Jon Ilijesku

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jon Ilijesku
Jon Ilijesku (2004)
Lični podaci
Datum rođenja(1930-03-03)3. mart 1930. (94 god.)
Mesto rođenjaOltenica, Kraljevina Rumunija
Državljanstvo Kraljevina Rumunija
 SR Rumunija
 Rumunija
Religijanijedna (slobodoumlje)
Profesijainženjer, političar
Porodica
SupružnikNina Ilijesku
Politička karijera
Politička
stranka		Socijaldemokratska partija (od 2000)
Partija socijaldemokratije (1996–2000)
Demokratski front nacionalnog spasa (1992)
Front nacionalnog spasa (1989–1992)
Rumunska komunistička partija (1953–1984)
2. i 4. predsednik Rumunije
20. decembar 2000 — 20. decembar 2004.
PrethodnikEmil Konstantinesku
NaslednikTrajan Basesku
26. decembar 1989[1] — 29. novembar 1996.
PrethodnikNikolaje Čaušesku
NaslednikEmil Konstantinesku
Potpis

Jon Ilijesku (rum. Ion Iliescu; Oltenica, 3. mart 1930) rumunski je političar i prvi demokratski izabran predsednik Rumunije sa mandatom od 1989. do 1996. i ponovno od 2000. do 2004. godine. Od 1996. do 2000. te od 2004. do 2008. bio je senator za Socijaldemokratsku partiju, čiji je počasni predsednik.

Član Rumunske komunističke partije postao je 1953, a član njenog Centralnog komiteta od 1965. godine. Međutim, posle 1971, Nikolaje Čaušesku postepeno je počeo da ga politički marginalizuje. Imao je vodeću ulogu tokom Rumunske revolucije i izabran kao prvi postkomunistički predsednik 1990. godine. Nakon usvajanja novog Ustava, služio je dva predsednička mandata (1992–1996. i 2000–2004).

Ilijesku je često smatran za dominantnu političku figuru u Rumuniji prvih 15 postrevolucionarnih godina. Tokom njegovog mandata, rumunska politička scena se stabilizovala, a Rumunija postala članicom NATO-a.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rane godine i ulazak u politiku[uredi | uredi izvor]

Rođen je 3. marta 1930. godine u mestu Oltenici. Njegov otac Aleksandru bio je železničarski radnik s komunističkim ubeđenjima, u vremenima kada je Rumunska komunistička partija bila zabranjena. Godine 1931, otišao je u Sovjetski Savez i učestvovao na partijskom kongresu u Moskvi. U SSSR-u je boravio naredne četiri godine, a zatim se vratio u Rumuniju i bio uhapšen. Nalazio se u zatvoru od juna 1940. do avgusta 1944; umro je avgusta 1945. godine.

Jon Ilijesku i Elena Čaušesku 1976.

Jon se oženio Ninom Serbanesku 1951. godine. Nisu mogli da imaju dece, a Nina je uz to imala i tri spontana pobačaja.[2] Studirao je mehaniku fluida na Politehničkom institutu u Bukureštu, a kao strani student bio je i na Energetskom institutu Univerziteta u Moskvi. Tokom boravka u Moskvi, bio je sekretar Udruženja rumunskih studenata. Navodno je tada bio povezan i sa Mihailom Gorbačovim, ali je to uvek poricao.[3] Budući da je kasniji predsednik Nikolaje Čaušesku verovao da je to bila istina, prilikom posete Gorbačova Rumuniji juna 1989, poslao je Ilijeskua van Bukurešta kako bi sprečio svaki mogućni kontakt.[4]

Član Saveza komunističke omladine postao je 1944, a Rumunske komunističke partije 1953. godine. Polako je napredovao u hijerarhiji; od 1956. je bio sekretar Saveza komunističke omladine, a od 1965. član Centralnog komiteta Rumunske komunističke partije. U jednom je trenutku bio i šef Odseka za propagandu Centralnog komiteta RKP,[3] a od 1967. do 1971. godine bio je ministar za omladinska pitanja.

Međutim, Čaušesku se od 1971. osetio ugroženim od Ilijeskuovog uticaja; bio je smatran za Čaušeskuovog naslednika, te je marginalizovan i uklonjen sa svih važnijih funkcija. Isprva je bio potpredsednik veća okruga Timiš (1971-1974), a zatim predsednik veća grada Jašija (1974-1979). Godine 1984, bio je isključen iz članstva RKP i postavljen za upravitelja izdavačke kuće Editura Tehnika.[3] Poznato je da je tokom 1980-ih (ako ne i pre) bio pod stalnom paskom Sekuritatee i bio poznat kao protivnik Čaušeskuove rigidne vladavine.[5]

Rumunska revolucija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Rumunska revolucija 1989.

Rumunska revolucija 1989. godine izbila je nakon demonstracija u Temišvaru. Nakon Čaušeskuovog uklanjanja s vlasti 22. decembra (preki sud ga je osudio na smrt streljanjem 25. decembra), Front nacionalnog spasa (FNS) popunio je nastali politički vakuum, a činili su ga niže rangirani članovi dotadašnje Komunističke partije, koji su bili opozicija Čaušeskuu, i učesnici Revolucije koji nisu pripadali nijednoj političkoj grupi. Ilijesku je ubrzo priznat od svih kao vođa organizacije, a samim time i privremene vlade.

Ilijesku (u sredini) 23. decembra 1989, dan nakon formiranja Fronta nacionalnog spasa.

Ilijesku je predložio održavanje višepartijskih izbora kao primer originalne demokratije. Danas se drži da je zapravo sproveo reforme u stilu Perestrojke, umesto ukidanja dotadašnjih institucija. Veze s time imala je i pozitivna reakcija Gorbačovljevog rukovodstva, te činjenica da je Rumunija prvi postrevolucionarni međunarodni sporazum potpisala upravo s SSSR-om.

Ilijesku se nakon revolucije nije odrekao komunističke ideologije; postrevolucionarni program, kojeg je predložio, bazirao se na reformi poljoprivrede i reorganizaciji tržišta, nikako prelazak na kapitalizam.[3] Ovakve stavove imali su i ostali članovi FNS-a, poput Silvijua Brukana, koji je tvrdio kako je revolucija bila usmerena protiv Čaušeskua, ne i protiv socijalističkog sistema. Ilijesku je kasnije isticao mogućnost usvajanja švedskog modela socijalne države.

Kasnije su godinama kružile glasine da su Ilijesku i ostali niže rangirani komunisti dugo planirali da zbace Čaušeskua, ali su događaji decembra 1989. pretekli njihov naum. Na primer, Nikolaje Militaru, prvi ministar odbrane nove vlade, izjavio je kako su Ilijesku i ostali planirali da uhapse Čaušeskua u februaru 1990, dok bi izbivao iz glavnog grada. Međutim, Ilijesku je porekao sve ovo, navodeći da je planiranje bilo kakvog puča bilo nemoguće, jer je Sekuritatea bila jako efikasna, te takva urota njenim agentima ne bi promakla.[5]

Predsednik[uredi | uredi izvor]

front nacionalnog spasa raspisao je slobodne izbore za 20. maj 1990. godine i na njima osvojio preko 70% glasova. Ilijesku i njegovi pristalice s vremenom su se odvojili od Fronta i osnovali Demokratski front nacionalnog spasa, koji je kasnije promenio ime u Partiju za socijaldemokratiju u Rumuniji (PDSR), a zatim u Socijaldemokratsku partiju. Front nacionalnog spasa je s vremenom izgubio karakter nacionalne vlade i široke koalicije, te postao podvrgnut kritikama da iskorištava svoj status kao prva organizacija koja je delila vlast, upuštajući se u obračune sa grupacijama koje nisu uživali taj status i privilegiju.

Pod pritiskom događaja koji su danas u rumunskoj javnosti poznati kao minerijade, Ilijesku je ublažio svoje političke stavove; udaljio se od ideje Perestrojke i usvojio socijaldemokratiju, svrstavši se uz zapadnoevropski politički spektar. Određeni kritičari su isticali da je za razliku od ostalih prelazaka sa komunizma na socijaldemokratiju u zemljama istočne Evrope, vlada Rumunije nastojala da zadrži neke ideje bivšeg režima.

Novi Ustav Rumunije usvojen je 1991, a Ilijesku je na novim izborima 1992. godine pobedio sa osvojenih 61% glasova i osvojio drugi mandat. Takmičio se i po treći puta 1996, ali je izgubio pred Emilom Konstantineskuom. Bilo je poništeno preko milion glasova, pa su kružile priče o izbornoj prevari.

Ilijesku se ponovno takmičio na predsedničkim izborima 2000. godine i odneo pobedu pred radikalnim nacionalistom[6][7][8] Kornelijuom Vadimom Tudorom. Njegov reći mandat otpočeo je 20. decembra 2000, a okončan je 20. decembra 2004. godine. Ilijeskuova pobeda bila je posledica nezadovoljstva javnosti prema vođstvu desnog centra, koje je tokom poslednje četiri godine sprovelo radikalne ekonomske reforme, a njihov mandat bio obeležen nestabilnošću koalicije i unutarpartijskim svađama. Osim toga, urbani deo populacije nije se poistovećivao s Tudorovim ekstremnim političkim stavovima, pa zato nisu izašli na izbore ili su glasovali za Ilijeskua.

Na izborima Socijaldemokratske partije 21. aprila 2005, Ilijesku je izgubio mesto predsednika partije, a nasledio ga je Mirča Džoana. Međutim, 2006. je bio izabran za počasnog predsednika partije, što je u suštini bila samo ceremonijalna funkcija bez ikakvih ovlašćenja.

Kontroverze[uredi | uredi izvor]

Iako je uživao određenu dozu popularnosti kao političar u opoziciji naspram Čaušeskua, Ilijeskuova karijera je tokom 1990-ih bila obeležena brojnim kontroverzama i skandalima.[9]

Još od ranije su postojale indicije da je bio povezan s KGB-om, koje su se nastavile u periodu 2003–2008, kada je bivši ruski disident Vladimir Bukovski, kojemu je bio dopušten uvid u sovjetske arhive, izjavio kako su Ilijesku i neki članovi Fronta nacionalnog spasa bivši agenti KGB-a, da su Ilijesku i Gorbačov bili u kontaktu još od Ilijeskuovog boravka u Moskvi, te da je Rumunsku revoluciju 1989. organizovao KGB kako bi srušio Čaušeskua i na taj način stekao veću kontrolu nad rumunskim institucijama (uticaj kojeg je KGB postepeno gubio tokom Čaušeskuove vladavine).[10] Gorbačov nikad nije potvrdio ove izjave, iako je rekao da je delio poglede na neke stvari s Ilijeskuom.[11]

Takođe je, zajedno s drugim članovima FNS-a, bio odgovoran za štetu koju su napravili rudari tokom minerijade januara i juna 1990. godine. Naime, tih su meseci na ulicama Bukurešta konstantno trajali protesti grupe građana protiv dolaska bivših komunista na vlast (poput Ilijeskua). Pokušaj da vlasti uklone demonstrante s ulica rezultovao je njihovim napadima na nekoliko vladinih institucija. Ilijesku je zatim obezbedio dolazak nekoliko grupa rudara u Bukurešt, naoružanih drvenim palicama, s ciljem da brane vladu. Rudari su napravili štetu na Univerzitetu u Bukureštu, nad nekim uredništvima novina i sedištima opozicionih partija. Od svih minerijada, ova u junu 1990. naišla je na osude međunarodne i domaće javnosti.

Rumunska vlada je 1992. godine dopustila bivšem rumunskom kralju Mihaju da poseti zemlju tokom Uskrsa. Samo se u Bukureštu okupilo preko milion ljudi, što je zabrinulo Ilijeskuovu vladu i podstaklo ih da Mihaju zabrane dolazak u zemlju na idućih pet godina.

Tokom poslednjih dana svog predsedničkog mandata, Ilijesku je Orden rumunske zvezde uručio kontroverznom ultradesničarskom političaru Kornelijuu Vadimu Tudoru. Protiv toga su u medijima protestovali dobitnik Nobelove nagrade Eli Vizel, 15 novinara radija Slobodna Evropa, gradonačelnik Temišvara George Čuhandu, pesnik Aleksandru Andriješ i istoričar Rendolf Brejem, koji je u znak protesta vratio sva priznanja koja je dobio od Rumunije. Vođa Demokratskog saveza Mađara u Rumuniji, Bela Marko, nije se pojavio na ceremoniji dedele ordena, iako je i on trebalo da ga dobije tog dana. Tek je predsednik Trajan Basesku oduzeo odlikovanje Tudoru 24. maja 2007. godine. Pokrenuta je optužnica protiv njegovog čina, iako je bio u skladu s Ustavom.[12]

Odlikovanja i priznanja[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Rulers.org
  2. ^ "De ce nu a avut Ion Iliescu urmasi"[mrtva veza], Ziua, 5 September 2008
  3. ^ a b v g New York Times, "Upheaval in the East: A Rising Star; A Man Who Could Become Rumania's Leader", 23 December. 1989. str. 15.
  4. ^ România Liberă. "Gura lumii despre România", 8 May 1990, quoting Paris Match
  5. ^ a b Sebetsyen, Victor (2009). Revolution 1989: The Fall of the Soviet Empire. New York City: Pantheon Books. ISBN 978-0-375-42532-5. 
  6. ^ „Preda: Antonescu îl secondează pe Vadim Tudor cu discursul ultranaţionalist”. Realitatea. Arhivirano iz originala 27. 09. 2012. g. Pristupljeno 14. 12. 2013. 
  7. ^ „Article”. SF Bay Times. Pristupljeno 14. 12. 2013. 
  8. ^ „House of Tudor”. PBS. Pristupljeno 14. 12. 2013. 
  9. ^ „Al Cincilea Iliescu”. Income Magazine. Arhivirano iz originala 23. 03. 2012. g. Pristupljeno 14. 12. 2013. 
  10. ^ Russian dissident who copied the Gorbachev Foundation's archive: Mitterrand and Gorbachev wanted the European Socialist Union, Thatcher opposed Germany's reunification
  11. ^ (jezik: rumunski) Dovada Bukovski Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. jun 2008)
  12. ^ (jezik: rumunski) Curtea Constituțională a respins excepția invocată de Vadim Tudor in procesul privind Ordinul "Steaua Romaniei" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. septembar 2016)
  13. ^ Slovak republic website, State honours Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. april 2016): 1st Class in 2002 (click on "Holders of the Order of the 1st Class White Double Cross" to see the holders' table)
  14. ^ (jezik: rumunski) „Iliescu si Constantinescu au primit Emblema de Onoare a Armatei”. Pristupljeno 14. 12. 2013. 
  15. ^ Odlikovanja šakom i kapom, Blic, 9.9. 2004.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Jon Ilijesku na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јон_Илијеску&oldid=26654802”