Dževonsov paradoks
Dževonsov paradoks ili Jevonsov efekt, je stav iz oblasti ekonomike kojim se pokazuje da uvećanje efikasnosti korišćenja nekog resursa teži da uveća stopu potrošnje tog resursa, umesto da je smanji.[1] Engleski ekonomista Vilijam Stanli Dževons je 1865. godine zapazio da su tehnološka poboljšanja koja su uvećala efikasnost korišćenja uglja dovela do njegove povećane potrošnje u mnogim industrijama. Zato je tvrdio, protivno uobičajenoj intuiciji, da se za smanjenje potrošnje goriva ne može oslanjati na tehnološki napredak [2].
U ovom delu "Pitanje uglja" Vilijam Stanli Dževons je pokazao da što efikasnije u pogledu korišćenja uglja mašine postaju, to se više uglja i koristi. Ugalj je u njegovo vreme bio energent koji je pokretao industrijalizaciju u Velikoj Britaniji. Ova zemlja je istim i obilovava. Međutim, kako je industrijalizacija sve više uzimala maha, i ovaj važan resurs se polako iscrpljivao. Javila se vera u mašine koje bi štedljivije koristile ugalj. Sa druge strane, po Dževonsu, ova bolja tehnologija je u stvari uslovila eksponencijalan rast potrošnje uglja.
David Oven je u Njujorker-u objavi članak koji se bavi ovom tematikom, prenesenom na današnji plan. Pitanje koje se postavlja je da li se sa povećanjem energetske efikasnosti povećava i potrošnja energije. Paradoks se javlja upravo zato što unosi konfuziju u percepciju efikasnosti kao nečega što bi trebalo da doprinese štednji energije. Ovi autori tvrde da ona može doprineti potrošnji iste i to više od 100%. Primer sve efikasnijih automobila može da pojasni o čemu ovi autori govore. Pelaskom na drugačije automobile manje trošimo gorivo, ali putovanja postaju jeftinija. Ako se zadržimo na istim navikama koje smo imali i pre energetski efikasnijeg prevoznog sredstva, dolazi do uštede. Međutim, sada nam se dalje relacije čine bližima, jer za ista novčana sredstva putujemo više. Zaposlićemo se negde dalje od kuće, gde nam više odgovaraju uslovi rada, putovati češće i mnogo fleskibilnije gledati na daleku vožnju. Takođe, frižideri nam omogućavaju da sačuvamo hranu od propadanja na izvesno vreme. Samim tim, ušteđena energija je ona koja bi otišla na stalno novu nabavku i novo pripremanje hrane. Međutim, sada smo u mogućnosti da napunimo svoje frižidere, a hrana iako se sporije kvari, ipak propada jer je ima previše u frižideru. Ogromnu količinu hrane bacamo. Koliko li je tek energije i vode tu bačeno? Klima uređaji, sijalice i ostali proizvodi koji omogućavaju štednju energije mogu da potrošače ohrabre i naviknu da ovakve uređaje koriste više, bez brige da će se to negativno odraziti na njihov džep. Prethodni primeri pokazali su mogućnost neostvarivanja prvobitne namere energetske efikasnosti, ali sa stanovišta konzumenta ‘’štedljivog” proizvoda.
Pošto se Dževonsov paradoks odnosi samo na tehnološka poboljšanja koja uvećavaju efikasnost korišćenja goriva, mere koje nameću konzervacione standarde i uvećavaju troškove ne podležu paradoksu.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Alcott, Blake (2005). „Jevons' paradox”. Ecological Economics. 54 (1): 9—21. doi:10.1016/j.ecolecon.2005.03.020. Pristupljeno 8. 8. 2010.[mrtva veza]
- ^ Alcott 2008, str. 7–78
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Alcott, Blake (2008). „Historical Overview of the Jevons Paradox in the Literature”. Ur.: JM Polimeni, K Mayumi, M Giampietro. The Jevons Paradox and the Myth of Resource Efficiency Improvements. Earthscan. str. 7–78. ISBN 978-1-84407-462-4.