Džefri Čoser

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Džefri Čoser
Chaucer1853.jpg
Džefri Čoser
Datum rođenjaoko 1343.
Datum smrti25. oktobar 1400.(1400-10-25) (56/57 god.)
Mesto smrtiLondon, Engleska

Džefri Čoser (engl. Geoffrey Chaucer; oko 134325. oktobar 1400) je bio jedan od najznačajnijih engleskih srednjovekovnih pesnika, filozof, vojnik, dvoranin i diplomata.

Njegovo najznačajnije delo je „Kenterberijske priče“, kolekcija od 24 priče. Od toga su samo dve napisane u prozi, a ostale u stihu. Od ostalih njegovih dela izdvajaju se: „Knjiga o vojvotkinji“, „Roman o ruži“, „Parlament ptica“, „Troil i Kresida“, „Legende o dobrim ženama“ itd.

Džefri Čoser nazvan je ocem engleske poezije, a ponekad taj epitet proširuju na čitavu englesku književnost. On je svojim doprinosom uvođenju narodnog jezika u književnost imao ulogu sličnu onoj koju je u Italiji imao Dante.[1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Džefri Čoser je rođen u Londonu negde oko 1343, iako tačan datum i mesto njegovog rođenja su nepoznati. Njegov otac i deda bili su londonski vinari, a nekoliko prošlih generacija bili su trgovci u Ipsviču. Njegovo porodično ime proizlazi iz francuske reči chausseur, koja znači „obućar“.[2] Godine 1324. Džona Čosera, Džefrijevog oca, otela je tetka nadajući se da će dvanaestogodišnji dečak oženiti njenu kćerku kako bi zadržala imanje u Ipsviču. Tetka je zatvorena i nametnuta je globa od £250, što sugeriše da je porodica bila finacijski imućna.[3]

Džon Čoser je oženio Agnes Kopton, koja je 1349. nasledila imovinu koja je uključivala 24 trgovine u Londonu od svog ujaka, Hamo de Koptona, koji je opisan u oporuci datiranoj od 3. aprila 1354. kao „moneyer“ (osoba koja fizički stvara novac) u Londonskom taueru. U istim zapisima gde se nalazi i oporuka (City Hustings Roll 110, 5, Ric II, datiranom juni 1380), Džefri Čoser navodi za sebe me Galfridum Chaucer, filium Johannis Chaucer, Vinetarii, Londonie' .

Dok zapisi o Čoserovim suvremenicima Vilijamu Langlandu i pesniku koji je napisao pesmu „Perl“ praktično ne postoje, kako je Čoser bio javni radnik, njegov službeni deo života je dobro dokumentovan i postoji oko petsto zapisa koje govore o njegovoj karijeri.

Prvi od takvih zapisa datira iz 1357. kada je uz pomoć očevih veza postao paž grofice Ulstera, Elizabet de Burg.[4] Bila je udata za Lajonela, vojvodu Klerensa, sina kralja Edvard III. Taj položaj doveo je mladog Čosera u uski dvorski krug gde se zadržao do kraja života. Radio je kao dvoranin, diplomata, državni službenik, i za kralja skupljajući i popisujući staro gvožđe. Godine 1359. u ranim fazama Stogodišnjeg rata kralj je iskrcao vojsku u Francuskoj i Čoser je s Lajonelom bio deo te vojske. Godine 1360. zarobljen je tokom opsade Remsa. Edvard je platio £16 kao njegovu otkupninu,[5] što je tada bila značajna svota, i Čoser je oslobođen. Podaci o životu, nakon što je oslobođen, nisu pouzdani. Verovatno je putovao Francuskom, Španijom i Flandrijom, možda kao glasnik ili je čak hodočastio u Santijago de Kompostela.

Oko 1366. Čoser je oženio sestru Katarine Svinford, Filipu (de) Rou, koja je bila dvorska dama kraljice Filipe, supruge Edvarda III. Ne zna se tačno koliko su dece imali, najverovatnije troje ili četvoro. Njegov sin, Tomas Čoser bio je slavan, kao glavni peharnik (engl. chief butler) četiri kralja, izaslanik u Francuskoj i predsednik donjeg doma parlamenta. Drugi sin mu je najverojatnije bio Luis Čoser, a kćerke Elizabet Čoser i Agnes.

Čoser je učio pravo pri engl. Inner Temple (profesionalno udruženje advokata i sudija) u Londonu, te je 20. juna 1367. postao član kraljevskog suda Edvarda III kao varlet de chambre, što je u to vreme moglo označavati različite zadatke. Njegova supruga dobijala je naknadu zbog rada na sudu. Često je putovao u inostranstvo, delom kao lični sluga. Tako je 1368. godine bio na venčanju Lajonela Antverpenskog i Violante Viskonti, kćerke Galeaza II Viskontija, tadašnjeg vladara Milana, u Milanu. Na tome venčanju bili su prisutni i Žan Frojsart i Frančesko Petrarka. Smtara se da je u to vreme napisao „The Book of the Duchess“ u čast Blanš od Lankastera, pokojne supruge Džona od Genta. Sledeće godine putavo je u Pikardiju kao deo vojne ekspedicije, te posetio Đenovu i Firencu 1373. Brojni naučnici, kao što su Skeat, Boitani, i Rowland[6] smatraju da je na tom putovanju u Italiji došao u kontakt s Petrarkom ili Bokačom. Oni su ga upoznali s talijanskom srednjovekovnom poezijom, formom i pričama koje će koristiti u kasnijim delima.[7] Svrha putovanja 1377. je nepoznata, detalji u istorijskim zapisima su kontradiktorni. Kasniji zapisi govore da je zajedno s Džinom Frojsartom, bio u misiji dogovora braka između budućeg kralja Ričarda II i francuske princeze kako bi se završio stogodišnji rat. Ako je to bila svrha, misija je bila neuspješna.

Godine 1378. Ričard II je tajno poslao Čosera Viskontiju i ser Džonu Hokvudu, vođi engleskih plaćenika u Milanu. Smatra se da je Čoser lik Viteza u „Kenterberijskim pričama“ (engl. Canterbury Tales), bazirao na Hokvudu.

Indikacija da je tokom svoje karijere bio cenjen kao pisac, je poklon Edvarda II 1374. kojim je Čoser imao pravo na galon vina svaki dan do kraja života za neki neutvrđeni zadatak. Takav poklon obično je davan godišnje umetnicima za posebna dostignuća na Đurđevdan. Ne zna se za koje delo je dobio nagradu, ali ideja Čosera kao pesnika kod kralja, postavlja ga kao prethodnika budućim pesnicima laureatima. Čoser je dobijao svoju tečnu nagradu sve dok je Ričard II nije pretvorio u monetarnu nagradu 18. aprila 1378.

Dana 8. juna 1374. dobio je vrlo unosan posao kontrolora u carini londonske luke.[8] Taj posao je zadržao sledećih dvanaest godina, što je bilo vrlo dugo u to vreme. Sledećih deset godina života nije zabeleženo. Dok je radio u carini, preselio se u Kent. Postao je zastupnik u parlamentu za Kent 1386. Tada prestaju i zapisi o njegovoj supruzi pa se pretpostavlja da je preminula 1387. Preživeo je političke nemire toga vremena, te je 12. jula 1389. postao kraljevski službenik za konstrukcijske radove (engl. Clerk of the Works) koji je organizovao većinu kraljevskih građevinskih projekata.[9] Iako u njegovo vreme nisu započeti nikakvi veliki radovi, nadgledao je popravke Vestminsterske palate, kapele Sv. Džordža u Vindsoru, i nastavio je sa izgradnjom pristanište u Londonskom taueru i tribine za turnir održan 1390. Bio je to zahtevan posao koji je bio dobro plaćen, tri puta više nego njegov prošli u carini.

Zapisi govore da je u septembru 1390. opljačkan i moguće ozleđen, te je nakon toga 17. juna 1391. prestao da radi. Gotovo odmah nakon toga, 22. juna 1391. počeo je radi kao zamenik šumar, u kraljevskoj šumi u Nort Petertonu, Samerset. Posao nije bio jednostavan, iako je pružao brojne prilike za zaradu. Kralj Ričard II 1934. dodelio mu je penziju od 20 funti godišnje.[10]

Nedugo nakon svrgavanja Ričarda II zapisi o Čoseru nestaju. Zadnjih nekoliko zapisa govore kako mu je novi kralj, Henri IV, obnovio penziju, te da je iznajmio Čoseru rezidenciju u blizini Vestminsterske opatije 24. decembra 1399.[8] Zadnji zapis o Čoseru je od 5. juna 1400. kada su mu isplaćeni neki dugovi. Prema nadgrobnoj ploči postavljenoj stotinu godina nakon smrti, smatra se da je preminuo 25. oktobra 1400.

Čoser i renesansni humanizam[uredi | uredi izvor]

Svojim interesovanjem za život i ljude onakve kakvi jesu, bez prevashodno moralizatorske pobude, Čoser se približio renesansnom humanizmu. Zbog takvog stava, pesnik je osećao potrebu da se pravda pred sudom svog vremena.

Čoser je na dvoru bio diplomata i te osobine provejavaju kroz njegovo delo. Čoser svoje interesovanje za razne strane čovekove ličnosti tretira u maniru koji nije bio nov u književnosti pre njega — razna gledišta (često protivrečna) on potkrepljuje autoritetima — književnim, religijskim i naučnim. Zato se o njemu može govoriti kao o učenom pesniku.

Čoserov stil[uredi | uredi izvor]

Po današnjem merilu, Čoser je, prema izboru tema i sižea, sasvim neoriginalan pisac. Ali to je vreme kada su shvatanja o autorstvu, originalnosti i individualnosti bila drugačija — preuzimanje gotovih motiva i tema iz klasične i novije književnosti bila je redovna pojava. Sižee za Kenterberijske priče Čoser je nalazio u drugim delima, od kojih su mnoga već pripadala usmenoj tradiciji.

Čoserova naracija, bukvalno shvaćena — neizvodljiva je. Čitalac je prihvata, iako je nemoguće ostvariti situaciju da jedan jahač u pokretu pripoveda u stihovima u jampskom pentametru tako da ga čuje ostalih 30 jahača. Sižeima je prilagođena forma pripovedanja: priče koje su bliže običnom i svakidašnjem životu pisane su jampskim pentametrom, dok su one s religijsko-moralizatorskim temama date u složenijoj formi. Iako Kenterberijske priče nemaju linearnu strukturu, ni razvoj zapleta, ipak postoji jasan početak, srednji deo, pun enciklopedijskih podataka o ljudskim slabostima i vrlinama s ukomponovanim moralnim komentarom i čestim naravoučenijima. Zanimljivo je porediti Čosera iz stvarnosti i Čosera kao pripovedača u delu.

U delu on ne ume da ispriča nijednu valjanu priču u stihu. Čoser hodočasnik razdvojen je od Čosera autora, čime se povećava realistični utisak da ostale priče i nije pisao on, nego da su nastale spontanim kazivanjem hodočasnika. Pravnikov lik, recimo, u uvodu za svoju priču pominje Čoserov književni rad.

Kenterberijske priče su uokviren niz raznovrsnih pripovedaka povezan u celinu i stavljen u englesku savremenu sredinu. Okvir kao takav pojavljivao se u svetskoj književnosti i pre Čosera — u 1001. noći i Dekameronu za koji Čoser verovatno nije znao u njegovom integralnom obliku. Ideju o hodočašću kao pripovedačkom okviru Čoser je možda dobio od Đovanija Serkambija čija se novela oslanja na sličnu šemu.

Hodočašće iz Kenterberijskih priča[uredi | uredi izvor]

Veruje se da je Čoser opisao stvarno hodočašće iz 1387. godine u kome je i sam bio učesnik, ali ovu biografsku pretpostavku treba primiti s rezervom. Iako se nekim hodočasnicima pominju imena, oni su većinom identifikovani prema zanimanjima. Pretpostavlja se da su mnogi prikazani po uzoru na stvarne osobe; neki izučavaoci su ih pokušavali dovesti u vezu sa Čoserovim savremenicima. Jedini poklonik kome Čoser navodi ime i prezime je Krčmar — Hari Bejli, za koga se pretpostavlja da je zaista i postojao.

U slikanju poklonika Čoser je odstupio od srednjovekovnog kanona po kome se slikaju tipovi, a ne pojedinci, uspevši da ostvari srećan spoj tipičnog i individualnog, što je često shvatano kao krajnji cilj realističkog prikazivanja. Unošenje mnoštva detalja i fizičkih pojedinosti dočaravaju individualne karaktere. U razrađenoj formi data je panorama engleskog društva 14. veka; Čoser je odabrao ličnosti i u Opštem prologu ih opisao tako da one predstavljaju sve staleže i gotovo sve profesije engleskog srednjovekovnog društva. Neki od portreta su idealizovani – oni koje je sam Čoser cenio i smatrao bitnim za društvo.

Humor i satira[uredi | uredi izvor]

U portretiranju svojih hodočasnika Čoser se pokazuje kao humorista i satiričar sa žaokom uperenom naročito protiv pokvarenih slugu crkve koji svoja zbivanja shvataju samo kao izvor materijalne koristi. Među crkvenim redovima, jedino opravdanje Čoser nalazi za čestitog paroha, dok su kaluđeri, oprostioci i sudski pozivari prikazani kao paraziti, skloni smicalicama i prevarama, lakomi i licemerni. Mada jasno pokazuje svoje simpatije/antipatije, Čoser ne izlazi iz uloge objektivnog posmatrača – podrugljivog i zajedljivog — ali ipak posmatrača, a ne sudije.

Podsmevanje kod Čosera nije izraženo s mržnjom, ni posprdno. Razotkrivanje nečasnih ili nepodobnih postupaka njegovih likova praćeno je dobroćudnim i zdravim humorom. Čoser jasno razlikuje pošteno i valjano od iskvarenog i nečasnog, ali ne šiba oštro tu razliku.

Čoser svoje ličnosti pušta da govore i teško je dokučiti autorov vlastiti sud. O Čoserovim shvatanjima postoji obimna literatura koja je puna suprotnih tvrdnji, zato što je i sam život koji Čoser slika protivrečan u svojoj složenosti. Autor se služi metodom jukstapozicije, stavljajući kontrastne rečenice jednu pored druge. Takve su pohvale sa naknadnim dodavanjem ironičnog komentara. Čoserov humor je dvosmeran i ambivalentan; Žena iz Bata je predmet smeha, ali i ona sama upućuje šalu i kritiku na račun zvanične crkvene kulture. Iz potrebe da izbegne otovren napad na neku pojavu koju osuđuje, nastaje poznata Čoserova ironija, on predmete ironično imenuje njihovim antonimima. Čoser je takođe i pun aluzija, ali one uvek ostaju slabo osvetljena mesta u literaturi.

Kritike[uredi | uredi izvor]

Rane kritike[uredi | uredi izvor]

Pesnik Tomas Hoklev, koji je možda upoznao Čosera i smatrao ga svojim uzorom, hvalio je Čosera kao osnivača njihovog lepog jezika[11]. Džon Lidgejt, monah i pesnik iz 15. veka u svom tekstu engl. The Fall of Princes spominje Čosera kao gospodara jezika.[12] Dva veka kasnije Ser Filip Sidni, engleski pesnik u svom delu engl. Defence of Poesie hvali Čoserovo delo „Troilo i Kresida“ (engl. Troilus and Criseyde)[13]

Prepisi i publika[uredi | uredi izvor]

Velik broj prepisa Čoserovih dela koji postoji govori u prilog velikog interesa publike pre pojave štamparske mašine. Postoji 83 prepisa „Kanterburskih priča“ (celovitih ili delimičnih), te 16 Troilus and Criseyde, uključujući i ličnu kopiju Henrija IV[14] Ako se ima u vidu vreme kada su nastali, nekoliko preživelih rukopisa verovatno predstavljaju stotine izgubljenih.

Čoserova publika bili su dvorani, te muškarci i žene iz gornjih slojeva društva. Ipak pre njegove smrti, publici su su se pridružili i delovi literarne, srednje i trgovačke klase, koji su čitali njegova satirična pisanja o sveštenicima, monasima i ostalim crkvenim službenicima. Godine 1464. Džon Baron, farmer iz Agmondešama, priveden je pred Džona Čadvorta, biskupa Linkolna, pod optužbom da je heretik; priznao je da poseduje knjigu „Kanterburijske priče“ (engl. bоок of the Tales of Caunterburie) među ostalim sumnjivim delima.[15]

Štampana izdanja[uredi | uredi izvor]

Vilijam Kakston, je izdavač zaslužan za prva dva štampana izdanja „Kanterburijskih priča“ koja su izdana 1478. i 1483.[16] Kakstonovo drugo izdanje, nastalo je nakon što se kupac požalio da se štampano izdanje razlikuje od njegovog prepisa, te je Kakston u drugom izdanju koristio taj prepis kao izvor. Oba Kakstonova izdanja jednako se vrednuju kao izvorni prepisi tekstova. Kakstonovo izdanje ponovno je štampao njegov naslednik Vajnkin de Vord, ali njegovo izdanje nema istu vrednost kao izvorni prijepis. Ričard Pinson, kraljevski štampar u vreme Henrija VIII bio je prvi koji je izdao vid sabranih dela Čosera. U tom izdanju je obuhvaćeno i pet ranije štampanih dela za koje se danas zna da ih nije napisao Čoser (zbirka je štampana kao tri odvojeno štampana teksta ili zbirke tekstova zajedno povezenih u jedan tom). Postoji veza između dela Pinsona i onoga Vilijama Tina nastalog šest godina kasnije. Tinovo izdanje engl. Chaucers Works („Čoserova dela“) iz 1532. i 1542. bila su prvi doprinosi postojanju široko rasprostranjenog i poznatog Čoserovog kanona.

U šesnaestom i sedamnaestom veku Čoser je bio najštampaniji engleski autor i prvi autor čija su dela sabrana u jedno opsežno izdanje u kojem se počeo nazirati Čoserov kanon. Neki naučnici smatraju da su izdanja „Čoserovih dela“ iz šesnaestog veka postavila presedan svim engleskim književnicima po pitanju prezentacije, prestiža i uspeha u štampanju. Ta su izdanja etablizovala Čoserovu reputaciju, ali su uedno iz započela komplikovani proces rekonstruiranja i čestog izmišljanja Čoserove biografije i kanonskog popisa dela koja mu se pripisuju.

Dela[uredi | uredi izvor]

Važnija dela[uredi | uredi izvor]

  • „Kuća slave“ (engl. The House of Fame)
  • „Knjiga o vojvotkinji“ (engl. The Book of the Duchess) - 1369.
  • „Troilo i Kresida“ (engl. Troilus and Criseyde)
  • „Kanterburijske priče“ (engl. The Caunterbury Tales)
  • „Dogovor ptica“ (engl. Parlement of Foules)
  • „Legenda o dobrim ženama“ (engl. The Legend of Good Women)

Референце[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Brewer, Derek (1995). Geoffrey Chaucer: The Critical Heritage: 1385-1837. Routledge. ISBN 978-0-415-13398-2. 
  2. ^ Skeat, W. W., ed. The Complete Works of Geoffrey Chaucer. Oxford: Clarendon Press, 1899; Vol. I p. ix.
  3. ^ Skeat (1899); Vol. I, pp. xi–xii.
  4. ^ Skeat (1899); Vol. I, p. xvii.
  5. ^ Chaucer Life Records. pp. 24
  6. ^ Companion to Chaucer Studies, Rev. ed., Oxford UP, 1979
  7. ^ Hopper, p. viii He may actually have met Petrarch, and his reading of Dante, Petrarch, and Boccaccio provided him with subject matter as well as inspiration for later writings.
  8. 8,0 8,1 Morley, Henry (1890) English Writers: an attempt towards a history of English literature. London: Cassell & Co.; Vol. V. pp. 106.
  9. ^ Morley (1890), Vol. 5. pp. 245.
  10. ^ Ward 1907, стр. 109.
  11. ^ Thomas Hoccleve, The Regiment of Princes, TEAMS website, Rochester University
  12. ^ Према записима Каролин Колет у есеју Fifteenth Century Chaucer, објављеном у књизи A Companion to Chaucer. ISBN 978-0-631-23590-3.
  13. ^ "Chawcer undoubtedly did excellently in his Troilus and Creseid: of whome trulie I knowe not whether to mervaile more, either that hee in that mistie time could see so clearly, or that wee in this cleare age, goe so stumblingly after him." uoregon.edu
  14. ^ Benson, Larry, The Riverside Chaucer (Boston: Houghton Mifflin) (1987). pp. 1118.
  15. ^ Potter, Russell A., "Chaucer and the Authority of Language: The Politics and Poetics of the Vernacular in Late Medieval England", Assays VI (Carnegie-Mellon Press) (1991). pp. 91.
  16. ^ A Leaf from The Canterbury Tales. Westminster, England: William Caxton, [1478]]

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Obrazovne institucije