Džordž Gordon Bajron

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Džordž Bajron
Lord Byron.jpg
Portret Džordža Gordona Bajrona
Puno imeDžordž Gordon Bajron
Datum rođenja(1788-01-22)22. januar 1788.
Mesto rođenjaLondon, Velika Britanija
Datum smrti19. april 1824.(1824-04-19) (36 god.)
Mesto smrtiMisolongi, Osmansko carstvo
NacionalnostEnglez
ŠkolaHarrow School, Triniti koledž, Aberdeen Grammar School
Zanimanjepesnik, političar
SupružnikAna Izabela Milbank(1815—1816)
DecaEjda Lavlejs
Alegra Bajron
Književni žanrromantizam

Potpis

Džordž Gordon Bajron (London, 22. januar 1788Misolongi, 19. april 1824), poznat kao Lord Bajron, bio je engleski plemić, pesnik, političar i i vodeća ličnost u romantizmu. Smatra se jednim od najvećih britanskih pesnika[1] i ostaje široko čitan i uticajan. Među njegovim najpoznatijim delima nalaze se dugačke narativne pesme Don Žuan i Hodočašće Čajld Harolda, kao i kratka lirska pesma Ona hoda u lepoti.

Putovao je širom Evrope, posebno u Italiji, gde je živio sedam godina u Veneciji, Raveni i Pizi. Tokom boravka u Italiji često je posećivao svog prijatelja i kolegu, pesnika Persija Biša Šelija.[2] Kasnije u životu Bajron se pridružio grčkom ratu za sticanje nezavisnosti od Osmanskog carstva, zbog čega ga Grci smatraju nacionalnim herojem.[3] Umro je 1824. godine u Misolongi u svojoj 36. godini života zboh groznice.

Bajron je slavio je i kritikovao svoj život zbog svojih aristokratskih neumerenosti, koje su uključivale ogromne dugove, brojne ljubavne sukobe sa muškarcima i ženama, kao i glasine o skandaloznoj vezi sa njegovom polusestrom.[4] Njegovo jedino zakonito dete, Ejda Lavlejs, smatra se prvim kompjuterskim programerom zasnovanim na njenim beleškama za analitički motor Čarlsa Bebidža.[5][6][7] Bajronova nezakonita deca uključuju Alegru Bajron, koja je umrla u detinjstvu, a možda i Elizabetu Medoru Lei.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Etel Kolbrn Mein izjavljuje da je Džordž Gordon Bajron rođen 22. januara 1788. godine u kući broj 24 u ulici Holles Street u Londonu.[8] Njegovo mesto rođenja sada je zauzeto ogrankom engleske robne kuće Džon Luis.[9] Međutim, Robert Čarls Dalas u svojim sećanjima navodi da je Bajron rođen u Doveru.[10]

Bajron je bio sin kapetana Džona „Mad Džeka” Bajrona i njegove druge supruge, bivša Ketrin Gordon (1811), potomak kardinala Bitona i naslednica naselja Git u Abedinši, Škotska.[11] Bajronov otac je prethodno zavodio udatu Karmartenu i nakon što se razvela od svog supruga, oženio se njom. Njegov postupak prema njoj opisan je kao „brutalan i opak”, a umrla je nakon što je rodila dve kćerke, od kojih je samo jedna preživela: Bajronova polu-sestra Augusta.[12]

Rođen je u siromašnoj plemićkoj porodici. Otac mu je rano umro, pa se o njemu starala majka, nervozna i nesrećna žena. Rano je ostao hrom, pa je zbog te fizičke mane mnogo patio, mada mu to nije smetalo bude izvrstan plivač, bokser i jahač. Posedovao je izuzetnu lepotu, zbog čega je bio vrlo voljen od žena. Kada je imao deset godina, nasledio je neki zamak, imanje i titulu lorda, što mu je omogućilo da postane član Doma lordova, da okuplja vesela društva i priređuje prave bahanalije. Vrlo slobodan u ispoljavanju svojih ideja, po prirodi buntovan i neprilagodljiv, sa prezirom se odnosio prema konzervativnom društvu, lažnom moralu i pravilima života koja su gušila i ponašanje, i osećanja, i misao. Za Bajronov život, za koji možemo reći i da je nadmudrio njegovu umetnost, važno je to što je bio aristokratski. Aristokrate u 19. veku u Engleskoj imale su mnogo privilegija ali i prepreka. Bajron nije hteo da se ponaša kao engleski lord, i zato je sebe pretvorio u izopštenika. Već u ranoj mladosti, kada su školski tutori uspevali da privole tek da čita lektiru, i kad se tek začinjao njegov sočan ljubavni život, Bajron je već imao status ukletog ljubavnika „koji na svojoj i tuđoj patnji iznova započinje zidanje peščanih kula”.

Na Kembridžu, gde kao mladi aristokrata i nije imao prave potrebe da uči, Bajron se zanimao čitanjem i liberalno političkim idejama. Ostalo vreme provodio je u Londonu, na zabavama, poprilično raskalašnim i čiji je bio idejni predvodnik. Za te žurke imao je ono što je bilo potrebno – „neobuzdanu individualnost i često napadan stil ponašanja i življenja”. Bio je lep, zgodan – i hrom – lutka visokog društva. Njegova rana poezija izazvala je slabašan odjek. U časovima dokolice 1807. mladi Bajron je izjavljivao kako mu krajnji cilj i nije da bude pesnik, već da se posveti širem javnom i političkom delovanju.

Bajron je na apsolventskom putovanju po Mediteranu proveo pune dve godine – od 1809-1811, i upravo na tom „velikom putovanju”, on je stekao neophodna iskustva potrebna da bude pesnik. Među najvažnijima stoji osećanje svetskog bola - Veltšmerc (nem. Weltschmerz). To je posebna vrsta romantičarske nejasne i neizlečive tuge, i osećanja da je ovaj svet najgori od svih mogućih svetova, koji će Bajron donekle integrisati u svoje pesništvo.

Već u prvom odgovoru na negativne kritike, mladi Bajron je pokazao da on ne nudi nikakvu „novu poeziju za novo dobro” već da želi da degenerisanoj sadašnjosti ponudi lepšu prošlost – Bajron je bio privržen klasicističkim pravilima i normama više no ijedan drugi romantičar.

Priliku da i sam odigra ulogu bajronovskog junaka, pošto ga je uobličio svojim „Hodočašćem Čajlda Harolda” i nizom „istočnjačkih priča” u stihu, Bajron dobija 1816. kada ga zbog greha bluda (afera sa svojom sestrom Ogastom) svetina napada. Lišen poze, a prisiljen da živi njenu stvarnost, Bajron počinje da izražava svoj najvažniji stav – da je samo stvaranje put iz iskrene tragike i besmislenosti ljudskog života. Zato na početku trećeg pevanja Harolda Bajron poredi svoj pad sa Napoleonovim padom, opisujući, simbolički, Vaterlo.

Kako nije mogao da izdrži izrugivanje svetine, i detronizaciju koju je u Engleskoj doživeo, pesnik je otišao u novo lutanje - samoprognanstvo, na kome je prikupio materijal za dela koja je pisao.

Njegovo prvo odlično delo jeste Šijonski Sužanj*, napisan u Švajarskoj, nakon susreta sa Šelijem. Osnovna poruka o robu koji se oslobađa iz tamnice je u tome da svi ideali, pa i sloboda, gube vrednost kada se ostvare. Tu istinu otkriva i Čajld Harold u drugoj polovini speva. Za čitavu životnu tragediju iskusniji, junak koji je do malopre lutao obalama Mediterana, i najmanji spoljašnji povod u predelima koje nalazi koristi za samopreispitivanje, povod za razmišljanje o velikoj tajni života, i još većoj tajni umetničkog stvaranja.

Produkt ovakve umetničke samosvesti je Don Žuan. Bajron sad već živi u Veneciji i još prezire sve što je englesko – do te mere da menja svoju sadržinu pod utiskom italijanskog duha i književne tradicije, a iz metrike uzima otava rimu – laku tečnu i izuzetno pogodnu za pesničko pripovedanje.

U neku ruku, kroz Don Žuana koji i nije tipičan Bajronovski junak, pesnik pokušava da se razračuna sa svojim „drugim ja” iz ranih priča u stihu, pesama, i speva Čajld Harold. 16000 hiljada stihova imao je Don Žuan 1824, kada je Bajron umro, od malarije, razočaran u svoje pokušaje da pomogne Grčkoj da pobedi u ratovima protiv Turaka, i stane na noge.

Don Žuan, u nezavršenom vidu u kome ga danas čitamo pisan je šest godina. U mnogom, građen je kao prvi pravi proizvod Bajrona, još uvek romantičarski ličan, pošto je reč o autoironiji (samoruganju), ali podosta širi i obuhvatniji od prethodnih Bajronovih pesničkih poduhvata.

Bajron se smatra prvom slavnom ličnošću u modernom smislu. To je bila delom i pesnikova strategija, kada je nagonio slikare da ga prikazuju kao čoveka od akcije, ili kada se putem svojih stihova samoreklamirao.

Poetika[uredi | uredi izvor]

Bajron, 1830

Lord Gordon bio je nastariji u takozvanom drugom krugu engleskih romantičara, i jedan je od najzaslužnijih za stvaranje mita o romantičarama zbog svojih stihova koji govore o seti, egzilu i čežnji.

Svi predstavnici drugog kruga romantičara (Bajron, Šeli, Kits) su rano i tragično stradali pesnici čije stvaralaštvo i život doprinose stvaranju romantičnog stereotipa, a to je – pobuna protiv društva, patnja i tugovanje i eksperimentisanje sa halucinogenim drogama.

Za dela Bajrona indikativan je jedan poseban tip junaka, čiji se veliki deo karakteristika može pripisati samom piscu. Proučavaoci su pronašli tragove bajronovskog junaka u Džonu Miltonu i mnogim stvaraocima Romantičkog pokreta. To je idealizovan karakter čiji su atributi talenat, strast, prezir prema društvu i njegovi institucijama, nedostatak poštovanja prema rangu i privilegijama (iako ih junak poseduje), gajenje ljubavi koju je srušilo društveno neodobravanje ili smrt, pobuna, prognanstvo, tajna prošlost, arogancija, preterano samopouzdanje ili nedostatak dubljeg uvida i na kraju, samodestruktivnost.

Veličina Bajronove poezije je u tome što je promenila književna shvatanja Evrope. Bajronovski junak je puno obrađivan, i emocionalna težina koju stvara je naravno neizmeriva. Bajronov idealizam, njegov «svetski bol», i njegova, najblistavija od svih bajronskih sudbina, učinili su ga jednom od najvećih figura romantizma. Romantizam, kao reakcija na strahovladu razuma, reda i poretka, sa Bajronom je dobio novi pravac.

Brojne borbe za nezavisnost (Francuska, Grčka, Amerika, Španija) svorile su i konretne socijalne teme romantizma, o nedopustivosti bestidnog bogatstva, o besmislenosti rata i o krahu tiranija. Pesnički fokus je na malom junaku, običnom čoveku.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „BBC - Poetry Season - The Nation's Favourite Poet”. Bbc.co.uk. Pristupljeno 8. 3. 2018. 
  2. ^ Perrottet, Tony (2011). „Lake Geneva as Shelley and Byron Knew It”. The New York Times. 
  3. ^ „Byron had yet to die to make philhellenism generally acceptable.” – Plomer (1970)
  4. ^ „Byron as a Boy; His Mother's Influence — His School Days and Mary Chaworth” (PDF). The New York Times. 26. 2. 1898. Pristupljeno 11. 7. 2008. 
  5. ^ Fuegi, J; Francis, J (2003). „Lovelace & Babbage and the creation of the 1843 notes”. Annals of the History of Computing, IEEE (volume 25, number 4): 16—26. doi:10.1109/MAHC.2003.1253887. 
  6. ^ Phillips, Ana Lena (2011). „Crowdsourcing Gender Equity: Ada Lovelace Day, and its companion website, aims to raise the profile of women in science and technology”. American Scientist. 99 (6): 463. 
  7. ^ „Ada Lovelace honoured by Google Doodle”. The Guardian. 10. 12. 2012. Pristupljeno 8. 3. 2018. 
  8. ^ Mayne (1912), str. 7
  9. ^ „Lord Byron Trivia”. Shmoop.com. Pristupljeno 8. 3. 2018. 
  10. ^ Dallas (1824), str. 99
  11. ^ „The Gordons of Gight”. Pbase.com. Pristupljeno 5. 3. 2012. 
  12. ^ Galt (1830), Chapter 1

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

  • Accardo, Peter X. Let Satire Be My Song: Byron’s English Bards and Scotch Reviewers. Web exhibit, Houghton Library, Harvard University, 2011.
  • Drucker, Peter. 'Byron and Ottoman love: Orientalism, Europeanization and same sex sexualities in the early nineteenth-century Levant' (Journal of European Studies vol. 42 no. 2, June 2012, 140–57).
  • Garrett, Martin: George Gordon, Lord Byron. (British Library Writers' Lives). London: British Library.2000. ISBN 978-0-7123-4657-3.
  • Garrett, Martin (2010). Palgrave Literary Dictionary of Byron. Palgrave. ISBN 978-0-230-00897-7. 
  • Guiccioli, Teresa, contessa di (2005). Lord Byron's Life in Italy. transl. Michael Rees, ed. Peter Cochran. ISBN 978-0-87413-716-3. 
  • Grosskurth, Phyllis: Byron: The Flawed Angel. Hodder. 1997. ISBN 978-0-340-60753-4.
  • McGann, Jerome (2002). Byron and Romanticism. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-00722-1. 
  • Oueijan, Naji B. A Compendium of Eastern Elements in Byron's Oriental Tales. New York: Peter Lang Publishing, 1999.
  • Patanè, Vincenzo: L'estate di un ghiro. Il mito di Lord Byron attraverso la vita, i viaggi, gli amori e le opere. Venezia, Cicero. 2013. ISBN 978-88-89632-39-0.
  • Patanè, Vincenzo: I frutti acerbi. Lord Byron, gli amori & il sesso. Venezia, Cicero. 2016. ISBN 978-88-89632-42-0.
  • Rosen, Fred: Bentham, Byron and Greece. Oxford: Clarendon Press.1992. ISBN 978-0-19-820078-9.
  • Thiollet, Jean-Pierre: Carré d'Art: Barbey d'Aurevilly, lord Byron, Salvador Dalí, Jean-Edern Hallier, with texts by Anne-Élisabeth Blateau and fr, Anagramme éditions. 2008. ISBN 978-2-35035-189-6.