Jozef Hajdn

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Franc Jozef Hajdn
Joseph Haydn.jpg
Jozef Hajdn[1]
Datum rođenja (1732-03-31)31. mart 1732.
Mesto rođenja Rorau
Datum smrti 31. maj 1809.(1809-05-31) (77 god.)
Mesto smrti Beč

Franc Jozef Hajdn[n 1] (nem. Franz Joseph Haydn; Rorau, 31. mart 1732Beč, 31. maj 1809) je bio austrijski kompozitor i dirigent.[2][3]

Hajdn je najznačajniji predstavnik epohe klasicizma. Njegov najplodniji stvaralački period bio je za vreme službe na dvoru mađarskog grofa Esterhazija,kod koga je radio kao dvorski kompozitor i dirigent dvorskog orkestra.

Jozef Hajdn

Šire muzičko obrazovanje stekao je kao član hora dečaka Bečke katedrale. U kompoziciji zapravo samouk, Hajdn se i kasnije, kao kompozitor i dirigent dvorske muzike knezova Esterhazi, razvijao samostalno, „odsečen od sveta“, kako sam kaže, „i prisiljen da postane originalan“. Proveo je tri decenije, od 1761. do 1790, na kneževskim dovorovima u Ajzenštatu i Esterhaziu, dok je nakon 1790. većinom boravio u Beču.

Dobri tata Hajdn“, čuvar klasične tradicije, prvi u velikoj trojki bečkih klasika, Mocartov prijatelj i učitelj mnogih muzičara svoga doba stekao je za života veliku popularnost i poštovanje koji su nakon smrti izbledeli, da bi ga 20. veka ponovo otkrilo kao vrelo nepresušne muzičke dobrote.

Hajdn je dao neizmerno bogat i raznovrstan opus, što svedoči o lakoći stvaranja i o potrebi tadašnjeg muzičkog tržišta koje je stalno tražilo nova dela. Njegove 104 simfonije, 24 klavirska koncerta, 5 koncerata za violončelo, mnoštvo komornih kompozicija za različite instrumente i ansamble, tridesetak opera, oratorijuma, mise, kantate — sve to čini jedan od najbogatijih opusa u istoriji komponovanja uopšte.

Kako je Hajdn stario, u svoja dela uključivao je sve više seljačkih narodnih melodija koje je slušao u mladosti. Savršeni primer je poslednji stav njegove poslednje simfonije, br. 104 — Londonske simfonije.

Težište njegova stvaranja je na instrumentalnoj muzici, a posebno je razvio klavirsku sonatu, gudački kvartet i simfoniju. U operi daje veću važnost karakterizaciji likova. Najstariji je od trojice majstora bečke klasike.

Biografija[uredi]

Mapa prikazuje lokacije gde je Hajdn živeo ili bio u poseti

Rani život[uredi]

Jozef Hajdn je rođen u mestu Rorau, Austrija, selu koje je u to vreme stajalo na granici sa Mađarskom. Njegov otac je bio Matijas Hajdn, kolar koji je isto tako služio kao „Marktrichter”, što je funkcija slična seoskom poglavaru. Hajdnova majka Marija, devojačkog prezimena Koler, je ranije radila kao kuvarica u palati grofa Harača, predsedavajućeg aristokrate naselja Rorau. Njegovi roditelji nisu mogli da čitaju muziku;[n 2] međutim, Matijas je bio entuzijastični narodni muzičar, koji je tokom kalfskog perioda svoje karijere naučio da svira harfu. Prema Hajdnovom kasnijem sećanjima, njegova porodica iz detinjstva bila je izuzetno muzikalna, i često su pevali zajedno i sa svojim komšijama.[4]

Hajdnovi roditelji su uočili da je njihov sin bio muzički nadaren i znali su da u Rorau on ne bi imao mogućnosti da dobije ozbiljnu muzičku obuku. Iz tog razloga, oko vremena kada je Hajdn imao oko šest godina, prihvatili su predlog svog rođaka Johana Matijas Franka, nastojnika škole i hora u Hajnburgu, da se Hajdn postane Frankov šegrt u njegovoj kući da bi se obučio kao muzičar. Hajdn je stoga otišao sa Frankom u Hajnburg koji je udaljen 12 km (7,5 mi) od njegovog rodnog mesta. On više nikad nije živeo sa svojim roditeljima.

Život u Frankovom domaćinstvu nije bio lak za Hajdna, koji se kasnije prisećao da je često bio gladan[5] i ponižavan zbog prljavog stanja njegove odeće.[6] On je počeo svoj muzički trening ovde, i uskoro je mogao da svira čembalo i violinu. Ljudi u Hajnburgu su mogli da ga čuju kako peva sopranske delove u crkvenom horu.

Hajdnovo pevanje je verovatno impresioniralo slišaoce, te je 1739, godine[n 3] na njega bila skrenuta pažnja Georga fon Reutera, direktora muzike u katedrali Svetog Stefana u Beču, koji je bio u poseti Hajnburgu i kome je bio potreban novi horski dečak. Hajdn je bio uspešan na Reuterovoj audiciji, i nakon nekoliko meseci daljeg vežbanja je preseljen za Beč (1740), gde je radio sledećih devet godina kao horski pevač.

Hajdn je živeo u kapelskom domu pred katedrale, zajedno sa Reuterom, njegovom porodicom, i četiri druga dečaka pevača, među kojima je nakon 1745 bio njegov mlađi brat Mihael.[7] Horski dečaci su podučavani u latinskom jeziku i drugim školskim predmetima, pored muzičke nastave za glas, violinu, i klavir.[8] Reuter je bio od male pomoći Hajdnu u oblastima muzičke teorije i kompozicije, dajući mu samo dve lekcije tokom celokupnog boravka kao horista.[9] Međutim, pošto je katedrala Svetog Stefana bila jedan od vodećih muzičkih centara u Evropi, Hajdn je puno naučio jednostavno služeći kao profesionalni muzičar.[10]

Poput Franka pre njega, Reuter se nije uvek starao od tome da Hajdn ima dovoljno da jede. Kao što je on kasnije rekao svom biografu Albertu Kristofu Diesu, Hajdn je bio motivisan da dobro peva, u nadi da će doviti više poziva da nastupa pred aristokratskom publikom — gde su pevačima obično služili hranu.[11]

Samostalni muzičar[uredi]

Do 1749, Hajdn je fizički sazreo do te mere da više nije mogao da peva visoke horske delove. Carica Marija Terezija se požalila Ruteru na njegovo pevanje, nazvavši ga „kukurikanjem”.[12] Jednog dana, Hajdn je bio obesan, te je odsekao kiku kolege u horu.[12] Ovo je bilo dovoljno za Rutera: Hajdn je prvo bio isključen iz hora, a zatim potpuno odbačen i poslat na ulicu.[13] Imao je sreću da ga je privatio prijatelj Johan Mihael Spangler, koji je nekoliko meseci delio svoju porodičnu tavansku sobu sa Hajdnom. Hajdn je odmah počeo da traži karijeru kao slobodni muzičar.

Hajdn je imao poteškoća na početku, radeći mnoštvo različitih poslova: kao muzički učitelj, kao ulični serenader, i konačno, 1752. godine, kao sobar-pratitelj italijanskog kompozitora Nikole Porpore, od koga je kako je kasnije rekao naučio „prave osnove kompozicije”.[14] On je isto tako kratkotrajno radio za grofa Fridriha Vilhelma fon Haugvica, svirajući orgulje u kapeli Bohemijskog veća u Judenplacu.[15]

Dok je bio horista, Hajdn nije dobio nikakvu sistematsku obuku o muzičkoj teoriji i kompoziciji. Kako bi kompenzovao za taj nedostatak, radio je vežbe kontrapunkta u tekstu Gradus ad Parnassum od Johana Josefa Fuksa i pažljivo proučio rad Karla Filipa Emanuela Baha, koji je kasnije priznao kao važan uticaj.[16]

Kako su se njegove veštine povećale, Hajdn je počeo da stiče javni ugled, prvo kao kompozitor opere, „Der krumme Teufel”, „Hromi đavo”, koja je napisana za komičnog glumca Johana Jozefa Feliksa Kurza, čiji je scenski naziv bio „Bernardon”. Ovaj rad je imao uspešnu premijeru 1753. godine, ali ga je cenzura ubrzo zatvorila zbog „uvredljivih primedbi”.[17] Hajdn je takođe primetio, očigledno bez uznemirenja, da su radovi koje je on jednostavno poklonio, bili objavljivani i prodavani u lokalnim muzičkim prodavnicama.[18] Između 1754. i 1756. Hajdn je isto tako radio kao honorarni muzičar na Bečkom dvoru. On je bio jedan od muzičara koji su iznajmljivani kao dodatni muzičari za balove davane za carsku decu tokom karnevalske sezone, i kao dodatni pevači u carskoj kapeli (Hofkapelle) u korizmi i Svetoj nedelji.[19]

Sa povećanjem njegove reputacije, Hajdn je vremenom dobio aristokratski pokroviteljstvo, što je bilo presudno za karijeru kompozitora u to vreme. Grofica Tun,[n 4] videvši jednu od Hajdnovih kompozicija, angažovala ga je kao svog nastavnika pevanja i klavira.[n 5] Godine 1756, baron Karl Jozef Firnberg je zaposlio Hajdna na svom seoskom imanju, Vinzierl, gde je kompozitor napisao svoj prvi niz kvarteta. Firnberg je kasnije preporučio Hajdna grofu Morzinu, koji je 1757. godine,[n 6] postao njegov prvi poslodavac s punim radnim vremenom.[20]

Dela[uredi]

  • Čudak
  • Nenadani susret
  • Mesečev svet
  • Simfonija rastanka
  • Oksfordska simfonija
  • 6 pariskih simfonija
  • 12 londonskih simfonija
  • 84 gudačka kvarteta (najvredniji po 6 tzv. Sunčanih, Ruskih, Pruskih, te Apponiji i Erdodoj)
  • pasija „Sedam poslednjih reči Spasiteljevih“)
  • oratorijumi Stvaranje sveta i Godišnja doba

Mediji[uredi]

Napomene[uredi]

  1. Hajdn je bio kršten kao Franciskus Josefus (Franc Jozef), ali „Franc” nije korišteno tokom Hajdnovog života i stoga se ni u današnje vreme to ime ne koristi (Hajdn, Josef po Džejmsu Vebsteru u Grove Music Online, accessed 18 January 2007).
  2. Hajdn je ovo izjavio u svojoj autobiografskoj skici iz 1776.
  3. Finscher (2000). str. 12.. Jones (2009: 7) datira posetu početkom leta, tj. u sezoni trešanja, jer je tokom posete Reuter čašćavao dete sa svežim trešnjama da bi ga podsticao da nauči da peva tril.
  4. Razne osobe su nosile titulu „Grofica Tun” tokom vremena. Kandidati za groficu u čijem je pokroviteljstvu bio Hajdn su (a) „starija grofica Marija Kristina Tun”, Webster (2002); (b) Marija Vilhelmin Tun (kasnije poznata salonska hostesa i zaštitnik Mocarta), (Volkmar Braunbehrens, 1990, Mozart in Vienna).
  5. Webster (2002). str. 8.. Vebster izražava sumnje, jer je izvor rana biografija Nikolas-Etjena Framerija, koji se smatra najmanje pozdanom Webster (2002). str. 1. od Hajdnovih ranih biografa.
  6. Ovaj je datum neizvestan, budući da je ranija biografija po Griesinger (1963) daje 1759. Evidencija u podršci ranijeg datuma je dostupna u Landon & Jones (1988, p. 34) i Webster (2002, p. 10)

Reference[uredi]

  1. For date of portrait see Jones2009a. str. vi.
  2. Smallman, Basil (1992). The Piano Trio: Its History, Technique, and Repertoire. Oxford University Press. str. 16—19. ISBN 0-19-318307-2. 
  3. Rosen (1997). str. 43–54.
  4. Dies (1810). (in the English translation from Gotwals (1963). str. 80–81.).
  5. Griesinger (1963). str. 9.
  6. Dies (1810). (in the English translation from Gotwals (1963). str. 82.).
  7. Jones2009a. str. 12–13.. Treći brat, Johan Evangelist Hajdn takođe je sledio muzičku karijeru kao tenor, ali nije bio uspešan i neko vreme ga je Jozef izdržavao.
  8. Finscher (2000). str. 12.
  9. Griesinger (1963). str. 10.
  10. Landon & Jones (1988). str. 27.
  11. Dies (1810). (in the English translation from Gotwals (1963). str. 87.).
  12. 12,0 12,1 Dies (1810). (in the English translation from Gotwals (1963). str. 89.).
  13. Geiringer (1982). str. 27.
  14. Larsen (1980). str. 8.
  15. Rita Steblin, 'Haydns Orgeldienste "in der damaligen Gräfl. Haugwitzischen Kapelle"', in: Wiener Geschichtsblätter 65/ (2000). str. 124–34.
  16. Geiringer (1982). str. 30.
  17. Beghin, Tom; Goldberg, Sander M. (2007). Haydn and the Performance of Rhetoric. University of Chicago Press. str. 94. ISBN 9780226041292. Pristupljeno 14. 1. 2015. 
  18. Griesinger (1963). str. 15.
  19. Dexter Edge, 'New Sources for Haydn's Early Biography', unpublished paper given at the AMS Montréal, 7 November 1993, (see The New Grove Dictionary of Music and Musicians (2001), vol. 11. str. 265).
  20. Source for this paragraph: Geiringer (1982). str. 34–35.

Literatura[uredi]

  • Smallman, Basil (1992). The Piano Trio: Its History, Technique, and Repertoire. Oxford University Press. str. 16—19. ISBN 0-19-318307-2. 

Biografski izvori

  • Dies, Albert Christoph (1810). Biographische Nachrichten von Joseph Haydn nach mündlichen Erzählungen desselben entworfen und herausgegeben [Biographical Accounts of Joseph Haydn, written and edited from his own spoken narratives]. Vienna: Camesinaische Buchhandlung.  English translation in: Dies, Albert Christoph (1963). „Biographical Accounts of Joseph Haydn”. Ur.: Gotwals, Vernon. Haydn: Two Contemporary Portraits. (translation by Vernon Gotwals). Milwaukee: Univ. of Wisconsin Press. ISBN 0-299-02791-0.  One of the first biographies of Haydn, written on the basis of 30 interviews carried out during the composer's old age.
  • Finscher, Ludwig (2000). Joseph Haydn und seine Zeit. Laaber: Laaber-Verlag. ISBN 3-921518-94-6.  Highly detailed discussion of life and work; in German.
  • Geiringer, Karl; Geiringer, Irene (1982). Haydn: A Creative Life in Music (3rd izd.). University of California. ISBN 0-520-04316-2.  The first edition was published in 1946 with Karl Geiringer as the sole author.
  • Griesinger, Georg August (1963). „Biographical Notes Concerning Joseph Haydn”. Ur.: Gotwals, Vernon. Haydn: Two Contemporary Portraits. Milwaukee: University of Wisconsin Press. ISBN 0-299-02791-0.  A translation from the original German: "Biographische Notizen über Joseph Haydn" (1810). Leipzig. Like Dies's, a biography produced from interviews with the elderly Haydn.
  • Hadden, James (1902) Haydn. J. Dent. A very old but thoughtful biography; reissued 2010 by Cambridge University Press.
  • Hughes, Rosemary (1970). Haydn (Revised izd.). New York: Farrar, Straus and Giroux. ISBN 0-460-02281-4.  Originally published in 1950. Gives a sympathetic and witty account of Haydn's life, along with a survey of the music.
  • Jones, David Wyn (2009a). The Life of Haydn. Oxford University Press.  Focuses on biography rather than musical works; an up-to-date study benefiting from recent scholarly research on Haydn's life and times.
  • Jones, David Wyn (2009b). Oxford Composer Companions: Haydn. Oxford University Press.  A comprehensive one-volume collection of detailed contributions by Haydn scholars.
  • Landon, H.C. Robbins (1976—1980). Haydn: Chronicle and Works. Bloomington, Indiana: Indiana University Press. ISBN 0-253-37003-5.  An extensive compilation of original sources in five volumes.
  • Landon, H. C. Robbins; Jones, David Wyn (1988). Haydn: His Life and Music. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-37265-9.  Biography chapters by Robbins Landon, excerpted from Robbins Landon (1976–1980) and rich in original source documents. Analysis and appreciation of the works by Jones.
  • Larsen, Jens Peter (1980). „Joseph Haydn”. New Grove Dictionary of Music and Musicians.  Published separately as The New Grove: Haydn. New York: Norton. 1982. ISBN 0-393-01681-1. 
  • Webster, James; Feder, Georg (2001). „Joseph Haydn”. The New Grove Dictionary of Music and Musicians.  Published separately as a book: The New Grove Haydn. New York: Macmillan. 2002. ISBN 0-19-516904-2.  Careful scholarship with little subjective interpretation; covers both life and music, and includes a very detailed list of works.

Kritike i analize

  • Brendel, Alfred (2001). „Does classical music have to be entirely serious?”. Ur.: Margalit, Edna; Margalit, Avishai. Isaiah Berlin: A Celebration. Chicago: University of Chicago Press. str. 193—204. ISBN 0-226-84096-4.  On jokes in Haydn and Beethoven.
  • Celestini, Federico (2010). „Aspekte des Erhabenen in Haydns Spätwerk”. Ur.: Celestini, Federico; Dorschel, Andreas. Arbeit am Kanon. Vienna: Universal Edition. str. 16—41. ISBN 978-3-7024-6967-2.  On the sublime in Haydn's later works; in German.
  • Clark, Caryl, ur. (2005). The Cambridge Companion to Haydn. Cambridge Companions to Music. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-83347-7.  Covers each of the genres Haydn composed in as well as stylistic and interpretive contexts and performance and reception.
  • Griffiths, Paul (1983). The String Quartet. New York: Thames and Hudson. ISBN 0-500-01311-X. 
  • Hughes, Rosemary (1966). Haydn String Quartets. London: BBC.  A brief (55 page) introduction to Haydn's string quartets.
  • Proksch, Bryan (2015). Reviving Haydn: New Appreciations in the Twentieth Century. Rochester, New York: University of Rochester Press. ISBN 9781580465120.  Surveys the decline in Haydn's reputation in the nineteenth century before examining the factors that led to a resurgence in the twentieth.
  • Rosen, Charles (1997). The classical style: Haydn, Mozart, Beethoven (2nd izd.). New York: Norton. ISBN 0-393-31712-9.  First edition published in 1971. Covers much of Haydn's output and seeks to explicate Haydn's central role in the creation of the classical style. The work has been influential, provoking both positive citation and work (e.g., Webster 1991) written in reaction.
  • Rosen, Charles (1988) Sonata forms (2nd ed.) New York: Norton. Further discussion of Haydn's style and technique as it relates to sonata form.
  • Sisman, Elaine Haydn and the classical variation. Cambridge: Harvard University Press. 1993. ISBN 0-674-38315-X.
  • Sutcliffe, W. Dean (1989). „Haydn's Musical Personality”. The Musical Times. 130 (1756): 341—44. JSTOR 966030. doi:10.2307/966030. 
  • Sutcliffe, W. Dean (1992). Haydn, string quartets, op. 50. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-39103-2.  Covers not just Op. 50 but also its relevance to Haydn's other output as well as his earlier quartets.
  • Webster, James (1991). Haydn's "Farewell" symphony and the idea of classical style: through-composition and cyclic integration in his instrumental music. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-38520-2.  This book focuses on a single work, but contains many observations and opinions about Haydn in general.

Spoljašnje veze[uredi]