Jo Ming Pej

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Jo Ming Pej
J. M. Pej u ambasadi SAD u Luksemburgu
Lični podaci
Datum rođenja(1917-04-26)26. april 1917.
Mesto rođenjaGuangdžou, Kina
Datum smrti16. maj 2019.(2019-05-16) (102 god.)[1]
Mesto smrtiNjujork, SAD
Umetnički rad
Poljearhitektura
Najvažnija dela
NagradePrickerova nagrada, AIA zlatna medalja, Predsednička medalja za slobodu

Jo Ming Pej, FAIA, RIBA[2] (/joʊ.mɪŋ.ˈpeɪ/ yoh-MING-pay;[3][4] (kin: 貝聿銘; Guangdžou, 26. april 1917 — Njujork, 16. maj 2019) poznatiji pod inicijalima I. M. Pej (engl. I. M. Pei) bio je kinesko-američki arhitekta.

Odrastao u Šangaju, Pej je od malih nogu crpeo inspiraciju iz baštenskih vila u Sudžou, tradicionalnom utočištu učene vlastele kojoj je pripadala njegova porodica. Godine 1935, on se preselio u Sjedinjene Države i upisao se na arhitektonsku školu Univerziteta u Pensilvaniji, ali je brzo prešao na Masačusetski tehnološki institut. Bio je nezadovoljan fokusom predavanja u obe škole gde je akcenat stavljan na arhitekturu lepote. Slobodno vreme je provodio istražujući nove arhitekte, posebno Le Korbizjea. Po završetku studija pridružio se Harvardskoj postiplomskoj školi dizajna (GSD) i postao prijatelj arhitekate bauhausovskih Valtera Gropijusa i Marsela Brojera. Godine 1948, Peja je regrutovao njujorški magnat nekretnina Vilijam Zekendorf, za kojeg je radio sedam godina pre nego što je 1955. osnovao nezavisnu dizajnersku firmu I. M. Pej & saradnici. Godine 1966, to postaje I. M. Pej & partneri, a 1989. Pej Kob Frid & partneri. Pej se povukao iz redovne prakse 1990. godine. U penziji je radio kao arhitektonski savetnik, pre svega u arhitektonskoj firmi svojih sinova Архитекте Пејовог партнерства.

Pejevo prvo veliko priznanje stiglo je sa laboratorijom Mesa u Nacionalnom centru za istraživanje atmosfere u Koloradu (projektovano 1961. i dovršeno 1967). Njegov novostečeni renome doveo je do njegovog izbora za glavnog arhitektu za Biblioteku Džon F. Kenedi u Masačusetsu. Zatim je dizajnirao Gradsku skupštinu u Dalasu i Istočnu zgradu Nacionalne galerije umetnosti.[5] U Kinu se prvi put vratio 1975. godine kako bi dizajnirao hotel na Mirisnoj planini. Potom je dizajnirao je Toranj Kineske banke u Hongkongu, neboder u Hongkongu za Banku Kine petnaest godina kasnije. Početkom 1980-ih, Pej je bio u žiži kontroverze kada je dizajnirao piramidu od stakla i čelika za pariski Luvr. Kasnije se vratio u svet umetnosti dizajnirajući Simfonijski centar Morton H. Mejerson u Dalasu, muzej Miho u Japanu, Šigaraki, u blizini Kjota i kapelu niže i srednje škole: MIHO Institut estetike, Muzej Sudžou u Sudžou,[6] Muzej islamske umetnosti u Kataru i Muzej moderne umetnosti Velikog vojvode Žana, skraćeno Mudam, u Luksemburgu.

Pej je osvojio širok spektar priznanja i nagrada u polju arhitekture, uključujući Zlatnu medalju AIA 1979. godine, prvi Praemium Imperiale za arhitekturu 1989. godine i nagradu za životno delo Kuper-Hjuit, Nacionalnog muzeja dizajna 2003. On je dobitnik je Prikerove nagrade za arhitekturu 1983, i mnogi ga smatraju poslednjim majstorom modernističke arhitekture.

Mladost[uredi | uredi izvor]

Men and women stand on curving rock formations overlooking a pond containing flowery plants.
Kao dete, Pej je smatrao da je vrt Šizilin u Sudžou „idealno igralište”.[7]

I. M. Pejovog poreklo se može pratiti od dinastije Ming, kada se njegova porodica preselila iz provincije Anhuej u Sudžou. Porodica je svoje bogatstvo stekla baveći se lekovitim biljem, a zatim se pridružila redovima učenih plemića.[8] Ieoh Ming Pej je rođen 26. aprila 1917. u porodici Cuji i Lijen Kvun, a porodica se preselila u Hongkong godinu dana kasnije. Porodica je na kraju imala petoro dece. Kao dečak, Pej je bio veoma blizak sa majkom, pobožnom budiskinjom koja je bila prepoznata po svojim veštinama na flauti. Ona ga je ohrabrivala (za razliku od njegove braće ili sestara) da joj se pridruže u meditacijama.[9] Njegov odnos sa ocem bio je manje prisan. Njihove interakcije bile su ispunjene poštovanjem, ali ne i bliske.[10]

Uspeh Pejevih predaka omogućio je porodici da živi u višim društvenim ešalonima, mada je Pej smatrao da njegov otac „nije bio kultivisan u pogledu umetnosti“.[11] U svojoj mladosti je Pej, više bio privučen muzici i drugim kulturnim oblicima, nego očevom domenu bankarstva, samostalno istražujući umetnost. „Kultivirao sam samog sebe“, izjavio je kasnije.[10]

Pej je kao dete studirao na koledžu Sv. Pol u Hongkongu. Kada je imao 10 godina, njegov otac je dobio unapređenje, te se porodica preselila u Šangaj. Pej je pohađao srednju školu Sv. Džon, koja je radila pri Univerzitetu Sv. Džon pod upravom anglikanskih misionara. U toj ustavnovi je akademska disciplina bila je rigorozna; studentima je bio dozvoljeno samo pola dana svakog meseca za razonodu. Pej je uživao u bilijaru i gledajući holivudske filmove, posebno one sa Bastera Kitonom i Čarlijem Čaplinom. Takođe je stekao osnovno poznanje engleskog jezika čitajući Bibliju i romane Čarlsa Dikensa.[12]

Pedestrians walk before a row of trees and a series of tall buildings. A blue sky overhead is obscured slightly by several clouds.
Pej opisuje arhitekturu šangajskog obalskog područja Band (ovde prikazanog na fotografiji iz 2006) kao „veoma kolonijalnu prošlost“.[13]

Mnoštvo međunarodnih elemenata Šangaja dali su mu ime „Istočni Pariz“.[14] Globalni arhitektonski ukusi grada imali su dubok uticaj na Peja, od obalskog područja Band do hotela Park, izgrađenog 1934. godine. Takođe su ga impresionirali brojni vrtovi Sudžoua, gde je provodio leta sa širom porodicom i redovno posećivao obližnje hramove predaka. Na njega je posebno jak utisak ostavio vrt Šizilin, koji je u 14. veku izgradio budistički monah, a čiji je vlasnik bio Pejov ujak Bej Runšeng. Njegove neobične stenske formacije, kameni mostovi i vodopadi ostali su urezani u Pejovo sećanje decenijama. Kasnije je govorio o svojoj naklonosti ka mešanju baštenskih prirodnih i veštačkih struktura.[7][12]

Ubrzo nakon preseljenja u Šangaj, Pejova majka je obolela od raka. Kao sredstvo za ublažavanje bolova, propisan joj je opijum, a obaveza pripre lule pripala je Peju. Ona je umrla ubrzo nakon njegovog trinaestog rođendana, a to ga je duboko potreslo.[15] Deca su poslata da žive kod šire porodice; njihov otac je postao u većoj meri konzumiran svojim radom i fizički distanciraniji. Pej je rekao: „Moj otac je počeo da živi svoj vlastiti život prilično brzo nakon toga.“[16] Njegov otac se kasnije oženio ženom po imenu Ajlin, koja se kasnije preselila u Njujork.[17]

Obrazovanje i formativne godine[uredi | uredi izvor]

Kako se Pej približavao kraju svog srednjoškolskog obrazovanja, odlučio je da studira na univerzitetu. On je bio primljen u brojne škole, ali je odlučio da upiše Univerzitet u Pensilvaniji.[18] Pejov izbor imao je dva korena. Tokom studija u Šangaju, pomno je proučavao kataloge različitih visokoškolskih ustanova širom sveta. Arhitektonski program na Univerzitetu u Pensilvaniji mu se posebno dopadao.[19] Drugi presudni faktor bio je Holivud. Pej je bio fasciniran prikazima studentskog života u filmovima Binga Krozbija, koji su se izuzetno razlikovali od akademske atmosfere u Kini. „Činilo mi se da je fakultetski život u SAD uglavnom zabava i igra“, rekao je 2000. „Budući da sam bio premlad da bih bio ozbiljan, želeo sam da budem deo njega ... Mogli biste steći osećaj za to Filmovi Binga Krozbija. Fakultetski život u Americi činio mi se vrlo uzbudljivim. Nije stvaran, to znamo. Ipak, u to vreme mi je bio veoma privlačan. Odlučio sam da je to zemlja za mene."[20] Pej je dodao da „Naročito su Krozbijevi filmovi imali ogroman uticaj na moj odabir Sjedinjenih Država umesto Engleske da nastavak svog obrazovanja.“[21]

Godine 1935, Pej se ukrcao na brod i otplovio do San Franciska, a zatim vozom putovao do Filadelfije. Međutim, ono što je otkrio kad je stigao, uveliko se razlikovalo od njegovih očekivanja. Profesori na Univerzitetu u Pensilvaniji zasnivali su svoje podučavanje u stilu lepih umetnosti, ukorenjenom u klasičnoj tradiciji drevne Grčke i Rima. Peja je više zaintrigirala moderna arhitektura, a takođe se osećao zastrašenim visokim nivoom veštine izrade nacrta koji su pokazali drugi studenti. Odlučio je da napusti arhitekturu i pređe se na inženjerski program na Masačusetskom tehnološkom institutu (MIT). Po prispeću, dekan škole za arhitekturu komentarisao je njegovo oko za dizajn i ubedio Peja da se vrati svom prvobitnom smeru.[22]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Preminuo arhitekta koji je osmislio staklenu piramidu ispred Luvra”. Blic. 17. 5. 2019. Pristupljeno 17. 5. 2019. 
  2. ^ I.M. Pei Biography Arhivirano 18 februar 2007 na sajtu Wayback Machine – website of Pei Cobb Freed & Partners
  3. ^ „NLS Other Writings: Say How, M-P”. National Library Service for the Blind and Print Disabled. Arhivirano iz originala 2017-07-24. g. 
  4. ^ „Pei”. dictionary.com. 
  5. ^ Goldberger, Paul (16. 5. 2019). „I.M. Pei, Master Architect Whose Buildings Dazzled the World, Dies at 102”. The New York Times. Pristupljeno 17. 5. 2019. 
  6. ^ „Suzhou Museum – Suzhou”. My »Travel in China« Site. Arhivirano iz originala 21. 3. 2019. g. Pristupljeno 21. 3. 2019. 
  7. ^ a b Boehm 2000, str. 18
  8. ^ Wiseman, str. 29–30; von Boehm, p. 17.
  9. ^ Wiseman, str. 31–32; von Boehm, p. 25.
  10. ^ a b Wiseman 2001, str. 31
  11. ^ Quoted in Wiseman, p. 31.
  12. ^ a b Wiseman 2001, str. 31–33
  13. ^ Boehm 2000, str. 22
  14. ^ Boehm 2000, str. 21
  15. ^ Boehm 2000, str. 25
  16. ^ Boehm 2000, str. 26
  17. ^ Gonzalez, David. "About New York; A Chinese Oasis for the Soul on Staten Island". The New York Times. 28 November 1998. Accessed on 17 January 2011.
  18. ^ Wiseman 2001, str. 33–34
  19. ^ Wiseman 2001, str. 34
  20. ^ Boehm 2000, str. 34
  21. ^ Boehm 2000, str. 33–34
  22. ^ Wiseman 2001, str. 35

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јо_Минг_Пеј&oldid=27602200”