A. f. sanfordi (Bangs, 1919)

Stanovnik Foklandskih ostrva.[8]

A. f. sandwichensis (Bloxham, 1826)

Nastanjuje Havajska ostrva.[8]

A. f. ponapensis (Mayr, 1933)

Živi na ostrvima zapadnog Pacifika — Karolinskim i Marijanskim ostrvima.[8]

Neki autori priznaju i podvrstu A. f. cubensis (Garrido, 2007) koja živi na području Kube.[19]

  • Asio flammeus galapagoensis
    Asio flammeus galapagoensis
  • Asio flammeus galapagoensis
    Asio flammeus galapagoensis
  • Asio flammeus sandwichensis
    Asio flammeus sandwichensis
  • Asio flammeus suinda
    Asio flammeus suinda
  • Asio flammeus suinda
    Asio flammeus suinda

Rasprostranjenost[uredi | uredi izvor]

Asio flammeus flammeus

Vrsta ima stanište na svim kontinentima osim Antarktika i Australije, tako da spada među vrste ptica najšireg areala rasprostranjenja. Nastanjuje Evropu, Aziju, Severnu i Južnu Ameriku, Karibe, Havaje i Galapagos. Ritska sova se u Srbiji može sresti samo u ritskim područjima Vojvodine, te se vodi kao retka gnezdarica,[20] sa promenljivom populacijom procenjenom na 20—30 parova,[21] pa se stoga nalazi na listi strogo zaštićenih vrsta ptica u Srbiji.[22] Može se smatrati da je delom selica, jer je povremeno prisutna, odnosno migratorna vrsta kako u Evopi, tako u Belizeu, Bermudskim ostrvima, Bruneju, Butanu, Grenlandu, Devičanskim ostrvima, Zelenortskim ostrvima, Jemenu, Kamerunu, Keniji, Liberiji, Maleziji, Nigeru, Singapuru, Siriji, Tajlandu, Trinidadu i Tobagu, Ugandi, Filipinima, Hongkongu, Čadu i Šri Lanci.[1] Zimi se seli iz severnih delova ka jugu šireći područje svoje rasprostranjenosti. Poznato je da se ritska sova naseljava u oblastima visoke populacije glodara. Takođe se dešava da „nomadski“ luta u potrazi za boljim zalihama hrane u toku godine, kada je populacija glodara mala.

Amerike[uredi | uredi izvor]

Areal gnežđenja[uredi | uredi izvor]

Ritska sova nastanjuje otvorena staništa, isključujući šume i neka pustinjska područja. U Severnoj Americi živi od severne Aljaske, severnog Jukona, severnog Makenzija, centralnog Kivejtna, južne Bafinove zemlje, severnog Kvebeka, severnog Labradora i Njufaundlenda južno do istočnih Aleutskih ostrva, južne Aljaske, centralne Kalifornije, severne Nevade, Jute, severoistočnog Kolorada, Kanzasa, Montane, južnog Ilinoisa, severne Indijane, severnog Ohaja, Pensilvanije, Nju Džerzija i severne Virdžinije. Kada je reč o Velikim Antilima, može se naći na Kubi, Hispanioli i Portoriku.[23][24] U pojedinim oblastima je nejednako i nepravilno rasprostranjena. Može biti nomadska vrsta i pojaviti se u pogodnim otvorenim oblastima gde je plena u izobilju.[8]

U kopnenom delu Južne Amerike žive dve podvrste, jedna u Kolumbiji, Ekvadoru, Peruu i Venecueli, a druga u Argentini, Boliviji, Brazilu, Čileu, Paragvaju i Urugvaju.[25][26]

Areal zimovanja[uredi | uredi izvor]

U pojedinim oblastima areal zimovanja je istovetan arealu gnežđenja, a to je uglavnom slučaj sa obalskim i ostrvskim populacijama. Što se tiče ostalih populacija, njihov areal zimovanja proteže se od južne Kanade južno do južne Donje Kalifornije (povremeno do Koronadskih ostrva i ostrva Tiburon), Oahake, Pueble, Verakruza, obala Meksičkog zaliva i južne Floride.[23] U Meksiku je neuobičajena do rekta, a uglavnom se sreće u severozapadnom Meksiku, južno povremeno do severnog Verakruza i Pueble, do nadmorskih visina od 3.000 m.[27][28] Može da zaluta do ostrva arhipelaga Reviljahihedo, Gvatemale, Bahama, Malih Antila, Bermude i Grenlanda.[14][25][29] Uočena je na ostrvu San Klemente u južnoj Kaliforniji.[30] S obzirom na njenu sklonost lutanju prilikom potrage za hranom, može se javiti skoro bilo kuda gde je stanište pogodno i gde postoji plen.[8]

Svet[uredi | uredi izvor]

Ostrvske populacije ritske sove pronađene su na Havajskim ostvrima (glavna ostrva zapadno od Kauaja), Karolinskim ostrvima, na ostrvu Ponpej, Azorskim ostrvima, Borneu, Britanskim ostrvima, Foklandskim ostrvima, Galapagosu, Kurilskim ostrvima, Islandu, Filipinskim ostrvima, ostrvima Rjukju i na Ognjenoj zemlji.[14]

Kada je reč o Evroaziji, ritska sova se gnezdi na prostorima od Skandinavije, severne Rusije i severnog Sibira južno do južne Evrope, Avganistana, Zabajkalja, severne Mongolije, severne Mandžurije, oblasti Anadir, Sahalina i Kamčatke.[14]

Zimu provodi na Havajskim ostrvima, retko do zapadnih ostrva poput atola Kure i Midvej, istočno do Spruda francuske fregate, severozapadne Afrike, Mediterana, severoistočne Afrike, Male Azije, Cejlona, Malezije, južne Kine, i Japana.[14]

Srednja Evropa[uredi | uredi izvor]

Redovna je ali malobrojna gnezdarica Panonske nizije, u Hrvatskoj i Sloveniji postoji malobrojna i nestalna populacija. U Srbiji se gnezdi isključivo na području Vojvodine, i to pre svega na slatinskim pašnjacima i utrinama Banata, uz velike fluktuacije u brojnosti. Neredovno je zabeležena na gnežđenju i u Bačkoj. Broj se zvanično procenjuje na 20-30,[31] odnosno, zbog navedene fluktuacije na 0-45 gnezdećih parova.[32] Povremeno se, tokom zime, viđa i u Malom ritu u južnom Banatu,[traži se izvor] a posmatrana je u letnjem periodu i na Pešteru, za sada bez potvrde o gnežđenju.[32]

U prošlosti je u Srbiji smatrana retkom lutalicom i zimovalicom, te retkom povremenom gnezdaricom polja i ritova širom zemlje. Međutim, u savremenom periodu se u reproduktivnom periodu retko sreće van Vojvodine. U zimskom periodu u Srbiju dolaze ptice severnijih područja, te se neretko zapažaju primerci u spavajućim jatima utina u naseljima.[33]

Zimovanje evropske populacije[uredi | uredi izvor]

Ptice koje se gnezde u Srbiji zimi odlaze na zimovalište u južnije predele, ali putanje sredenjeevropskih populacija nisu dovoljno istražene. Ritske sove su delimično i stanarice, odnosno samo lutaju i to uglavnom mlade ptice. Zimi u ove krajeve dolaze severne ptice (iz Skandinavije, Ukrajine, Rusije, itd.), prve stižu u septembru, a maksimum brojnosti dostižu do kraja zime (u Sloveniji je, na primer, zabeleženo preko 1.000 ritkih sova na zimovanju). Ptice viđene u martu i aprilu već su uglavnom deo domaće populacije.

Migracija[uredi | uredi izvor]

Ritska sova je delimična selica, iako se ranije smatralo da je visoko migratorna u severnom delu svog arela rasprostranjenja, s obzirom da nomadizam u potrazi za hranom, migracije i osipanje mladunaca mogu da budu konfuzni i dovedu do pogrešnih zaključaka. Iako je na srednjim geografskim širinama prisutna tokom cele godine, podaci iz istraživanja pokazuju sezonske migracije u pravcu sever—jug, kao i kretanja u pravcu zapad—jugozapad.[34]

U Evropi, jedinke koje se gnezde na geografskim širinama većim od 50° SGŠ obično migriraju, dok su ritske sove koje žive južnije stanarice,[29] a zabeležene su i međuostrvske migracije.[14][35]

Migratorne rute nisu najbolje poznate, ali se zna da često presecaju vodene površine, tako da su jedinke ritske sove zabeležene na brodovima udaljenim i do 1.100 km od obale,[36][37][38] a i sama činjenica da su ove sove rasprostranjene na brojnim okeanskim ostrvima ilustruje njihovu sposobnost migracije nad ogromnim okeanskim prostorima.[8]

Migracije u Severnoj Americi započinju početkom ili sredinom novembra. Na Aljasci je zabeleženo da počinju da se sele od 8. (ostvro Sent Pol) do 27. novembra (Baranovljevo ostrvo), u Severnoj Dakoti između 2. (Kin) i 17. novembra (Džejmstaun), dok Ontario napuštaju od 5. (Port Dover) do 28. novembra (Otava). Vreme povratka, sa druge strane, može više da varira, s obzirom na to da se neke jedinke mogu duže zadržati ukoliko je hrane u oblastima zimovanja u izobilju, pa tako jedinke mogu da se vrate na teritorije gnežđenja od kraja marta pa do sredine maja. Na Aljasku se vraćaju u periodu 10. april (planina Denali) — 7. maj (Fort Jukon), u Manitobu stižu od 31. marta (Trizbenk) do 30. aprila (jezero Šol), a u Kvebeku se mogu očekivati između 10. aprila (Kamuraska) i 3. maja (Gudbaut).[8][39]

U Evropi se jesenje migracije odvijaju tokom oktobra i novembra, mada se pojedine jedinke mogu seliti još krajem avgusta. Pored toga, veliki broj jedinki se, tokom navala mladih ptica i nomada koji lutaju u potrazi za hranom, mogu videti u periodu decembar—februar.[40]

Stanište[uredi | uredi izvor]

Naseljava velike arktičke i srednje geografske širine i obale ostrva u Severnoj Americi. Gotovo uvek je povezana sa otvorenim prostorima na kojima žive mali sisari poput voluharica i leminga, tipično velikih prostora prerija i priobalnih pašnjaka, sušnih polja, stepa sa žbunjem, i tundre. Takođe živi i na poljoprivrenim područjima, a gnezdo se obično nalazi na suvim mestima sa dovoljno vegetacije koja bi prikrila ženku koja leži na jajima.[8]

U Velikim ravnicama preferira da se gnezdi u okviru velikih površina pašnjaka sa visokom (30—60 cm),[41][42] gustom i neopasanom travom. Sa druge strane, u Ilinoisu uglavnom živi na pašnjacima sa travom kraćom od 50 cm,[43] dok se u arktičkim ravnicama gnezdi na brežuljcima prekrivenim vegetacijom tundre.[44] U Manitobi preferira donje delove breza ili vrba,[45] a u priobalnom Masačusetsu dine obrasle travnatom vegetacijom.[7]

Ostrvske populacije — one na Kubi i Hispanioli — žive u poljima za ispašu, poljima pirinča i plantažama šećerne trske, ali i na drugom poljoprivrednom zemljištu.[24][46]

Može da se gnezdi i na malim grebenima ili nasipima i humkama, ukoliko su prisutni. U Evropi se gnezdi u tresetištima, močvarama, glibovima, novozasađenim šumama i u mladim zimzelenim šumama.[29][14][25]

Kada je reč o staništu tokom zime, ono je uglavnom slično onom tokom sezone gnežđenja, ali, pored toga, ritska sova može koristiti i velike otvorene površine u okviru šumskih polja, polja strnjike, sveže i slane močvare, polja obrasla korovom, šljunkovite jame, kamenolome i šipražja.[34] U Misuriju preferira travnjake sa niskom travom, manjom od 30 cm.[47] Tokom zime se povremeno odmara na drveću,[48] a zimsko stanište može često da postane stanište za gnežđenje ukoliko je prisustvo hrane veliko.[34] U priobalnim delovima Masačusetsa lovi u i na obalama slanih močvara, gde trava ustupa mesto niskom grmlju, kao i u blizini otvorenih pašnjaka i polja sa niskom šumovitom vegetacijom.[8]

Ishrana[uredi | uredi izvor]

Vreme i način lova[uredi | uredi izvor]

Ritska sova u sumraku sa čivavskom voluharicom

Ritske sove uglavnom love noću, ali ova sova isto tako zna biti i dnevna grabljivica. Lov po danu se podudara sa periodom visoke aktivnosti voluharica, njenog plena.[6][49][50][51] Ipak, tokom zime je u suštini krepuskularna sova, odnosno lovi gotovo uvek u sumrak.[34]

Ova vrsta ima tu sposobnost da leti nisko iznad zemlje, od 0,3 do 3 metra, na otvorenom polju ili livadi pre nego što se obruši na svoj plen, slično kao poljska eja.[34][6] Pored toga, često lebdi na oko 30 m iznad zemlje i skenira područje u potrazi za plenom, a ukoliko je vreme vetrovito, lebdi „oslanjajući” se na vetar, povremeno se spuštajući ili podižući kako bi postigla optimalnu visinu i poziciju. Ponekad plen traži i sa bandera ili brežuljaka na kojima odmara, mada retko lovi direktno sa odmarališta.[52]

Nekoliko sova može zajedno loviti na istom polju. Ishrana se sastoji uglavnom od glodara, naročito voluharica, ali će se takođe hraniti i drugim manjim sisarima i većim insektima. Nekad, ali ređe se hrani i manjim pticama. Male sisare guta cele ili im otkine glavu, koju proguta, a potom ostatak tela pojede, a dešava se i da, nakon što proguta glavu, izvadi iznutrice, vadeći region oko dušnika i jednjaka, koje baci, a ostatak tela pojede. Sa druge strane, kad konzumira male ptice, njima otkida krila i odbacuje ih, a potom guta celo telo, ne odbacujući iznutrice kao što to čini kod sisara.[53]

Adaptacije[uredi | uredi izvor]

Ritska sova se prilikom potrage za hranom oslanja na sluh, vid, perje i let. Ušni otvori su vertikalno asimetrični,[54][55] ali su im veličina i oblik jednaki ili skoro jednaki,[25] s tim da je levi ušni otvor više postavljen u odnosu na desni,[56] mada je zabeležena i obrnuta situacija.[25] Uočena je i blaga asimetrija skvamozalnog dela slepoočne kosti ove sove.[54] Plen detektuje mahom koristeći čulo sluha,[57] sa najvećom osetljivošću na oko 6 kHz.[25] Asimetrični ušni otvori omogućavaju joj da lokalizuje zvuk (plena) u horizontalnim i vertikalnim ravnima simultano i sa podjednakom preciznošću.[58]

Laboratorijski eksperimenti pokazuju da je ritska sova uspešnija pri povećanoj svetlosti, što ukazuje na to da se delom oslanja i na vid prilikom lociranja plena.[59] Očigledno dobro vidi tokom dana, ali nema crvene kapljice niti druge histološke karakteristike koje su prisutne u fotoreceptorskim ćelijama mrežnjače diuarlnih ptica.[60] Nije poznato da koristi olfaktorna čula prilikom lova, ali oblast u mozgu povezana sa olfaktornim nervom je dobro razvijena i uporediva sa ptičjim vrstama koje pokazuju olfaktornu sposobnost razlikovanja i uočavanja plena.[56][61] Opterećenje krila je relativno malo i kreće se između 0,33 i 0,43 g/cm².[34][25] Upravo ovo malo opterećenje omogućava ritskoj sovi spor i tih let, okretnost u vazduhu, smanjuje buku koju izaziva aerodinamičan let i samim tim joj omogućava da bolje čuje dok leti, a smanjuje i mogućnost da je potencijalni plen uoči, odnosno čuje i pobegne.[58]

Plen[uredi | uredi izvor]

Ishrana se malo razlikuje širom areala rasprostranjenja, a male su razlike u plenu kojim se hrane jedinke različitih polova i uzrasta. Ritska sova se u Severnoj Americi primarno hrani malim sisarima, naročito glodarima iz roda Microtus.[34][62][63][64][65][66] Pored ovih, hrani se i rovčicama iz rodova Sorex i Blarina, krticama (Scapanus), zečevima (Lepus, Sylvilagus) i džepnim goferima (Thomomys). Na meniju ritske sove mogu se naći i glodari iz porodica hrčkova (Peromyscus, Arvicolinae, Micromys, Lemmini), miševa i pacova (Rattus, Mus musculus), skočimiševa, Heteromyidae (Perognathinae, Dipodomys).[8] Ne toliko često jede i velikog smeđeg slepog miša (Eptesicus fuscus),[65] smeđeg pacova (Rattus norvegicus),[67] veliku lasicu (Mustela erminea)[68] i bizamskog pacova (Ondatra zibethicus).[69]

Hrani se velikim brojem različitih ptica, ali znatno ređe nego gorepomenutim sisarima. Ptice su češća hrana onim jedinkama koje naseljavaju priobalna područja,[67][65][66][70][71] gde mogu da čine i većinski deo ishrane,[72] pa tako na Havajima preferira avijalni plen, gde je čak i pretnja nekim endemičnim ugroženim vrstama,[73] a na Galapagoskim ostrvima se gotovo isključivo hrani burnjacima i nesitima.[74][75][76][77] Najčešće su to ptice poput obične čigre (Sterna hirundo), karipskog galeba (Leucophaeus atricilla), šljukarica (Charadriiformes) i ptica pevačica (Passeriformes).[65] Pored ovih, hrani se i jedinkama iz porodice pravih burnjaka (Hydrobatidae), barskih koka (Rallidae), sprutaka i vivaka (Charadriidae), sprudnika i šljuka (Scolopacidae).[8] Zabeleženo je i da se hranila vilsonovom burnicom (Oceanites oceanicus), ličevom australijskom burnicom (Oceanodroma leucorhoa),[78] belom čigrom (Gygis alba)[79] i mangrovom barskom kokom (Rallus longirostris).[67]

Unos i izbacivanje hrane[uredi | uredi izvor]

Čuvanje i skladištenje hrane je uobičajeno za ovu sovu. Može se uočiti tokom svih godišnjih doba i svih uzrasta, a mlađe odrasle sove često dnevno hvataju i do pet plena koji potom odnose u gnezdo. Skladištenje hrane obezbeđuje zalihe za periode kada je vreme loše i uslovi nepovoljni za lov, a ritska sova uglavnom skladišti hranu tokom sezone povećane aktivnosti plena, kako bi bila sigurna da će imati hranu čak i kada plen postane manje prisutan. Takođe, čuvanje hrane se odvija i kada sova živi na područjima gde plena nema u izobilju, kada se trudi da tokom svakog dana uhvati što više životinja i opremi se za dane kada neće uhvatiti nijednu.[80][81]

U zavisnosti od oblasti u kojoj živi i prisustva plena, ritska sova konzumira između 40 i 110 grama hrane dnevno. U Americi je zabeleženo da sove jedu dnevno 40—55 grama, unoseći tako nešto više od 230 kcal po danu, a od toga 10% izgube prilikom izbacivanja peleta,[82] dok je u Evropi za sove u zatočeništvu zabeležen prosek od 105 grama hrane po danu, odnosno oko 28% ukupne mase sove.[83] Ipak, u divljini je ovaj broj manji i sličan je kao i u Americi — 50 i 40 grama hrane po danu za odraslu i mladu jedinku, respektivno.[50] Na primeru ishrane voluharicama, ritska sova pojede dnevno jednu do dve voluharice, i to juvenilnih, koje su za oko jednu četvrtinu lakše od odraslih jedinki i u proseku teže 30 grama.[84]

Ova sova izbacuje približno jednu gvalicu po obroku, a količina gvalica je direktno proporcionalna obimnosti obroka, odnosno težini plena koji pojede.[85] Ritska sova ima brži metabolizam u odnosu na ostale sove, tako da gvalice izbacuje obično nakon 8,5 časova od hranjenja,[86] dok jedinke u zatočeništvu to čine 10,2 časa nakon ishrane, što je rezultat obimnijeg hranjenja.[85] Pelet ritske sove je izdužen, dugačak u proseku 49,5 milimetara, a širok oko 22,3 milimetara. Koštani sadržaj peleta je obično smešten blizu površine i čini oko 50% mase gvalice, koja je obično teška oko 44 grama, što je razlikuje od drugih sova, čija je gvalica manja i koje izbacuju manje od jedne gvalice po obroku.[87][88]

  • Ritska sova u letu sa svojim plenom, čivavskom voluharicom
    Ritska sova u letu sa svojim plenom, čivavskom voluharicom
  • Ritska sova, nakon hvatanja čivavske voluharice, gleda oprezno kako bi utvrdila da je nijedna druga grabljivica nije videla sa plenom
    Ritska sova, nakon hvatanja čivavske voluharice, gleda oprezno kako bi utvrdila da je nijedna druga grabljivica nije videla sa plenom
  • Ritska sova sa burnicom Oceanodroma tethys
    Ritska sova sa burnicom Oceanodroma tethys
  • Jede svoj plen na odmaralištu
    Jede svoj plen na odmaralištu

Vokalizacija[uredi | uredi izvor]

Pilići često ispuštaju pijuk visokih tonova još dok su u jajima, kojim nastavljaju da se oglašavaju tokom prvih sedam dana života, koji simbolizuje nelagodnost, a kasnije i traženje hrane. Ovaj zvuk naučnici često opisuju kao „pssssss-sip” ili kao cvrkut „pssiii”. Kako mladunci stare, oglašavanje se polako menja i postaje dublje.[34] Nije poznato kada mladunci nauče pesmu odraslih i počinju tako da se oglašavaju, ali je verovatno da se to dešava dok ne postanu samostalni i napuste roditelje.[8]

Ritske sove stare oko godinu dana su uglavnom tihe, ali se intraspecifijsko „kiii-ou” može čuti tokom zime.[34] Slično dozivanje (kao i „lavež”) zabeleženo je i kao odgovor na ljudsko upadanje u teritoriju ove sove tokom čitave godine. „Lavež” se u ovoj starosnoj dobi sove može najčešće čuti i uglavnom služi za traženje jedinki suprotnog pola i međusobnu komunikaciju.[8][14]

Što se tiče dozivanja tokom zime, to su uglavnom teritorijalne pesme udvaranja tokom februara i marta. Primarno je dozivanje kojim se mužjak oglašava dok leti oko ženke prilikom udvaranja,[89] a isto dozivanje se može čuti i sa zemlje ili odmarališta. Dozivanje liči na trubljenje, traje oko tri sekunde i može se opisati kao „vuu-huu-huu-huu-huu”, a mužjak ga ponavlja 16—18 puta tokom udvaranja.[89] U palearktičkom regionu ovo dozivanje je opisano kao „huu-huu-huu-huu-huu-huu” i u proseku se ponavlja 13—16 puta.[14][90] Za vreme mužjakovog udvaranja, ženke se slabo oglašavaju; povremeno ispuštaju „kiiii-jou” ili „kiiijap” dozive,[34] ili pak jednosložni „kiii-ou” doziv.[29]

Kod nekoliko vrsta severnoameričkih sova, uključujući i ritsku sovu, siringa (organ za pevanje) veća je kod mužjaka nego kod ženki, što dovodi do tonskih razlika u oglašavanju, pa su tako dozivanja mužjaka dublja.[91] Većina oglašavanja se može čuti u ili oko gnezda. Oba pola ispuštaju „lavež”, vrisak, cvilež i spuštaju krila u takav položaj da izgledaju kao slomljena kada brane gnezdo i mladunce od potencijalne pretnje. Pored toga, odrasli se povremeno oglašavaju siktanjem i klepeću kljunom. Klepetanje kljunom predstavlja naglo simultano pomeranje gornje i donje vilice i počinje da se javlja još kod mladunaca starih oko sedam dana. Uglavnom ima odbrambenu svrhu i koristi se kada se ljudi ili predatori približe gnezdu, ali i prilikom intraspecifijskih susreta.[8][14]

Ponašanje[uredi | uredi izvor]

Ova sova se mimo običaja drugih vrsta gnezdi na tlu, u visokom ritskom rastinju. Kao i mala ušara, i ova vrsta je društvena pa se zimi okuplja u jata. Da bi odbranila lako dostupno gnezdo s mladuncima od grabljivica, ritska sova ponekad se ponaša kao da je „podivljala”. Naime, ona kruži, izvodi akrobacije u vazduhu i udara krilima jedno o drugo, sve da bi privukla pažnju nasrtljivca i odvukla ga od gnezda gde su jaja ili mladi.[92]

Kretanje[uredi | uredi izvor]

Mladunci puze tako što se vuku kljunom i odguravaju nogama sve dok ne postanu sposobni da stoje, a odrasle jedinke hodaju gegajući se.[8] Kada je reč o letu, on je, prilikom potrage za hranom, sličan letu moljca, plivajući i spor, sa povremenim zamasima krila. Malo opterećenje krila omogućava ritskoj sovi spor, ali agilan let sa mnogo manevara. Nasuprot tome, leti direktno i brzo zamahuje krilima kada brani teritoriju. Tokom lova često lebdi, čak i kada nema vetra, a takođe i jedri u vazduhu slično mišarima, a sve zahvaljujući dugim, širokim krilima i repu. Jedrenje i lebdenje ponekad koristi i tokom migracije. Često izbegava druge diurnalne ptice grabljivice i napade tako što naglo poveća svoju visinu i vine se visoko lepršavim letom.[8]

Briga o sebi[uredi | uredi izvor]

Obično se doteruje tako što skuplja ulje iz trtične žleze u usta, koje potom raspoređuje po perju. Kljun takođe koristi i za ravnanje i raspoređivanje perja, a glavu češe i sređuje kandžama. Suprotno tome, čistoću svojih donjih delova tela, nogu, prstiju i kandži održava kljunom, uklanjajući ostatke hrane sa njih. Krila doteruje jedno po jedno, i to tako što svako krilo sređuje onom nogom koja se nalazi na istoj strani kao i krilo. Neretko se dešava da „češe” oba krila, podižući ih naviše tako da se zglobovi krila približe jedan drugom blizu zadnjeg dela glave i trlja ih o stablo drveta.[8]

Ritska sova se često „kupa” u suncu i pesku, okrećući se prema suncu, podižući glavu i šireći krila, odnosno, kada je reč o kupanju u pesku, stoji na zemlji, nagne se napred sa spuštenom glavom, koju potom gura u pesak, a isti nakon toga baca po telu i prsima. Kada završi sa guranjem glave u pesak i bacanjem peska po sebi, snažno počinje da maše krilima kako bi se pesak rasporedio po telu, a potom ispao. Sve ovo čini kako bi održavala svoje perje čistim i izbacila ektoparazite.[8]

Spava i odmara uglavnom na zemlji, a tokom zime dan provodi i na odmaralištu na drvetu.[34][48] Takođe odmara i u napuštenim kamenolomima, šljunkovitim rupama, slomljenim i napuštenim automobilima i na panjevima, a njeno ponašanje uveliko zavisi od količine snega na zemlji i vlage,[6][93] tako da na Bliskom istoku dan provodi u jazbinama glodara.[25] U zatočeništvu spava uglavnom na zemlji, sa zatvorenim očima, spuštenim ušnim pramenovima i krilima pribijenim uz telo. Slično odmara i u divljini, na odmaralištima, sem što su oči otvorene i uvek je na oprezu. Kada prikriva i brani mladunce u gnezdu, uspravlja ušne pramenove, podiže bele obrve i čekinje oko kljuna.[8] Odmaranje na drvetu može da bude samostalno ili u grupama, čak i interspecifijsko — često sa utinom.[48] Slično tome, van sezone gnežđenja može da formira velika zajednička odmarališta, pa se tako može sresti i do 200 jedinki na zemlji u jednoj oblasti.[39] Ova velika zajednička legla su pogodna za ritsku sovu jer joj omogućavaju bolju zaštitu od predatora i poboljšavaju efikasnost ishrane,[94] tako da broj jedinki u grupi zavisi i od prisutnosti hrane, a u Holandiji je zabeleženo leglo od preko 2.000 ritskih sova na prostoru na kom je u tom trenutku bilo izobilje voluharica.[25]

Teritorijalnost[uredi | uredi izvor]

Međusobna udaljenost gnezda i jedinki ritske sove u direktnoj je vezi sa prisutnošću hrane — kada hrane nema dovoljno, jedinke su ređe raspoređene i zauzimaju veće prostore kako bi lakše mogle da pronađu hranu; sa druge strane, kada je hrane u izobilju, često dolazi do zajedničkog gnežđenja i provođenja vremena, pa se tako mogu formirati legla sa velikim brojem jedinki, što se dešava tokom zime i u periodima nakon sezone uzgoja mladih.[8]

Tokom sezone razmnožavanja i uzgoja mladih, ritska sova zauzima veću teritoriju čija je površina konstantnija nego u ostalim periodima godine. Površina takođe može da varira i zavisi od prisutnosti plena, ali i oblasti u kojoj sova živi,[34][95] pa tako prosečna veličina oblasti koju ritska sova zauzima na Aljasci iznosi 20 hektara,[44] u Manitobi 82 hektara,[34] priobalnim delovima Masačusetsa 55—64 hektara,[7][96] u Finskoj 50 hektara, a u Škotskoj 18—137 hektara, gde se jasno može videti zavisnost od prisustva plena.[6][97][95]

Spajanje parova[uredi | uredi izvor]

Ritska sova je monogamna vrsta.[29] Spajanje parova počinje krajem zime, kada se napuštaju zajednička gnezdilišta i kada mužjak počinje da leti iznad ženke i izvodi svoj „ples” na nebu. Ples se sastoji od melodičnog dozivanja, praćenog raznim akrobacijama u vazduhu.[98][99][100] Mužjak se uzdiže 30—150 m iznad ženke leteći u malim krugovima, zamahujići u tom periodu krilima oko 150 puta u minutu.[39] Kada se popne do željene visine, počinje da lebdi na vetru i ispušta pesmu. Nakon toga se spušta na zemlju sa krilima postavljenim u obliku pozitivnog diedra, i dolazi do ženke koja stoji i sve to posmatra sa odmarališta. Mužjak potom prilazi ženki, ljuljajući se dok hoda, prolazi pored nje, a ponekad se dešava da se međusobno jure.[34] Sve ovo se dešava na zemlji, u travi, gde ultimativno dolazi i do kopulacije.[34][89] Kopulacija traje manje od deset sekundi, a nakon završenog uzgoja mladunaca, po pravilu ne dolazi do ponovnog spajanja, već se jedinke razilaze i tokom sledeće sezone svaka nalazi sebi novog para.[8]

Predacija[uredi | uredi izvor]

S obzirom da živi na otvorenom staništu i da se gnezdi na zemlji, ritska sova je u velikoj meri ranjiva i najveći neprijatelji su joj razni sisari, i to crvena lisica, domaći pas, američki tvor, koji lako mogu da nađu gnezdo sa jajima ili bespomoćnim ptićima.[34] Pored sisara, čest predator gnezda su i ptice poput vrana, pomornika, srebrnastog galeba, beloglavog orla, severne eje, jastreba, sivog sokola, severnog sokola, crvenorepog mišara, američke buljine, snežne sove, gavrana i drugih.[7][101][102][103][104]

  • Let ritske sove, sličan letu moljca, prilikom potrage za hranom
    Let ritske sove, sličan letu moljca, prilikom potrage za hranom
  • Odmara na grani drveta blizu stabla
    Odmara na grani drveta blizu stabla
  • Ritska sova doteruje svoje krilo nogom
    Ritska sova doteruje svoje krilo nogom
  • Uspravni ušni pramenovi i podignute bele obrve i čekinje oko kljuna kod ritske sove kojoj se čovek približio gnezdu
    Uspravni ušni pramenovi i podignute bele obrve i čekinje oko kljuna kod ritske sove kojoj se čovek približio gnezdu

Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Formiranje parova[uredi | uredi izvor]

Formiranje parova počinje sredinom februara i traje do sredine juna,[44][34][7][105][106][89][98][99][107] dok se u Evropi ovaj proces odvija od sredine aprila do juna.[14][29] Ponekad se zajednička zimska legla, gde sove žive u jatima, mogu pretvoriti u lokalne prostore za gnežđenje i razmnožavanje.[34][108] Smatra se da je ritska sova kolonijalna gnezdilica, ali način gnežđenja ipak znatno više zavisi od prisutnosti plena, dostupnosti gnezda i konkretne oblasti.

Gnežđenje i razmnožavanje povremeno počinje krajem marta, ali znatno češće tokom aprila. Na krajnjem arktiku, gde su zime duže i jače, razmnožavanje kreće tek tokom juna,[44] a ekstremni slučajevi razmnožavanja zabeleženi su i tokom jeseni i zime u Rumuniji, u decembru u Holandiji i decembru/januaru u Rusiji, što je verovatno povezano sa velikom gustinom plena na tim područjima.[29] Na južnoj hemisferi, u Kolumbiji, ovaj proces započinje u septembru.[109]

U Britanskoj Kolumbiji se gnezda sa jajima mogu videti od kraja marta do sredine jula, mada najčešće u periodu kraj aprila — sredina maja.[110] U Jukonu se legla sreću od početka maja, ali najviše tokom juna,[111] a u Severnoj Dakoti u maju i junu,[112] dok se u Ontariju mogu naći i do početka avgusta.[113]

Odabir gnezda[uredi | uredi izvor]

Iako mužjak leti iznad teritorije i „pleše” kako bi privukao ženku, nije poznato koji pol bira gnezdo.[7] Kada je reč o izgledu samog gnezda, ono se razlikuje od gnezda drugih sova, pošto ritska sova ponekad sama pravi svoje gnezdo. Gnezdi se na tlu i ženka često kandžama iskopa ovalnu rupu koju prekriva travom,[34] perjem i paperjem, a gnezdo je okruženo vegetacijom visine manje od pola metra.[7][42] Lokaciju za gnežđenje bira nakon što se prošlogodišnja vegetacija osuši i polegne i za gnezdo bira suve lokacije, najčešće male brežuljke, grebene ili humke, dok se vlažne oblasti koriste znatno ređe.[7] Tako je u Severnoj Americi više od 50% gnezda smešteno na pašnjacima, četvrtina njih na strnjikama pšenice, a mali broj njih i u oblastima sa višegodišnjim travama.[34] Gnezda je generalno teško uočiti, s obzirom da su okružena vegetacijom, a ženka reaguje odbrambeno tek kada se ljudi ili predatori približe na nekoliko metara od gnezda.[39][29]

Gnezdo je obično ovalno i prečnika oko 25 cm, visoko/duboko 4—5 cm.[105] U Montani je zabeleženo da su gnezda u proseku nešto manja — prečnika oko 19 cm.[8] Mada retko, povremeno se dešava da ritska sova koristi jedno isto gnezdo više godina, pa su tako i u Evropi i u Americi pronađena gnezda izgrađena preko starih gnezda sa prošlogodišnjim ljuskama od jaja.[29][105] Pored većeg broja aktivnih gnezda pronađena su i nenaseljena gnezda lošijeg izgleda, ali sa vidljivim tragovima kopanja, što ukazuje na to da ženka uglavnom isprobava više lokacija sve dok ne nađe najodgovarajuću za gnezdo.[7][44][34]

Polaganje jaja i inkubacija[uredi | uredi izvor]

Jaje ritske sove, kolekcija Muzeja Vizbaden

Ženka nakon parenja polaže glatka, eliptična bela ili krem jaja prosečne težine 22 grama.[34] U Severnoj Americi, prosečna veličina jaja iznosi 39 × 31 milimetar,[39] u Evropi 37—45 × 30—34 milimetra,[14] dok su u Čileu jaja u proseku 43 × 35 milimetara velika.[25] Interval između snošenja iznosi 1—2 dana, a u proseku prođe 26 časova između polaganja dva jajeta.[97]

Inkubaciju, kao i kod ostalih sova, obavlja isključivo ženka, a počinje odmah nakon polaganja prvog jajeta.[8] Ženka leži na jajima oko mesec dana — na Aljasci 26—37 dana,[44] u Masačusetsu u proseku 30 dana,[26] 24—29 dana u Finskoj,[97] a u ostatku Evrope 24—28 dana.[29] Za vreme inkubacije, mužjak donosi ženki hranu i brani gnezdo odvraćanjem pažnje i vokalizacijom, ređe napada ljude. Generalno nije agresivan, mada može biti kada je pretnja direktna i neposredna. Ponekad se desi da ženki ispadne jaje iz gnezda dok proteže krila ili kada je zajapurena, a ukoliko dođe do toga, ženka napušta gnezdo i uz pomoć kljuna jaje dokotrlja nazad do gnezda. Ženka generalno retko napušta gnezdo, čak ni kada izbacuje izmet. Izbacivanje izmena u gnezdu je korisno jer miris istog prikriva miris jaja, čineći tako gnezdo neuočljivim za predatore ili odvraćajućim zbog trulog mirisa.[8][29]

Izleganje i briga o mladuncima[uredi | uredi izvor]

Igleganje jaja je asinhrono i odvija se uglavnom po redosledu snošenja. Pilići počinju sa oglašavanjem još dok su u jajetu, a isto napuštaju tako što pomoću svog karakterističnog izraštaja na gornjoj vilici lome ljusku.[8] Nakon izleganja, ptići su slepi, 15—20 grama teški polučučavci.[34][97][114] Kljun i noge su im goli, a ostatak tela je prekriven belim do sivkastim paperjem, sa tankim i slabim crnim šarama na gornjim delovima tela.[115] Mladunci tokom prve dve nedelje života izuzetno brzo rastu, dobijajući tako na masi 8 grama po danu tokom prvih pet dana, 19 grama po danu 6—10. dana, odnosno 21 gram po danu od 11. do 15. dana života.[114] U tom periodu su im oči već potpuno otvorene, počinje da se razvija facijalni disk, kao i primarna i repna pera.[8] Nakon toga se rast usporava i mladunci rastu za oko 12 grama po danu, kada mladunci počinju polako na izlaze iz gnezda, ali još uvek nisu sposobni za let.[114]

S obzirom da se ritska sova gnezdi na tlu, razni sisari predstavljaju veliku opasnost po mladunce. Shodno ovome, ritska sova se evoluciono prilagodila tako da mladunci brzo rastu i razvijaju se, izlaze iz gnezda rano i asinhrono. Ovo smanjuje šanse da im predatori naškode, jer oni brzo rastu, ali i asinhrono napuštaju gnezdo, tako da se osigurava uspešna reprodukcija čak i ako predator nađe gnezdo nakon što su ga neki mladunci napustili.[114]

Tokom ovog perioda, isključivo ženka leži u gnezdu i hrani mladunce, a mužjak donosi hranu. Pored hranjenja, glavna uloga ženke je da sakrije mladunce i štiti ih od lošeg vremena. Kada mužjak donese hranu, ženka je kida na komade i daje mladuncima. Dok su slepi, hrani ih tako što im komad plena prinese do kljuna, koji oni, nakon što ga osete čulom dodira i mirisa, otvore kako bi progutali hranu.[25] Kada progledaju, počinju polako da se oglašavaju i ispuštaju „pssssss-sip” doziv i mašu krilima, tražeći tako hranu.[8][34]

Nakon mesec dana, mladunci stiču sposobnost letenja i polako postaju nezavisni od roditelja. Oni često formiraju zajedničku porodičnu grupu i tokom dana vreme provode na odmaralištima. Roditelji su u početku deo ovoga, ali se kasnije odvajaju od mladunaca.[105] U Evropi je zabeleženo da su mladunci čak i nakon 25 dana uspešno dobijali hranu od roditelja,[14] a u nekim slučajevima ostajali u ili blizu gnezda čak i sa 50 dana starosti.[25]

  • Jaja ritske sove na Islandu
    Jaja ritske sove na Islandu
  • Tek izlegli mladunci ritske sove, Island
    Tek izlegli mladunci ritske sove, Island
  • Mladunče ritske sove
    Mladunče ritske sove
  • Mladunče ritske sove (fotografija iz 1877. godine)
    Mladunče ritske sove (fotografija iz 1877. godine)

Demografija i populacije[uredi | uredi izvor]

Uspešnost odgoja mladih kreće se oko 75% što, pored predacije, zavisi i od prisutnosti plena, promenama u staništu i vremenskih uslova.[8] Podaci o životnom veku ritske sove nisu brojni, a oni koji postoje navode da je prosečan životni vek ove sove u Severnoj Americi nešto veći od četiri godine,[8] dok su u Evropi zabeležene jedinke starije i od dvanaest godina.[14]

Kada je reč o parazitima koje napadaju ritsku sovu, kod jedne jedinke u Engleskoj je zabeleženo da je bila zaražena tuberkulozom,[116] dok je u Kaliforniji zabeleženo da je živinska kolera ubila čak 44 ritske sove, koju su verovatno dobile preko plovki i patki ili nekog drugog plena kojim su se hranile.[117] Pored ovoga, zabeleženi su i pojedinačni slučajevi smrtnosti usled zaraženosti virusom Zapadnog Nila u zapadnim delovima Sjedinjenih Država[118] i živinskom kolerom u Teksasu.[119]

Uz parazite, jedinke često stradaju i od sudara sa automobilima i avionima, bivaju ustreljene ili uhvaćene,[34][7] a zabeleženo je i više slučaja povređivanja od udara u ograde od bodljikave žice.[8]

Generalno nije osetljiva na ljudsku aktivnost, s obzirom da se gnezda teško lociraju,[120] a ukoliko gnezdo bude pronađeno pre nego što su jaja položena, ženka obično samo promeni lokaciju i napravi novo gnezdo nedaleko od prvobitnog.[7] U slučaju da je već položila jaja, može se desiti da u potpunosti napusti gnezdo ukoliko ga ljudi pronađu i uznemiravaju je.[120]

Uprkos zabrinutošću zbog opadanja brojnosti jedinki ritske sove u mnogim područjima u Severnoj Americi, ova sova je klasifikovana kao G5 (bezbedna) od strane organizacije Nature Conservancy. Populacioni status ritske sove je teško odrediti zbog toga što su jedinke nomadske i sklone godišnjoj fluktuaciji u brojnosti, kao i zbog njenih krepuskularnih navika.[121] Svojim velikim arealom rasprostranjenja i, shodno tome, velikom populacijom, ova vrsta je na globalnom nivou daleko od statusa ugroženosti.[1][11] Ipak, kao i u Sjedinjenim Državama, u mnogim delovima centralne i južne Evrope i u Rusiji brojnost jedinki ritske sove je u opadanju. Neki od glavnih razloga za ovo su pojačana poljoprivreda (preoravanje zemljišta, zarastanje, pošumljavanje),[122] urbana ekspanzija i korišćenje otrova protiv glodara i drugih pesticida.[11][123]

Nekoliko državnih kancelarija organizacije za očuvanje ptica Odubon pokrenulo je inicijativu za zaštitu i obnavljanje pašnjaka, koja bi trebalo da pomogne u borbi protiv opadanja ove vrste u nekim delovima njenog areala.[123][124]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ U srpskom jeziku ritska sova ima preko deset različitih imena, a spisak njih može se videti ovde.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v BirdLife International (2012). „Asio flammeus”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2013.2. International Union for Conservation of Nature. Pristupljeno 26. 11. 2013. 
  2. ^ „Asio flammeus (Pontoppidan, 1763)”. fauna-eu.org. Pristupljeno 26. 8. 2018. 
  3. ^ Pravilnik o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva: Prilog I Strogo zaštićene divlje vrste biljaka, životinja i gljiva Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. avgust 2018). Službeni glasnik RS br. 5/2010 i 47/2011.
  4. ^ Snyder, N. F. R.; Wiley, J. W. (1976). „Sexual size dimorphism in hawks and owls of North America”. Ornithol. Monogr. 20. 
  5. ^ a b v Pyle 1997
  6. ^ a b v g d Village, A. (1987). „Numbers, territory-size, and turnover of Short-eared Owls (Asio flammeus) in relation to vole abundance”. Ornis Scand. 18: 198—204. 
  7. ^ a b v g d đ e ž z i j Holt, D. W. (1992). „Notes on Short-eared Owl (Asio flammeus) nest sites, reproduction and territory sizes in coastal Massachusetts”. Can. Field-Nat. 106: 352—356. 
  8. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č dž š aa ab av Wiggins, D. A.; Holt, D. W.; Leasure, S. M. (2006). Poole, A. F., ur. „Short-eared Owl (Asio flammeus)”. The Birds of North America. Ithaca, NY, USA: Cornell Lab of Ornithology. doi:10.2173/bna.62. 
  9. ^ Davis, A. H.; Prytherch, R. (1976). „Field identification of Long-eared and Short-eared owls”. Br. Birds. 69: 281—287. 
  10. ^ „Asio flammeus”. ITIS Report. Integrated Taxonomic Information System. Pristupljeno 16. 2. 2009. 
  11. ^ a b v Holt, D. W.; Berkley, R.; Deppe, C.; Enríquez-Rocha, P. L.; Petersen, J. L.; Rangel-Salazar, J. L.; Segars, K. P.; Wood, K. L. (1999). del Hoyo, J.; Elliott, A.; Sargatal, J., ur. „Short-eared Owl (Strigidae)”. Handbook of the Birds of the World. Barcelona: Lynx Edicions. 5. Barn-owls to hummingbirds: 241—242. 
  12. ^ Dickinson 2003
  13. ^ a b v g d Hoffman, W.; Wolfenden, G. E.; Smith, P. W. (1999). „Antillean Short-eared Owls invade southern Florida”. Wilson Bull. 103 (3): 303—313. 
  14. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj Cramp 1985
  15. ^ a b Garrido, O. (1995). „A preliminary review of the Short-eared Owl (Asio flammeus) complex in the Greater Antilles”. Pitirre. 8 (3): 8. 
  16. ^ Wetmore, A. (1928). „The Short-eared Owls of Porto Rico and Hispaniola”. Proc. Biol. Soc. Wash. 41: 165—166. 
  17. ^ a b Ridgway, R. (1914). „The birds of North and Middle America”. 5 (50). Bull. U.S. Natl. Mus. 
  18. ^ Friedmann, H. (1949). „A new heron and a new owl from Venezuela”. Smithsonian Misc. Coll. 111 (9): 1—3. 
  19. ^ Gill, F.; Donsker, D., ur. (2014). „IOC World Bird List (v 4.4)”. doi:10.14344/IOC.ML.4.4. Pristupljeno 8. 11. 2014. 
  20. ^ „Podaci o rasprostranjenju vrste Asio flammeus (Pontoppidan, 1763) u Srbiji”. Portal za kartiranje biološke raznovrsnosti Srbije – BioRas. DZPPS. Arhivirano iz originala 26. 08. 2018. g. Pristupljeno 26. 8. 2018. 
  21. ^ „Ritska sova”. bioras.petnica.rs. Arhivirano iz originala 26. 08. 2018. g. Pristupljeno 26. 8. 2018. 
  22. ^ „Prilog I: Strogo zaštićene divlje vrste biljaka, životinja i gljiva” (PDF). ekoplan.gov.rs. Arhivirano iz originala (PDF) 14. 7. 2010. g. Pristupljeno 29. 7. 2018. 
  23. ^ a b American Ornithologists' Union (1983). Check-list of North American Birds (6 izd.). Washington, D.C: Am. Ornithol. Union. 
  24. ^ a b Garrido 1984, str. 67–68
  25. ^ a b v g d đ e ž z i j k Voous 1988
  26. ^ a b Tate, G. R. (1992). Schneider, K. J.; Pence, D. M., ur. „Short-eared Owl (Asio flammeus)”. Migratory nongame birds of management concern in the northeast. Newton Corner, MA: U.S. Fish Wildl. Serv.: 171—189. 
  27. ^ Howell, S. N. G.; Webb, S. (1995). A guide to the birds of Mexico and northern Central America. New York: Oxford University Press. 
  28. ^ Enriquez-Rocha, P.; Rangel-Salazar, J. L.; Holt, D. W. (1993). „The distribution of Mexican owls”. J. Rap. Res. 27 (3): 154—160. 
  29. ^ a b v g d đ e ž z i j Mikkola, M. (1983). The owls of Europe. Vermillion, SD: Buteo Books. 
  30. ^ Condon, A. M.; Kershner, E. L.; Sullivan, B. L.; Cooper, D. M.; Garcelon, D. K. (2005). „Spotlight surveys for grassland owls on San Clemente Island, California”. Wilson Bull. 117 (2): 177—184. 
  31. ^ Puzović, S. et al. (2003): Ptice Srbije i Crne Gore - veličine gnezdilišnih populacija i trendovi: 1990-2002. Ciconia 12, Glasnik Društva za zaštitu i proučavanje ptica Vojvodine, Novi Sad; pp. 35-120.
  32. ^ a b Puzović, S. et al. (2015): Ptice Srbije: procena veličina populacija i trendova gnezdarica 2008-2013. DZPPS i PMF Departman za biologiju, Novi Sad; pp. 53.
  33. ^ Šćiban, M. et al. (2015): Ptice Srbije – kritički spisak vrsta. Pokrajinski zavod za zaštitu prirode i DZPPS, Novi Sad; pp. 89.
  34. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f Clark, R. J. (1975). „A field study of the Short-eared Owl (Asio flammeus) Pontoppidan in North America”. Wildl. Monogr. 47: 1—67. 
  35. ^ Vries, T. De (1973). The Galapagos hawk, an eco-geographical study with special reference to its systematic position. Amsterdam, Netherlands.: VU. 
  36. ^ Henshaw, H. W. (1901). „Birds of prey as ocean waifs”. Auk. 18: 162—165. 
  37. ^ Bryan, W. A. (1903). „The Short-eared Owl (Asio accipitrinus) taken far out at sea”. Auk. 20: 212—213. 
  38. ^ Gray, J. A. (1945). „Land birds at sea”. Condor. 47: 215—216. 
  39. ^ a b v g d Bent, A. C. (1938). „Life histories of North American Birds of Prey”. Bull. U.S. Nat. Mus. 170 (8): 482. 
  40. ^ Zvaral, K.; Sviecka, J.; Pavelcik, P. (2005). „The monitoring of extra-breeding movements of the short-eared owl (Asio flammeus)”. Zpravy-MOS. 63: 83—92. 
  41. ^ Duebbert, H. F.; Lokemoen, J. T. (1997). „Upland nesting of American Bitterns, Marsh Hawks and Short-eared Owls”. Prairie Nat. 9: 33—40. 
  42. ^ a b Fondell, T. F.; Ball, I. J. (2004). „Density and success of bird nests relative to grazing on western Montana grasslands”. Biological Conservation. 117: 203—213. 
  43. ^ Herkert, J. R.; Simpson, S. A.; Westemeier, R. L.; Esker, T. L.; Walk, J. W. (1999). „Response of Northern Harriers and Short-eared Owls to grassland management in Illinois”. J. Wildl. Manage. 63: 517—523. 
  44. ^ a b v g d đ Pitelka, F. A.; Tomich, P. Q.; Treichel, G. W. (1955). „Ecological relations of jeagers and owls as Lemming predators near Barrow, Alaska”. Ecol. Monogr. 25: 85—117. 
  45. ^ Jehl, J. R. (2004). Birdlife of the Churchill region: Status, history, biology. Victoria, B.C: Trafford. 
  46. ^ Guerrero, S. (2005). „Notes on the reproductive behavior of the Hispaniola short-eared owl (Asio flammeus domingensis) in the wild”. Tyto. 10 (3): 18—21. 
  47. ^ Weller, M. W.; Adams, I. C.; Rose, B. J. (1955). „Winter roosts of marsh hawks and short-eared owls in central Missouri”. Wilson Bull. 67: 189—193. 
  48. ^ a b v Bosakowski, T. (1986). „Short-eared Owl roosting strategies”. Am. Birds. 40: 237—240. 
  49. ^ Reynolds, Peter; Gorman, Martyn L. (28. 2. 2006). „The timing of hunting in short-eared owls (Asio flammeus) in relation to the activity patterns of Orkney voles (Microtus arvalis orcadensis)”. Journal of Zoology. London: Blackwell Publishing. 247 (3): 371—79. doi:10.1111/j.1469-7998.1999.tb01000.x. }
  50. ^ a b Korpimaki, E.; Norrdahl, K. (1991). „Numerical and functional responses of Kestrels, Short-eared Owls, and Long-eared Owls to vole densities”. Ecology. 72: 814—826. 
  51. ^ Erkinaro, E. (1973). „Structure of the diel activity in the Tengmalm's Owl (Aegolius funereus) and the Short-eared Owl (Asio flammeus), and its seasonal changes”. Aquilo Ser Zool. 14: 59—67. 
  52. ^ Marr, T. G.; McWhirter, D. W. (1982). „Differential hunting success in a group of Short-eared Owls”. Wilson Bull. 94: 82—83. 
  53. ^ Holt, D. W. (1994). „Effects of Short-eared Owl predation on Common Tern colony desertion, reproduction, and mortality”. Colon. Waterbirds. 17: 1—6. 
  54. ^ a b Kuroda, N. (1967). „A note on the asymmetric ears of Asio flammeus”. J. Yamashina Inst. Ornithol. 5: 106—109. 
  55. ^ Feduccia, A.; Ferree, C. E. (1978). „Morphology of the boney stapes (columella) in owls: evolutionary implications”. Proc. Biol. Soc. Wash. 91: 431—438. 
  56. ^ a b Martin, G. (1990). Birds by night. London: T. and A. D. Poyser. 
  57. ^ Rice, W. R. (1982). „Acoustical location of prey by the Marsh Hawk: adaptation to concealed prey”. Auk. 99: 403—413. 
  58. ^ a b Norberg, R. A. (1987). Nero, R. W.; Clark, R. J.; Knapton, R. J.; Hamre, R. H., ur. „Evolution, structure, and ecology of northern forest owls”. Biology and conservation of northern forest owls. U.S. For. Serv. Gen. Tech. Rep.: 9—43. 
  59. ^ Clarke, J. A. (1983). „Moonlight's influence on predator/prey interactions between Short-eared Owls (Asio flammeus) and Deermice (Peromyscus maniculatus)”. Behav. Ecol. Sociobiol. 13: 205—209. 
  60. ^ Gallego, A.; Baron, M.; Gayoso, M. (1975). „Organization of the outer plexiform layer of the diurnal and nocturnal bird retinae”. Vision Res. 15: 1027—1028. 
  61. ^ Cobb, S. (1960). „A note on the size of the avian olfactory bulbs”. Epilepsia. 1: 394—402. 
  62. ^ Craighead, J. J.; Craighead, F. C. (1956). Hawks, owls and wildlife. Harrisburg, PA: Stackpole Co. 
  63. ^ Colvin, A. B.; Spaulding, S. R. (1983). „Winter foraging behavior of Short-eared Owls in Ohio”. Am. Midl. Nat. 110: 124—128. 
  64. ^ Holt, D. W. (1990). „"Blond" color morph of Meadow Voles, Microtus pennsylvanicus from Massachusetts”. Can. Field-Nat. 104: 596—597. 
  65. ^ a b v g Holt, D. W. (1993). „Breeding season diet of Short-eared Owls from Massachusetts”. Wilson Bull. 105: 490—496. 
  66. ^ a b Holt, D. W. (1993). „Trophic niche of nearctic Short-eared Owls”. Wilson Bull. 105: 497—503. 
  67. ^ a b v Johnston, R. F. (1956). „Predation by Short-eared Owl on a Salicornia salt marsh”. Wilson Bull. 68: 91—102. 
  68. ^ Walley, W. J. (1982). „Weasel skull in Short-eared Owl pellet”. Can. Field-Nat. 96: 85. 
  69. ^ Wiebe, K. L. (1991). „Food habits of breeding Short-eared Owls in southwestern British Columbia”. J. Rap. Res. 25: 143—145. 
  70. ^ Tomkins, I. R. (1936). „Notes on the winter food of the Short-eared Owl”. Wilson Bull. 48: 77—79. 
  71. ^ Fisler, G. F. (1960). „Changes in food habits of Short-eared Owls feeding in a salt marsh”. Condor. 62: 486—487. 
  72. ^ Page, G.; Whiteacre, D. F. (1975). „Raptor predation on wintering shorebirds”. Condor. 77: 73—83. 
  73. ^ Snetsinger, T. J. (2005). „Breeding ecology of the puaiohi (Myadestes palmeri)”. Wilson Bull. 117 (1): 72—84. 
  74. ^ Abs, M.; Curio, E.; Kramer, P.; Niethammer, J. (1965). „Zur Ernahrungsweise der Eulen auf Galapagos”. J. Ornithol. 106: 49—57. 
  75. ^ Harris, M. P. (1969). „The biology of storm petrels in the Galapagos Islands”. Proc. Calif. Acad. Sci. 37 (4): 95—166. 
  76. ^ Grant, P. R.; Smith, N. M.; Abbott, I. J.; Abbott, L. K. (1975). „Finch numbers, owl predation and plant dispersal on Isla Daphne Major, Galapagos”. Oecologia. 19: 239—257. 
  77. ^ Groot, R. S. De (1983). „Origin, status and ecology of the owls in Galapagos”. Ardea. 71: 167—182. 
  78. ^ Holt, D. W. (1987). „Short-eared Owl Asio flammeus predation on Leach's Storm-Petrels Oceanodroma leucorhoa in Massachusetts USA”. Can. Field-Nat. 101: 448—450. 
  79. ^ Schulmeister, R. P. (1980). „Short-eared Owl preys on White Terns”. Elepaio. 41: 41. 
  80. ^ Young, L. S.; Crenshaw, J. G.; Crenshaw, L. L. (1988). „Food caching by a Short-eared Owl”. Murrelet. 69: 39. 
  81. ^ Ingram, C. (1962). „Cannibalism by nestling Short-eared Owls”. Auk. 79: 715. 
  82. ^ Graber, R. R. (1962). „Food and oxygen consumption in three species of owls (Strigidae)”. Condor. 64: 473—487. 
  83. ^ Mikkola, H. (1982). Ecological relationships in European owls. Kupio, Finland: Univ. Kuopio Press. 
  84. ^ Blem, C. R.; Blem, L. B.; Felix, J. M.; Holt, D. W. (1993). „Estimation of body mass of voles from crania in Short-eared Owl pellets”. Am. Midl. Nat. 129: 282—287. 
  85. ^ a b Duke, G. E.; Evanson, O. A.; Egers, A. (1976). „Meal to pellet intervals in 14 species of captive raptors”. Comp. Biochem. Physiol. 53: 1—6. 
  86. ^ Chitty, D. (1938). „A laboratory study of pellet formation in the Short-eared Owl (Asio flammeus)”. Proc. Zool. Soc. Lond. 108: 267—287. 
  87. ^ Clark, R. J. (1972). „Pellets of the Short-eared Owl and Marsh Hawk compared”. J. Wildl. Manage. 36: 962—964. 
  88. ^ Holt, D. W.; Lyon, L. J.; Hale, R. (1987). „Techniques for differentiating pellets of Short-eared Owls and Northern Harriers”. Condor. 89: 929—931. 
  89. ^ a b v g Dubois, A. D. (1924). „A nuptial song-flight of the Short-eared Owl”. Auk. 41: 260—263. 
  90. ^ Holt, D. W. (1985). „The Short-Eared Owl in Massachusetts”. Cape Nat. 14: 31—35. 
  91. ^ Miller, A. H. (1934). „The vocal apparatus of some North American owls”. Condor. 36: 204—213. 
  92. ^ Stanković, Daliborka (2009). „Sve Sove Srbije”. Politikin zabavnik. Pristupljeno 13. 5. 2017. 
  93. ^ Fulk, G. W. (1976). „Owl predation and rodent mortality”. Mammalia. 40: 423—427. 
  94. ^ Moore, F. R. (1977). „Flocking behavior and territorial competitors”. Anim. Behav. 25: 1063—1066. 
  95. ^ a b Lockie, J. D. (1955). „The breeding habits and food of Short-eared Owls after a vole plague”. Bird Study. 2: 53—67. 
  96. ^ Holt, D. W.; Melvin, S. M. (1986). Population dynamics, habitat use, and management needs of the Short-eared Owl in Massachusetts. Boston: Mass. Div. Fish. Wildl., Nat. Her. Prog. 
  97. ^ a b v g Gronlund, S.; Mikkola, H. (1969). „On the ecology of the Short-eared Owl in Lapua Alajoki in 1969”. Suomenselan Linnut. 4: 68—76. 
  98. ^ a b Hamerstrom, F.; Berger, D. D. (1961). „Nesting of Short-eared Owls in Wisconsin”. Passenger Pigeon. 23: 46—48. 
  99. ^ a b Beske, A.; Champion, J. (1971). „Prolific nesting of Short-eared Owls in Buena Vista salt marsh”. Passenger Pigeon. 33: 99—103. 
  100. ^ Carson, R. D. (1962). „Courtship behavior of Short-eared Owl”. Blue Jay. 20: 2—3. 
  101. ^ Brooks, W. S. (1915). „Notes on birds from east Siberia and arctic Alaska”. Bull. Mus. Comp. Zool. 59: 361—413. 
  102. ^ Murie, O. J. (1929). „Nesting of the Snowy Owl”. Condor. 31: 3—12. 
  103. ^ Sooter, C. A. (1942). „Duck hawk takes Short-eared Owl”. Condor. 44: 182. 
  104. ^ Killpack, M. L. (1951). „Short-eared Owl eaten by horned owl”. Condor. 53: 262. 
  105. ^ a b v g Urner, C. A. (1923). „Notes on the Short-eared Owl”. Auk. 40: 30—36. 
  106. ^ Urner, C. A. (1925). „Notes on two ground-nesting Birds of Prey Asio flammeus and Circus hudsonius”. Auk. 42: 31—41. 
  107. ^ Trann, K. (1974). „Short-eared Owls near Edmonton, 1970-1973.”. Blue Jay. 32: 148—153. 
  108. ^ Wilson, P. W. (1995). „Short-eared owls nest unsuccessfully in northeast Oklahoma”. Bull. Okla. Ornith. Soc. 28: 24—26. 
  109. ^ Borrero, J. I. (1962). „Notes varias sobre Asio flammeus bogotensis en Colombia”. Rev. Biol. Trop. 10: 45—59. 
  110. ^ Campbell, R. W.; Dawe, N. K.; McTaggart-Cowan, I.; Cooper, J. M.; Kaiser, G. W.; McNall, M. C. E. (1990). The birds of British Columbia. I. Introduction and loons through waterfowl. Victoria: R. Br. Columbia Mus. 
  111. ^ Sinclair, P. H.; Nixon, W. A.; Eckert, C. D.; Hughes, N. L. (2003). Birds of the Yukon Territory. Vancouver: UBC Press. 
  112. ^ Stewart, R. E. (1975). Breeding birds of North Dakota. Fargo, ND: Tri-College Center for Environ. Studies. 
  113. ^ James, R. D. (1911). Annotated checklist of the birds of Ontario. R. Ont. Museum: Life Sci. Misc. Publ. 
  114. ^ a b v g Holt, D. W.; Melvin, S. M.; Steele, B. (1992). „Nestling growth rates of Short-eared Owls”. Wilson Bull. 104: 326—333. 
  115. ^ Baicich, P. J.; Harrison, C. (1997). A guide to the nests, eggs, and nestlings of North American birds (2 izd.). San Diego, CA: Academic Press. 
  116. ^ Harrison, J. G. (1943). „On a case of tuberculosis in a wild bird”. Ibis. 85: 516—517. 
  117. ^ Rosen, M. N.; Morse, E. E. (1959). „An interspecies chain in a fowl cholera epizootic”. Calif. Fish Game. 41: 51—56. 
  118. ^ Fitzgerald, S. D.; Patterson, J. S.; Kiupel, M.; Simmons, H. A.; Grimes, S. D.; Sarver, C. F.; Fulton, R. M.; Steficek, B. A.; Cooley, T. M.; Massey, J. P.; Sikarskie, J. G. (2003). „Clinical and pathologic features of West Nile Virus infection in native North American owls (Family Strigidae)”. Avian Diseases. 47 (3): 602—610. 
  119. ^ Taylor, T. T.; Pence, D. B. (1981). „Avian cholera from Common Crows, Corvus brachyrhynchos, from the central Texas panhandle”. J. Wildl. Dis. 17: 511—514. 
  120. ^ a b Leasure, S. M.; Holt, D. W. (1991). „Techniques for locating and capturing nesting female Short-eared Owls (Asio flammeus)”. N. Am. Bird Bander. 16: 32—33. 
  121. ^ Wiggins, D. A. (2004). Short-eared Owl (Asio flammeus): a technical conservation assessment. USDA Forest Service, Rocky Mountain Region. 
  122. ^ „Ritska sova - Asio flammeus”. sove.org.rs. Centar za zaštitu sova Srbije. Pristupljeno 26. 8. 2018. 
  123. ^ a b „Short-eared owl (Asio flammeus)”. arkive.org. Arhivirano iz originala 26. 8. 2018. g. Pristupljeno 26. 8. 2018. 
  124. ^ „Short-eared Owl”. audubon.org. Pristupljeno 26. 8. 2018. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Mikkola, M. (1983). The owls of Europe. Vermillion, SD: Buteo Books. 
  • Howell, S. N. G.; Webb, S. (1995). A guide to the birds of Mexico and northern Central America. New York: Oxford University Press. 
  • Voous, K. H. (1988). Owls of the Northern Hemisphere. Cambridge, MA: Vol. MIT Press. 
  • American Ornithologists' Union (1983). Check-list of North American Birds (6 izd.). Washington, D.C: Am. Ornithol. Union. 
  • Cramp, S. (1985). Handbook of the birds of Europe, the Middle East and North Africa. 4. Terns to woodpeckers. New York: Oxford Univ. Press. 
  • Dickinson, E. C. (2003). The Howard and Moore complete checklist of the birds of the world (3 izd.). Princeton, New Jersey: Princeton Univ. Press. 
  • Pyle, P. (1997). Identification Guide to North American Birds Part I: Columbidae to Ploceidae. Bolinas, CA, USA: Slate Creek Press. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ритска_сова&oldid=26658087”