Abdul Hamid I

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search
Abdul Hamid I
Abdulhamid I.jpg
Abdul Hamid I
Puno ime Abdul Hamid od Ahmeda
Datum rođenja (1725-03-20)20. mart 1725.
Mesto rođenja Istanbul
Osmansko carstvo
Datum smrti 7. april 1789.(1789-04-07) (64 god.)
Mesto smrti Istanbul
Osmansko carstvo
Dinastija Osmanska dinastija
Otac Ahmed III
Majka Rabija Šermi sultanija
Supružnik Ayşe Sine, Naksh-i-Dil Haseki
Potomstvo Mustafa IV, Mahmud II, Esma Sultan
27. Sultan Osmanskog carstva
Period 17741789
Prethodnik Mustafa III
Naslednik Selim III
Tughra of Abdülhamid I.JPG

Abdul Hamid I (otur. عبد الحميد اول, tur. Birinci Abdülhamit; Istanbul, 20. mart 1725 — Istanbul, 7. april 1789), osmanski sultan 1774 — 1789. godine, kada je preminuo od posledica moždanog udara.

Detinjstvo i mladost[uredi]

Rođen je u Carigradu. Bio je mlađi sin sultana Ahmeda III i Rabija Šermi sultanije.[1] Ahmed III abdicirao je u korist sinovca Mahmuda I, koga je nasledio sultan Osman III, te je nakon njega došao sultan Mustafa III, Ahmedov stariji sin.

Kao potencijalni pretendent na presto, bio je zatvoren u kafesu od strane njegovih rođaka i starijeg brata. To je trajalo sve do 1767. godine. Svoje rano obrazovanje dobio je od svoje majke, koja ga je učila kaligrafiji i istoriji.[1]

Nasledio je svog brata 21. januara 1774. godine.

Vladavina[uredi]

Usled njegovog pritvora, Abdul Hamid I nije bio upućen u državne afere i dešavanja u spoljnoj politici. Bio je veoma religiozan i mirne, pacifističke, prirode. Kada je stupio na presto, situacija u državnoj kasi bila je jadna, te nije bilo novca da se Janičari isplate.

Sultan Abdul Hamid I (1774-1789)

Iako je bio jako miroljubiv, a situacija u carstvu jako loša, Osmanlije su morale hitno da nastave rat sa Rusijom. To je dovelo do potpunog sloma Osmanlija kod Suvorova (Bugarska) i, sramnog po Osmanlije, kučukkainardžijskog mira, potpisanog 21. jula 1774. godine. Ovim mirom je Rusija dobila deo osmanske teritorije, kao i pravo da interveniše u ime pravoslavnih Hrišćana u osmanskom carstvu

Sultan Abdul Hamid I nastojao je da reformiše oružane snage carstva. Pokušao je da renovira janičarske jedinice, kao i mornaricu. Uveo je novu artiljerijsku jedinicu. Pripisuje mu se izgradnja carske akademije mornaričkog inženjeringa.

Pokušao je da ojača osmansku kontrolu u Siriji, Egiptu i Iraku. Manji uspesi u njušenju buna u Siriji i Peloponezu nisu nadoknadili gubitak Krima, koji je do 1774. bio nezavistan, ali u praksi pod kontrolom Rusije.

Rusija se sve više mešala u unutrašnje afere osmanske imperije pod alibijem da to čini zarad dobrobiti pravoslavnih Hrišćana koji tu žive. Konačno, to je kulminiralo osmanskom objavom rata Rusiji 1787. godine. Rusiji se ubrzo pridružila Austrija. Osmanska imperija je u početku vodila, međutim, 6. decembra 1788. Očakov je pao u ruke Rusije, a svi njegovi stanovnici bili su žrtve ruskog masakra. Taj poraz je u potpunosti slomio sultanov duh, te je nakon toga ubrzo i preminuo.

Iako je imao svoje neuspehe, Abdul Hamid I bio je jako voljen u narodu i predstavljen od strane istog kao najdarežljiviji sultan ikada. Lično je upravljao vatrogasnom brigadom u vreme požara u Instabulu 1782. godine. Narod ga je izuzetno cenio zbog njegove predanosti religiji, te su ga nazivali "Veli", što na turskom znači svetac. Bio je okrenut reformskoj politici, pažljivo je nadzirao rad vlade i radio je sa državnicima.

Godine 1789. sultan Tipu, vladar sultanata Misor, tražio je pomoć od sultana Abdul Hamida I protiv Britanaca. Sultan je odbio poziv uz obrazloženje da je osmanska imperija iscrpljena ratovima protiv Rusije i Austrije.

Sultan Abdul Hamid I preminuo je od posledica moždanog udara 7. aprila 1789. godine. u 64 godine života u Istanbulu. Sahranjen je u Bahčekapiju, grobnici koju je izgradio za sebe.

Bio je strastveni uzgajivač konja, te u njegovu čast jedna rasa arapskih konja nosi njegovo ime.

Na prestolu ga je nasledio sinovac, sultan Selim III, na koga je on imao veliki uticaj.

Vođenje politike[uredi]

Došavši na osmanski presto u teškim okolnostima, Abdul Hamid I je vrlo brzo shvatio neophodnost sprovođenja reformi. Sa te tačke gledišta bio je pravi inicijator nove politike, inspirisan realističkom slikom situacije u kojoj se Osmansko carstvo nalazilo: lično je vodio ovu politiku, oslanjajući se na sposobne velike vezire koji su delili njegova shvatanja. Neki od njih su duže ostali na funkciji, kao na primer Džebedžizade Mehmed-paša (1777-1778), Sejid Mehmed-paša (1779-1781), Halil Hamid-paša (1782-1785) i Kodža Jusuf-paša (1786-1789).

Unutrašnja situacija Osmanskog carstva[uredi]

Iako je Abdul Hamid I držao centralnu vlast u rukama i iako je tokom čitave njegove vladavine vladao mir u prestonici, u provincijama, kako evropskim, tako azijskim i afričkim njegov autoritet jedva priznat jer su se neki velikaši domogli veoma važnih položaja na lokalnom nivou, iskoristivši teškoće sa kojima se vlast suočavala na planu spoljne politike.

To je bio slučaj u raznim anadolskim oblastima, u Siriji gde je posle šejha Dahira, Džazar Ahmed-paša nametnuo svoju vlast u južnoj Siriji, Libanu i Palestini, pošto je slomio lokalne pobune; u Iraku gde su Omer-paša (1744-1751) i Sulejman-paša (1780-1802) prinudili beduine na poslušnost, ali i uspostavili distancu prema vladi u Istanbulu, pogotovo Sulejman-paša , posle pobede nad Persijancima koji su ostvojili južni deo Iraka- kao i u Egiptu koji su kontrolisali Mameluci Ali-beg al Kabir (1768-1773), a zatim Murad-beg i Ibrahim-beg (1779-1798), uz pristanak vlade posle njenog neuspelog pokušaja da ponovo uspostavi autoritet. Zapadne provincije nastavile su da uživaju veoma visoku autonomiju i nisu želele da prekinu veze sa Istanbulom. U evropskim provincijama događanja nisu bila ništa manje burna, sa više ili manje autominističkim, pa čak i nacionalističkim pokretima u Trakiji, Srbiji, Epiru (sa čuvenim namesnikom Janjine Tepeleden Ali-pašom), Albaniji i Crnoj Gori.

Sultan još uvek nije pokušavao, osim u retkim izuzecima, da silom uspostavi centralnu vlast, pogotovo što je spoljna opasnost stalno pretila Osmanskom carstvu. Pokušavao je da se nagodi sa vođama tih pokreta, dodeljujući im zvanja i položaje. Rezultati su, međutim, bili veoma sitni, a neuspeh tih pokušaja naveo je protivnike da još jače izraze svoje težnje ka nezavisnosti, posebno na finansijskom i ekonomskom planu: najveći deo taksi i prihoda koji su imali da budu upućeni u državnu kasu zadržavali su za sebe i svoju zemlju, a trgovinsku zamenu obavljali su direktno sa stranim trgovcima. Sudeći po ovome, autoritet vlasti jedva da je postojao.

Porodično stablo[uredi]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Mehmed IV
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Ahmed III
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Emetulah Rabija Gulnuš
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Abdul Hamid I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Rabija Šermi sultanija
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 Derman Sabancı (2002). „27. Osmanlı padişahı Sultan I. Abdülhamid'in eserleri” (PDF). Islamic Manuscripts. 

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]


Prethodnik:
Mustafa III
Spisak sultana Osmanskog carstva
Naslednik:
Selim III