Ćelija (biologija)

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Ćelija
Wilson1900Fig2.jpg
Ćelije luka u različitim fazama ćelijskog ciklusa
Celltypes.svg
Eukariotska ćelija (levo) i prokariotska ćelija (desno)
Pokazatelji
Grejova anatomija p.35
TH H1.00.01.0.00001
FMA 68646
Anatomska terminologija

Ćelija (lat. cella, s značenjem „mali prostor“[1]) osnovna je jedinica građe i funkcije svih živih bića osim virusa. Skup ćelija sličnog ili istog izgleda, embrionalnog porekla i funkcije naziva se tkivo.[2] Nauka koja proučava ćeliju naziva se citologija. U ćeliji se nalaze organska i neorganska jedinjenja. Od neorganskih jedinjenja najzastupljeniji su voda i soli. Od organskih jedinjenja u ćeliji se nalaze ugljeni hidrati, masti i proteini. Oba organska jedinjenja sadrže ugljenik.

Ćelije se sastoje od citoplazme okružene membrane, koja sadrži mnoge biomolekule kao što su proteini i nukleinske kiseline.[3] Organizmi se mogu podeliti na unićelijske (koji se sastoje od jedne ćelije; poput bakterija) ili višećelijske (kao što su biljke i životinje). Dok broj ćelija u biljkama i životinjama varira od vrste do vrste, čovek sadrži više od 10 triliona (1012) ćelija.[2] Većina biljnih i životinjskih ćelija je vidljiva pod mikroskopom, sa dimenzijama između 1 i 100 mikrometara.[4]

Reč ćelija prvi put je upotrebio Robert Huk 1665. godine, koji je nazvao biološku jedinicu po njenoj sličnosti sa ćelijama u kojima su živeli monasi u manastirima.[5][6] Ćelijska teorija, koju su razvili 1839. Matijas Šlajden i Teodor Švan, navodi da se svi organizmi sastoje od jedne ili više ćelija, da su ćelije fundamentalne jedinice strukture i funkcije u svim živim organizmima, da su sve ćelije proizašle iz postojećih ćelija, i da sve ćelije sadrže nasledne informacije neophodne za regulaciju ćelijskih funkcija i za prenos informacija na sledeću generaciju ćelija.[7] Ćelije su se pojavile na Zemlji pre više od 3.5 milijardi godina.[8][9][10]

Upoznavanje građe i funkcije ćelije predstavlja osnovu za svako dublje proučavanje u biologiji i medicini. Rezultati proučavanja ćelije doprinose poznavanju i normalnog i patološkog stanja organizma.

Osobine ćelije[uredi]

Epitelne ćelije

Ćelija je osnovna gradivna i funkcionalana jedinica svakog živog bića, osim virusa. U prirodi postoje brojni organizmi čije se telo sastoji iz jedne ćelije, kao što su bakterije, praživotinje, neke alge i gljive. Sa druge strane višećelijski organizmi mogu imati više miliona, biliona, kvadriliona ćelija. Tako se u organizmu odraslog čoveka nalazi oko 10 na 14 ćelija. Iako se sve te ćelije međusobno razlikuju postoje neke osobine koje su zajedničke svim ćelijama:

  • rast do veličine koja je karakteristična za datu vrstu ćelije;
  • obavljanje određenih zadataka (funkcija, uloga);
  • primanje signala iz spoljašnje sredine na koje ćelija na određeni način odgovara;
  • život ćelije završava se ili ćelijskom deobom ili ćelijskom smrću; pri deobi ćelija daje nove ćelije;
  • jedinstven hemijski sastav;
  • jedinstvena građa.

Zahvaljujući razvoju tehnike i instrumenata saznanja o ćeliji su postala veća i potpunija. Tehnika mikroskopiranja je danas dovedena skoro do savršenstva – pronalaskom različitih vrsta mikroskopa (elektronski, fazni, i dr.).

Hemijski sastav ćelije[uredi]

Hemijski elementi koji ulaze u sastav ćelija živih bića nazivaju se biogeni elementi. Od 92 prirodna elementa samo 6 elemenata – C, H, N, О, P i S – ulazi u sastav i čini oko 99% živog tkiva. Prema količini u kojoj su prisutni u ćeliji biogeni elementi se dele na:

  • makroelemente (grč. macro= mnogo) i
  • mikroelemente (micro= malo, sitno).

Makroelementi su O, H, C, N, Ca, S, P, K i dr.

Mikroelementi se nalaze u znatno manjim količinama od makroelemenata, ali je njihovo prisustvo u živim bićima neophodno za normalno odvijanje životnih procesa. Takvi su npr. Cu, I, Br, Mn, F, Fe i dr.

Oko dve trećine, odnosno, oko 60% težine odraslog čoveka čini voda (kod embriona oko 80%), dok belančevine čine oko 17%, masti oko 10%, ugljeni hidrati oko 1-2% i mineralne materije oko 5%.

Voda[uredi]

Voda predstavlja najrasprostranjenije jedinjenje u organizmima i neophodan uslov za njihov opstanak. Voda je jedna od glavnih komponenti živih sistema i čini čak 50-95% težine ćelije.

Osim u samoj ćeliji, voda se nalazi u međućelijskim prostorima i krvi životinja. U telu nekih nižih beskičmenjaka nalazimo preko 90% vode (dupljari, hidra na pr.).

Kod mladih listova, stabala i korenova voda čini 80-90% sveže mase, a kod sočnih plodova (krastavaca, lubenice, paradajza) čak preko 90%. Semena sadrže svega oko 10% vode, a ponekad samo 5% (seme kikirikija).

Količina vode u ćelijama čoveka zavisi od:

  • starosti (sa starošću ćelija opada i količina vode u njima);
  • vrste tkiva (krvno tkivo ima veću količinu vode od npr. masnog tkiva),
  • metaboličke aktivnosti ćelije (aktivnije ćelije imaju više vode),
  • pola (žene imaju manje vode od muškaraca).

Da bi organizam čoveka ispravno funkcionisao potrebno mu je oko 10l vode dnevno. Dva litra dobija spolja: unese hranom i pićem, dok ostatak stvaraju sama tkiva. Voda koja nastaje u unutrašnjosti organizma pri kataboličkim procesima (procesi razgradnje složenih jedinjenja) naziva se endogena voda (lat. endo = unutra) ili metabolička voda. Sve životinje i biljke žive od vode koju uglavnom same stvaraju. Endogena voda se zatim razlaže u tkivima i koristi u različite svrhe.

Neorganske soli[uredi]

Neorganske soli su takođe veoma zastupljene u ćelijama, a njihovi katjoni i anjoni su neophodni za:

  • održavanje bioloških struktura (gradivna uloga) i
  • biološku aktivnost jedinjenja (metabolička uloga).

Najzastupljeniji katjoni su: К+, Na+, i Ca++. Među anjonima su to: hloridi, karbonati, bikarbonati i fosfati.

  • Među anjonima najvažniji su fosfati jer predstavljaju osnovne oblike iz kojih se koristi energija - izgrađuju ATP (adenozintrifosfat).
  • Karbonati i bikarbonati imaju ulogu pufera, odnosno, regulišu stalnost pH vrednost vodenog rastvora. (Pri padu pH vrednosti ispod 7 čovek može da živi samo nekoliko minuta.)

Uloge mineralnih materija u organizmu čoveka[uredi]

Mineralne materije organizam ne stvara sam, već ih unosi hranom. Radi razumevanja značaja ovih materija biće navedene uloge nekih najbitnijih:

Organska jedinjenja[uredi]

Organska jedinjenja obavezno sadrže ugljenik (C) i njihovim razlaganjem se oslobađa manja ili veća količina energije (razlika u odnosu na neorganske materije).

Razlikuju se četiri grupe ovih jedinjenja:

  1. ugljeni hidrati
  2. lipidi
  3. proteini
  4. nukleinske kiseline

Metabolizam ćelije[uredi]

U živoj ćeliji se neprekidno odvija ogroman broj hemijskih reakcija. Celina svih hemijskih procesa, odnosno, ukupan promet materije i za materiju vezane energije naziva se metabolizam. Metabolizam karakterišu dva osnovna procesa:

  • anabolizam i
  • katabolizam.

Anabolizam predstavlja sintezu složenih jedinjenja iz prostih, uz potrošnju energije kakvi su npr.fotosinteza, sinteza proteina itd.

Katabolizam su reakcije razgradnje složenih jedinjenja na prosta, uz oslobađanje energije, pripadaju mu procesi kao što su disanje, varenje i dr.

U ćeliji se neprekidno odvijaju tesno povezani procesi razlaganja organske materije uz oslobađanje energije i sinteza složenih sastojaka ćelije uz utrošak energije.

Pošto se anabolizam neprekidno odvija (ćelija neprekidno sintetiše proteine, šećere, masti idr.) ćelija ima stalnu potrebu za energijom. Živa ćelija, bez obzira na vrstu organizma, energiju dobija oksidacijom organskih jedinjenja, tj. njihovim sagorevanjem (što pripada kataboličkim procesima). Organska jedinjenja se polako i postupno oksidišu tako da se energija iz njih otpušta sporo, delimično u vidu toplote, a delom i kao hemijska energija (ATP) koju ćelija može da koristi u anabolizmu.


Po načinu dobijanja organskih molekula, koji služe kao izvor energije živa bića se dele u dve velike grupe:

  • autotrofe i
  • heterotrofe.

Autotrofi su sposobni da vrše fotosintezu (ili hemosintezu), da sunčevu energiju (ili hemijsku energiju) iskoriste za sintezu organskih materija koje će im služiti za dobijanje energije.

Heterotrofi uzimaju gotove organske materije hranom i sagorevanjem tih materija obezbeđuju potrebnu energiju. Hrana heterotrofa direktno ili indirektno potiče iz organskih materija nastalih fotosintezom.

Prokariotska i eukariotska ćelija[uredi]

Prokariotska ćelija

Sve žive sisteme, prema složenosti građe, možemo podeliti na:

  • nećelijske (acelularne ;lat. a= ne, bez; celulla = ćelija) i
  • ćelijske (celularne).

Pod acelularnim se podrazumevaju oni organizmi koji nisu dostigli nivo ćelijske građe, kakvi su virusi, dok su ostali organizmi ćelijske građe.

Prema složenosti građe ćelije svi ćelijski organizmi se dele na:

  • prokariote i
  • eukariote.

Prokariotama pripadaju prave bakterije (Eubacteria), cijanobakterije (modrozelelne alge)i arhee (Archeabacteria), dok su eukariote svi ostali jednoćelijski i višećelijski organizmi.

Za više informacija pogledajte: Prokariote
Za više informacija pogledajte: Eukariote

Ćelijska membrana (plazma membrana)[uredi]

Membrana je u eukariotskoj ćeliji prisutna na površini ćelije i u njenoj unutrašnjosti gde ograničava pojedine organele. Ove membrane obezbeđuju uslove za odvijanje svih životnih procesa i održavanje razlike između unutarćelijske i vanćelijske sredine. Istovremeno plazma membrana uspostavlja kontakte sa drugim ćelijama i vanćelijskom sredinom i razmenjuje materije sa njima.

U prokariotskoj ćeliji membrana se nalazi samo kao spoljašnji omotač ćelije, odnosno, ne obrazuje se sistem unutrašnjih membrana, kao u eukariotskoj ćeliji.

Ćelijska membrana je tanak (7,5 - 10nm), metabolički aktivan omotač koji odvaja citoplazmu od ekstracelularnog prostora. Posmatrana TEM-om (Transmisioni Elektronski Mikroskop) membrana se vidi kao troslojna struktura, sa dva tamna sloja između kojih je jedan svetao sloj. Plazmalema ima složenu i dinamičnu molekulsku organizaciju i brojne funkcije. Ona je vrlo selektivan filter koji reguliše transport materija u ćeliju i iz ćelije. Liposolubilne materije lako prolaze kroz membranu rastvarajući se u njenim lipidima, a hidrosolubilne materije prolaze uz pomoć membranskih proteina, jonskih kanala i nosača(za taj transport se koristi ili gradijent koncentracije ili metabolička energija). Svojim transportnim sistemima membrana istovremeno reguliše sastav citoplazme i ekstracelularne tečnosti koja okružuje ćeliju. Poseduje specijalizovane delove za prepoznavanje, povezivanje i komunikaciju sa susednim ćelijama, osim njih, ćelija ima hormonske, imune i druge receptore.

Struktura membrane[uredi]

Osnovu strukture svih membrana ćelije čini kontinuirani fosfolipidni dvosloj koji je relativno nepropustljiv za vodene rastvore. Osim fosfolipida (precizniji naziv: fosfogliceridi), u sastavu membrane su još i holesterol, glikolipidi i proteini. Molekuli fosfolipida se sastoje iz polarne (hidrofilne) glave i nepolarnog (hidrofobnog) repa. Kada se nađu u vodi, spontano stvaraju dvoslojeve koji zatvaraju vezikule, lipozome. U molekulu fosfolipida, masne kiseline imaju paran broj ugljenikovih atoma. Jedna je uvek zasićena, a druga nezasićena masna kiselina. U membrani, molekuli fosfolipida su hidrofilnim krajevima okrenuti prema njenim spoljnim površinama, a hidrofobnim prema unutrašnjosti membrane.

Lateralna pokretljivost molekula fosfolipida i drugih molekula membrane, predstavlja osnovnu dinamičnost membrane, odnosno njene fluidnosti u nivou jedne ravni, dok su različiti proteini mozaično raspoređeni u njoj. Zato se ovakva struktura membrane naziva modelom fluidnog mozaika. U membranama su najviše zastupljeni četiri vrste fosfolipida: fosfatidilholin, fosfatidiletanolamin, fosfatidilserin i sfingomijelin. Molekuli holesterola se nalaze između molekula fosfolipida, a njihova funkcija je da ograničavaju kretanje fosfolipida i da povećaju stabilnost membrane.

Glikolipidi se nalaze samo u spoljnom sloju fosfolipida, odnosno sloju lipida koji nije okrenut prema citosolu.

Ćelijske organele - unutrašnje membrane[uredi]

Shema tipične životinjske ćelije: Organele: (1) Jedarce (2) Jedro (3) Ribozom (4) Alveola, (5) Endoplazmatični retikulum, (6) Goldžijev aparat, (7) Ćelijski skelet, (8) Endoplazmatični retikulum, (9) Mitohondrije, (10) Vakuola, (11) Citoplazma, (12) Lizozom, (13) Centriola

U odnosu na zapreminu eukariotske ćelije, plazma membrana na površini ćelije je suviše male površine za smeštaj enzima neophodnih za obavljanje svih životnih funkcija. Usled toga se u unutrašnjosti ćelije obrazuje čitav sistem membrana koje dele ćeliju na odeljke za obavljanje različitih funkcija. Ti odeljci su ćelijske organele. Ćelijske organele mogu biti obavijene jednostrukom ili dvostrukom membranom, mada ima i organela i struktura u ćeliji koje nemaju membranu. Citoplazmine organele se mogu grupisati prema srodnosti njihovih funkcija u ćeliji na:

Ovom podelom nisu obuhvaćeni:

Jedro[uredi]

Jedro (jezgro, nukleus) je važna i obavezna komponenta svih eukariotskih ćelija. Ono je dobro izraženo, s izuzetkom nekih bakterija i modrozelenih algi, kod kojih je jedarni materijal organizovan kao nukleoid. Obično ima oblik okruglog prozračnog tela, okruženog tankom jedrovom opnom. U živim ćelijama ono je optički homogena struktura u kojoj se uočava jedno ili više malih telešaca - jedaraca. Životni ciklus ćelije obuhvata dva perioda: interfazni ili metabolički i mitotički period (period diobe). Ovi periodi se odlikuju karakterističnim i specifičnim pro¬menama u jedru.

Većina eukariotskih organizama u svojim ćelijama ima samo jedno jedro. Izuzeci od ovog pravila su, na primer, neki predstavnici algi i gljiva. Višejedarnost je u životinjskom svetu retka. Poznato je, recimo, da (među protozoama) paramecijum ima redovno dva jedra; manje jedro je tzv. mikronukleus i učestvuje u razmnožavanju, dok veće jedro (makronukleus) ima ulogu u metabolizmu životinje. Kod višećelijskih organizama veći broj jedara se javlja samo u vlaknima poprečno-prugastih mišića, a koja su nastala stapanjem većeg broja ćelija (sincitija). Među eukariotskim organizmima crvena krvna zrnca sisara (osim kamile) nemaju jedra. Ova bezjedarnost je sekundarna pojava.

Iako se jedro može javiti u različitim oblicima, najčešće je loptasto ili elipsoidno. U ćelijama belih krvnih zrnaca jedro uvek ima režnjeviti, razuđeni oblik. U praživotinja se često javljaju različiti oblici: izdužen, izvijen, kobasičast itd. U živim ćelijama, kao što je rečeno, interfazno jedro izgleda homogeno i optički prazno. Na fiksiranim (specifično obojenim) preparatima jedro ispoljava svoje odgovarajuće strukture. Obojena masa jedra se, zbog afiniteta prema boji, naziva hromatin. Danas se pouzdano zna da je hromatin materija od koje su građeni hromosomi i da predstavlja nukleoproteinsku komponentu interfaznog jedra. Jedro je vrlo složen ćelijski sastojak, čiju strukturu čine jedrova opna, jedrov sok, jedarce i hromosomi.

  • Jedrova opna (kariomembrana) je dvostruka membrana koja odvaja jedrov sadržaj od citoplazme. Proučavanja fine građe jedra pokazala su da je njegova ovojnica sastavljena od dve membrane koje imaju slične karakteristike kao i ćelijska membrana. Sastavljene su od lipoproteina. Jedrova ovojnica se na početku ćelijske deobe raspada, a nakon deobe ponovo organizuje.
  • Jedrov sok je vodeni rastvor raznih materija, a označava se i kao nukleoplazma ili karioplazma. U jedrovom soku su smešteni njegovi osnovni sastojci i strukture – hromozomi i jedarca. Pored toga, jedro sadrži i proteine, ribonukleinsku kiselinu i čitav niz raznih enzima.
  • Jedarcenukleolus (jedno ili više njih) nalazi se u jedrovom soku. Jedarca su manje-više okruglog oblika i dobro se zapažaju za vreme interfaze, dok se za vrijeme ćelijske deobe gube (dezorganiziraju). Po završetku ćelijske deobe ponovo se javljaju. Jedarca najvećim delom sadrže belančevine (do 70%), zatim ribonukleinske kiseline, fosfolipide i enzime.
  • Hromosomi su najvažnije komponente jedra, jer su nosioci naslednih jedinica – gena, koji svojom aktivnošću određuju i regulišu metaboličke i sve ostale životne procese u ćelijama, uključujući i samoobnavljanje (autoreprodukciju). Hromozomi se stalno nalaze u jedru; oni su permanentne strukture, tj. održavaju svoj individualitet tokom ćelijskog ciklusa. Odlikuju se sposobnošću za autoreprodukciju i prilikom deobe jedra dele se i oni, što odražava njihov kontinuitet, kako u nizu ćelijskih deoba, tako u kontinuitetu sukcesivnih generacija.

Broj hromozoma kod raznim vrsta živih bića je manje ili više različit, ali je za svaku vrstu određen i stalan. Skup svih hromosoma u ćeliji označava se kao hromozomska garnitura. Razlikuju se dva tipa hromozomskih garnitura: haploidna i diploidna. U organizmima sa seksualnim razmnožavanjem gameti imaju haploidni broj hromozoma (n), a somatične ćelije imaju diploidan hromosomski broj (2n), jer sadrže dve haploidne garniture, poreklom od dva roditelja. Prema tome, diploidnu hromozomsku garnituru čini, ustvari, n homolognih parova (homologan = istosmislen, odgovarajući, s istim odnosima). U svakom paru ovih hromozoma jedan potiče od oca, a drugi (isti takav) od majke. Veličina hromozoma je različita u raznih vrsta; ona je, također, različita i u istoj garnituri. Kao i broj, i veličina hromosoma je konstantna i specifična oznaka za svaku vrstu organizama. Dužina hromozoma varira izmedu 0,5 μ i 40 μ, a debljina između 0,2 μ i 2 μ. Izuzetak čine tzv. gigantski hromozomi u ćelijama pljuvačnih žlezda nekih insekata, koji mogu imati 20 puta veću dužinu nego tipični interfazni hromozomi.

Oblik hromozoma je, takođe, različit kod raznih vrsta organizama, a različit je i u istoj hromozomskoj garnituri. Međutim, kao i broj i veličina, tako je i forma hromozoma konstantna i specifična za svaku vrstu organizama. Zavisno od fizičkog stanja, odnosno faze ćelijske deobe, hromozomi najčešće imaju izgled kratkog konca ili štapića. Oni su u metafazi definitivno formirani i tada ispoljavaju svoj karakteristični izgled, kada se najintenzivnije boje i ispoljavaju svoje najznačajnije morfološke karakteristike.

Na telu svakog hromozoma redovno postoji jedno suženje (konstrikcija) koje se naziva primarno suženje. Na tom mestu se nalazi specifična hromozomska struktura, centromera (kinetohor). Osnovna uloga centromere je vezana za kretanje hromozoma ka polovima „deobenog vretena“ za vreme ćelijske deobe. Od položaja centromere zavisi i oblik hromozoma u ćelijskoj deobi. Po tom kriteriju, hromozomi mogu hiti jednokraki (s terminalnom centromerom) i dvokraki (s centromerom u ostalim regionima).

Osim primarnog suženja, hromozomi mogu pokazivati i druge konstrikcije na jednom ili na oba kraka. Ova suženja se nazivaju sekundarnim. Kod nekih hromozoma ona odvajaju mali vršni segment (deo) hromozoma, koji se naziva satelit ili trabant, a njegovi nosioci satelitski hromozomi; oni imaju ulogu organizatora jedarca. Terminalni delovi hromozoma se po svom ponašanju razlikuju od njegovih ostalih delova, iako ne pokazuju nikakve vidljive morfološke diferencijacije. Ti krajevi su označeni kao telomere. Uloga telomera je u vezi s kinetikom i polaritetom hromozoma za vreme ćelijske deobe.

Osnovnu komponentu hromozoma čini hromonema, smeštena u unutrašnjosti hromozomske matrice (matriksa). Hromoneme predstavljaju specifičnu dvojnu spiralu nukleoproteinskih niti, od kojih se obrazuju obe hromatide. Hromonema je po dužini diferencirana na specifične segmente, koji se nazivaju hromomere. Glavne hemijske komponente hromozoma su nukleinske kiseline i proteini. Na ove komponente, od celokupne hromozomske mase, otpada 70-90%. Osim DNK i proteina, hromozomi sadrže različite količine RNK i nehistonskih proteina. Količina DNK i kiselih proteina veoma varira u zavisnosti od metaboličke aktivnosti ćelija. Unutrašnja struktura hromozoma je veoma složena. Ona se danas intenzivno proučava raznim sredstvima i metodama, što omogućava da se dobije potpunija predstava o hromozomu kao strukturnoj i funkcionalnoj jedinici jedra.

Citosol i citoplazma[uredi]

Citoplazma predstavlja unutrašnji sadržaj ćelije, odvojen od jedra, u kome se nalaze ćelijske organele. Citoplazma je tečan deo. Citoplazmu, dakle, čine citosol i ćelijske organele. Citosol je deo citoplazme van ćelijskih organela koji zauzima oko 55% ukupne ćelijske zapremine.

U citosolu se nalaze:

  • granule (zrnca) ispunjene rezervnim materijama, kao što su granule glikogena u ćelijama jetre i mišića ili velike kapljice masti u masnim ćelijama;
  • veliki broj ribozoma na kojima se sintetišu proteini citosola i enzimi koji učestvuju u ćelijskom metabolizmu.

Ćelijski skelet (citoskelet)[uredi]

Citoskelet je izgrađen od preko 20 vrsta citoplazmatičnih proteina koji omogućavaju promenu oblika ćelije, kretanje organela i same ćelije kao i međusobno povezivanje ćelija.

Za više informacija pogledajte: Citoskelet

Ćelijski ciklus[uredi]

Za više informacija pogledajte: životni ciklus ćelije

Ćelijski ciklus je život ćelije između dve deobe, pri čemu je jedna deoba uključena u ciklus. Prema tome ćelijski ciklus se sastoji od dve faze:

Faza deobe kod eukariotskih ćelija obuhvata podelu jedra (kariokineza) i podelu citoplazme i njenih organela (citokineza). Ćelijski ciklus ima različito vreme trajanja kod različitih ćelija (kod bakterija najčešće traje 20 min, a različitih ljudskih i životinjskih ćelija od 16 – 25 sati).

Interfaza obuhvata period u toku koga se ćelija priprema za deobu. Pre deobe ćelija mora da udvostruči svoju masu, da bi sve svoje delove podjednako podelila između kćerki-ćelija.

Za više informacija pogledajte: Ćelijski ciklus

Citogerontologija[uredi]

Starenje predstavlja univerzalan biološki proces, prirodnu fazu u životnom ciklusu svake jedinke, koja se završava smrću. To je proces koji predstavlja genetički programirano otkazivanje mehanizama koji održavaju homeostazu (stalnost unutrašnje sredine organizma).

Za više informacija pogledajte: starenje (biologija)

Starenje ćelije predstavlja postepeno smanjenje njenih funkcija i sposobnoasti rasta što je zasnovano na diskoordinaciji interaktivnih puteva u samim ćelijama, kao i između njih i tkiva.

Za više informacija pogledajte: starenje ćelije

Reference[uredi]

  1. „Cell”. Online Etymology Dictionary. Pristupljeno 31. 12. 2012. 
  2. 2,0 2,1 Alberts. str. 2.
  3. Cell Movements and the Shaping of the Vertebrate Body in Chapter 21 of Molecular Biology of the Cell fourth edition, edited by Bruce Alberts (2002) published by Garland Science.
    The Alberts text discusses how the "cellular building blocks" move to shape developing embryos. It is also common to describe small molecules such as amino acids as "molecular building blocks".
  4. Campbell, Neil A.; Brad Williamson; Robin J. Heyden (2006). Biology: Exploring Life. Boston, Massachusetts: Pearson Prentice Hall. ISBN 0-13-250882-6. 
  5. Karp, Gerald (19. 10. 2009). Cell and Molecular Biology: Concepts and Experiments. John Wiley & Sons. str. 2. ISBN 9780470483374. »Hooke called the pores cells because they re- minded him of the cells inhabited by monks living in a monastery.« 
  6. Alan Chong Tero (1990). Achiever's Biology. Allied Publishers. str. 36. ISBN 9788184243697. »In 1665, an Englishman, Robert Hooke observed a thin slice of" cork under a simple microscope. (A simple microscope is a microscope with only one biconvex lens, rather like a magnifying glass). He saw many small box like structures. These reminded him of small rooms called "cells" in which Christian monks lived and meditated.« 
  7. Maton, Anthea (1997). Cells Building Blocks of Life. New Jersey: Prentice Hall. ISBN 0-13-423476-6. 
  8. Schopf, JW, Kudryavtsev, AB, Czaja, AD, and Tripathi, AB. (2007). Evidence of Archean life: Stromatolites and microfossils. Precambrian Research 158:141-155.
  9. Schopf, JW (2006). Fossil evidence of Archaean life. Philos Trans R Soc Lond B Biol Sci 29;361(1470):869-85.
  10. Peter Hamilton Raven; George Brooks Johnson (2002). Biology. McGraw-Hill Education. str. 68. ISBN 978-0-07-112261-0. Pristupljeno 7. 7. 2013. 

Literatura[uredi]

  • Grozdanović-Radovanović, Jelena: Citologija, ZUNS, Beograd, 2000
  • Diklić, Vukosava, Kosanović, Marija, Dukić, Smiljka, Nikoliš, Jovanka: Biologija sa humanom genetikom, Grafopan, Beograd, 2001
  • Pantić, R, V: Biologija ćelije, Univerzitet u Beogradu, beograd, 1997
  • Petrović, N, Đorđe: Osnovi enzimologije, ZUNS, Beograd, 1998
  • Šerban, M, Nada: Ćelija - strukture i oblici, ZUNS, Beograd, 2001
  • Alberts B, Johnson A, Lewis J, Raff M, Roberts K, Walter P (2002). Molecular Biology of the Cell (4th izd.). Garland. ISBN 0-8153-3218-1. 
  • Lodish H, Berk A, Matsudaira P, Kaiser CA, Krieger M, Scott MP, Zipurksy SL, Darnell J (2004). Molecular Cell Biology (5th izd.). WH Freeman: New York, NY. ISBN 978-0-7167-4366-8. 
  • Cooper GM (2000). The cell: a molecular approach (2nd izd.). Washington, D.C: ASM Press. ISBN 0-87893-102-3. 

Spoljašnje veze[uredi]