Džejms Bredli

Džejms Bredli
Džejms Bredli, astronom
Lični podaci
Datum rođenja	mart 1693.
Mesto rođenja	Šerborn, Engleska
Datum smrti	13. jul 1762.(1762-07-13) (68/69 god.)
Mesto smrti	Čalford, Engleska
Obrazovanje	Baliol koledž
Naučni rad
Polje	astronomija
Poznat po	aberaciji, zvanju Kraljevskog astronoma

Džejms Bredli (engl. James Bradley; mart 1693 — 13. jul 1762) je bio engleski astronom, i bio je Kraljevski astronom od 1742. godine, nasledivši Edmunda Haleja. Najpoznatiji je po svoja dva fundamentalna otkrića za astronomiju, aberaciji (1725–1728) i nutaciji (1728–1748). Ova otkrića su nazvana "najbriljantnijim i najkorisnijim otkrićima veka " od strane Žan Batista Žosefa Delambrea, istoričara astronomije, matematičkog astronoma i direktora Pariske opservatorije, u svojoj istoriji astronomije osamnaestog veka (1821), jer "ovima dvema Bredlijevim otkrićima mi pripisujemo zaslugu za egzaktnost moderne astronomije. .... Ova dupla zasluga dodeljuje astronomu zaslužnom za njih istaknuto mesto, (odmah posle Hiparha sa Rodosa i Johana Keplera) iznad najsjajnijih astronoma svih vremena i svih zemalja."

Biografija

Bredli je rođen u Šerbornu, u blizini Čeltenhama u grofoviji Glosteršir, od oca Vilijama Bredlija i majke Džejn Paund u martu 1693. godine. Nakon pohađanja Vestvud gimnazije, pristupio je Baliol koledžu pri Kembridžu 15. marta 1711. godine, i stekao diplome osnovnih i master studija 1714, to jest 1717. godine. Njegove rane opservacije su vršene u rektoratu Vanstida u Eseksu, pod tutorstvom Džejmsa Ponda, svoga ujaka, koji je ujedno bio i vrlo vešt astronom. Brtedli je izabran za člana Kraljevskog društva 6. novembra 1718. godine.

Preuzeo je dužnost vikara Bridstoua naredne godine, kao i malu sinekuru, živeći u Velsu, koju mu je obezbedio njegov prijatelj, Samuel Moline. Istupio je iz službe vikara 1721. godine, kada je dobio posao savilijanskog profesora astronomije na univerzitetu Oksford, gde je takođe i kao čitač na temu eksperimentalne filozofije u periodu od 1729. do 1760. godine održao 79 predavanja u Ašmolean muzeju.

Godine 1722. je Bredli izmerio prečnik Venere velikim vazdušnim teleskopom sa fokalnom dužinom koja iznosi 212 ft (65 m).

Bredlijevo otkriće aberacije se dogodilo dok je pokušavao da otkrije zvezdanu paralaksu. Bredli je sarađivao sa Samuelom Molineom sve do Molineove smrti 1728. godine; oni su pokušavali da premere paralaksu Gama Drakonisa.

Ova zvezdana paralaksa je morala da se pojavi, ako je uopšte i postojala, kao mala godišnja ciklična kretnja očigledne pozicije zvezde. Međutim, iako Bredli i Moline nisu pronašli očekivanu očiglednu kretnju prouzrokovanu paralaksom, umesto toga su pronašli drugačiju, neobjašnjenu godišnju cikličnu kretnju. Ubrzo nakon Molineove smrti, Bredli je shvatio da je ovo prouzrokovano fenomenom koji je danas poznat po imenu aberacija svetlosti. Osnova po kojoj je Bredli otkrio ovu godišnju cikličnu kretnju je u stvari primećena iz očekivane kretnje izazvane paralaksom, a to je da je njen godišnji raspored bio drugačiji.

Proračuni su pokazali da, da je postojala bilo kakva kretnja izazvana paralaksom, zvezda bi dostigla svoju najjužniju poziciju u decembru, a svoju najseverniju poziciju u junu. Ono što je Bredli otkrio umesto toga je bila jedna očigledna kretnja koja je dostizala svoju najjužniju poziciju u martu, a najseverniju u septembru; to nije moglo biti pripisano uticaju paralakse: uzrok kretanja sa otkrivenim šablonom je u početku bio potpuno nejasan.

Često se govorilo da je Bredli došao do rešenja ovog problema kada je jedrio na svom brodu rekom Temzom. Primetio je da kada bi se brod okrenuo, mala zastava na njegovom jarbolu bi promenila svoj smer, iako se vetar nije promenio; jedine promene su bile pravac i brzina broda. Bredli je proučio da posledice, pretpostavljajući da pravac kretanja i brzina kretanja Zemlje po svojoj orbiti, zajedno sa konstantnom brzinom svetlosti zvezde, mogu izazvati očigledne promene u poziciji zvezda koje je posmatrao. Otkrio je da se ovo potpuno poklapalo sa njegovim zapažanjima, pa je takođe davalo i procenu brzine svetlosti, te je dokazalo i da je zvezdana paralaksa, ako postoji, osim u ekstremnim slučajevima koji se događaju u junu i u decembru, previše mala da bi se mogla izmeriti sa preciznošću koju je Bredli posedovao. (Mali iznos bilo koje paralakse, u poređenju sa očekivanjima, je takođe pokazala i da zvezde moraju biti mnogo udaljenije od Zemlje nego što je iko ikada pretpostavljao.)

Ovo otkriće, koje je kasnije postalo poznato kao aberacija svetlosti je bilo, što se tiče realističnih svrha, zaključni dokaz o kretanju Zemlje, i time je potvrđena i tačnost teorija Hiparkha sa Rodosa i Keplera; objavljena je pred Kraljevskim društvom u januaru 1729. godine (Filozofske transakcije Kraljevskog društva xxxv. 637). Teorija aberacije je takođe Bredliju dala i priliku da poboljša prethodne procene brzine svetlosti, koja je prethodno prikazana kao finitna u radovima Olea Kristensena Remera i drugih.

Najranije opservacije putem kojih je došlo do otkrića aberacije su sprovedene u Molineovoj kući u Kju Grinu, a nastavljene su u kući Bredlijevog ujaka, Džejmsa Paunda u Vanstidu u Eseksu. Nakon objavljivanja svog rada na temu aberacije, Bredli je nastavio sa osmatranjima, da bi razvio i proverio svoje drugo veliko otkriće, nutaciju Zemljine ose, međutim, svoje otkriće nije javno objavio sve do 14. februara 1748. godine (Phil. Trans. xlv. I), kada je testirao njegovu tačnost i postojanost minutnim opsevracijama tokom potpune revolucije (18.6 godina) mesečevih čvorova.

Godine 1742. je Bredli izabran da nasledi Edmunda Haleja kao Kraljevski astronom; njegova važna reputacija mu je dozvolila da zatraži set instrumenata koji je tada koštao 1.000 funti; sa kvadrantom od osam stopa koji je završen za njega 1750. godine od strane Džona Berda, u Griniču je sakupio u periodu od deset godina materijale neprikosnovene vrednosti za reformu astronomije. Dodeljena mu je kraljevska penzija od 250 britanskih funti godišnje, počevši od 1752. godine.

Bredli se penzionisao sa već lošim zdravstvenim stanjem, devet godina kasnije, preselivši se u selo Čalford u okrugu Glosteršir, gde je i umro 13. jula 1762. godine.Bredli je sahranjen u parohijskoj crkvi u Mičinhamptonu, u okrugu Glosteršir. Objavljivanje njegovih opservacija je odloženo zbog rasprava o tome kome pripadaju; napokon su objavljene od strane Klaredon štamparije u Oksfordu u dva velika izdanja (1798, 1805)

Literatura

• Stratford, Joseph (1887). Gloucestershire Biographical Notes. "Journal" Office. str. 109. 
• Hirshfeld, Alan (2001). Parallax:The Race to Measure the Cosmos. New York City: Henry Holt. ISBN 978-0-8050-7133-7. 
• Hockey, Thomas (2009). Biographical Encyclopedia of Astronomers. Springer Publising. ISBN 978-0-387-31022-0. Pristupljeno 22. 08. 2012. 
• Delambre, M. (1827). Histoire de l'astronomie au dix-huitième siècle. Courcier. str. 413. 

Spoljašnje veze

• Onlajn katalog Bredlijevih radnih dela (deo Kraljevske arhive Griničke opservatorije koji se nalazi u biblioteci univerziteta Kembridž)