Aktivna i pasivna imunizacija protiv besnila
 | |
| Opis vakcine | |
|---|---|
| Vrste | Ubijena/neaktivna |
| Klinički podaci | |
| Drugs.com | Monografija |
| MedlinePlus | a607023 |
| Identifikatori | |
| ATC kod | J07BG01 (WHO) |
| ChemSpider | none |
  (šta je ovo?) | |
Aktivna i pasivna imunizacija protiv besnila ili vakcinacija protiv besnila je proces u kojem organizam, izlaže savremenim inaktivisanim vakcinama protiv besnila za humanu upotrebu (kod aktivne imunizacije),[1] ili humanom antirabičkom imunoglobulina (kod pasivne imunizacije), nakon koje dolazi do stvaranja antitela, koja dovode do imuniteta organizma protiv Besnila. Prema preporuka SZO, vakcina za aktivnu imunizaciju proizvedena je na kulturi ćelija, i sa potencijom je od najmanje 2,5 I.J. po pojedinačnoj dozi.
Prema preporukama SZO istovremeno sa imunizacijom protiv besnila sprovodi se imunizacija protiv tetanusa, u skladu sa pravilnikom za imunizaciju tetanusom.[2]
Istorija imunizacije protiv besnila[uredi | uredi izvor]
Prve istraživačke radove na besnilu počeo je Luj Paster 1880. godine, iako u to vreme etiologija uzročnika još dugo nije bila razjašnjena. Paster je prvi uspeo da dokaže da se infektivni agens besnila nalazi u mozgu i kičmenoj moždini obolele životinje i da se sa u laboratoriji može preneti na zdrave životinje. On je to i učinio prenosom besnila subduralno na kunića. Nakon 178 pasaža na kunićima Paster je tako izolovao virus čija je inkubacija uvek trajala šest dana, a daljim se prenošenjem nije skraćivala. Nazvao ga je virus fixe. Nakon uginuća, kičmenu moždinu kunića Paster je sušio na sobnoj temperaturi iznad hidroskopnih kristala kalijum-hidroksida, pri čemu se virulencija svaki dan smanjivala i nakon 14 dana potpuno izgubila.
Upotrebivši svoja ranija iskustva u proučavanju kokošije kolere i antraksa da je zaštita imunizacijom moguća ako se virulencija uzročnika smanji, sa 5% suspenzijom ovako sušene kičmene moždine. Nakon ovih otkrića 1883. godine, Paster je sa svojim saradnicima Šamberlanom i Ruom, započeo eksperimentalnu imunizaciju pasa. Po njegovoj metodi, vakcina se davala svaki dan i to sve jače virulencije, odnosno sve manje sušene iznad kalijum-hidroksida. Tretman se završavao ubrizgavanjem sveže potpuno virulentne suspenzije koja bi normalnim uslovima izazvala besnilo kod lekom netretirane životinje.
Paster je svoje otkriće prvi put prikazao 1883. godine, i u njemu izneo ideju da bi zbog duge inkubacije besnila ovakva imunizacija mogla biti moguća i kod čoveka nakon ujeda besne životinje. Da bi to i dokazao Paster je pred komisijom Ministarstva prosvete izveo eksperiment na psima držanim zajedno i izloženim ujedima od besnog psa, od kojih je 23 vakcinisao a 19 su poslužili kao kontrola. Posle nekoliko nedelja, na završetku ogleda, svi vakcinisani psi su ostali živi a 14 nevakcinisanih je uginulo.[3][4]
Sva otkrića vezana za besnilo Paster je izveo u maloj laboratoriji kao profesor hemije u školi „Ecole Normale Superieure“ u ulici Ulm u Latinskom kvartu, u centru Pariza, gde je radio od 1857. godine. Kako je otkriće vakcinacije protiv besnila dovelo je do priliva velikog broja pacijenata u njegovu malu laboratoriju, prostorija je bila nepodesna za prijem i imunizaciju, a ni sam Paster nije bio lekar. Kako bi razrešio ovaj problem sa svojim saradnicima Paster je osnovao privatnu fondaciju za podizanje instituta za vakcinaciju. Pasterov institut u Parizu podignut je 1888. godine, mnogobrojnim prilozima dobrotvora širom sveta. Tako su u Evropi postavljeni temelji imunizacije protiv besnila.
Originalni Pasterov metod za imunizaciju protiv besnila koristio se u Francuskoj i njenim kolonijama sve do 1953. godine, dok je u drugim državama pretrpeo različite modifikacije u cilju lakše i bezbednije primene.
- Prvu modifikaciju uradili su Pasterovi saradnici Kalmet i Ru 1891. godine a zasnivala se na konzerviranju kičmenih moždina kunića u 30% glice- rinu, što je omogućavalo transport i duže očuvanje virulencije.
- Heđeš Endre Pasterov učenik i osnivač Pasterovog instituta u Budimpešti, 1887. uveo je umesto metode sušenje kičmenih moždina u cilju slabljenja virusa, primenu različita razređenja svežeg nervnog tkiva inficiranog virusom fixe, koja se davalo dva puta dnevno 14–20 dana. Ovako pripremljena vakcina davala je manji procenat komplikacija, a bila je i jednostavnija za pripremu. Njegov postupak je svojevremeno primenjivan širom sveta, a u Mađarskoj oko 50 godina, sve do 1942. godine, kada je zamenjen Hemptovom vakcinom.[5]
- Početkom 30-tih godina 20. veka u Novom Sadu, počela je da se primenjuje nova metoda vakcinacije protiv besnila koju je otkrio dr Adolf Hempt. Naime on je u početku rada koristio metodu imunizacije po Heđešu, koja je bila u širokoj upotrebi već tridesetak godina. Kada je otkrio nedostatak ove metode, koji je bio između ostalog, da se vakcina mora pripremati sveža i davati i po tri nedelje u injekcijama rastuće koncentracije virusa. Zbog ovakvog načina vakcinisanja pacijenti su morali primati vakcinu u samom zavodu, pa je oko glavne zgrade Pasterovog zavoda u Novom Sadu postojalo niz Dekerovih baraka, od kojih je jedna služila kao azil za smeštaj pacijenata i do tri nedelje, dok traje vakcinacija. U takvim uslovima rada, i zbog kao i u drugim Pasterovim zavodima tog vremena, gubitaka kod vakcinisanih pacijenata dr Hempt je istraživanjima pokušavao da poboljša izradu vakcine i sam postupak vakcinisanja. Od sredine 1925. godine, mada još uvek eksperimentišući sa dozama, dr Hempt je počeo da primenjuje potpuno inaktivisanu, tj. mrtvu vakcinu, po čemu je bio prvi u svetu, Hence, we now work with completely dead vaccines. Interes svetske stručne javnosti za Hemptovu vakcinu postepeno je bio sve veći.
- Za nastavak proizvodnje vakcine posle Drugog svetskog rata, posebno je zaslužan Hemptov učenik i naslednik prim. dr Milan Nikolić. Nikolić je sa svojim saradnikom, doc. dr Zdravkom Jelesićem, prvi u Evropi izolovao virus besnila iz slepih miševa 1956. godine [6]
Oblici imunizacije protiv besnila[uredi | uredi izvor]
Imunizacija (vakcinacija) protiv besnila, može biti postekspoziciona i preventivna. Oba oblika imunizacije regulisana su zakonskim propisima zemalja članica SZO, a lekari ovlašćenih zdravstvenih ustanova dužni su da primenjuju vakcinacu, na osnovu metodološka uputstva koje dobijaju od nadležnih Zavoda za preventivnu medicin - Pasterovog zavoda.[7]
Prekspoziciona imunizacija[uredi | uredi izvor]
Preekspoziciona vakcinacija protiv besnila sprovodi se preventivno kod lica koja su profesionalno izložena infekciji virusom besnila, kao što su:
- Laboratorijski radnici koji su neposredno izloženi virusu besnila,
- Veterinari, veterinarski tehničari, veterinarski higijeničari,
- Zoohigijeničari, lovočuvari, šumari,
- Preparatori životinja, krznari (lica koja odvajaju krzno sa leševa životinja i pripremaju ga za dalju upotrebu)
- Lica koja profesionalno dolaze u kontakt sa slepim miševima.[8]
Preporuku je da se preventivno vakcinišu protiv besnila lovci i krznari koji rade sa lisičijim kožama.
- Način sprovođenja
Preekspoziciona vakcinacija protiv besnila sprovodi se davanjem tri pojedinačne doze vakcine protiv besnila u deltoidni mišić, naizmenično u naspramnu ruku, po šemi 0, 7. i 21. dana.
- Kontrolai kvaliteta imuniteta nakon vakcinacije
Kontrola imuniteta je obavezna kod preekspoziciono potpuno vakcinisanih u periodu od dve do četiri nedelje nakon poslednje date doze.
Kod laboratorijskih radnika neposredno izloženih virusu besnila, redovna kontrola imuniteta sprovodi se svakih šest meseci, a kod ostalih lica profesionalno izloženih virusu besnila svakih 12 meseci.
Ukoliko je nivo zaštitnih antitela manji od 0,5 I.J./ml (određen RFFIT metodom), takvo lice se revakciniše jednom dozom vakcine u deltoidni mišić, dok se lika kod kojih je nivo zaštitnih antitela veći ili jednak 0,5 I.J./ml (određen RFFIT metodom) ne revakcinacinišu.
Postekspoziciona imunizacija[uredi | uredi izvor]
Postekspoziciona imunizacija je obavezan oblik vakcinacije ili imunizacija protiv besnila koji se sprovodi kod:
- Lica koje je ugrizla ili na drugi način ozledila besna ili na besnilo sumnjiva divlja ili domaća životinja;
- Lica koje je ugrizao pas ili mačka nepoznatog vlasnika, koji se ne mogu držati pod desetodnevnim veterinarskim nadzorom;
- Lice koje se moglo zaraziti virusom besnila preko sluzokože ili oštećene kože:
- Lica koje je ugrizao pas ili mačka koji u toku deset dana od dana ozlede, pokažu znake besnila, uginu, budu ubijeni ili odlutaju, a besnilo životinje se ne može isključiti laboratorijskim pregledom.
- Način sprovođenja
Postekspoziciona imunizacija protiv besnila sprovodi se odmah po utvrđivanju indikacije, davanjem pet pojedinačnih doza vakcine protiv besnila u deltoidni mišić a kod male dece u anterolateralni deo natkolenice, ubizgavanjem u mišić, naizmenično u suprotni ud, po šemi: 0, 3, 7, 14. i 28. dana.
Istovremeno sa davanjem prve doze vakcine protiv besnila, u svim slučajevima, daje se jednokratno i humani antirabijski imunoglobulin (HRIG) u dozi od 20 I.J. na kilogram telesne mase. HRIG se infiltruje u ranu i oko rane, a ostatak potrebne količine daje se intramuskularno u sedalnu regiju. HRIG se aplikuje u svim slučajevima, bez obzira na vreme proteklo od momenta izlaganja virusu besnila. Propisana količina HRIG-a ne sme da se prekorači. Ukoliko je postekspoziciona imunizacija započeta davanjem samo vakcine, naknadno davanje HRIG-a se može primeniti najkasnije do osmog dana od započete vakcinacije.
- Kontrola imuniteta
Kontrola imuniteta je obavezna kod postekspoziciono potpuno vakcinisanih lica u periodu od dve do četiri nedelje nakon poslednje date doze, i to kod:
- Lica ozleđenih od životinje kod koje je besnilo utvrđeno laboratorijskim pregledom;
- Lica ozleđenih od životinje kod koje je na osnovu anamnestičkih podataka i veterinarskog nalaza postavljena sumnja na besnilo;
- Lica sa dokazanom imunosupresijom.
Ukoliko je nivo zaštitnih antitela manji od 0.5 I.J./ml, (određen RFFIT metodom), lice se revakciniše jednom dozom vakcine, a lica sa dokazanom imunosupresijom revakcinišu se istovremenim davanjem dve doze vakcine protiv besnila, i to u oba deltoidna mišića po jednu dozu.
Ukoliko je nivo zaštitnih antitela veći ili jednak 0.5 I.J./ml (određen RFFIT metodom), nije potrebna revakcinacija.
- Postupak kod nekompletno vakcinisanih
Kod lica koja su kompletno vakcinisana protiv besnila primenom savremenih vakcina protiv besnila sa kulture ćelija, u skladu sa preporukama SZO, nakon ponovno utvrđene indikacije, vakcinacija se sprovodi davanjem dve pojedinačne doze vakcine protiv besnila u deltoidni mišić, po šemi 0. i 3. dana, bez davanja HRIG-a. Kontrola imuniteta kod lica ovih lica vrši se kao i obavezna kontrola imuniteta kod postekspoziciono potpuno imunizovanih lica.
Kod lica koja su nekompletno vakcinisana, ili kod kojih ne postoji dokumentacija o vakcinaciji, ili kod kojih postoji dokazana imunosupresija, nakon ponovno utvrđene indikacije za imunizaciju, sprovodi se kompletna aktivna i pasivna imunizacija u skladu sa preporukama SZO.
Skladištenje i stabilnost vakcine[uredi | uredi izvor]
Antirabične vakcine moraju se čuvati na temperaturi između + 2 °C i + 5 °C (drugim rečima u frižideru, izbegavajući zamrzavanje). Jednom otvorenu, vakcinu treba odmah upotrebiti.
- Rokovi trajanja
- Rok trajanja vakcine je pet meseci od datuma kontrole.
- Rok trajanja humanog antirabijskog imunoglobulina (HRIG) koji se prodaje u zemljama Evroo je 24 i 36 meseci (u zavisnosti od proizvošača).
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Hempt A. Borba protiv besnila u Jugoslaviji i razvitak našeg domaćeg antirabičnog postupka. Srp. arhiv 1931, 33 (3): 234–246.
- ^ Lalošević D., Lalošević V., Jovanović V.: Besnilo u Vojvodini. Zarazna i parazitarna oboljenja ljudi i životinja u Vojvodini, zbornik radova, Matica srpska, 2003, 255–261
- ^ Pasteur L, Chamberland MM, Roux E. A new communication on rabies. Ed. by Hanon N. Selected Papers in Virology. PrenticeHall, Inc. Englewood Cliff s, N. Y. 1964, 30/36
- ^ Baer G., Neville J., Turner G. Rabbis and Rabies, a pictorial history of rabies through the ages. Laboratorios Baer, S. A. de C. V. Mexico, 1996, 1–133.
- ^ Nikolić, M. Besnilo kod čoveka i životinja. Pasterov zavod, Novi Sad, 1955, 1–539.
- ^ SchneiderLG, Cox JH, 1994.
- ^ „Službeni glasnik RS“, broj 48/2001, str. 2.
- ^ Pasteur L.: Methode pour prevenir la rage apres morsure. C R. Acad. of sciences, October 26, 1885, Ci, p. 765–773 et p. 765–773 et p. 774.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Centers for Disease Control and Prevention. Human rabies prevention—United States, 2008. Recommendations of the Advisory Committee on Immunization Practices. MMWR Recomm Rep. 2008; 57(RR-3):1-27.
- Department of Health and Human Services, Food and Drug Administration, Center for Biologics Evaluation and Research (CBER). Guidance for industry. Revised preventive measures to reduce the possible risk of transmission of Creutzfeldt-Jakob disease (CJD) and variant Creutzfeldt-Jakob disease (vCJD) by blood and blood products. January 2002. From FDA website.
- Centers for Disease Control and Prevention. Human rabies-Florida, 2004. MMWR Morb Mortal Wkly Rep. 2005; 54:767-9. [PubMed 16094285]
- US Centers for Disease Control and Prevention. Health information for international travel, 2010. Atlanta, GA: US Department of Health and Human Services; 2010. Updates available from CDC website.
- Merck & Co. RotaTeq (rotavirus vaccine, live, oral, pentavalent) prescribing information. Whitehouse Station, NJ; 2009 Dec.
- Rupprecht CE, Smith JS, Fekadu M et al. The ascension of wildlife rabies: a cause for public health concern or intervention? Emerg Infect Dis. 1995 (Oct-Dec); 1:107-14.
- Anon. Advice for travelers. Med Lett Treat Guidel. 2009; 7:83-94.
- Sanofi-Pasteur. Typhim Vi (typhoid Vi polysaccharide vaccine) prescribing information. Swiftwater, PA; 2005 Dec.
- World Health Organization. Rabies vaccines WHO position paper. Weekly epidemiological record. 2007; 82: 425-35. From WHO website.
- Centers for Disease Control and Prevention. Use of a reduced (4-dose) vaccine schedule for postexposure prophylaxis to prevent human rabies. Recommendations of the Advisory Committee on Immunization Practices. MMWR Recomm Rep. 2010; 59(RR-2):1-9.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Zavod za anirabičnu zaštitu - Pasterov zavod Novi Sad Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. maj 2017)