Adolfo Perez Eskivel

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Fotografija Eskivela 2010.

Adolfo Perez Eskivel (Buenos Aires, 26. novembar 1931) argentinski je aktivista, slikar, pisac i vajar. Dobitnik je Nobelove nagrade za mir 1980. godine za svoje protivljenje poslednjoj argentinskoj civilno-vojnoj diktaturi (1976–1983), tokom koje je bio zatočen, mučen i držan bez suđenja 14 meseci.

Rani život[uredi | uredi izvor]

Rođen je u Buenos Ajresu od španskog ribara iz Poja u Galiciji koji je emigrirao u Argentinu . Majka mu je umrla kada je imao tri godine, i uprkos siromaštvu, pohađao je Školu lepih umetnosti Manuel Belgrano i Nacionalni univerzitet u La Plati, gde se školovao za slikara i vajara.[1] Izabran je za profesora arhitekture i radio je sa raznim skulpturalnim medijima, a 25 godina predavao je na svim nivoima od osnovne do univerzitetske. Perez Eskivel je počeo da radi sa popularnim latinoameričkim hrišćanskim pacifističkim grupama tokom 1960-ih. Napustio je svoju predavačku funkciju 1974. godine, kada je izabran za generalnog koordinatora za mrežu zajednica sa sedištem u Latinskoj Americi koje promovišu oslobođenje siromašnih nenasiljem.[2]

Borba za ljudska prava[uredi | uredi izvor]

Kada je sistematska represija usledila nakon državnog udara iz marta 1976. godine, koji je za vlast doveo diktaturu generala Horhea Videle na vlast, Perez Eskivel je doprineo formiranju i finansiranju veza između organizacija za odbranu ljudskih prava u Argentini i podršku porodicama žrtava rata. Prljavi rat. Nevladina organizacija Servicio Paz y Justicia („Fondacija Služba, mir i pravda“, ili SERPAJ), koju je suosnivao 1974. godine, a služila je kao instrument za odbranu ljudskih prava promovišući međunarodnu kampanju za osudu zločina koje su počinili vojni režim.[3] SERPAJ je član Međunarodne stipendije za pomirenje (IFOR), koja je od početka podržavala Eskvivelov rad.[4]

Pereza Eskivela je 1975. uhapsila brazilska vojna policija . Zatvoren je 1976. u Ekvadoru, zajedno sa latinoameričkim i severnoameričkim biskupima. Pritvoren je u Buenos Ajresu 1977. godine od strane argentinske federalne policije, mučen i držan bez suđenja 14 meseci; pritom je, između ostalih odlikovanja, dobio i Memorijal mira pape Jovana XXIII.[2]

Nagrade[uredi | uredi izvor]

Nominovan od strane dobitnica Nobelove nagrade za mir 1976. Mejrid Korigan i Beti Vilijams.[5]

On je 10. decembra 1980. dobio Nobelovu nagradu za mir za svoje napore u odbrani ljudskih prava. Primajući nagradu „u ime najsiromašnijeg i najmanjeg od moje braće i sestara,“[5] on je novac od nagrade poklonio u dobrotvorne svrhe.[6] Ostao je aktivan u podršci Majkama Plaza de Majo uprkos stalnom uznemiravanju od strane diktature,[6] a kasnije se pridružio akcijama podrške autohtonim narodima Argentine i zaštite životne sredine i protiv politike štednje i Zone slobodne trgovine Amerike.[5]

Perez Eskivel je bio predsednik Počasnog saveta službe, Latinoameričke fondacije za mir i pravdu i Međunarodne lige za ljudska prava i oslobođenje naroda (sa sedištem u Milanu), i kao član Stalnog narodnog suda . Objavio je Caminando Junto al Pueblo („Hodamo zajedno sa narodom“, 1995), u kojem iznosi svoja iskustva sa nenasiljem u Latinskoj Americi, a 1998. je imenovan za profesora studija mira i ljudskih prava na Univerzitetu u Buenos Ajresu.[7] Tokom 2010. godine vodio je kampanju protiv prakse policijske uprave Eskuel da obučava decu u paravojne odrede, operaciju koju je uporedio sa stvaranjem Hitlerjugenda nacističke Nemačke.[8]

Poslednje godine[uredi | uredi izvor]

Adolfo Perez Eskivel 1983

Perez Eskivel je stalni predavač na Fakultetu društvenih nauka Univerziteta u Buenos Ajresu, gde vodi seminar "Kultura za mir i ljudska prava".[7]

Protivio se evropskoj intervenciji u libijskom građanskom ratu 2011. i upozorio na intervenciju u sirijskom građanskom ratu.[9] Nakon smrti Osame bin Ladena, on je poslao pismo predsedniku Baraku Obami u kojem je sugerisao da SAD ubiju umesto da sude bin Ladenu jer bi on mogao da otkrije uznemirujuće informacije o 11. septembru.[9] On je tvrdio: „Znate da postoje ljudi koji su istraživali tragične događaje od 9/11/2001 i tvrde da postoje dokazi da je ovo bio samodržavni udar (samonapad).[9] Kasnije je, dodao je, „ovaj događaj bio savršen izgovor za pokretanje rata protiv Avganistana i Iraka, a sada protiv Libije“, i nazvao Sjedinjene Države „osovinom zla“.[9]

Peres Eskivel se izrazio povodom istorijskog izbora 13. marta 2013. nadbiskupa Buenos Airesa Horhea Bergolja za papu Franciska, rekavši da mu je kao provincijalnom poglavaru jezuita „nedostajala dovoljna hrabrost koju su drugi biskupi pokazali da podrži našu stvar za ljudska prava tokom diktatura“.[10] Peres Eskivel je takođe rekao da je „Bergoljo uradio ono što je mogao s obzirom na svoje godine u to vreme“.[11] On je, međutim, pojasnio da budući papa „nije bio saučesnik i nije imao veze sa diktaturom“ i da iako se „kaže da nije učinio dovoljno da dva sveštenika izvuče iz zatvora, lično znam da su mnogi biskupi pozivali na vojne hunte za oslobađanje zatvorenika i sveštenika i da ti zahtevi nisu uslišeni“.[12]

U junu 2017. branio je vladu Nikolasa Madura u Venecueli, tvrdeći da je zemlja u pokušaju državnog udara, koji su organizovale Sjedinjene Države.[13]

On je hospitalizovan u januaru 2022. nakon moždanog udara.[14]

Umetničko stvaralaštvo[uredi | uredi izvor]

Eskivelov rad[15] obuhvata izložbe od murala i spomenika, uključujući 15 stanica latinoameričke Via Cruciss napravljenu 1992. u znak sećanja na 500. godišnjicu osvajanja Amerike; Spomenik izbeglicama, koji se nalazi u sedištu UNHCR- a u Švajcarskoj; mural latinoameričkih naroda u katedrali Riobamba, Ekvador, posvećen monsinjoru Proanju i domorodačkim narodima; i bronzanu statuu u znak počasti Mahatmi Gandiju na Gandijevom trgu u Barseloni.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Adolfo Pérez Esquivel”. Peace Jam. Arhivirano iz originala 24. 9. 2015. g. 
  2. ^ a b Adolfo Perez Eskivel na sajtu Nobelprize.org Uredi na Vikipodacima
  3. ^ „Panelist:Adolfo Pérez Esquivel”. OAS. Arhivirano iz originala 20. 2. 2002. g. 
  4. ^ Deats, Richard (2009). „Letter to Amanda Esquivel”. Marked for Life: The Story of Hildegard Goss-Mayr. Hyde Park, New York: New City Press. str. 58—59. 
  5. ^ a b v „Adolfo Pérez Esquivel”. Encyclopedia of World Biography. 
  6. ^ a b Carol Brennan. „Adolfo Pérez Esquivel”. Contemporary Hispanic Biography. 
  7. ^ a b „Biografía”. Adolfo Pérez Esquivel. Arhivirano iz originala 20. 7. 2012. g. 
  8. ^ „Polémica en Argentina por la "policía infantil que promueve un sacerdote”. Noticias24. Arhivirano iz originala 1. 4. 2012. g. Pristupljeno 7. 8. 2011. 
  9. ^ a b v g Luis Fleishman, The Gaza Crisis and the Intellectual Left in Latin America: A Dark Picture, The Americas Report: Center for Security Policy, 6 December 2012
  10. ^ „Bergoglio no fue cómplice directo de la dictadura pero no tuvo el coraje para acompañar nuestra lucha”. InfoNews. 14. 3. 2013. Arhivirano iz originala 15. 3. 2013. g. 
  11. ^ El Nobel de la Paz Pérez Esquivel defiende al Papa durante la dictadura. elmundo.es. 14 March 2013.
  12. ^ „Bergoglio had no links with the dictatorship, says Nobel Peace Prize winner”. Buenos Aires Herald. 14. 3. 2013. 
  13. ^ „Dos Nobel de la Paz discutieron por Venezuela: Pérez Esquivel apoyó al chavismo y Arias declaró que el país "dejó de ser una democracia hace mucho tiempo”. NTN24. 8. 6. 2017. Arhivirano iz originala 9. 8. 2017. g. Pristupljeno 9. 6. 2017. 
  14. ^ Allen, Elise Ann (4. 1. 2022). „Pope prays for health of celebrated Argentine Nobel laureate”. Crux. Pristupljeno 10. 1. 2022. 
  15. ^ Obra Artística. Official website of Adolfo Pérez Esquivel (in Spanish)
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Адолфо_Перез_Ескивел&oldid=25273694”