Ljubodrag Simonović

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Ljubodrag Simonović

Simonović u Ljubljani, 2011.
Simonović u Ljubljani, 2011.

Lične informacije
Puno ime Ljubodrag Simonović
Nadimak Duci
Datum rođenja (1949-01-01)1. januar 1949.(68 god.)
Mesto rođenja Vrnjačka Banja (Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija FNR Jugoslavija)
Državljanstvo  Srbija
Pozicija bek
Pro karijera 1968–1982
Seniorski klubovi
Godine: Klubovi:
1968–1976 Crvena zvezda
Reprezentacija
Zastava Jugoslavije Jugoslavija

Ljubodrag — Duci Simonović (Vrnjačka Banja, 1. januara 1949) je bivši jugoslovenski i srpski košarkaš, filozof, teoretičar sporta, književnik i kritičar kapitalizma. Izrazito je kritičan prema kapitalizmu i savremenom olimpizmu.

Igračka karijera[uredi]

Klupska karijera[uredi]

Košarkašku karijeru počeo je u kraljevačkoj Slogi, a prvotimac je postao već sa trinaest godina. Sa sedamnaest godina starosti postao je reprezentativac Jugoslavije. U Crvenoj zvezdi igrao je od 1967. do 1976. i u tom periodu je sa Zvezdom osvojio dve titule i tri nacionalna Kupa. U sezoni 1973/1974 u Kupu kupova bio je najbolji strelac tima sa 21,2 poena po utakmici. Bio je član legendarne generacije Crvene zvezde zajedno sa Draganom Kapičićem i Zoranom Slavnićem.

Od 1976. igrao je u Nemačkoj i bio je vodeći strelac tima. Pred kraj karijere igrao je u Staroj Pazovi. Od košarke se oprostio zbog bolesti (stalnog krvarenja u plućima).[1]

Reprezentacija[uredi]

Godine 1970. sa reprezentacijom Jugoslavije je osvojio titulu svetskog prvaka, a proglašen je i za najboljeg igrača sveta. Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 107 utakmica i postigao je 1018 poena i sa njom osvojio šest zlatnih i dve srebrne medalje. Za reprezentaciju Evrope nastupao je sedam puta.

Na Olimpijskim igrama 1972. izbačen je iz reprezentacije. Nakon što je reprezentacija Portorika pobedila reprezentaciju Jugoslaviju, na doping kontroli je utvrđeno da su dva igrača Portorika koristila nedozvoljene supstance. Nakon što su saznali za to, jugoslovenski igrači su odlučili da bojkotuju dalje takmičenje ukoliko se utakmica ne poništi. Utakmica je ipak registrovana postignutim rezultatom, a iz jugoslovenskog državnog vrha je stiglo naređenje da se takmičenje nastavi. Simonović je ostao dosledan dogovoru i zbog toga je isključen iz reprezentacije.

Ostalo[uredi]

Posle završene gimnazije na XI beogradskom, postao je magistar pravnih nauka i doktor filozofije, a napisao je i nekoliko knjiga.

Simonović je saradnik i počasni član Urbanog književnog kruga (Kanada).[2][3]

Takođe je saradnik i počasni član političkog udruženja građana Komunisti Republike Srbije. U nekoliko navrata naučno je analizirao komunizam, dela Karla Marksa i drugih poznatih komunista. U svojim političkim stavovima zalaže se za takozvani nacionalni komunizam kao politički pokret koji kombinuje elemente nacionalizma i komunizam.

Oženjen je Milicom Arežina, profesorkom, sa kojom ima ćerku i sina. Takođe ima i sina iz prethodnog braka sa Svetlanom.

Zanimljivosti[uredi]

  • I kada se sa Mokom Slavnićem nije slagao po nekim životnim stavovima u košarci, na terenu su bili odličan tandem. U vreme kada su zajedno igrali (1967–1976.) Zvezda je bila: državni prvak SFRJ dva puta, vicešampion SFRJ dva puta, pobednik kupa SFRJ tri puta, pobednik Kupa kupova jednom a finalista Kupa kupova dva puta.
  • Na očigledne nepravedne sudijske odluke često je burno reagovao. Jedno vreme je igrao sa stisnutom cuclom u ustima kako bi „ćutao” kada sudije namerno pogrešno sude i to se dugo vremena prepričavalo kao „urbana legenda”.[traži se izvor]
  • Sedamdesetih godina Jugoplastika iz Splita bila je jak tim i retko je gubila utakmice. U to vreme su najčešće gubili od Zvezde, najviše zahvaljujući tandemu Slavnić-Simonović. (Kup Jugoslavije u košarci sezona (1974/75) - Crvena zvezda (87)ː Jugoplastika (72)).

Objavljene knjige[uredi]

  • „Pobuna robota”, 1981.
  • „Sport-kapitalizam-destrukcija”, 1995.
  • „Filozofski aspekti modernog olimpizima”, 2001.
  • „Olimpijska podvala”, 2007.
  • „Novi svet je moguć”, 2007.
  • „Ustaj radniče!”, 2011.
  • „Poslednja revolucija”, 2013.

Izvori[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]