Pređi na sadržaj

Aleksandar Vučić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Aleksandar Vučić
Aleksandar Vučić (2025)
Lični podaci
Datum rođenja(1970-03-05)5. mart 1970. (55 god.)
Mesto rođenjaBeograd, SR Srbija, SFR Jugoslavija
Državljanstvosrpsko
NarodnostSrbin
PorekloSrbin iz BiH
Religijapravoslavni hrišćanin
Osnovna školaOŠ „Branko Radičević” Novi Beograd
Srednja školaZemunska gimnazija
UniverzitetUniverzitet u Beogradu
Zanimanjepolitičar
Supružnici
Deca3
PorodicaAndrej Vučić (brat)
Politička karijera
Stranka
  • SRS (1993—2008)
  • SNS (2008—danas)
Trenutna funkcija
Funkciju obavlja od 31. maja 2017.
Predsednik vladeIvica Dačić (v. d)
Ana Brnabić
Ivica Dačić (v. d)
Miloš Vučević
Đuro Macut
PrethodnikTomislav Nikolić
28. april 2014 — 31. maj 2017.
PredsednikTomislav Nikolić
PotpredsednikIvica Dačić (prvi)
Rasim Ljajić
Zorana Mihajlović
Kori Udovički
Nebojša Stefanović
PrethodnikIvica Dačić (v. d)
NaslednikAna Brnabić
27. jul 2012 — 27. april 2014.
Predsednik vladeIvica Dačić
PrethodnikIvica Dačić
NaslednikIvica Dačić
27. jul 2012 — 2. septembar 2013.
Predsednik vladeIvica Dačić
PrethodnikDragan Šutanovac
NaslednikNebojša Rodić
24. mart 1998 — 24. oktobar 2000.
Predsednik vladeMirko Marjanović
PrethodnikRadmila Milentijević
Naslednik(ministarski kolegijum):
Ivica Dačić
Biserka Matić Spasojević
Bogoljub Pejčić
Zvanični veb-sajt
vucic.rs
Potpis

Aleksandar Vučić (Beograd, 5. mart 1970)[1] srpski je političar i pravnik. Od 2017. obavlja funkciju predsednika Republike Srbije.[2] Između 2012. i 2023. bio je predsednik Srpske napredne stranke (SNS), između 2012. i 2014. prvi potpredsednik Vlade Srbije, a između 2014. i 2017. predsednik Vlade Srbije.

Diplomirao je pravo na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Političku karijeru je započeo 1993. kao član Srpske radikalne stranke. Godine 1995. postao je generalni sekretar SRS, a 1998. imenovan je za ministra za informisanje u vladi Mirka Marjanovića. Tokom svog ministarskog mandata, koji je trajao do svrgavanja Slobodana Miloševića 2000, uveo je restriktivne mere prema novinarima i zabranio rad stranim TV stanicama.[3][4] Posle 2000. bio je jedan od najistaknutijih opozicionih političara u Srbiji.

Zajedno sa Tomislavom Nikolićem, Vučić je 2008. napustio SRS i suosnivao SNS, isprva kao zamenik predsednika stranke. SNS je postala najzastupljenija stranka na izborima 2012. i ubrzo je formirala vladu sa Socijalističkom partijom Srbije. Vučić je imenovan za prvog potpredsednika Vlade i predsednika SNS. Iako nije bio predsednik vlade, imao je najveći uticaj i moć kao predsednik najveće stranke u Narodnoj skupštini.[5][6][7] Bio je jedan od ključnih učesnika u dijalogu Beograda i Prištine, realizovanog uz posredovanje Evropske unije (EU). Zalaže se za primenu Briselskog sporazuma o normalizaciji odnosa između dve strane. Godine 2014. postao je predsednik Vlade, što je dovelo do uspostavljanja sistema dominantne stranke.[8][9][10] Nastavio je proces pristupanja Srbije EU privatizacijom državnih preduzeća i liberalizacijom privrede.[11] Tokom 2015. EU je otvorila prva poglavlja tokom konferencije sa delegacijom Srbije koju je predvodio Vučić. Na izborima 2017. izabran je za predsednika Srbije, a reizabran je na izborima 2022. Tokom prvog mandata na mestu predsednika pokrenuo je Otvoreni Balkan, ekonomsku zonu balkanskih država koja je imala za cilj da garantuje „četiri slobode”, a u septembru 2020. potpisao je Vašingtonski sporazum o normalizaciji ekonomskih odnosa sa Prištinom. Vučić je 2024. bio je predlagač programa razvoja Skok u budućnost.

Smatra se jednim od najznačajnijih političara u Srbiji tokom 21. veka. Više političkih analitičara ga je nazvalo sponom između zapadnog i istočnog sveta. Oni koji na rezultate Vučićeve vlasti gledaju afirmativno kao argumente ističu privredni rast države i vođenje pragmatične politike, poput podrške pristupanju Srbije EU uz očuvanje dobrih odnosa sa Rusijom i Kinom.[12][13][14] Pojedini posmatrači su opisali Vučićevu vladavinu kao autoritarni, autokratski ili iliberalno-demokratski režim, navodeći kao razlog smanjenu slobodu štampe i pad građanskih sloboda.[15][16][17][18][19][20]

Mladost i obrazovanje

Rođen je 5. marta 1970. godine u Beogradu, kao stariji sin Angeline (devojačko Milovanov) i Anđelka Vučića.[21] Ima mlađeg brata Andreja Vučića.[22] Sa očeve strane, poreklom je iz Čipuljića, odakle je porodica proterana od strane ustaša na početku Drugog svetskog rata, te se njegov otac Anđelko Vučić igrom slučaja rodio u okolini Beograda. Ustaše su u Čipuljiću ubili Anđelka, dedu Aleksandra Vučića, po kojem je njegov otac dobio ime, kao i pradedu Radeta, stričeve i mnoge druge članove familije. Porodica je starinom iz istočne Hercegovine ili Crne Gore.

Odrastao je u novobeogradskom Bloku 45, pohađao je osnovnu školu „Branko Radičević” i Zemunsku gimnaziju sa odličnim uspehom. Učestvovao je na gradskim i republičkim takmičenjima iz istorije, gde je osvajao nagrade. Bio je i pionirski prvak Beograda u šahu.

Kada je imao 10 godina, 1980. je odgovorio na jedno kratko pitanje na sportskoj manifestaciji Radost Evrope. RTS je mnogo kasnije u svojoj emisiji Trezor objavio taj snimak.[23]

Upisao je studije na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1988. i diplomirao 16. novembra 1994. godine, a usavršavao je engleski jezik u Brajtonu u Ujedinjenom Kraljevstvu.[24] Kao jedan od najboljih studenata generacije bio je i stipendista Fondacije za razvoj naučnog podmlatka.

Vojni rok je služio u Lukavici. Za vreme rata u Bosni i Hercegovini, tokom 1992. i 1993. godine, dobrovoljno je radio kao novinar i izveštač na „Kanalu S” na Palama, gde je pripremao i vodio vesti na engleskom jeziku, blok vesti iz sveta, intervjue i reportaže.

Ulazak u politiku

Vučić je pristupio Srpskoj radikalnoj stranci 1993. godine i iste godine na izborima biva izabran za poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Dve godine kasnije, sa 24 godine, postaje i generalni sekretar Srpske radikalne stranke. Posle pobede radikala na lokalnim izborima u Zemunu 1996. godine, postao je direktor Kulturnog sportskog centra „Pinki”.[25]

Ministar informisanja

Dana 24. marta 1998. godine, postaje ministar za informisanje u Vladi „narodnog jedinstva” Mirka Marjanovića,[24] koju su činili Socijalistička partija Srbije, Srpska radikalna stranka i Jugoslovenska levica, te podnosi ostavku na mesto direktora KSC „Pinkija”.

Za vreme ministarskog mandata potpisao je Zakon o javnom informisanju, koji je ostao zapamćen po tome što je uveo visoke novčane kazne za novinare čije se pisanje kosilo sa politikom režima Slobodana Miloševića. Kazne su se morale platiti u roku od 24 sata, u protivnom bi njihova imovina bila zaplenjena.[26] Usled toga je došlo do gašenja redakcija „Dnevnog telegrafa”, „Evropljanina” i „Naše borbe”, a mnogi drugi nezavisni mediji su bili kažnjavani.[27][28] Mediji su u ovom periodu bili pod ozbiljnom represijom od strane režima, a strani mediji su posmatrani kao „špijuni” i „strani elementi”.[28]

Vučić je imao ulogu u propagandi Miloševićevog režima tokom perioda obavljanja funkcije Ministra informisanja (1998 — 1999) kada su vršeni pritisci na medije putem krivičnih progona i zastrašivanja, pogotovo nezavisnih novinara koji su pisali kritički o tadašnjem režimu poput Slavka Ćuruvije,[29][30][31] i Dejan Anastasijević koji je pisao o zločinima nad albanskim civilima. Vlada je donela Uredbu o posebnim merama u uslovima pretnje oružanim napadima NATO-a, za vreme čijeg važenja je ukinut program Radio Indeksa,[32] a zatim i Radio Sente, Kikinde, TV Pirota i Radio Sitija u Nišu.[33] Nakon početka NATO agresije i proglašenja ratnog stanja u zemlji, Vučić je pozvao na sastanak urednike beogradskih medija na kojem je saopšteno da je neophodno da se tokom izveštavanja upotrebljavaju isključivo zvanični državni stavovi i terminologija. Urednici su bili u obavezi da dostave ministarstvu kopije tekstova, a dozvoljeno je bilo prenositi samo vesti domaćih medija koji su bili pod strogom cenzurom.[28]

Vučić je izjavio u februaru 1998. za list Argument da će se „kad tad osvetiti Slavku Ćuruviji za laži koje je pisao o njemu”, novinaru i osnivaču nekih od ugašenih listova.[28] Ćuruvija je ubijen 11. aprila 1999, a njegova nevenčana supruga izjavila je 15 godina kasnije da je Vučić bio „ne samo kreator Zakona o informisanju već i prakse progona novinara”.[34][35]

NATO je proglasio zgradu RTS-a legitimnom metom smatrajući ga delom „ratne mašinerije Slobodana Miloševića”[36][37] Zgrada je bombardovana 23. aprila i život je izgubilo 16 radnika ove medijske kuće, a još 16 je povređeno. U noći kada je bombardovana zgrada RTS-a, Vučić je trebalo da iz studija u njoj gostuje u emisiji Larija Kinga.[38]

U to vreme izabran je i za člana Upravnog odbora Univerziteta u Beogradu i Filozofskog fakulteta. Vučić je bio i na javnom spisku osoba kojim je zabranjen ulazak u Evropsku uniju.[27]

Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, kojim je okončana NATO agresija, uveden protektorat UN i defakto suspendovan suverenitet Srbije nad Kosovom i Metohijom, ministri iz redova Srpske radikalne stranke podnose ostavke na svoje funkcije 14. juna 1999. godine[39], ali nastavljaju da obavljaju svoje dužnosti, objašnjavajući to nacionalnim interesima.

Vučić je biran za poslanika u Saveznoj skupštini SRJ tri puta: u Veće Republika prvi put u februaru 1998, drugi put u maju 2000. i konačno na saveznim izborima 24. septembra 2000.[24] U maju 2000. godine, Savezna vlada SRJ ga je imenovala za člana Saveta Savezne javne ustanove RTV Jugoslavija. U februaru 2001, Vučić podnosi ostavku na funkciju saveznog poslanika.

Opozicioni period

Aleksandru Vučiću je u martu 2002. određen porez na ekstraprofit u iznosu od 48.500 evra, u vezi stana od preko 100 kvadrata koji mu je 1998. dodelila Vlada. Taj stan je potom, po tvrdnji DOS-ove vlasti, otkupljen ispod tržišne vrednosti, mada Vučić objašnjava da je zapravo od Vlade dobio 60 kvadrata, a da je ostatak odmah u startu platio, uz pomoć porodice.[40]

Izbori za gradonačelnika Beograda 2004.

Na lokalnim izborima 2004. Vučić se kandiduje za gradonačelnika Beograda sa motom kampanje „Vučić za metropolu”, u kojoj obilazi sva prigradska naselja i promoviše za sebe urbani imidž mladog čoveka sa idejom i energijom. Osvojio je 29% glasova u prvom i 48,4% glasova u drugom krugu.[41]

Period 2004—08

Aleksandar Vučić je bio generalni sekretar Srpske radikalne stranke i predsednik opštinskog odbora Novi Beograd. Bio je narodni poslanik i zamenik predsednika poslaničke grupe Srpske radikalne stranke u Narodnoj skupštini Republike Srbije, član Administrativnog odbora i Odbora za ustavna pitanja i zamenik predsednika Odbora za Kosovo i Metohiju i Odbora za kulturu i informisanje.[42]

Srpska radikalna stranka je zajedno sa koalicijom DSS—NS i koalicijom SPS—PUPS—JS potpisala koalicioni sporazum 28. maja 2008. kojim je, na osnovu rezultata lokalnih izbora, bilo dogovoreno formiranje gradske većine u Skupštini grada Beograda. Vučić je tada predložen za novog gradonačelnika Beograda. Međutim, nakon što je koalicija oko SPS-a formirala republičku Vladu sa DS-om početkom jula, socijalisti su odlučili da odustanu od potpisanog sporazuma i formirana je koalicija DS-SPS-G17-LDP u gradu Beogradu.[traži se izvor]

Osnivanje Srpske napredne stranke (2008)

Za više informacija pogledajte: Srpska napredna stranka
Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić na osnivačkoj skupštini SNS (2008)

Nakon što je došlo do sukoba između čelnih ljudi u Srpskoj radikalnoj stranci (Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića), Vučić je 15. septembra 2008. podneo ostavku na dužnosti u Srpskoj radikalnoj stranci i objavio privremeno povlačenje iz političkog života.[43]

Početkom oktobra, saopštio je da se priključuje osnivanju Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića.[27]

Tom prilikom je izjavio da će se posvetiti berzanskim poslovima, „ili će pomagati svom bratu u vođenju firme”, ali je kasnije negirao da njegov brat ima firmu.[44]

Na osnivačkoj skupštini SNS, 21. oktobra, izabran je za zamenika predsednika Srpske napredne stranke.[45] Bio je na čelu izbornih štabova za prevremene lokalne izbore u Zemunu i Voždovcu 2009. gde je SNS ubedljivo pobedila DS i preuzela lokalnu vlast u ove dve beogradske opštine.[46][47]

Od kada je napustio SRS i pristupio SNS, Vučić je promenio svoj imidž od nacionaliste u proevropskog političara.[48]

Studentski protesti u Beogradu i kritika medija i stanja na Kosmetu 2011.

Sredinom oktobra 2011. su u Beogradu studenti okupljeni oko Filološkog fakulteta započeli blokadu fakulteta i protest zbog lakših uslova za upis naredne godine i smanjenje visine školarine. Zahtevali su da školarine ne premašuju visinu tri minimalne mesečne zarade u Srbiji.[49] Njima su se par dana kasnije pridlužili i studenti Filozofskog fakulteta.[50] Na konferenciji za novinare od 23. oktobra 2011, Vučić je ispred Napredne stranke podržao studentske zahteve, navodeći da su zahtevi da visina školarine ne prelazi tri neto zarade prilično razumni i normalni. Istovremeno je osudio napad ljudi sa fantomkama na studente, i istakao je da se medijski izveštaji o tim napadima namerno izvrću.[51] Tom prilikom je i kritikovao Borisa Tadića i rad Demokratske stranke na planu Kosova i Metohije, i osudio je negativnu kampanju koju protiv Napredne stranke vode Dragan Đilas i Aleksandar Šapić. Optužio je Đilasa i Šapera da upravljaju skoro svim medijima u Srbiji, kabinet predsedništva da upravlja RTS-om, a Nebojšu Krstića da direktno upravlja TV Prvom.[52]

Izbori 2012. i dolazak na čelo SNS-a

Vučić sa Tomom Nikolićem i Rudijem Đulijanijem tokom kampanje za beogradske izbore 2012.

Posle pobede Tomislava Nikolića na izborima održanim 20. maja 2012.[53] i njegove ostavke na mesto predsednika SNS 24. maja 2012,[54] Vučić preuzima funkciju vršioca dužnosti predsednika stranke.

Na vanrednoj izbornoj skupštini, održanoj 29. septembra 2012. godine, Oliver Antić, Nebojša Stefanović i Radomir Nikolić, sin bivšeg predsednika stranke i tadašnjeg predsednika države Tomislava Nikolića, su svojim delegatima pordžali Vučića za predsedničkog kandidata stranke. Vučić je na kraju bio jedini kandidat za predsednika stranke, i tokom glasanja je jednoglasno izabran. Na mesto njegovog zamenika je takođe jednoglasno izglasana Jorgovanka Tabaković.[55]

Prvi potpredsednik vlade (2012—14) i ministar odbrane (2012—13)

Nakon formiranja vlade (koalicija SNS—SPS—URS), jula 2012, postaje potpredsednik Vlade zadužen za odbranu, bezbednost i borbu protiv korupcije i kriminala, kao i ministar odbrane. Predsednik Nikolić ga je imenovao za sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost-[56]

Glavni članci: Izbori za narodne poslanike Srbije 2012. i Vlada Ivice Dačića
Vučić u vreme obavljanja funkcije ministra odbrane (2013)

Odmah po nominaciji za prvog potpredsednika vlade zaduženog za odbranu, bezbednost, borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, najavljuje da u borbi protiv korupcije neće biti zaštićenih i da će buduća vlast imati „nultu toleranciju” prema korupciji i kriminalu.

Dolaskom na čelo Ministarstva odbrane, zatekao je teško materijalno stanje vojske i vojne industrije. Odmah je otišao na više putovanja u potrazi za strateškim partnerima i kupcima za proizvode srpske namenske industrije. Sa tih putovanja se vratio sa ugovorima sa Rusijom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima vrednim stotine miliona dolara.[57][58][59][60][61] Učestvovao je u organizaciji aeromitinga „Batajnica 2012” u sklopu proslave stogodišnjice srpske avijacije, na kom je predstavljen nov domaći školski avion „Lasta”.[62][63] Otvara se i nova fabrika borbenih sistema u Velikoj Plani.[64] Na sajmu naoružanja „Partner 2013” održanom u junu 2013. je najavio investicije u ovaj sektor, za koji je rekao da očekuje da postane zamajac srpske industrije.[65] Sajam je, takođe, rezultovao velikim brojem novih ugovora.[66]

U isto vreme, u znak prijateljstva drugih država prema Srbiji, Ministarstvo odbrane dobilo je veoma vredne poklone, iz UAE tri blindirana Mercedesova džipa (oko 3 miliona evra),[67] dvadeset sanitetskih vozila iz Kine (oko 2 miliona evra),[68] četiri vozila tipa „Hamer” od vlade SAD (oko 850.000 evra)[69] Tradicionalno dobra saradnja sa Rusijom dodatno je unapređena (ugovor o strateškom partnerstvu), a posebno je značajna akcija čišćenja terena od kasetnih mina na oko 3000 kvadrata kod aerodroma u Nišu i oko Paraćina.[70]

Podneo je ostavku na mesto ministra odbrane uz obrazloženje da želi da se u punoj meri posveti borbi protiv korupcije i kriminala.

Briselski sporazum

Glavni članak: Briselski sporazum (2013)
Sebastijan Kurc i Aleksandar Vučić (2014)

Odmah po stupanju na dužnost, predsednik Srbije Tomislav Nikolić je najavio nastavak razgovora sa Prištinom na najvišem nivou, smatrajući da je to suviše važno pitanje da bi ga vodili niži službenici. Za taj posao predlaže Ivicu Dačića, predsednika Vlade. Neko vreme su ti pregovori na prvi pogled uspešno napredovali i zaustavljeno je dalje oduzimanje prava Srbima na Kosovu (pravo na srpska dokumenta i tablice), prihvaćen je nacrt stvaranja Zajednice srpskih opština, međutim, dolazi do zastoja kod utvrđivanja prava Zajednice opština. Vučić se priključuje pregovaračkom timu u aprilu 2013. sa ciljem da obezbedi da građani ZSO sami odlučuju o sudstvu i policiji.[71] U svojoj ideji o stvaranju ZSO[72], Vučić je pronašao rešenje kako da se obezbedi autonomija u sredinama sa većinskim srpskim stanovništvom, da Zajednica sama upravlja obrazovanjem, zdravstvom, da sudska vlast i policija budu usklađene po sastavu sa etničkom slikom u njoj, i da Priština može da postavi regionalnog komandanta samo po izboru ZSO-a.

Na tom sastanku, Hašim Tači pokušava da minira dogovoreni sporazum zahtevom da se kao jedna izborna jedinica, na četiri srpske opštine doda još tri većinski albanske opštine, ili „makar” južni deo Kosovske Mitrovice. Taj predlog je za srpsku stranu neprihvatljiv jer bi se time ozbiljno narušila etnička slika. I pored velikog pritiska na pregovarače lično, kao i na Srbiju, Aleksandar Vučić odbija predlog, smatrajući da u toj formi ne zadovoljava ni minimum interesa Srbije, ni njenih građana na Kosovu i Metohiji,[73] traži nastavak pregovora i od EU da svojim autoritetom privoli kosovske Albance na kompromis. Tada se prvi put dešava da EU uvažava zahtev Srbije i vrši pritisak na Prištinu koja nevoljno prihvata poredeći Zajednicu Opština sa Republikom Srpskom.[74] Tom prilikom Vučić, navodno dobija garancije EU i NATO-a da „albanska čizma” neće imati pristup Severu Kosova.[75] Dogovara se raspisivanje izbora za novembar 2013. čime bi srpske institucije dobile pun legitimitet, umesto da od strane međunarodne zajednice i ostatka KiM budu tretirane kao paralelne. Priština se obavezuje da donese zakon o opštoj amnestiji čime se trajno onemogućuje eventualno zastrašivanje srpskog stanovništva sudskim procesima[76] Iako Aleksandar Vučić nije u potpunosti zadovoljan rezultatima pregovora, procenjujući da je to maksimum od mogućeg[77], da je odluka jedina prava za budućnost Srbije i njega lično[78], prihvata da se parafira sporazum.[79] Po povratku u zemlju daje na uvid javnosti ceo tok pregovora kao i konačan sporazum. U Narodnoj skupštini sporazum dobija podršku vladajuće večine (173 poslanika za, 24 protiv, 1 uzdržan i 5 nije glasalo).[80][81] Na KiM su ljudi uznemireni i nesigurni kako će te promene uticati na njihov život i Aleksandar Vučić odlazi na Kim da odgovori na njihova pitanja. Jedan deo prihvata uveravanja državnog vrha da neće ostati nezaštićeni i nakon gašenja srpskih institucija, ali drugi deo (DSS, SRS, delimično SPC) i dalje insistira na zadržavanju postojećih srpskih institucija. Tada Aleksandar Vučić predlaže referendum pod uslovom da se svi obavežu da će prihvatiti njegove rezultate. Predstavnici nezadovoljne grupe Srba odbili su održavanje ovakvog referenduma.[82][83][84]

U međuvremenu je započeo proces implementacije Briselskog sporazuma i raspisani su kosovski izbori na kojima je kandidovana zajednička Srpska lista oko koalicije SNS, koja treba da obezbedi da se glasovi Srba ne rasipaju i da, sa velikim brojem dobijenih glasova, bude osnova za samostalnost Zajednici srpskih opština.[85]

Posle uspešno sprovedenih pregovora, Srbija je na Vidovdan, 28. juna 2013. dobila okvirno datum za započinjanje pregovora sa EU, s tim da je datum prve pristupne konferencije oročen najkasnije za januar 2014.[traži se izvor][86]

Pred Ustavnim sudom Republike Srbije našlo se više zahteva za ispitivanje ustavnosti Sporazuma, kao i niza uredbi koje je Vlada Republike Srbije, na čelu sa Aleksandrom Vučićem donela na osnovu njega. Ustavni sud Srbije je 26. februara 2014. godine ocenio neustavnom Uredbu o katastru za Kosovo, koja je nastala na osnovu Briselskog sporazuma. Sud je ovom odlukom još jednom dao Vladi Srbije rok od šest meseci da Uredbu o katastru uredi onako kako nalaže Ustav Srbije.

Budući da Vlada Srbije ništa od toga nije učinila, Ustavni sud je nastavio postupak ocene ustavnosti i doneo konačnu odluku na sednici od 26. februara. Na ovakvu odluku Ustavnog suda reagovao je ministar pravde Nikola Selaković, iznoseći stav Vlade da Briselski sporazum nije pravni već politički akt, te da se Ustavni sud treba oglasiti kao nenadležan za ovo pitanje.

U skladu sa preporukom ministra Selakovića, Ustavni sud je 10.12.2014. odbacio predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti parafiranog „Prvog sporazuma o principima koji regulišu normalizaciju odnosa“ između Vlade Republike Srbije i Privremenih institucija samouprave u Prištini, od 19. aprila 2013. godine. (predmet IUo–247/2013).

Predsednik Vlade (2014—17)

Predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić i predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin (2014)
Predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić i državni sekretar Sjedinjenih Američkih Država Džon Keri u Vašingtonu (2015)

Vanredni parlamentarni izbori u Srbiji održani su 16. marta 2014. Istog dana održani su i vanredni izbori za lokalnu vlast u Beogradu. Parlamentarni izbori su raspisani nakon odluke predsedništava SNS-a i SPS-a da se trenutni saziv Narodne skupštine i Vlada raspuste zarad „provere volje naroda”.[87] Na parlamentarnim izborima izborna lista „Budućnost u koju verujemo” koju je predvodio Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka, osvojila je ubedljivo najveći broj glasova — 48,35%.[88] 27. aprila formirana je nova Vlada Srbije sa Aleksandrom Vučićem na mestu predsednika Vlade. Pored stranaka sa liste koju je predvodila SNS, u vladu je ponovo ušla i koalicija okupljena oko SPS-a.[89]

Na vanrednim parlamentarnim izborima 24. aprila 2016, Srpska napredna stranka je ponovo osvojila ubedljivo najveći broj glasova — 48,25%.[90] Nakon ovih izbora, vladu na čelu sa Aleksandrom Vučićem su 11. avgusta 2016. ponovo sastavili SNS i SPS, sa svojim koalicionim partnerima. Ovu vladu su podržali i Savez vojvođanskih Mađara i albanska Partija za demokratsko delovanje.[91]

Period od dolaska Vučića na mesto predsednika Vlade je obeležen padom medijskih sloboda usled pritiska i napada na novinare koji iskazuju kritiku prema režimu, kao i gašenja mnogih debatnih političkih emisija.[28][92][93][94]

Predsednik Republike (2017—)

Nominacija i podrška

Predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić u Moskvi (2017)

Odlukom Predsedništva i Glavnog odbora Srpske napredne stranke, Aleksandar Vučić je izabran za kandidata ove stranke na predsedničkim izborima, koji su održani 2. aprila 2017.[95][96] Njegovu kandidaturu su podržale i sve stranke vladajuće koalicije (SPS, PS, SDPS, PSS, SPO, Samostalni DSS, PUPS, JS i SVM). Na ovim izborima, Vučić je pobedio u prvom krugu, osvojivši 55,08% glasova od 54,36% izašlih birača,[97] dok su pojedini mediji i neke od opozicionih struktura naglasili da je uočen niz nepravilnosti tokom izbornog procesa.[98] Prema izveštaju OEBS-a, neizbalansirano izveštavanje medija, pritisci na birače i zaposlene u državnim institucijama i zloupotreba javnih resursa za sprovođenje kampanje su poljuljali jednakost mogućnosti u takmičenju kandidata.[99]

To je bila prva pobeda već u prvom krugu predsedničkih izbora nakon izbora 1992. godine na kojima je pobedu odneo Slobodan Milošević (Vojislav Koštunica je odneo pobedu u prvom krugu na izborima za predsednika SR Jugoslavije). Prema istraživanjima CeSID-a o demografskoj strukturi pristalica predsedničkih kandidata, za Vučića su glasali približno u istom odnosu muškarci i žene, sa prosečnom starošću od 55 godina usled visokog udela (42%) građana u penziji. Najveći broj glasača (41%) je završio četvorogodišnju srednju školu, a zatim radničku školu (22%), dok 21% ima obrazovanje niže od srednje škole.[100]

Prva inauguracija

Na dužnost predsednika Republike Srbije, stupio je 31. maja 2017. nakon isteka mandata dotadašnjem predsedniku Tomislavu Nikoliću.[101] Dan pre toga, podneo je ostavku na mesto predsednika Vlade Srbije.[102] Dana 15. juna mandat za sastav nove vlade poverio je Ani Brnabić, tadašnjoj ministarki državne uprave i lokalne samouprave.[103] Ova vlada formirana je 29. juna.[104]

Vučić, Donald Tramp i Avdulah Hoti na potpisivanju sporazuma o ekonomskoj normalizaciji u Beloj kući (4. septembar 2020)

Tokom posete Rusiji u decembru 2017. godine dobio je titulu počasnog doktora na Moskovskom državnom institutu za međunarodne odnose (MGIMO).[105] Dobitnik je „Zlatnog lava” za mir u Veneciji 2018. godine.[106]

Organizacija Freedom House je u izveštaju za 2018. godinu navela da je Srbija zemlja koja ima konstantan pad u indeksima slobode nakon dolaska Vučića na vlast, kao i da je u jednoj godini izgubila status „slobodnih” i svrstala se u kategoriju „delimično slobodnih” zemalja. Prema objašnjenju, status Srbije opao je zbog pogoršanja u načinu sprovođenja izbora, zbog nastavka pokušaja vlade i prorežimskih medija da kroz zakone ugnjetavaju nezavisne novinare provlačeći ih kroz prljave kampanje, kao i zbog akumulacije izvršnih ovlašćenja od strane predsednika Vučića, u suprotnosti sa ustavnim ovlašćenjima.[107][108] Politički teoretičari i naučnici, analitičari i novinari često vladavinu Aleksandra Vučića opisuju kao autoritarnu ili autokratsku.[93][109][110][111][112][113][114][115][116][117][118] Zbog optužbi za porast političkog nasilja i gušenje medijskih sloboda, u jesen 2018. godine su otpočeli protesti usmereni su protiv načina vršenja vlasti od strane Aleksandra Vučića.

Period oko 2019.

Septembra 2019. hrvatski predstavnici su isplanirali da u Drvaru, opštini sa etničkom srpskom većinom, uz vojne počasti proslave 24. godišnjicu oslobođenja opština Kantona 10, u spomen na događaje i borbe u kojima su HV i HVO privremeno zauzele prostor Drvara i susednih opština u kojima su Srbi činili apsolutnu većinu.[119] U tom periodu je Vučić najavio svoj dolazak u Drvar, zajedno za Miloradom Dodikom i drugim visokim zvaničnicima Srbije i Srpske. Hrvatski predstavnici iz redova HDZ-a, odustali su od svojih planova za realizaciju proslave.[120] Prilikom posete Vučića, najavljeno je da Srbija donira Drvaru milion evra i da će podmiriti dugove opštine prema majkama i porodiljama.[121][122]

Srbin iz Crne Gore, biznismen i dobrotvor SPC Miodrag „Daka” Davidović je optužio Vučića da je odgovoran za atentat snajperom na njega. Davidović je u pokušaju atentata decembra 2019. ranjen dok je bio u društvu episkopa SPC Joanikija, u hotelu Kraun plaza.[123] Od njegove izjave saopštenjem javnosti oštro se ogradio episkop Joanikije.[124] U okruženju hotela gde je realizovan atentat, srpske službe su locirale nekoliko crnogorskih državljana povezanih sa kriminalnim aktivnostima.[125][126][127]

Vašingtonski sporazum

Četvrtog septembra 2020. potpisao je Vašingtonski sporazum. Sporazum je predviđao da će samoproglašeno Kosovo na godinu dana obustavili apliciranje za članstvo u međunarodne institucije, da će Srbija prestati da lobira za povlačenje priznanja nezavisnosti, predviđao je rad na novom auto-putu, investicije i drugo. Sporazum nikada nije u potpunosti zaživeo u praksi.[128]

Pandemija Kovida 19

Tokom trajanja pandemije kovida 19 na dnevnom nivou se bavio nabavkom potrebne medicinske opreme, vakcina i izgradnjom novih bolnica za kovid pacijente.[129][130][131] Decembra 2020. je otvorio kovid bolnicu u Kruševcu.[132]

On je aprila 2021. primio kinesku vakcinu sinofarm.[133]

Bio je izrazito protiv inicijative Evropske unija koja je predviđala uvođenje kovid pasoša građanima Srbije i regiona.[134]

Izbori 2022. i drugi mandat

Na predsedničkim izborima 3. aprila 2022. godine, Vučić nastupa kao kandidat predložen od strane Srpske napredne stranke, Socijalističke partije Srbije i Saveza vojvođanskih Mađara. Republička izborna komisija ga je za kandidata proglasila 9. marta, nakon predaje 148.846 ispravnih izjava podrške birača.[135]

Srpska radikalna stranka je 8. marta odlučila da podrži kandidaturu Aleksandra Vučića za predsednika Republike Srbije i tako prvi put od uvođenja višestranačja nema sopstvenog predsedničkog kandidata.[136] Stranka slovačke nacionalne manjine Slovaci napred je takođe podržala njegovu kandidaturu.[137]

Podršku Vučićevoj kandidaturi javno su izrazili lideri Demokratskog fronta iz Crne Gore, poslanik Skupštine Crne Gore i predsednik Demokratske narodne partije Milan Knežević, kao i predsednik Nove srpske demokratije Andrija Mandić.[138] Takođe, podršku su dali i drugi srpski političari iz Crne Gore: Marko Bato Carević (predsednik opštine Budva),[139] Marko Kovačević (predsednik opštine Nikšić), Vesko Delić (predsednik opštine Mojkovac) i Ivan Otović (predsednik Skupštine opštine Herceg Novi).[140] Pismom je podršku uputio i srpski član Predsjedništva Bosne i Hercegovine Milorad Dodik,[141] a Vučićevu predsedničku kandidaturu su podržali Srpska demokratska stranka i njen predsednik Mirko Šarović (bivši predsednik Republike Srpske),[142] kao i predsednik Partije demokratskog progresa Branislav Borenović.[143] Putem video spota isto je učinio i Draško Stanivuković, gradonačelnik Banjaluke.[144] Takođe je dobio podršku raznih ljudi iz javnog života.[145]

Povlačenje sa mesta predsednika SNS

Maja 2023. se povukao sa pozicije predsednika SNS. Njegovu funkciju je preuzeo Miloš Vučević.[146]

Ekspo

Srbija je u konkurenciji između Španije i SAD izabrana da organizuje EKSPO 2027. Aleksandar Vučić je izneo stanovište da će organizacija specijalizovane svetske izložbe doneti zamajac čitavoj zemlji i veliki ekonomski rast.[147][148]

Izgradnja sportskih stadiona u Srbiji

Tokom perioda Vučićevog političkog liderstva, u zemlji su izgrađeni novi stadionu u Zaječaru, Leskovcu i Loznici i nacionalni odbojkaški centar na Tošinom bunaru. Pokrenuta je izgradnja nacionalnost stadiona te pride je obnovljeno nekoliko stadiona, sportskih dvorana, centara i druge sportske infrastrukture.[149]

Lobiranje protiv rezolucije o Srebrenici

Vučić je tokom prve polovine 2024. predvodio diplomatsku borbu Srbije protiv usvajanja Rezolucije o Srebrenici u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija.[150][151] On je krajem septembra 2024. u UN-u odlikovao ministre i diplomatske predstavnike država koje su prethodno uvažile srpski stav po pitanju srebreničke rezolucije.[152]

Svesrpski sabor

Zajedno sa predsednikom Srpske Miloradom Dodikom organizovao je Svesrpski sabor 8. juna 2024.[153][154]

Studentski protesti (2024—)

Povodom urušavanja nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu je izrazio saučešće porodicama poginulih i povređenih, i izjavio je da je zatražio od Višeg tužilaštva u Novom Sadu i Vlade Srbije da lica odgovorna za nesreću budu procesuirana i strogo kažnjena. Dodao je i da nadstrešnica nije renovirana tokom obnove zgrade železničke stanice.[155] Prilikom gostovanja na TV Hepi je rekao da nije tražio da Goran Vesić podnese ostavku, ali da pozdravlja taj čin kao vrlo moralan. Rekao je i da će ponuditi građanima referendum o svom razrešenju sa mesta predsednika države.[156] Usled masovnih protesta u Novom Sadu povodom urušavanja je 5. novembra posetio Novi Sad, i tom prilikom je ponovio da je država preduzela sve mere da odgovorni za tragediju na Železničkoj stanici budu kažnjeni, a povodom protesta je rekao da pristojnu Srbiju neće moći da pobede, kao i da će od sutra krenuti najžešća moguća akcija protiv svih narkodilera u Novom Sadu. Za policiju je rekao da su pokazali ogromnu suzdržanost.[157]

Nakon što su su u januaru 2025. premijer Miloš Vučević i gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić podneli ostavke nakon što je nekoliko prisalica SNS nanelo teže fizičke povrede studentima koji su vandalizovali stranačke prostorije u Novom Sadu, izneo je svoje stanovište da prelazna vlada neće biti formirana i da će odlučiti da li će u Srbiji biti izbora ili će se formirati novi kabinet.[158]

Po prvi put tokom trajanja predsedničkog mandata doneo je odluke o pomilovanju 13 osoba koje su privedene tokom blokada.[159][160] Ovo pomilovanje je u jednom delu javnosti izazvalo zbunjenost, jer se protiv nekih od pomilovanih lica nije ni okončao krivični postupak. Studenti nisu javno komentarisali ovu odluku, a jedan od njih koji je pomilovan je izjavio da ne prihvata pomilovanje, jer bi radije da dokaže svoju nevinost pred sudom.[161]

Marta 2025, nakon što je u javnost procureo snimak na kojem nekoliko političara i aktivista iz Novog Sada planira napade na i zauzimanje institucija, izjavio je da se kaje što je prethodno pomilovao ta lica i da se zbog toga izvinjava građanima.[162]

Osmog februara 2025. je na putu do Mokrina na blindiranom službenom vozilu predsednika republika otpao je deo zadnjeg levog točka. Nakon incidenta je pokrenuta istraga.[163] Pojedini političari poput ministra Nikole Selakovića izneli su sumnju da je u pitanju pokušaj antetata.[164]

Na Sretenje 2025. predvodio je veliki miting u Sremskoj Mitrovici. Izneo je stav da u tekuće studentske proteste ima upliva inostranog faktora i da je u pitanju pokušaj obojene revolucije, sa ciljem da država Srbija bude nemoćna i slabija. Na skupu je usvojena narodna Deklaracija o Vojvodini, koja u pet tačaka potvrđuje teritorijalni integritet i suverenitet zemlje na severnoj srpskoj pokrajini.[165] Za finansiranje protesta je optužio Evropsku zadužbinu za demokratiju (EED) kao i određene druge organizacije i izneo je tvrdnju da je u rušenje vlasti u Srbiji uložena 3,1 milijarda evra. Vučić je u februaru 2025. najavio da će napisati udžbenik o obojenim revolucijama i kako ih pobediti.[166]

Energetska kriza

Učestvovao je u pregovorima o prodaji NIS-a i pronalaženja rešenja za novonastalu krizu, nakon što su američki partneri uslovili zvanični Beograd uvođenjem destruktivnih sankcija zbog toga što je firma u ruskom vlasništvu. Januara 2026. objavljeno je da će mađarski MOL preuzeti kompaniju, dok će Republika Srbija povećati svoj vlasnički udeo sa 30 na 35 procenata, čime dobija dodatna prava u okviru kompanije.[167][168][169]

Politički stavovi

Unutrašnja politika

Povodom blokade srpskih institucija na severu AP KiM, kao i konstantnom maltretiranja srpskog stanovništva na severu, Vučić je 13. septembra 2024. održao konferenciju za medije na kojoj su najavljeni dodatni konkretni potezi radi pomoći i zaštiti stanovništva, uključujući i proglašenje Kosova i Metohije za područje posebne socijalne zaštite.[170][171]

Bavio se stanjem državnih robnih rezervi, posebno rezervi hrane,[172] o čemu je izveštavao građane na konferencijama.[173] Tvrdio je da je dvaput povećao sve robne rezerve.[174]

Vučić se nije usaglasio sa idejom gradonačelnika Beograda i visokog funkcionera SNS-a Aleksandra Šapića, da je neophodno izmestiti grobno mesto Josipa Broza Tita iz Muzeja Jugoslavije.[175]

Zalagao se za uklanjanja u NATO agresiji značajno oštećenog kompleksa zgrada Generalštaba u centru Beograda, umesto kojih je planirana gradnja luksuznog hotela američkog investitora Džareda Kušnera. Nakon što je investitor odustao od gradnje, čemu su prethodila protivljenja i protesti dela građana, Vučić je najavio da će podneti krivične prijave protiv svih lica koja su sabotirali ekonomski interes države, projekat vredan 750 miliona evra odnosno milijardu i po evra ukupne vrednosti investicije. Smatrao je da je protivljenje investiciji iracionalno i dodao da su Srbi majstori propuštenih prilika.[176][177][178]

Januara 2025. se negativno izrazio o delu rada ministara vlade premijera Miloša Vučevića i izneo je očekivanja da polovina ministara budu smenjeni.[179]

Vojska

Učestvovao je u razgovorima o pronalaženju modaliteta za vraćanje obaveznog vojnog roka,[180] za šta je prethodno davao izrazitu podršku.[181] Septembra 2024. potpisao je saglasnost za ponovno uspotavljanje obaveznog vojnog roka.[182][183]

Avgusta 2024. je položio kamen temeljac za novu zgradu površine gotovo 15.000 metara kvadratnih, za odred vojne policije „Kobre” i druge specijalne jedinice, čiji je rad ocenio veoma pozitivno.[184] Otvaranje je najavljeno za 14. april 2026.[185]

Krajem decembra 2025. položio je kamen temeljac za novu zgradu Generalštaba na Banjici, površine 50.000 metara kvadratnih.[186][187]

Vojne saveze Hrvatske i Slovenije, Hrvatske i Albanije i Kosova*, oformeljene tokom 2025, ocenio je negativno, rekavši da su upereni protiv Srbije i srpskog naroda; formiranje tih saveza je poredio sa stanjem uoči Balkanskih ratova.[188][189] Srbija je potpisala vojni sporazum sa Mađarskom aprila 2025, što je tumačeno i kao odgovor na regionalne vojne saveze.[190]

Zalagao se za pojačanu popunjenost jedinica VS, posebno specijalnih jedinica, kao i stvaranje slojevite protivazdušne odbrane sa savremenim naoružanjem.[186][187]

Ekonomija

Nakon izbora za predsednika Vlade 2014. godine, Vučić je zagovarao ekonomske mere štednje radi smanjenja budžetskog deficita. Njegova politika fiskalne konsolidacije prvenstveno je bila usmerena na rezove u javnom sektoru, a jedna od mera je bila smanjenje plata i penzija u javnom sektoru, kao i zabrana zapošljavanja u javnom sektoru. Kao meru predostrožnosti i obezbeđivanja dugoročne fiskalne stabilnosti države, njegova Vlada je 23. februara 2015. godine potpisala trogodišnji aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom u vrednosti od 1,2 milijarde evra. MMF i Evropska unija su pohvalili sprovedene reforme i nazvali ih jednim od najuspešnijih programa koje je MMF ikada imao.

Ukupan javni dug zemlje je sa 17 milijardi evra koliko je iznosio 2012. godine, uvećan na 35,6 milijarde evra, koliko je iznosio novembra 2023. godine. Učešće javnog duga centralnog nivoa vlasti u BDP-u (metodologija ESA 2010) na kraju novembra 2023. godine iznosilo je 51,5%.[191]

Januara 2024. Vučić je sa saradnicima predstavio plan „Srbija 2027”.[192]

Više puta se založio za kopanje litijuma u Srbiji, ističući da će tim projektom budžet grada Loznice biti značajno uvećan i da će takvom investicijom zapadna Srbija početi da se razvija.[193]

Avgusta 2025. je predstavio mere za smanjenje 3000 proizvoda u 23 grupem sa ciljem smanjenja visokih troškova životnih namirnica.[194]

Otvoreni Balkan

Za više informacija pogledajte: Otvoreni Balkan
Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, predsednik Vlade Severne Makedonije Zoran Zaev i predsednik Vlade Albanije Edi Rama na Ekonomskom forumu za regionalnu saradnju (29. jul 2021)

Vučić je bio domaćin prvog sastanka inicijative Mali Šengen, koji je održan 10. oktobra 2019. godine u Novom Sadu. Na ovom sastanku je sa predsednikom Vlade Severne Makedonije Zoranom Zaevom i predsednikom Vlade Albanije Edijem Ramom potpisao deklaraciju o namerama za uspostavljanje jedinstvene regionalne ekonomske zone, a koja bi sa ove tri države imala potencijal od 131.953 kvadratnih kilometara i 11.800.000 stanovnika.[195]

U okviru inicijative koja je potom nazvana Otvoreni Balkan, održano je nekoliko sastanaka. Na sastanku u Beogradu, održanom 4. novembra 2021. godine, potpisana je zajednička izjava „budućnost proširenja - pogled iz regiona“, kojom je Evropska unija pozvana da se više angažuje i zainteresuje u procesu integracija Zapadnog Balkana. Pismo su potpisali predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, zamenik predsednika Vlade Severne Makedonije zadužen za evropska pitanja Nikola Dimitrov i predsednik Vlade Albanije Edi Rama.[196] Pristupanje inicijativi je dan ranije ponuđeno i predsedniku Vlade Crne Gore Zdravku Krivokapiću, koji je izrazio podršku inicijativi, ali nije izrazio zainteresovanost da i njegova država uzme učešće. Takođe, lideri inicijative su uputili i poziv Bosni i Hercegovini da se pridruži Otvorenom Balkanu.

U okviru inicijative Otvoreni Balkan planirano je da sve članice inicijative ukinu graničke kontrole.[197]

Litijum

Zalagao se za kopanje litijuma u Srbiji. Isticao je da bi posao kopanja litijuma ekonomski obnovio opštine Loznica i Krupanj i čitav podrinski kraj te da bi u rudniku i osnovj preradi radilo 900-1000 ljudi. Zalagao se da finalni proizvod a ne samo sirovina bude proizvedena u Republici Srbiji.[198]

U sklopu rasprave o kopanju minerala Jadarit u Zapadnoj Srbiji, Vučić je 4. septembra 2024. posetio Podrinje. Pored najave o otvaranju brze saobraćajnice Šabac-Loznica,[199] RTS je preneo da će predsednik lično razgovarati sa stanovnicima krajeva koji bi bili pogođeni kopanjem i preradom tog minerala.[200]

Spoljna politika

Zalagao se za izbalansirane i dobre odnose sa svim akterima spoljne politike, bez nedvomislenog opredeljivanja za jednu stranu.

Krajem oktobra 2025. boravio je u služebnoj poseti Uzbekistanu, tokom koje je potpisan niz bilateralnih sporazuma. To je bila prva poseta zvaničnika Srbije od 1968.[201][202]

Odnosi sa Rusijom

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ruski predsednik Vladimir Putin i izraelski premijer Benjamin Netanjahu na Paradi pobede u Moskvi (9. maj 2018)

Vučić je održavao tradicionalne dobre odnose između Srbije i Rusije, a njegova vlada je odbila da uvede sankcije Rusiji, nakon krize u Ukrajini i ruske aneksije Krima. Vučić je više puta najavljivao da će Srbija ostati posvećena svojim evropskim integracijama, ali i da održava istorijske odnose sa Rusijom.

Tokom Vučićevog mandata, Srbija je nastavila da širi jača ekonomske veze sa Rusijom, posebno povećanjem srpskog izvoza u Rusiju. Početkom 2016. godine, posle sastanka sa ruskim potpredsednikom vlade Dmitrijem Rogozinom, Vučić je najavio mogućnost da Srbija kupovinom ruskih raketnih sistema pojača vojnu saradnju sa Rusijom.

U decembru 2017. godine, Vučić je prvi put boravio u zvaničnoj poseti Ruskoj Federaciji kao predsednik Srbije. Izrazio je zahvalnost Rusiji na zaštiti srpskih nacionalnih interesa i izjavio da: „Srbija nikada neće uvoditi sankcije Ruskoj Federaciji.“

Vučić je bio protiv uvođenja sankcija Rusiji povodom invazije na Ukrajinu 2022 i istovremeno je podvukao poštovanje teritorijalnog integriteta Ukrajine.[203]

Odnosi sa SAD

Potpisivanje Vašingtonskog sporazuma u Ovalnom kabinetu Bele kuće; sede: Vučić, američki predsednik Donald Tramp i premijer Kosova Avdulah Hoti; stoje: Ričard Grenel i potpredsednik SAD Majk Pens (4. septembar 2020)

U julu 2017. godine Vučić je posetio SAD i sastao se sa potpredsednikom SAD Majkom Pensom, gde su razgovarali o američkoj podršci naporima Srbije da se pridruži Evropskoj uniji, potrebi za kontinuiranim reformama i daljem napretku u normalizaciji odnosa sa Kosovom. Pozivajući se na predloženi aranžman razmene teritorija između Srbije i Kosova, američki savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton rekao je da se SAD neće protiviti teritorijalnoj razmeni između radi rešavanja dugotrajnog spora.

Moratorijum koji je uveden na učešće Vojske Srbije u međunarodnim vojnim vežbama prekinut krajem juna 2023. godine, kada je zajedno sa oružanim snagama SAD i još osam zemalja Vojska Srbije učestvovala u vežbi „Platinasti vuk”.[204]

Odnos sa NR Kinom

Dve zemlje su 2023. potpisale Sporazum o slobodnoj trgovini.[205]

Tokom državne posete predsednika NR Kine Sija Đinpinga, koja je trajala od 7. do 8. maja 2024, u njihovoj zajedničkoj izjavi Vučić je između ostalog podržao politiku jedne Kine, i istakao je da je Tajvan neotuđivi deo NR Kine.[206]

Početkom septembra 2025. boravio je u zvaničnoj višednevnoj poseti NR Kini.[207]

Odnos sa EU i zemljama EU

Izrazio je podršku i značaj pridruživanju Evropskoj uniji.[208] Avgusta 2024. je izjavio da ne misli da će se Srbija pridružiti EU pre 2030.[209]

Tokom evropske migrantske krize 2015−2016. godine, Vučić je svoje stavove snažno uskladio sa politikom nemačke kancelarke Angele Merkel i javno pohvalio nemačku migracionu politiku. Takođe je izjavio da će Srbija sarađivati sa Evropskom unijom u rešavanju migrantskog toka idući od Bliskog istoka do zemalja članica EU balkanskom rutom i da će Srbija biti spremna da prihvati deo migranata.

Na sastanku sa predsednikom Francsuke Emanuelom Makronom aprila 2024, dogovorio je kupovinu 12 novih aviona savremene generacije Rafal.[210]

Odnos sa Izraelom

Predsednik Izraela Ruven Rivlin u zvaničnoj poseti Beogradu (jul 2018)

U ugovoru o namerama koji je potpisan u Vašingtonu 2020. godine, jedna od stavki je bila i premeštanje ambasade Srbije u Izraelu iz Tel Aviva u Jerusalim, što bi značilo priznavanje Jerusalima za glavni grad Izraela, a što su prethodno učinile i SAD, i priznavanje nezavisnosti Republike Kosovo od strane Izraela.

Kao posledica toga, Izrael je otvorio ambasadu u samoproglašenoj Republici Kosovo. Izrael je takođe time i priznao Kosovo kao nezavisnu državu, iako je do tog sporazuma vodio čvrstu politiku jedinstva srpske teritorije. Posle ovoga, Vučić je izjavio da nakon priznanja nezavisnosti Kosova od strane Izraela, Srbija više ne smatra da ima bilo kakvih obaveza iz Vašingtonskog sporazuma.

Srbija nije izmestila svoju ambasadu u Jerusalim.[211][212]

Tokom palestinsko-izraelskog rata, klubovi iz Izraela su igrali svoje utakmice na teritoriji Srbije, što je opisano kao primer neutralne politike zemlje.[211]

Mediji

Predstavnica OEBS-a za slobodu medija Dunja Mijatović, uputila je pismo Vučiću 2014, skrećući pažnju na suzbijanje medija, što je on negirao i zatražio izvinjenje od strane OEBS-a.[213] Prema izveštaju organizacije Freedom House iz 2015. i izveštaju Amnesty International-a iz 2017. godine, mediji i novinari su se našli pod pritiskom nakon kritikovanja vlade premijera Aleksandra Vučića.[214][215] Domaći mediji takođe u velikoj meri zavise od ugovora za oglašavanje i državnih subvencija, što ih izlaže ekonomskim pritiscima, poput kašnjenja isplata, raskida ugovora i slično.[214] Četiri popularne političke emisije su otkazane 2014. godine, uključujući Utisak nedelje Olje Bećković, koja je bila u eteru 24 godine i poznata po kritičkom pristupu svim vladama.[214][216] U prvom izveštaju nakon što je Vučić stupio na funkciju, Evropska komisija izrazila je zabrinutost zbog pogoršanja uslova za puno ostvarivanje slobode izražavanja.[217] Izveštaj je ukazao na rastući trend samocenzure, koji je, zajedno sa neprimerenim uticajem na uređivačke politike, predstavljao ozbiljan problem.[217] Izveštaji objavljeni 2016. i 2018. godine naveli su da nije postignut napredak u poboljšanju uslova za slobodu izražavanja.[218][219] U julu 2016. godine, vladajuća stranka organizovala je izložbu članaka i postova na društvenim mrežama kritičnih prema vlasti, označenih kao „laži”, tvrdeći da žele da dokumentuju nepravedne napade i dokažu da zvanične cenzure nema.[220][221][222] Freedom House je 2017. godine izvestio da je Srbija zabeležila jedan od najvećih padova u slobodi medija u odnosu na sve posmatrane zemlje i teritorije. Takođe su istakli da je Vučić pokušao da istisne kritičke medije sa tržišta i diskredituje nekolicinu novinara koji su nastavili svoje delovanje.[223] Neki komentatori su naveli da je Vučić izgradio kult ličnosti uz značajnu ulogu masovnih medija.[224][225][226][227]

Vučić sa novinarima tokom kongresa Evropske narodne stranke u Helsinkiju (2018)

Posmatrači su opisali da je tokom kampanje za predsedničke izbore 2017. Vučić imao deset puta više vremena na nacionalnim televizijama nego svi ostali kandidati zajedno, dok su mediji pod Vučićevom kontrolom demonizovali većinu opozicionih predsedničkih kandidata, ne dajući im priliku za odgovor.[228][229] Organizacije koje su pratile izbore naglasile su da je prisustvo Vučića u novinama i elektronskim medijima tokom predsedničke kampanje bilo nesrazmerno, dodajući da su mediji izgubili svoju kritičku ulogu i da su postali sredstvo političke propagande.[230][231] Izveštaj OEBS-a objašnjava da je opšta nevoljnost medija da kritički izveštavaju o ili da izazivaju vlast značajno smanjila količinu nepristrasnih informacija dostupnih biračima.[232] Takođe su napomenuli da je vlada koristila javne resurse u podršci Vučiću.[232] Amnesty International i Human Rights Watch izvestili su o uznemiravanju i fizičkim napadima na novinare tokom ceremonije inauguracije predsednika nakon Vučićeve pobede na izborima.[215][233] Oni su naveli da smatraju je u periodu nakon Vučićevog preuzimanja vlasti, broj namada na medije porastao, kao i zapaljiva retorika.[234][235]

Godine 2018, Međunarodni istraživački i razmenski odbor opisao je situaciju u medijima u Srbiji kao najgoru u novijoj istoriji, uz pad indeksa održivosti medija zbog najpolarizovanijih medija u poslednjih 20-ak godina, povećanja lažnih vesti i uredničkih pritisaka na medije.[236] Takođe su istakli da sudstvo brzo reaguje samo u slučajevima kada mediji navodno krše prava vlasti i vladajućih stranaka.[236] Povećana kontrola medija od strane države dolazi u trenutku kada se srpski novinari suočavaju sa sve većim političkim pritiscima i zastrašivanjem, a Nezavisno udruženje novinara Srbije zabeležilo je najveći broj napada na novinare u prethodnih deset godina, tokom 2018. godine.[237] Prema srpskom portalu za istraživačko novinarstvo Mreža za izveštavanje kriminala i korupcije, na naslovnim stranama provladinih tabloida tokom 2018. godine objavljeno je više od 700 lažnih vesti.[238][239] Mnoge od njih bile su o navodnim napadima na Vučića i pokušajima državnih udara, kao i o porukama podrške Vladimira Putina.[239] Najprodavanija novina u Srbiji bila je provladin tabloid Informer, koji najčešće predstavlja Vučića kao moćnika pod stalnim napadima, a uključuje i anti-evropske stavove i ratnohuškačku retoriku.[19][240][241] Nakon što je Vučić hospitalizovan zbog kardiovaskularnih problema u novembru 2019, njegovi saradnici i provladini mediji optužili su novinare da su pogoršali zdravlje predsednika postavljajući pitanja o navodnoj korupciji ministara u vladi.[242][243] Savet Evrope upozorio je da je istraživački medij bio meta kampanje diskreditacije od strane države nakon što je uhvatio Vučićevog sina u društvu pripadnika kriminalnih grupa, dok je Projekat za prijavljivanje organizovanog kriminala i korupcije izvestio da je Vučić obećao da će se boriti protiv „laži”.[244][245]

Internet

Otkako je Vučićeva stranka došla na vlast, u Srbiji je zabeležen porast broja internet trolova i stranica na društvenim mrežama koje hvale vlast i napadaju njene kritičare, slobodne medije i opoziciju uopšte.[246] To uključuje nekolicinu zaposlenih koji vode lažne naloge, kao i Fejsbuk stranicu povezanu sa srpskom filijalom krajnje desničarskog sajta Breitbart News.[246][247] Dana 26. marta 2020, Tviter je objavio da je ugasio mrežu od 8.500 spam naloga koji su zajedno napisali 43 miliona tvitova u kojima su hvaljeni predsednik Vučić i njegova stranka, promovišući sadržaj u skladu sa Vučićevim stavovima radi povećanja njegovog prisustva i popularnosti, kao i napada na njegove političke protivnike.[248]

Kritike

Od samog početka dolaska na vlast Aleksandar Vučić je izložen kritikama i osudama vrlo heteregonih političkih krugova, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Kako je njegova politička moć rasla, tako se pojačavao i stepen kritika i osuda.

Vučić na Kongresu EPP u Madridu (2015)

Velika Srbija

Vučić je do 2008. sledio ideologiju Vojislava Šešelja predsednika SRS i bio zagovornik Velike Srbije, za koju je kao i Šešelj smatrao da treba da se proteže do zapadnih granica srpskog etničkog prostora, kolokvijalno tada nazivanom linijom Karlobag—Ogulin—Karlovac—Virovitica.[249][250] Tokom 1995. u vreme rata u Hrvatskoj, rekao je prilikom posete Glini (Republika Srpska Krajina) da Republika Srpska Krajina i Glina nikada neće biti deo Hrvatske, te da ako Srpska radikalna stranka pobedi na izborima, Srbi će živeti u Velikoj Srbiji.[251][252] Vučić je u jednom govoru s početka 2000-ih izjavio „A mi ni tada ni danas nismo hteli ništa što je tuđe. Hoćemo samo ono što je naše, srpsko. A to jesu i taj Karlobag i Ogulin i Karlovac i Virovitica i sve srpske zemlje“.[252]

Nakon odvajanja od Srpske radikalne stranke i stvaranja Srpske napredne stranke, Vučić je rekao da više ne podržava velikosrpsku ideologiju.[253] Predsednik Crne Gore Milo Đukanović optužio je 1. septembra 2020. Vučića i beogradske medije za mešanje u unutrašnju politiku Crne Gore, kao i za navodne pokušaje oživljavanja „velikosrpske politike”.[254]

Rat u Bosni i Ratko Mladić

Vučić je 20. jula 1995. godine, kao opozicioni političar SRS komentarišući NATO bombardovanje Republike Srpske na položaje Vojske Republike Srpske (VRS), u Narodnoj skupštini Republike Srbije rekao: „Pa, vi bombardujte, ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana, pa da vidimo sme li, međunarodna zajednica ili bilo ko drugi, da udari na srpske položaje, može li se tako ponašati sa srpskim narodom”. Nekoliko dana pre te izjave desio se masakr u Srebrenici.[3][255][256][257] On je 2015. rekao da je njegova izjava iz 1995. „izvučena iz konteksta” i da „to nije suština te rečenice”.[258] Ujedno se izvinio zbog svojih reči, ujedno rekavši da tako nešto nikad više ne bi izrekao.

Kao Generalni sekretar Srpske radikalne stranke, Vučić je slavio i pozivao na zaštitu generala Ratka Mladića, kasnije osuđenog za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid. Vučić je 2007. godine, dok se Mladić skrivao od potrage koju je obavljala država po nalogu tužilaštvo Tribunala u Hagu, delio plakate na kojima je pisalo „Sigurna kuća za generala Mladića”.[259] Iste godine, Vučić je organizovao ulični protest na kome su table ulica nazvane po ubijenom predsedniku Vlade Srbije prelepljene nazivima „Bulevar Ratka Mladića”.[259][260] Kao tadašnji visoki funkcioner Srpske radikalne stranke učestvovao je i na svim protestima koje je stranka organizovala protiv hapšenja i izručenja haških optuženika poput Veselina Šljivančanina i Radovana Karadžića.[261][262][263]

Privatni život

Tamara Vučić, njegova druga žena. Uslikano 2017.

Bio je u braku od 1997. sa Ksenijom Vučić, rođ. Janković, novinarkom Radio Indeksa i Srpske reči, sa kojom se razveo 2011. Iz braka sa Ksenijom ima sina Danila i kćerku Milicu.[264][265] Od 2013. je u braku sa Tamarom Vučić, rođ. Đukanović, koja je radila u Ministarstvu spoljnih poslova Republike Srbije.[266] Venčanje je proteklo bez znanja javnosti, iako je Vučić već tada bio najmoćnija politička figura u zemlji, što je dovelo do mnogobrojnih nagađanja.[267] Sa Tamarom ima sina Vukana.[268]

Tokom opozicionog perioda, često se pojavljivao u popularnim TV emisijama.[269] Godine 2006. Vučić je postao pobednik prve sezone srpske verzije tok-šoua Piramida, koja je emitovana na televiziji Pink.[270] Bio je prvi političar koji je učestvovao na humanitarnom plesnom takmičenju Plesom do snova (2009) i prvi političar koji je gostovao u emisiji Veče sa Ivanom Ivanovićem (2010).[269][271][272] Bio je i gostujući član žirija u jednoj epizodi treće sezone najpopularnijeg muzičkog takmičenja na Balkanu, Zvezde Granda.[269][273]

Vučić je 15. novembra 2019. hospitalizovan u Vojnoj bolnici u Beogradu zbog očiglednih „kardiovaskularnih problema”. Tri dana kasnije javljeno je da je pušten. Neki, uključujući njegovog savetnika za medije i zamenika gradonačelnika Beograda, tvrdili su da su njegovi zdravstveni problemi delom posledica pritiska novinara. Vučić je to izričito demantovao na konferenciji za medije ubrzo nakon boravka u bolnici. Na istom događaju je potvrdio hroničnu prirodu svojih zdravstvenih tegoba.[274][275]

Tokom jula 2020. je postao student beogradske Visoke sportske škole strukovnih studija, sa ciljem da nakon završetka političke karijere postane košarkaški trener za juniore.[276][277] Pojedini srpski novinari javili su da je obavezan uslov za upis na fakultet bilo aktivno bavljenje sportom tri godine, koji je ubrzo nakon Vučićevog upisa uklonjen sa zvaničnog sajta.[278]

Visok je 198 cm, što ga čini jednim od najviših političkih lidera.[279]

Govori engleski i ruski a služi se francuskim i nemačkim jezikom.[280]

Bibliofil je i ima formiranu ličnu biblioteku.[281] Ljubitelj je i poznavalac vina.[282] Navija za Crvenu zvezdu, što je javno isticao nekoliko puta.[283]

Nagrade i priznanja

Odlikovanja

Nagrada ili odlikovanje Dodeljuje Datum Mesto
Orden velikog krsta Svetog apostola Marka[284] Aleksandrijska patrijaršija 25. septembar 2017. Beograd
Orden Republike Srpske na ogrlici[285]  Republika Srpska 15. februar 2018. Beograd
Orden Makarija III[286][287]  Kipar 20. maj 2018. Nikozija
Orden Prijateljstva[288]  Kazahstan 9. oktobar 2018. Astana
Orden Aleksandra Nevskog[289]  Rusija 7. januar 2019. Beograd
Orden Svetog Save I stepena[290] Srpska pravoslavna crkva 8. oktobar 2019. Beograd
Orden belog lava na lenti[291]  Češka Republika 18. maj 2021. Prag
Orden prepodobnog Prohora Pčinjskog[292] Eparhija vranjska, SPC 13. jun 2021. Vranje
Orden Svetog Karla na lenti[293]  Monako 22. februar 2022. Monako
Orden eparhije budimske[294] Eparhija budimska, SPC 19. avgust 2023. Sentandreja
Orden Slovačke evangeličke crkve I reda[295][296] Slovačka evangelička crkva 13. decembar 2023. Novi Sad
Veliki krst Ordena za zasluge sa ogrlicom i zlatnom zvezdom[297][298]  Mađarska 23. avgust 2024. Budimpešta
Orden Svetog Georgija Pobednosca[299][300] Eparhija budimljansko-nikšićka, SPC 20.jul 2025. Berane
Orden Novomučenika bihaćko-petrovačkih[301][302] Eparhija bihaćko-petrovačka, SPC 9. februar 2026. Beograd

Počasni doktorati

Institucija Datum Mesto
Moskovski državni institut međunarodnih odnosa[303] 2017. Moskva
Azerbejdžanski univerzitet za jezike[304] 2018. Baku

Počasni građanin

Država Mesto Datum
 Republika Srbija Počasni građanin Leskovca[305] 10. oktobar 2013.
 Republika Srbija Počasni građanin Novog Pazara[306] 20. april 2015.
 Republika Srbija Počasni građanin Krupnja[307] 24. jul 2015.
 Republika Srbija Počasni građanin Svrljiga[308] 8. maj 2017.
 Republika Srbija Počasni građanin Loznice[309] 16. jun 2018.
 Bosna i Hercegovina Počasni građanin Trebinja[310] 22. oktobar 2018.
 Bosna i Hercegovina Počasni građanin Drvara[311] 21. jul 2019.
 Bosna i Hercegovina Počasni građanin Sokolca[312] 29. jul 2019.
 Republika Srbija Počasni građanin Aleksandrovca[313] 7. februar 2020.
 Bosna i Hercegovina Počasni građanin Banjaluke[314] 22. april 2021.
 Republika Srbija Počasni građanin Šapca[315] 22. april 2021.
 Republika Srbija Počasni građanin Smedervske Palanke[316] 28. jun 2021.
 Republika Srbija Počasni građanin Zvečana[317] 12. jul 2021.
 Republika Srbija Počasni građanin Valjeva[318] 28. jul 2021.
 Republika Srbija Počasni građanin Jagodine[319] 29. septembar 2021.
 Republika Srbija Počasni građanin Rekovca[320] 17. oktobar 2021.
 Bosna i Hercegovina Počasni građanin Gradiške[321] 18. april 2022.
 Republika Srbija Počasni građanin Gornjeg Milanovca[322] 23. april 2023.
 Republika Srbija Počasni građanin Kladova[323] 27. april 2023.
 Republika Srbija Počasni građanin Subotice[324] 6. jul 2023.
 Republika Srbija Počasni građanin Sjenice[325] 16. avgust 2023.
 Republika Srbija Počasni građanin Prijepolja[326][327] 7. jul 2024.
 Bosna i Hercegovina Počasni građanin Stanara[328] 27. avgust 2024.

Druge nagrade

  • Nagrada Kapetan Miša Anastasijević, za ličnost godine 2012.[329]
  • Nagrada Ličnost godine 2013, u izboru Nezavisnih novina Bosne i Hercegovine[329]
  • Nagrada Čovek godine 2013, u izboru evropskog magazina „Man”[329]
  • „Najevropljanin” 2013, u izboru međunarodne organizacije „Prva evropska kuća”[329]
  • Vidovdanska nagrada, 2013, grad Kruševac[329]
  • Nagrada „Regionalni lider 2014” u izboru regionalnog žirija i čitalaca „Večernjeg lista” Bosne i Hercegovine[329]
  • Plaketa opštine Lebane, najviše priznanje opštine, 2017. i 2018.[330][331]
  • Nagrada „Zlatni lav za mir", Italija, 2018.[332]
  • Velika počasna zlatna medalja, najviše priznanje Privredne komore Austrije, 2018.[333]
  • Zlatne medalje za zasluge grada Atine, 2019.[334]
  • Ključ grada Banjaluke, 2021.[335][336]
  • Specijalna zlatna plaketa kompanije Novosti, 2021.[337]
  • Veliki krst vožda Đorđa Stratimirovića, 12. novembar 2021.[338]
  • Aprilska nagrade grada Šapca za razvoj demokratskih vrednosti i poštovanje ljudskih prava i sloboda, 2021.[315]
  • Oktobarska nagrada grada Kraljeva, 2021.[339]
  • Hipokratova medalja, za zasluge u unapređenju zdravstva, Društvo lekara Vojvodine, 2022.[340]
  • Medalja boraca na ogrlici, Subnor, 2022.[341]
  • Specijalna nagrada Mišićevih dana, 2022.[342]
  • Nagrada za ličnost decenije, privredna komora Rasinskog okruga, 2023.[343]
  • Zlatna medalja za zasluge I stepena, Bezbednosno informativna agencija, 2024.[344]
  • Nagrada Fondacije „Ištvan Pastor”, 2025.[345][346]

Reference

  1. ^ „Aleksandar Vučić”. Arhivirano iz originala 03. 11. 2014. g. Pristupljeno 29. 03. 2022.  Istinomer.rs
  2. ^ „Serbia: Nations in Transit 2020 Country Report”. Freedom House. Arhivirano iz originala 30. 10. 2020. g. Pristupljeno 3. 11. 2020. 
  3. ^ a b Fisk, Robert (2016). „Europe has a troublingly short memory over Serbia's Aleksander Vucic”. The Independent. Arhivirano iz originala 15. 5. 2016. g. Pristupljeno 9. 2. 2017. 
  4. ^ Barber, Lionel (15. 5. 2018). „Interview: Serbia's Vucic insists 'I'm obsessed with Kosovo'”. Financial Times. Arhivirano iz originala 17. 5. 2018. g. Pristupljeno 12. 12. 2018. 
  5. ^ De Launey, Guy (24. 1. 2014). „Serbia transforming from pariah to EU partner”. BBC News. Arhivirano iz originala 02. 12. 2021. g. Pristupljeno 3. 9. 2022. 
  6. ^ Žarković, Dragoljub (13. 11. 2013). „Tužni tok ministarkine karijere – Ko je sklonio Zoranu Mihajlović da se Aleksej Miler ne bi iznervirao?”. Vreme (na jeziku: srpski). Arhivirano iz originala 03. 09. 2022. g. Pristupljeno 3. 9. 2022. 
  7. ^ Pavlović, Koča (23. 3. 2014). „Living the Serbian dream: a look at Aleksandar Vučić's election victory”. openDemocracy (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 20. 09. 2022. g. Pristupljeno 19. 9. 2022. 
  8. ^ Orlović, Slaviša (2015). „The Influence of Electoral System on Party Fragmentation in Serbian Parliament”. Serbian Political Thought. 7 (11): 91—106. doi:10.22182/spt.1112015.5. 
  9. ^ Atlagić, Siniša; Vučićević, Dušan (2019). Thirty Years of Political Campaigning in Central and Eastern Europe. Palgrave Macmillan, Cham. str. 20. ISBN 978-3-030-27693-5. S2CID 239278656. doi:10.1007/978-3-030-27693-5_21. 
  10. ^ „Mandat dominantne stranke”. Politika (na jeziku: srpski). 25. 3. 2014. Arhivirano iz originala 8. 12. 2019. g. Pristupljeno 18. 11. 2019. 
  11. ^ „Independent Serbia”. Encyclopædia Britannica. Arhivirano iz originala 1. 11. 2019. g. Pristupljeno 1. 11. 2019. 
  12. ^ „Aleksandar Vucic: The man who remade Serbia” (na jeziku: engleski). 2023-12-10. Arhivirano iz originala 29. 12. 2023. g. Pristupljeno 2023-12-28. 
  13. ^ Gjevori, Elis (2024). „Why Israel is seeking to forge closer ties with Balkan states”. New Arab. Arhivirano iz originala 22. 09. 2024. g. Pristupljeno 22. 09. 2024. 
  14. ^ FoNet (2024-09-30). „Politiko o Vučiću i njegovoj "a la kart" politici: Predsednik Srbije vešto balansira između Zapada, Rusije i Kine”. Euronews.rs (na jeziku: srpski). Arhivirano iz originala 30. 09. 2024. g. Pristupljeno 2024-09-30. 
  15. ^ Bieber, Florian (jul 2018). „Patterns of competitive authoritarianism in the Western Balkans”. East European Politics. 38 (3): 337—54. doi:10.1080/21599165.2018.1490272 Slobodan pristup. 
  16. ^ *Günay, Cengiz; Džihić, Vedran (oktobar 2016). „Decoding the authoritarian code: exercising 'legitimate' power politics through the ruling parties in Turkey, Macedonia and Serbia”. Southeast European and Black Sea Studies. Austrian Institute for International Affairs. 16 (4): 529—549. S2CID 157397873. doi:10.1080/14683857.2016.1242872. 
  17. ^
  18. ^
  19. ^ a b Jovanović, Srđan Mladenov (2019). „'You're Simply the Best': Communicating Power and Victimhood in Support of President Aleksandar Vučić in the Serbian Dailies Alo! and Informer”. Journal of Media Research. Polish Academy of Sciences. 11 (2): 22—42. doi:10.24193/jmr.31.2 Slobodan pristup. 
  20. ^ „Hungary no longer a democracy, Freedom House says”. Politico. 6. 5. 2020. Arhivirano iz originala 9. 5. 2020. g. Pristupljeno 8. 5. 2020. „Years of ... strongman tactics employed by Aleksandar Vučić in Serbia and Milo Đukanović in Montenegro have tipped those countries over the edge, it says. For the first time since 2003, they are no longer categorized as democracies.” 
  21. ^ „Poreklo Aleksandra Vučića”. Arhivirano iz originala 07. 07. 2015. g. Pristupljeno 25. 10. 2013.  Poreklo, 12. 4. 2012
  22. ^ Čongradin, Snežana (4. 11. 2016). „Čime se bavi Andrej Vučić”. Danas. Arhivirano iz originala 03. 02. 2019. g. 
  23. ^ „Snimak Vučića iz 1980. godine”. RTS. Arhivirano iz originala 30. maj 2024. g. Pristupljeno 30. maj 2024. 
  24. ^ a b v „Biografije budućih ministara”. Arhivirano iz originala 29. 10. 2013. g. Pristupljeno 27. 10. 2013.  RTS, 22. 7. 2012
  25. ^ „Aleksandar Vučić”. Srpska napredna stranka. Arhivirano iz originala 06. 11. 2020. g. 
  26. ^ Thompson 1999, str. 117.
  27. ^ a b v „Aleksandar Vučić”. Arhivirano iz originala 29. 10. 2013. g. Pristupljeno 28. 10. 2013.  Mondo,
  28. ^ a b v g d Jovanović, Srđan Mladenov (oktobar 2016). „Confronting Recent History: Media in Serbia during Aleksandar Vučić's Ministry of Information in the Milošević Era (1998-1999 )”. Hiperboreea. 6 (1): 61—74. 
  29. ^ „Serbia’s prime minister, The changeling”. Arhivirano iz originala 14. 05. 2019. g. Pristupljeno 9. 4. 2019.  The Economist, 15. 9. 2016
  30. ^ „'Only donkeys don’t change': Serbian PM says he's ready to be president”. Pristupljeno 9. 4. 2019.  The Guardian, 31. 3. 2017
  31. ^ „Helsinški odbor za ljudska prava, Izveštaj o pojačanoj represiji u Srbiji”. Arhivirano iz originala 05. 11. 2019. g. Pristupljeno 9. 4. 2019.  Vreme, 18. 12. 1999
  32. ^ „Radio Indeks — Dnevnik jedne zabrane”. Arhivirano iz originala 29. 10. 2013. g. Pristupljeno 27. 10. 2013.  Nin, 15. 10. 1998
  33. ^ „Godišnjica Zakona o informisanju”. Arhivirano iz originala 29. 10. 2013. g. Pristupljeno 27. 10. 2013.  Vreme
  34. ^ „Branka Prpa: Vučić je sudelovao u ubistvu Ćuruvije”. danas.rs. Arhivirano iz originala 05. 10. 2015. g. Pristupljeno 4. 10. 2015. 
  35. ^ „Branka Prpa u Pressingu: Zašto Vučić nije pozvan da svedoči?”. danas.rs. Arhivirano iz originala 05. 03. 2016. g. Pristupljeno 4. 10. 2015. 
  36. ^ Jokic 2003, str. 100.
  37. ^ „Deset godina od bombardovanja RTS-a”. slobodnaevropa.org. Arhivirano iz originala 08. 10. 2015. g. Pristupljeno 4. 10. 2015. 
  38. ^ Stanković, Radmila (2000-04-20). „Neki su, ipak, znali”. Nedeljne informativne novine (na jeziku: srpski). Beograd (2573). ISSN 0027-6685. Arhivirano iz originala 09. 03. 2024. g. Pristupljeno 2024-03-09. 
  39. ^ „Šešelj: Očekujemo usvajanje naših ostavki”. Arhivirano iz originala 02. 02. 2014. g. Pristupljeno 29. 10. 2013.  Glas javnosti, 15. 7. 1999
  40. ^ „Vučić: Kući sam dolazio u krvavoj majici”. Arhivirano iz originala 02. 08. 2017. g. Pristupljeno 27. 10. 2013.  Vesti onlajn
  41. ^ „„Demokrate pa radikali””. Arhivirano iz originala 11. 06. 2020. g. Pristupljeno 02. 10. 2017. . Večernje novosti, 4. oktobar 2004.
  42. ^ „Aleksandar Vučić”. Arhivirano iz originala 27. 10. 2013. g. Pristupljeno 29. 10. 2013.  SNS Zemun
  43. ^ „SRS:Vučić nije dorastao situaciji.”. Arhivirano iz originala 03. 02. 2014. g. Pristupljeno 15. 8. 2008.  Radio-televizija Srbije, 14. 9. 2008
  44. ^ Objavljeno: 30/10/2014, 15:44 (30. 10. 2014). „Vučić 2008 – Pomagaću bratu u vođenju firme”. Ceopom-istina.rs. Arhivirano iz originala 02. 10. 2017. g. Pristupljeno 2. 10. 2017. 
  45. ^ „Osnivanje Srpske napredne stranke”. 21. 10. 2008. Arhivirano iz originala 17. 10. 2013. g. Pristupljeno 22. 10. 2013.  B92, 21. 10. 2008
  46. ^ „Voždovac: SNS prvi, DS drugi”. 07. 12. 2009. Arhivirano iz originala 17. 10. 2013. g. Pristupljeno 22. 10. 2013.  B92,07.12.2009
  47. ^ „Izbori u Zemunu biće održani 2. juna”. Arhivirano iz originala 23. 09. 2015. g. Pristupljeno 22. 10. 2013.  Blic, 17. 4. 2013
  48. ^ Ramet, Hassenstab & Listhaug 2017, str. 173.
  49. ^ „Protest studenata u Beogradu”. RTS. 14. oktobar 2011. Pristupljeno 19. februar 2025. 
  50. ^ M. Keranović/M. Bulatović-Brojčin/B.Grković (19. oktobar 2011). „Od sutra uveče i Filozofski fakultet u blokadi”. Blic. Arhivirano iz originala 02. mar 2025. g. Pristupljeno 19. februar 2025.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |archive-date= (pomoć)
  51. ^ SNS Beograd (23. oktobar 2011). „Vučić :: Izjave Borisa Tadića su besprizorne”. Pristupljeno 19. februar 2025. 
  52. ^ Aleksandar Vučić (23. oktobar 2011). „Aleksandar Vučić - 23.10.2011.”. SNS. Arhivirano iz originala 04. apr 2022. g. Pristupljeno 19. februar 2025.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |archive-date= (pomoć)
  53. ^ „Tomislav Nikolić predsednik Srbije”. Arhivirano iz originala 11. 11. 2014. g. Pristupljeno 22. 10. 2013.  RTS, 20. 12. 2012
  54. ^ „Blic: Tomislav Nikolić zaplakao dok je podnosio ostavku”. Arhivirano iz originala 26. 08. 2012. g. Pristupljeno 22. 10. 2013.  Blic, 24. 5. 2012
  55. ^ „Aleksandar Vučić jednoglasno izabran za predsednika SNS-a”. Arhivirano iz originala 01. 11. 2012. g. Pristupljeno 22. 10. 2013.  Politika, 29. 8. 2012
  56. ^ „Vučić sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost”. Arhivirano iz originala 03. 02. 2014. g. Pristupljeno 22. 10. 2013.  RTS, 3. 8. 2012
  57. ^ „Vučić: Srbija će praviti rakete za UAE”. Arhivirano iz originala 25. 03. 2013. g. Pristupljeno 28. 10. 2013.  Novosti
  58. ^ „Vučić u UAE: Potpisani ugovori, stižu i dolari”. Arhivirano iz originala 05. 12. 2013. g. Pristupljeno 28. 10. 2013.  Novosti
  59. ^ „Ugovor od 220 miliona, šeik želi i srpskog bumbara”. Arhivirano iz originala 16. 10. 2013. g. Pristupljeno 28. 10. 2013.  Telegraf
  60. ^ „Srbija i UAE-Saradnja za ponos”. 17. 02. 2013. Arhivirano iz originala 24. 03. 2013. g. Pristupljeno 28. 10. 2013.  B92
  61. ^ „Investicije iz Emirata”. Arhivirano iz originala 16. 10. 2013. g. Pristupljeno 28. 10. 2013.  RTS
  62. ^ „Batajnica 2012”. Arhivirano iz originala 16. 10. 2013. g. Pristupljeno 28. 10. 2013.  RTS
  63. ^ „Aero spektakl u Batajnici”. 02. 09. 2012. Arhivirano iz originala 13. 04. 2013. g. Pristupljeno 22. 10. 2013.  B92
  64. ^ „Nova fabrika borbenih sistema”. Arhivirano iz originala 16. 10. 2013. g. Pristupljeno 24. 10. 2013.  RTS, 29. 12. 2012
  65. ^ „Vučić: Ulažemo u vojnu industriju”. 25. 06. 2013. Arhivirano iz originala 22. 09. 2013. g. Pristupljeno 28. 10. 2013.  B92, 25. 6. 2013
  66. ^ „Sajam naoružanja kompaniji MB namenska iz Lučana doneo nove ugovore”. Arhivirano iz originala 16. 10. 2013. g. Pristupljeno 26. 10. 2013.  Objektivno
  67. ^ „Šeik poklonio Vučiću mečke vredne tri miliona evra”. Arhivirano iz originala 03. 11. 2013. g. Pristupljeno 29. 10. 2013.  Alo, 23.01.2013
  68. ^ „Kina poklonila 20 sanitetskih vozila vojsci Srbije”. Arhivirano iz originala 02. 11. 2013. g. Pristupljeno 29. 10. 2013.  Kurir, autor TANJUG, 06.07.2013
  69. ^ „Vučić: Srbija je mala ali ponosna”. Arhivirano iz originala 02. 11. 2013. g. Pristupljeno 29. 10. 2013.  Vesti, 28. 5. 2013
  70. ^ „Rusi počeli da čiste bombe oko aerodroma u Nišu”. Arhivirano iz originala 03. 11. 2013. g. Pristupljeno 29. 10. 2013.  Alo, 5. 8. 2013
  71. ^ „Državni vrh danas odlučuje ko ide u Brisel”. Arhivirano iz originala 02. 04. 2013. g. Pristupljeno 26. 10. 2013.  Novosti
  72. ^ Zečević, D. „Kosmet: Finiš uz državni vrh”. Novosti.test.mainstream.rs. Pristupljeno 2. 10. 2017. [mrtva veza]
  73. ^ „Beogradsko „ne“ Briselu: Vlada odbila sporazum sa Kosovom”. Slobodnaevropa.mobi. 8. 4. 2013. Arhivirano iz originala 24. 09. 2015. g. Pristupljeno 2. 10. 2017. 
  74. ^ „Dačić parafirao tekst sporazuma, Vučić: Prihvaćeni svi srpski predlozi”. Arhivirano iz originala 03. 11. 2013. g. Pristupljeno 01. 11. 2013.  Blic,
  75. ^ „Nema rezervne Srbije”. Arhivirano iz originala 03. 11. 2013. g. Pristupljeno 01. 11. 2013.  Politika,
  76. ^ „Priština, usvojen Zakon o amnestiji”. Arhivirano iz originala 02. 11. 2013. g. Pristupljeno 01. 11. 2013.  RTS,
  77. ^ „Vučić: Sporazum je jedini način da Srbija opstane, da postoji”. Arhivirano iz originala 03. 11. 2013. g. Pristupljeno 01. 11. 2013.  RTV,
  78. ^ „Vučić: Sporazum težak, ali jedini moguć”. Arhivirano iz originala 02. 11. 2013. g. Pristupljeno 01. 11. 2013.  RTS,
  79. ^ „Tekst briselskog sporazuma”. Arhivirano iz originala 29. 10. 2013. g. Pristupljeno 24. 10. 2013.  Blic, 19. 4. 2013
  80. ^ „Skupština Srbije podržala sporazum s Kosovom”. Arhivirano iz originala 29. 10. 2013. g. Pristupljeno 24. 10. 2013.  Balkans Aldžazira, 26. 4. 2013
  81. ^ „Skupština usvojila izveštaj Vlade, za 173 poslanika”. Arhivirano iz originala 29. 10. 2013. g. Pristupljeno 24. 10. 2013.  Novi Magazin 26. aprila 2013
  82. ^ „Vučić severu Kosova i Metohije nudi referendum o sporazumu”. Arhivirano iz originala 29. 10. 2013. g. Pristupljeno 24. 10. 2013.  Politika, 25. 4. 2013
  83. ^ „Vučić: Odlučujemo o budućnosti Srbije”. Arhivirano iz originala 29. 10. 2013. g. Pristupljeno 24. 10. 2013.  RTS, 25. 4. 2013
  84. ^ „Vučić: Referendum, uz slogu”. Arhivirano iz originala 03. 07. 2013. g. Pristupljeno 24. 10. 2013.  Novosti, 25. 4. 2013
  85. ^ „Vulin u Leposaviću: 3. novembra „Svesrpski izbori””. Arhivirano iz originala 03. 11. 2013. g. Pristupljeno 01. 11. 2013.  Radio KiM
  86. ^ „Bundestag dao zeleno svetlo" Srbiji, prva pristupna konferencija u januaru”. Arhivirano iz originala 26. 10. 2013. g. Pristupljeno 24. 10. 2013.  Novosti, 27. 6. 2013
  87. ^ „Neću da budem premijer bez izbora” Arhivirano na veb-sajtu Wayback Machine (4. oktobar 2015), B92, 26. januar 2014.
  88. ^ „„Konačni rezultati RIK-a za republičke izbore””. Arhivirano iz originala 02. 10. 2017. g. Pristupljeno 02. 10. 2017. . RTS, 24. mart 2014.
  89. ^ „„Srbija dobila novu Vladu, Vučić premijer””. Arhivirano iz originala 02. 08. 2018. g. Pristupljeno 02. 10. 2017. . Večernje novosti, 27. april 2014.
  90. ^ RIK: Konačni rezultati parlamentarnih izbora Arhivirano na veb-sajtu Wayback Machine (2. oktobar 2017), RTS, 5. maj 2016.
  91. ^ „„Srbija dobila novu vladu!””. Arhivirano iz originala 02. 10. 2017. g. Pristupljeno 02. 10. 2017. . Mondo, 11. avgust 2016.
  92. ^ Castaldo, Antonino; Pinna, Alessandra (2017). „De-Europeanization in the Balkans. Media freedom in post-Milošević Serbia”. European Politics and Society. 19 (3): 264—281. 
  93. ^ a b „Freedom in the World 2018” (PDF). Freedom House. Arhivirano (PDF) iz originala 16. 01. 2018. g. Pristupljeno 12. 12. 2018. 
  94. ^ „Freedom in the World 2018” (PDF). Amnesti internašonal. Arhivirano (PDF) iz originala 19. 12. 2018. g. Pristupljeno 18. 10. 2019. 
  95. ^ „„Predsedništvo SNS-a: Vučić kandidat za predsednika””. Arhivirano iz originala 12. 06. 2020. g. Pristupljeno 02. 10. 2017. . RTS, 14. februar 2017.
  96. ^ „„Glavni odbor SNS-a jednoglasno: Vučić kandidat za predsednika””. Arhivirano iz originala 02. 10. 2017. g. Pristupljeno 02. 10. 2017. . RTS, 17. februar 2017.
  97. ^ „RIK: Vučić izabrani predsednik Srbije, konačni rezultati” Arhivirano na veb-sajtu Wayback Machine (14. avgust 2017), Blic, 20. april 2017.
  98. ^ „Izborne nepravilnosti: Stotine nedostajućih listića, razbijene kutije, pretnje”. 24. 4. 2016. Arhivirano iz originala 24. 06. 2018. g. Pristupljeno 2. 8. 2018.  Nevalidan unos |dead-url=live (pomoć)
  99. ^ Izveštaj OEBS/KDILjP Misije za posmatranje izbora; predsednički izbori 2. april 2007. godine (PDF). OEBS. 2017. Arhivirano iz originala (PDF) 19. 1. 2019. g. Pristupljeno 17. 1. 2019. 
  100. ^ Oko izbora 20 (PDF). CeSID. 2018. str. 42, 43. Arhivirano (PDF) iz originala 26. 10. 2019. g. Pristupljeno 23. 10. 2018. 
  101. ^ „„Aleksandar Vučić položio zakletvu i stupio na dužnost predsednika Republike””. Arhivirano iz originala 02. 10. 2017. g. Pristupljeno 02. 10. 2017. . RTS, 31. maj 2017.
  102. ^ „„Vučić podneo ostavku Skupštini””. Arhivirano iz originala 02. 10. 2017. g. Pristupljeno 02. 10. 2017. . RTS, 30. maj 2017.
  103. ^ „Vučić: Ana Brnabić dobila mandat za sastav nove vlade” Arhivirano na veb-sajtu Wayback Machine (2. октобар 2017), Танјуг, 15. јун 2017.
  104. ^ „„Изабрана Влада Србије на челу са Аном Бранбић, министри положили заклетву””. Архивирано из оригинала 03. 08. 2017. г. Приступљено 02. 10. 2017. . Новинска агенција Бета, 29. јун 2017.
  105. ^ „Вучићу почасни докторат престижног руског државног института”. Politika Online. Архивирано из оригинала 25. 12. 2017. г. Приступљено 24. 12. 2017. 
  106. ^ „VUČIĆ DOBIO "ZLATNOG LAVA" ZA MIR: Za moju nagradu su zaslužni građani”. NOVOSTI. Архивирано из оригинала 11. 02. 2021. г. Приступљено 23. 02. 2021. 
  107. ^ „Freedom in the World 2019” (PDF). Freedom House. 5. 1. 2019. Архивирано (PDF) из оригинала 05. 02. 2019. г. Приступљено 5. 2. 2019. 
  108. ^ „Fridom haus: Srbija pala iz grupe slobodnih zemalja u grupu delimično slobodnih”. Н1. 5. 2. 2019. Архивирано из оригинала 07. 02. 2019. г. Приступљено 5. 2. 2019. 
  109. ^ Bieber, Florian (јул 2018). „Patterns of competitive authoritarianism in the Western Balkans”. East European Politics. 38 (3): 337—54. doi:10.1080/21599165.2018.1490272. 
  110. ^ Günay, Cengiz; Džihić, Vedran (октобар 2016). „Decoding the authoritarian code: exercising "legitimate" power politics through the ruling parties in Turkey, Macedonia and Serbia”. Southeast European and Black Sea Studies. 16 (4): 529—549. doi:10.1080/14683857.2016.1242872. 
  111. ^ Voltmer 2019 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFVoltmer2019 (help)
  112. ^ „A Serbian Election Erodes Democracy”. The New York Times. 9. 4. 2017. Архивирано из оригинала 15. 12. 2018. г. Приступљено 12. 12. 2018. 
  113. ^ „Thousands march against Serbian president’s autocratic rule”. The Washington Post. 8. 12. 2018. Архивирано из оригинала 10. 12. 2018. г. Приступљено 12. 12. 2018. 
  114. ^ Eror, Aleks (9. 3. 2018). „How Aleksandar Vucic Became Europe’s Favorite Autocrat”. Foreign Policy. Архивирано из оригинала 09. 03. 2018. г. Приступљено 12. 12. 2018. 
  115. ^ Verseck, Keno (2. 4. 2017). „Vucic, der Allmächtige” (на језику: German). Der Spiegel. Архивирано из оригинала 02. 04. 2017. г. Приступљено 5. 1. 2019. 
  116. ^ Robelli, Enver (31. 3. 2017). „Serbie: une présidentielle pour asseoir l'emprise de Vucic” (на језику: French). Le Parisien. Архивирано из оригинала 14. 12. 2018. г. Приступљено 12. 12. 2018. 
  117. ^ Milovanović, Ivan (3. 2. 2018). „Vladavina neobuzdanog autokrate”. Данас. Архивирано из оригинала 14. 12. 2018. г. Приступљено 12. 12. 2018. 
  118. ^ Mihajlović, Branka (30. 5. 2017). „Vučićeva ostavka na mestu premijera i predsednička mapa 'bolje' Srbije”. Радио Слободна Европа. Архивирано из оригинала 30. 05. 2017. г. Приступљено 12. 12. 2018. 
  119. ^ „Umjesto hrvatskih dužnosnika, u Drvar dolazi Aleksandar Vučić”. tportal.hr. Архивирано из оригинала 10. 03. 2024. г. Приступљено 2024-03-13. 
  120. ^ „Oslobođenje - Umjesto generala HVO-a, u Drvar stiže Vučić?”. www.oslobodjenje.ba (на језику: бошњачки). 2019-09-13. Архивирано из оригинала 13. 03. 2024. г. Приступљено 2024-03-13. 
  121. ^ „Srbija donirala Drvaru milion eura”. Al Jazeera Balkans (на језику: бошњачки). Архивирано из оригинала 10. 03. 2024. г. Приступљено 2024-03-13. 
  122. ^ Veselinović, Gojko (2019-11-26). „Srebrenica i Drvar najviše profitirali od donacija Srbije”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). Архивирано из оригинала 13. 03. 2024. г. Приступљено 2024-03-13. 
  123. ^ „Davidović: Vučić stoji iza pokušaja atentata na mene, pokušava da zavadi Srbe u Crnoj Gori - Svet - Dnevni list Danas”. www.danas.rs (на језику: српски). Архивирано из оригинала 10. 03. 2021. г. Приступљено 2021-03-12. 
  124. ^ „ЕПИСКОП ЈОАНИКИЈЕ: Неприхватљиво је да Давидовић говори у моје име, Вучић нема никакве везе са покушајем атентата”. NOVOSTI (на језику: српски). Архивирано из оригинала 19. 07. 2021. г. Приступљено 2021-07-19. 
  125. ^ „CRNOGORCI LOCIRANI U BEOGRADU! Uhvaćen signal koji vodi do Podgorice!”. espreso.co.rs (на језику: српски). Архивирано из оригинала 13. 03. 2024. г. Приступљено 2024-03-13. 
  126. ^ „LOCIRANI ATENTATORI NA MIODRAGA DAVIDOVIĆA ISPRED KRAUN PLAZE: Metak su ispalili crnogorski kriminalci!”. espreso.co.rs (на језику: српски). Архивирано из оригинала 13. 03. 2024. г. Приступљено 2024-03-13. 
  127. ^ „Утврђено који су криминалци из Црне Горе било око „Краун плазе“ кад је пуцано на Давидовића”. Све о Српској (на језику: српски). 2019-12-15. Архивирано из оригинала 13. 03. 2024. г. Приступљено 2024-03-13. 
  128. ^ „Tri godine od Vašingtonskog sporazuma: Zašto je propuštena dobra prilika za normalizaciju? - Kosovo Online”. www.kosovo-online.com (на језику: српски). Архивирано из оригинала 07. 10. 2024. г. Приступљено 2025-01-30. 
  129. ^ Tanjug (2020-03-17). „Vučić: Imaćemo ogroman broj maski i dovoljno respiratora”. Blic.rs (на језику: српски). Архивирано из оригинала 17. 09. 2020. г. Приступљено 2025-01-30. 
  130. ^ „Predsednik Vučić obišao magacin medicinske opreme”. Predsednik Republike Srbije. Архивирано из оригинала 20. 09. 2020. г. Приступљено 2025-01-30. 
  131. ^ „Predsednik Vučić obišao gradilište nove kovid bolnice u Novom Sadu”. Predsednik Republike Srbije. Архивирано из оригинала 07. 01. 2022. г. Приступљено 2025-01-30. 
  132. ^ „Predsednik Vučić otvorio kovid bolnicu u Kruševcu | Grad Kruševac”. krusevac.ls.gov.rs. Архивирано из оригинала 08. 08. 2024. г. Приступљено 2025-01-30. 
  133. ^ „Korona virus i Srbija: Vučić zavrnuo rukav i primio kinesku vakcinu - „Super sam, nisam ni osetio"”. BBC News na srpskom (на језику: српски). 2021-04-06. Архивирано из оригинала 14. 07. 2021. г. Приступљено 2025-01-30. 
  134. ^ Vojvodine, Javna medijska ustanova JMU Radio-televizija. „Vučić: Ideja o kovid pasošima antievropska”. JMU Radio-televizija Vojvodine (на језику: српски). Архивирано из оригинала 30. 01. 2025. г. Приступљено 2025-01-30. 
  135. ^ „Избори у Србији 2022: Ко су кандидати за председника Србије”. ББЦ на српском језику. 29. 3. 2022. Архивирано из оригинала 02. 04. 2022. г. Приступљено 02. 04. 2022. 
  136. ^ „Централна отаџбинска управа на седници одржаној 8. марта донела је одлуку о подршци кандидатуре Александра Вучића за председника Републике”. Српска радикална странка. 08. 03. 2022. Архивирано из оригинала 05. 04. 2022. г. Приступљено 02. 04. 2022. 
  137. ^ „Странка Словаци напред подржава Вучића”. Дневник. 30. 03. 2022. Архивирано из оригинала 03. 04. 2022. г. Приступљено 02. 04. 2022. 
  138. ^ „Кнежевић и Мандић подржали Вучића уочи избора”. Дан. 31. 3. 2022. Архивирано из оригинала 02. 04. 2022. г. Приступљено 02. 04. 2022. 
  139. ^ „Carević: Pozivam građane da povjerenje ukažu Vučiću, za srpski narod u Crnoj Gori važno da imamo stabilnu Srbiju”. Vijesti. 31. 03. 2022. Архивирано из оригинала 02. 04. 2022. г. Приступљено 02. 04. 2022. 
  140. ^ „Delić, Kovačević i Otović podržali Vučića: Vi ste garant prosperitetne Srbije, cijenimo brigu i nesebičnu podršku srpskom narodu u Crnoj Gori!”. Borba. 30. 3. 2022. Архивирано из оригинала 01. 04. 2022. г. Приступљено 02. 04. 2022. 
  141. ^ „Dodik podržao Vučića i SNS i poželeo mu pobedu na izborima u interesu kontinuiteta i stabilnosti”. Danas. 31. 3. 2022. Архивирано из оригинала 02. 04. 2022. г. Приступљено 02. 04. 2022. 
  142. ^ „SDS i Šarović podržali Vučića”. N1. 30. 03. 2022. Архивирано из оригинала 01. 04. 2022. г. Приступљено 02. 04. 2022. 
  143. ^ „Borenović i Šarović podržali Vučića i SNS na izborima u Srbiji”. Архивирано из оригинала 01. 04. 2022. г. Приступљено 02. 04. 2022. 
  144. ^ „Stanivuković kao Vučić: Uz semafor na stadionu dao podršku kandidatu SNS”. Danas. 1. 4. 2022. Архивирано из оригинала 02. 04. 2022. г. Приступљено 02. 04. 2022. 
  145. ^ „Ko je sve od poznatih podržao Vučića”. N1. 30. 3. 2022. Архивирано из оригинала 31. 03. 2022. г. Приступљено 02. 04. 2022. 
  146. ^ „Srbija i politika: Vučić otišao sa čela Srpske napredne stranke, osniva narodni pokret”. BBC News na srpskom (на језику: српски). 2023-05-26. Архивирано из оригинала 26. 05. 2023. г. Приступљено 2025-01-30. 
  147. ^ TANJUG (2023-06-25). „Predsednik Vučić: Kurti želi Srbiju da uvuče u otvoreni rat s NATO; Ekspo 2027 doneće novi zamajac celoj Srbiji”. tanjug.rs (на језику: српски). Архивирано из оригинала 25. 06. 2023. г. Приступљено 2025-01-30. 
  148. ^ https://www.novosti.rs/c/ekonomija/vesti/1454354/promenicemo-lice-nase-zemlje-vucic-ekspo-moj-san-moj-zivot-ispunjenje-svega-onoga-sta-smo-borili-sve-ove-godine.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  149. ^ „Stadioni, trenažni centri, sportske hale: Pogledajte sve detalje rekordnih ulaganja države u sport - Srbija danas”. www.sd.rs (на језику: српски). 2025-01-26. Архивирано из оригинала 17. 02. 2025. г. Приступљено 2025-01-30. 
  150. ^ „РТС :: Политика :: Вучић за РТС: Велики и силни мисле да могу да раде шта хоће, наше је да се супротставимо и боримо”. rts.rs. Архивирано из оригинала 21. 05. 2024. г. Приступљено 2024-05-21. 
  151. ^ Р, Б. „Против нас је био цео колективни запад”. Politika Online. Архивирано из оригинала 25. 05. 2024. г. Приступљено 2024-05-26. 
  152. ^ Филиповић, Јелена. „Пријатељи Србије одликовани у Њујорку”. Politika Online. Архивирано из оригинала 25. 12. 2024. г. Приступљено 2024-09-29. 
  153. ^ „Вучић са Додиком: Јединство српског народа биће снажно потврђено на Сабору 8. јуна”. Politika Online. Архивирано из оригинала 25. 05. 2024. г. Приступљено 2024-05-26. 
  154. ^ „Најава за медије за 08.06.2024. - Први свесрпски сабор под називом “Један народ, један сабор - Србија и Српска””. Председник Републике Србије. Архивирано из оригинала 04. 10. 2024. г. Приступљено 2025-01-30. 
  155. ^ „Изражавам најдубље саучешће породицама погинулих”. Званични Вучићев сајт. 1. новембар 2024. Архивирано из оригинала 03. 11. 2024. г. Приступљено 8. 10. 2024. 
  156. ^ „Изражавам најдубље саучешће породицама погинулих”. Званични Вучићев сајт. 4. 10. 2024. Архивирано из оригинала 04. 11. 2024. г. Приступљено 8. 10. 2024. 
  157. ^ „Вучић у Новом Саду: Насиљем никада ништа неће моћи да се постигне у модерној, пристојној Србији”. РТС. 5. 10. 2024. Архивирано из оригинала 05. 10. 2024. г. Приступљено 8. 10. 2024. 
  158. ^ Vojvodine, Javna medijska ustanova JMU Radio-televizija. „Vučić: Sve ću pozvati na konsultacije, nova vlada ili izbori, ali prelazne vlade neće biti; Odluka za 10 dana”. JMU Radio-televizija Vojvodine (на језику: српски). Архивирано из оригинала 29. 01. 2025. г. Приступљено 2025-01-30. 
  159. ^ „Вучић донео одлуке о помиловању 13 особа”. Politika Online. Приступљено 2025-01-30. 
  160. ^ Вучић, Александар (29. јануар 2025). „Одлуке о помиловању председника Републике” (Саопштење). Канцеларија председника Србије. Архивирано из оригинала 07. феб 2025. г. Приступљено 9. фебруар 2025.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |archive-date= (помоћ)
  161. ^ „Može li Vučić da pomiluје neosuđene studente i učesnike blokadа”. BBC Srbija. 30. јануар 2025. Архивирано из оригинала 06. феб 2025. г. Приступљено 7. фебруар 2025.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |archive-date= (помоћ)
  162. ^ Tanjug (2025-03-14). „Vučić: Pogrešio sam što sam pomilovao neke ljude, sami su se hvalili svojim zločinima”. Euronews.rs (на језику: српски). Приступљено 2025-03-14. 
  163. ^ „DUŽA VERZIJA SNIMKA INCIDENTA NA PUTU ZA MOKRIN Vučić izlazi iz crnog "audija" (VIDEO)”. Blic.rs (на језику: српски). 2025-02-08. Архивирано из оригинала 14. 02. 2025. г. Приступљено 2025-02-16. 
  164. ^ „Vučić: Da li je eksplodirala guma ili bilo šta drugo, biće utvrđeno”. РТС (на језику: српски). Архивирано из оригинала 13. 02. 2025. г. Приступљено 2025-02-16. 
  165. ^ „VUČIĆ U SREMSKOJ MITROVICI Poruka pomirenja đacima i studentima, pričao i o Vojvodini, novoj vladi, Trampu, obojenoj revoluciji (FOTO)”. Blic.rs (на језику: српски). 2025-02-15. Архивирано из оригинала 15. 02. 2025. г. Приступљено 2025-02-16. 
  166. ^ „Vučić: Aktuelni protesti najprljavija obojena revolucija u istoriji čovečanstva”. beta.rs (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 15. 02. 2025. г. Приступљено 2025-02-16. 
  167. ^ „Вучић: Још немамо договор за НИС, верујем да ће бити постигнут”. РТС (на језику: српски). Архивирано из оригинала 18. 01. 2026. г. Приступљено 2026-01-22. 
  168. ^ „Vučić razgovarao sa rukovodstvom mađarskog MOL-a o mogućnosti kupovine NIS-a - Ekonomija - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2026-01-12. Архивирано из оригинала 14. 01. 2026. г. Приступљено 2026-01-22. 
  169. ^ K, D. (2026-01-12). „NIS na ivici: Preuzimanje ili prodaja ruskog udela - šta znači kupovina 5 odsto akcija kompanije?”. Telegraf Biznis (на језику: српски). Архивирано из оригинала 13. 01. 2026. г. Приступљено 2026-01-22. 
  170. ^ „ВАЖАН ПОТЕЗ ДРЖАВЕ: Косово и Метохија се проглашава за подручје посебне социјалне заштите - Ово су конкретне мере”. NOVOSTI (на језику: српски). Архивирано из оригинала 13. 09. 2024. г. Приступљено 2024-09-13. 
  171. ^ Srbija, Euronews (2024-09-13). „Vučić predstavio hitne mere povodom krize na KiM: "Nećemo proglasiti okupaciju dela naše teritorije"”. Euronews.rs (на језику: српски). Архивирано из оригинала 13. 09. 2024. г. Приступљено 2024-09-13. 
  172. ^ „Predsednik Vučić obišao skladišta Republičke direkcije za robne rezerve”. Predsednik Republike Srbije. Архивирано из оригинала 21. 02. 2025. г. Приступљено 2026-01-04. 
  173. ^ Jelovac, Jelena (2022-05-17). „Predsedniče, saberite se: Imamo li hrane ili ćemo pomreti od gladi”. NOVA portal (на језику: српски). Архивирано из оригинала 19. 06. 2022. г. Приступљено 2026-01-04. 
  174. ^ Leskovac, Miljana (2025-10-03). „Svet se priprema za rat, moraćemo i mi! Vučić o potezima koji slede: Tražiću da se povećaju rezerve hrane”. Telegraf.rs (на језику: српски). Архивирано из оригинала 10. 10. 2025. г. Приступљено 2026-01-04. 
  175. ^ Tanjug (2024-09-21). „Vučić za Politiko o izmeštanju Titovog groba: Neće biti izmešten, Josip Broz je deo naše istorije”. Euronews.rs (на језику: српски). Архивирано из оригинала 22. 09. 2024. г. Приступљено 2024-09-22. 
  176. ^ Војводине, Јавна медијска установа ЈМУ Радио-телевизија. „Вучић: Изгубили смо инвестицију вредну најмање 750 милиона евра због кампање Генералштаб”. ЈМУ Радио-телевизија Војводине (на језику: српски). Архивирано из оригинала 07. 01. 2026. г. Приступљено 2026-01-07. 
  177. ^ Mašina (2025-12-16). „Vučić: Podneću krivične prijave protiv svih koji su podrivali projekat Generalštab”. Mašina (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 07. 01. 2026. г. Приступљено 2026-01-07. 
  178. ^ „Вучић о Генералштабу: Изгубили смо инвестицију вредну 750 милиона евра, поднећу кривичне пријаве против свих који су учествовали у тој хајци”. РТС (на језику: српски). Архивирано из оригинала 07. 01. 2026. г. Приступљено 2026-01-07. 
  179. ^ Srbija, Euronews (2025-01-27). „Vučić pozvao na hitnu rekonstrukciju Vlade Srbije: Očekujem da više od 50 odsto ministara bude zamenjeno”. Euronews.rs (на језику: српски). Архивирано из оригинала 27. 01. 2025. г. Приступљено 2025-01-28. 
  180. ^ „Uskoro odluka: Srbija planira obavezni vojni rok”. Al Jazeera Balkans (на језику: бошњачки). Архивирано из оригинала 14. 09. 2024. г. Приступљено 2024-09-14. 
  181. ^ Tašković, Marko (2024-09-06). „POVRATAK VOJNOG ROKA SVE BLIŽE! Ko se ne odazove BIĆE KAŽNJEN, poznato koliko će trajati i kolike će biti PLATE VOJNIKA, evo šta sve znamo do sada”. Blic.rs (на језику: српски). Архивирано из оригинала 14. 09. 2024. г. Приступљено 2024-09-14. 
  182. ^ Tanjug (2024-09-14). „Vučić potpisao saglasnost za vraćanje obaveznog vojnog roka”. N1 (на језику: српски). Архивирано из оригинала 14. 09. 2024. г. Приступљено 2024-09-14. 
  183. ^ Popović, Natalija Živanović (2024-09-14). „Vučić: "Potpisao sam saglasnost za služenje obaveznog vojnog roka u trajanju od 75 dana"”. Blic.rs (на језику: српски). Архивирано из оригинала 27. 09. 2024. г. Приступљено 2025-01-30. 
  184. ^ „Положен камен темељац за изградњу новог објекта за „Кобре“ | Министарство одбране Републике Србије”. Министарство одбране Републике Србије. Архивирано из оригинала 24. 04. 2025. г. Приступљено 2026-01-04. 
  185. ^ Vojvodine, Javna medijska ustanova JMU Radio-televizija. „Predsednik: Novi objekat za Kobre biće najbolji u jugoistočnoj Evropi, a verujemo i u svetu; Otvaranje za Dan jedinice 14. aprila”. JMU Radio-televizija Vojvodine (на језику: српски). Приступљено 2026-01-04. 
  186. ^ а б Balkans, Newsmax. „Vučić položio kamen temeljac za novu zgradu Vojske Srbije: "Biće gotova za tri godine, prostiraće se na 50.000 kvadrata"”. Newsmax Balkans (на језику: српски). Архивирано из оригинала 27. 12. 2025. г. Приступљено 2025-12-29. 
  187. ^ а б Tanjug. „Vučić na polaganju kamena temeljca za novi kompleks Generalštaba: Moramo da podignemo nivo popunjenosti jedinica”. Nin online (на језику: српски). Архивирано из оригинала 28. 12. 2025. г. Приступљено 2025-12-29. 
  188. ^ „Vučić ocenio da su novi vojni savezi upereni protiv Srbije - Politika - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2025-09-06. Архивирано из оригинала 16. 12. 2025. г. Приступљено 2026-01-04. 
  189. ^ Luković, Danijela (2025-09-08). „Zemlje oko Srbije ulaze u vojne saveze: Počinje veliki rasplet”. Blic.rs (на језику: српски). Архивирано из оригинала 08. 09. 2025. г. Приступљено 2026-01-04. 
  190. ^ Miljković, Miloš. „Dve poruke i dva ključa: Šta stoji iza vojnog sporazuma Srbije i Mađarske”. Nin online (на језику: српски). Приступљено 2026-01-04. 
  191. ^ „Анализа јавног дуга и дуга сектора државе” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 10. 01. 2024. г. 
  192. ^ Гуцијан, Сандра. „Скок у будућност у шест корака”. Politika Online. Архивирано из оригинала 25. 12. 2024. г. Приступљено 2024-01-22. 
  193. ^ „Нова влада би требало да размисли о литијуму”. Politika Online. Архивирано из оригинала 25. 12. 2024. г. Приступљено 2024-01-22. 
  194. ^ „Vučić predstavio mere za smanjenje cena: Značajno sniženje za 3.000 proizvoda - Ekonomija - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2025-08-24. Архивирано из оригинала 26. 08. 2025. г. Приступљено 2025-08-31. 
  195. ^ „Vučić, Zaev i Rama potpisali deklaraciju o slobodnom protoku robe i ljudi”. Radio Slobodna Evropa. 10. 10. 2019. Архивирано из оригинала 08. 02. 2022. г. Приступљено 08. 02. 2022. 
  196. ^ „Učesnici sastanka inicijative Otvoreni Balkan pozivaju EU da se pokrene prema regionu”. Danas. 4. 11. 2021. Архивирано из оригинала 08. 02. 2022. г. Приступљено 08. 02. 2022. 
  197. ^ „Ко све није део „Отвореног Балкана" и зашто”. BBC News на српском (на језику: српски). 2021-07-30. Архивирано из оригинала 22. 01. 2024. г. Приступљено 2024-01-22. 
  198. ^ „Vučić: Ne umemo sami da kopamo litijum, ali tražiću da 87,1% sirovine bude prerađeno u Srbiji”. www.ekapija.com (на језику: српски). Архивирано из оригинала 14. 11. 2024. г. Приступљено 2025-01-30. 
  199. ^ „Vučić u Podrinju: Pre kraja godine otvara se brza saobraćajnica Šabac–Loznica; razjasniti sve nejasnoće u vezi sa litijumom”. РТС. 4. 9. 2024. Архивирано из оригинала 8. 9. 2024. г. Приступљено 8. 9. 2024. 
  200. ^ „Vučić od danas do 8. septembra u Podrinju, razgovara sa građanima”. РТС. 4. 9. 2024. Архивирано из оригинала 8. 9. 2024. г. Приступљено 4. 9. 2024. 
  201. ^ „Vučić: Zadovoljan sam posetom Uzbekistanu, retko se nađe tako prijateljsko okruženje”. РТС (на језику: српски). Приступљено 2025-10-29. 
  202. ^ Војводине, Јавна медијска установа ЈМУ Радио-телевизија. „Вучић задовољан посетом Узбекистану: "Од Титове посете 1968. нико овде није био"”. ЈМУ Радио-телевизија Војводине (на језику: српски). Архивирано из оригинала 29. 10. 2025. г. Приступљено 2025-10-29. 
  203. ^ „Serbia Supports Ukraine’s Sovereignty But Opposes Sanctions on Russia, Vucic says”. Balkan Insight (на језику: енглески). 2022-02-25. Архивирано из оригинала 25. 02. 2022. г. Приступљено 2022-03-04. 
  204. ^ Srbija, Euronews (2023-04-15). „Sve oči uprte u "Platinastog vuka": Neprijatne poruke iz Kremlja, Vašington zahvaljuje Srbiji na angažovanju u vežbi”. Euronews.rs (на језику: српски). Архивирано из оригинала 10. 01. 2024. г. Приступљено 2024-01-10. 
  205. ^ Vojvodine, Javna medijska ustanova JMU Radio-televizija. „Sporazum o slobodnoj trgovini sa Kinom stupio na snagu”. JMU Radio-televizija Vojvodine (на језику: српски). Архивирано из оригинала 04. 07. 2024. г. Приступљено 2025-01-30. 
  206. ^ Александар Вучић; Си Ђинпинг (8. мај 2024). Zajednička izjava predsednika Republike Srbije i predsednika Narodne Republike Kine (Извештај). Званична страница председника Србије. Архивирано из оригинала 16. сеп 2024. г. Приступљено 10. септембар 2024.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |archive-date= (помоћ)
  207. ^ „Вучић допутовао у Кину, данас састанак са Путином”. РТС (на језику: српски). Архивирано из оригинала 02. 09. 2025. г. Приступљено 2025-09-02. 
  208. ^ „Vučić: Budućnost jе u našim rukama”. Srpska Napredna Stranka (на језику: српски). Приступљено 2025-01-30. 
  209. ^ TANJUG (2024-08-31). „Vučić: Ne verujem da ćemo biti deo EU 2028. godine”. tanjug.rs (на језику: српски). Архивирано из оригинала 22. 09. 2024. г. Приступљено 2025-01-30. 
  210. ^ „Srbija i Francuska: Makron i Vučić složno i srdačno o ekonomiji i emocijama, oprečno o Kosovu, posle i o avionima i o Luju Vitonu”. BBC News na srpskom (на језику: српски). 2024-04-08. Архивирано из оригинала 30. 01. 2025. г. Приступљено 2025-01-30. 
  211. ^ а б „Izraelski timovi u Srbiji: Lijep gest i politički marketing – DW – 04.11.2023”. dw.com (на језику: бошњачки). Архивирано из оригинала 10. 01. 2024. г. Приступљено 2024-01-10. 
  212. ^ „Ejdus: Odustajanje Srbije od preseljenja ambasade u Jerusalim, "politički dobitak" za Beograd”. Kosovo Online. 2021. 
  213. ^ „Serbische Regierung zensiert Medien – Ein Virus namens Zensur”. Die Tagsszeitung (на језику: немачки). 18. 1. 2015. Архивирано из оригинала 18. 1. 2015. г. 
  214. ^ а б в „Serbia”. Архивирано из оригинала 27. 09. 2019. г. Приступљено 03. 11. 2024. . Freedom House 2015. Retrieved 6 April 2016
  215. ^ а б Serbia: Still Failing to Deliver on Human Rights: Amnesty International Submission for the UN Universal Periodic Review (PDF). Amnesty International. 16. 8. 2017. Архивирано (PDF) из оригинала 19. 12. 2018. г. Приступљено 18. 12. 2018. 
  216. ^ „A Difficult Profession. Media Freedom Under Attack in the Western Balkans”. Human Rights Watch. 15. 7. 2015. Архивирано из оригинала 23. 11. 2023. г. 
  217. ^ а б „Serbia 2014 Report” (PDF). European Commission. Архивирано (PDF) из оригинала 18. 1. 2017. г. Приступљено 25. 12. 2018. 
  218. ^ „Serbia 2016 Report” (PDF). European Commission. Архивирано (PDF) из оригинала 20. 4. 2020. г. Приступљено 25. 12. 2018. 
  219. ^ „Serbia 2018 Report” (PDF). European Commission. Архивирано (PDF) из оригинала 19. 4. 2018. г. Приступљено 25. 12. 2018. 
  220. ^ „Around the Bloc: Exhibit Showing Serbia's Intolerance for Censorship Backfires”. Transitions Online. 8 (2): 22—23. 2016. Архивирано из оригинала 20. 6. 2020. г. Приступљено 18. 11. 2019. 
  221. ^ „Serbian Ruling Party Makes Exhibition of 'Media Lies'”. Balkan Insight. 19. 7. 2016. Архивирано из оригинала 15. 10. 2020. г. Приступљено 18. 11. 2019. 
  222. ^ „Serbie : "Mensonges non-censurés", l'expo anti-Vučić de Vučić”. Le Courrier des Balkans (на језику: француски). 23. 7. 2016. Архивирано из оригинала 19. 6. 2020. г. Приступљено 18. 11. 2019. 
  223. ^ „A Cry for Help from Serbia's Independent Media”. Freedom House. Архивирано из оригинала 15. 12. 2018. г. Приступљено 12. 12. 2018. 
  224. ^ Ristić, Irena (2014). „Parliamentary Elections in Serbia 2014: Replay or Reset?”. Contemporary Southeastern Europe. 1 (2): 80—87. 
  225. ^ P. Ramet, Sabrina; M. Hassenstab, Christine; Listhaug, Ola (2017). Building Democracy in the Yugoslav Successor States: Accomplishments, Setbacks, and Challenges since 1990. Cambridge University Press. стр. 174. ISBN 9781107180741. 
  226. ^ „Serbs Ponder Vucic's Claim to Tito's Legacy”. Balkan Insight. 10. 11. 2016. Архивирано из оригинала 30. 10. 2019. г. Приступљено 18. 11. 2019. 
  227. ^ „Vucic's personality cult strengthens”. Independent Balkan News Agency. 25. 8. 2017. Архивирано из оригинала 10. 10. 2017. г. Приступљено 18. 11. 2019. 
  228. ^ „Major newspapers in Serbia hit stands with same front pages”. Financial Times. 30. 3. 2017. Архивирано из оригинала 6. 8. 2017. г. Приступљено 17. 12. 2018. 
  229. ^ „Media Ownership Monitor Serbia”. Reporters Without Borders. Архивирано из оригинала 1. 8. 2017. г. Приступљено 18. 12. 2018. 
  230. ^ CRTA observation mission Final report Presidential elections 2017 (PDF). CRTA. 2017. стр. 24. Архивирано (PDF) из оригинала 18. 6. 2020. г. Приступљено 17. 12. 2018. 
  231. ^ Gavrilović, Zoran; Mijatović, Marina; Pavlica, Dražen (2017). Mediji, izbori i javnost 2017 (PDF). Bureau for Social Research. Архивирано (PDF) из оригинала 18. 6. 2020. г. Приступљено 17. 12. 2018. 
  232. ^ а б „Presidential election 2017, OSCE/ODIHR Election Assessment Mission Final Report”. Organization for Security and Co-operation in Europe. Архивирано из оригинала 15. 6. 2017. г. Приступљено 18. 12. 2018. 
  233. ^ World Report 2018 (PDF). Human Rights Watch. стр. 470. Архивирано (PDF) из оригинала 18. 10. 2018. г. Приступљено 18. 12. 2018. 
  234. ^ „Reporters Without Borders: Serbia”. Reporters Without Borders. Архивирано из оригинала 10. 11. 2016. г. Приступљено 30. 11. 2019. 
  235. ^ „Media Freedom Vanishing in Some Balkan States, Report Warns”. Balkan Insight. Архивирано из оригинала 10. 11. 2016. г. Приступљено 30. 11. 2019. 
  236. ^ а б „Serbia, Media Sustainability Index” (PDF). International Research & Exchanges Board. Архивирано из оригинала (PDF) 8. 7. 2019. г. Приступљено 8. 1. 2019. 
  237. ^ „Why Demands for a Free Press Are Front and Center in Serbia's Protests”. World Politics Review. 18. 3. 2019. Архивирано из оригинала 28. 9. 2019. г. Приступљено 26. 10. 2019. 
  238. ^ „700 false news stories in Serbian tabloids in 2018”. StopFake. 24. 1. 2019. Архивирано из оригинала 25. 1. 2019. г. Приступљено 8. 2. 2019. 
  239. ^ а б „Više od 700 laži na naslovnim stranama tri tabloida u 2018. godini”. Crime and Corruption Reporting Network. Архивирано из оригинала 9. 2. 2019. г. Приступљено 8. 2. 2019. 
  240. ^ Drašković, Brankica; Prodanović, Dragana; Pavkov, Ksenija (2016). „Antievropski diskurs i negativna slika Evropske unije u srpskim medijima”. CM: Communication and Media. 11 (38): 19—39. doi:10.5937/comman11-11847 Слободан приступ. 
  241. ^ Janjić, Stefan; Šovanec, Stefani (2018). „Najava rata na naslovnim stranama srpskih tabloida”. CM: Communication and Media. 13: 49—67. doi:10.5937/comman13-14543 Слободан приступ. 
  242. ^ „Serbia's president released from hospital”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 19. 11. 2019. г. Приступљено 18. 11. 2019. 
  243. ^ „N1 TV under attack again; journalist say it's dangerous; new attack on Sovilj”. N1. Архивирано из оригинала 29. 11. 2019. г. Приступљено 18. 11. 2019. 
  244. ^ „CoE Warns of Serbian Smear Campaign against KRIK Journalists”. Organized Crime and Corruption Reporting Project. Архивирано из оригинала 27. 5. 2020. г. Приступљено 12. 6. 2020. 
  245. ^ „Serbian President Pledges to "Fight the Lies" About His Son”. Organized Crime and Corruption Reporting Project. Архивирано из оригинала 12. 6. 2020. г. Приступљено 12. 6. 2020. 
  246. ^ а б „FB Page Attacking Serbian Media 'Linked' to Breitbart”. Balkan Insight. Архивирано из оригинала 1. 4. 2019. г. Приступљено 1. 4. 2019. 
  247. ^ Bradshaw, Samantha; Howard, Philip (јул 2018). „Troops, Trolls and Troublemakers: A Global Inventory of Organized Social Media Manipulation” (PDF). Oxford Internet Institute. стр. 1—37. Архивирано (PDF) из оригинала 19. 6. 2020. г. Приступљено 1. 4. 2019. 
  248. ^ Bush, Daniel (2. 4. 2020). „"Fighting Like a Lion for Serbia": An Analysis of Government-Linked Influence Operations in Serbia” (PDF). Stanford University. Архивирано (PDF) из оригинала 7. 4. 2020. г. Приступљено 8. 5. 2020. 
  249. ^ „Srebrenica memorial: Angry protest mars burial of massacred Muslims”. Independent. 11. 7. 2015. Архивирано из оригинала 16. 02. 2017. г. Приступљено 15. 2. 2017. 
  250. ^ „Milosevic-era minister shakes off dark past on path to power in Serbia”. Reuters. 13. 3. 2014. Архивирано из оригинала 16. 02. 2017. г. Приступљено 15. 2. 2017. 
  251. ^ „Što je Vučić govorio u okupiranoj Glini 1995.”. tportal.hr. 19. 3. 2014. Архивирано из оригинала 29. 12. 2016. г. Приступљено 15. 2. 2017. 
  252. ^ а б „VIDEO Pogledajte još jedan Vučićev govor: "Karlovac, Virovitica i Ogulin su srpske zemlje"”. Index.hr. Архивирано из оригинала 05. 02. 2018. г. Приступљено 05. 12. 2021. 
  253. ^ „Vučić: Velika Srbija nerealna”. tportal.hr. 10. 12. 2008. Архивирано из оригинала 16. 02. 2017. г. Приступљено 15. 2. 2017. 
  254. ^ „Montenegro's President concedes defeat; says Belgrade rivaives Serb nationalism”. N1. 1. 9. 2020. Архивирано из оригинала 8. 9. 2020. г. 
  255. ^ Clark, Janine Natalya (август 2016). „Are there 'greener' ways of doing transitional justice? Some reflections on Srebrenica, nature and memorialisation” (PDF). The International Journal of Human Rights. University of Birmingham. 20 (6): 1199—1218. S2CID 151991839. doi:10.1080/13642987.2016.1218113. Архивирано (PDF) из оригинала 09. 03. 2020. г. Приступљено 05. 12. 2021. 
  256. ^ Blair, David (11. 7. 2015). „Serbian leader forced to flee as thousands remember dead of Srebrenica”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 13. 7. 2015. г. Приступљено 9. 2. 2017. 
  257. ^ „Aleksandar Vucic projected to win presidential election”. Al Jazeera. Архивирано из оригинала 02. 04. 2017. г. Приступљено 05. 12. 2021. 
  258. ^ „Izetbegovic "disappointed" with Vucic”. B92. 5. 11. 2015. Архивирано из оригинала 11. 02. 2017. г. Приступљено 9. 2. 2017. 
  259. ^ а б „Press Online :: Politika :: Vučić lepio plakate sa natpisom Bulevar Ratka Mladića”. Архивирано из оригинала 2. 3. 2014. г. 
  260. ^ „Street signs bearing Đinđić name vandalized”. B92. 6. 7. 2007. Архивирано из оригинала 18. 09. 2018. г. Приступљено 18. 9. 2018. 
  261. ^ „Uhapšen Veselin Šljivančanin”. B92. Архивирано из оригинала 01. 04. 2019. г. Приступљено 1. 4. 2019. 
  262. ^ „Završen protest na Trgu”. B92. Архивирано из оригинала 17. 01. 2008. г. Приступљено 1. 4. 2019. 
  263. ^ „Ovako je izgledao ispraćaj Šešelja u Hag”. N1. Архивирано из оригинала 11. 12. 2018. г. Приступљено 18. 10. 2019. 
  264. ^ Luftika (2022-01-30). „Ljubav između Ksenije i Vučića rodila se posle jednog intervjua, za venčanje odabrali Novi Sad”. Luftika (на језику: српски). Архивирано из оригинала 20. 09. 2024. г. Приступљено 2024-09-20. 
  265. ^ „Preminula Ksenija Vučić, prva supruga predsednika Aleksandra Vučića”. N1 (на језику: српски). 2022-01-29. Архивирано из оригинала 29. 1. 2022. г. Приступљено 2022-01-29. 
  266. ^ Bojović, B. (12. 8. 2014). „Šta je Dačić savetovao Vučićevoj supruzi”. Blic. Архивирано из оригинала 12. 7. 2015. г. Приступљено 11. 7. 2015. 
  267. ^ Б. Цвејић (26. децембар 2013). „Bez „Razgibavanja“ zbog šale o Vučiću?”. Данас. Архивирано из оригинала 03. авг 2024. г. Приступљено 21. фебруар 2025.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |archive-date= (помоћ)
  268. ^ „Vučić: Moraću da prekinem obaveze, dobili smo sina”. b92.net (на језику: српски). Архивирано из оригинала 4. 2. 2018. г. Приступљено 9. 6. 2017. 
  269. ^ а б в „Biografija iz varikine”. Vreme. 8. 6. 2017. Архивирано из оригинала 25. 6. 2017. г. Приступљено 30. 10. 2019. 
  270. ^ „Skandalozna 'Piramida'”. Blic. 17. 1. 2006. Архивирано из оригинала 30. 10. 2019. г. Приступљено 30. 10. 2019. 
  271. ^ „Aleksandar Vučić: Prvi političar u "Plesu do snova"!”. svet.rs. 4. 2. 2009. Архивирано из оригинала 30. 10. 2019. г. Приступљено 30. 10. 2019. 
  272. ^ „U ovoj zemlji ništa nije kako treba”. Vreme. 17. 1. 2019. Архивирано из оригинала 30. 10. 2019. г. Приступљено 30. 10. 2019. 
  273. ^ „Vučić: Ivica je veseljak, Dačić: Bravo za Cecu”. Blic. 9. 2. 2013. Архивирано из оригинала 30. 10. 2019. г. Приступљено 30. 10. 2019. 
  274. ^ „Serbia's Vucic Leaves Hospital After Heart Problem 'Caused' By 'Inappropriate' Media Questions”. RadioFreeEurope/RadioLiberty. Архивирано из оригинала 19. 11. 2019. г. Приступљено 23. 11. 2019. 
  275. ^ „I suffer from chronic illness, journalists have nothing to do with it”. B92.net. Архивирано из оригинала 20. 11. 2019. г. Приступљено 23. 11. 2019. 
  276. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Председник Вучић уписао струковне студије за кошаркашке тренере”. www.rts.rs. Архивирано из оригинала 18. 7. 2020. г. Приступљено 18. 7. 2020. 
  277. ^ „Hoću da završavam za košarkaškog trenera”. Mondo Portal (на језику: српски). Архивирано из оригинала 4. 3. 2022. г. Приступљено 18. 7. 2020. 
  278. ^ „Nedoumica: Da li je nestao uslov za upis u Vučićevu školu”. NOVA portal (на језику: енглески). 21. 7. 2020. Архивирано из оригинала 4. 3. 2022. г. Приступљено 22. 7. 2020. 
  279. ^ Baker, Sinéad (22. 8. 2019). „13 world leaders ranked by how tall they are”. Business Insider. Архивирано из оригинала 22. 2. 2020. г. Приступљено 26. 6. 2020. 
  280. ^ „Biografija”. Predsednik Republike Srbije. Архивирано из оригинала 24. 04. 2025. г. Приступљено 2025-07-14. 
  281. ^ „Биографија”. Председник Републике Србије. Архивирано из оригинала 17. 03. 2022. г. Приступљено 2025-01-19. 
  282. ^ „Slankamen: Od vikendice do luksuza nove elite” (на језику: српски). 2025-06-27. Архивирано из оригинала 27. 06. 2025. г. Приступљено 2025-06-28. 
  283. ^ „ZVEZDA JE NAJUSPEŠNIJI REGIONALNI KLUB Aleksandar Vučić otvoreno o navijačkom opredeljenju: To nije nikakva tajna”. Ало спорт. 13. октобар 2023. Архивирано из оригинала 09. 10. 2024. г. Приступљено 9. 10. 2024. 
  284. ^ „The President of Serbia: “I want you to look on Serbia as your homeland” [Председник Србије: "Желим да на Србију гледате као домовину"] (на језику: енглески). Александријска патријаршија. 25. септембар 2017. Архивирано из оригинала 10. авг 2025. г. Приступљено 21. фебруар 2025.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |archive-date= (помоћ)
  285. ^ „Додик одликовао Вучића орденом РС на огрлици”. РТС. 15. 2. 2018. Архивирано из оригинала 28. 01. 2020. г. 
  286. ^ „Vučić: Potpuno iskreno prijateljstvo Srbije i Kipra”. РТС (на језику: српски). Приступљено 2025-02-20. 
  287. ^ „Вучић показао медаље и поклоне: Најдража застава којом се огрнуо у УН”. Politika Online. Архивирано из оригинала 20. 02. 2025. г. Приступљено 2025-02-20. 
  288. ^ „VUČIĆ U ASTANI: Predsedniku Srbije uručen Orden prijateljstva prvog reda Kazahstana!”. Informer. Архивирано из оригинала 16. 01. 2019. г. 
  289. ^ „Указ Президента Российской Федерации от 07.01.2019 № 2 "О награждении орденом Александра Невского Президента Республики Сербии Вучича А."” (на језику: руски). Официальный интернет-портал правовой информации. Архивирано из оригинала 09. 01. 2019. г. Приступљено 7. 1. 2019. 
  290. ^ „Орден Светог Саве патријарху Иринеју и Вучићу – Додику Орден Светог Симеона Мироточивог”. Политика. 8. 10. 2019. Архивирано из оригинала 12. 10. 2020. г. 
  291. ^ „Zeman odlikovao Vučića najvećim državnim priznanjem Češke”. N1. 18. maj 2021. Архивирано из оригинала 18. 05. 2021. г. Приступљено 18. 05. 2021. 
  292. ^ „ЈАКА ПОРУКА ПРЕДСЕДНИКА ВУЧИЋА: Борићемо се за Србију, нећемо бити ничији поданици! (ВИДЕО)”. NOVOSTI (на језику: српски). Архивирано из оригинала 13. 06. 2021. г. Приступљено 2021-06-13. 
  293. ^ „Вучић у првој званичној посети Кнежевини Монако”. RTS. 22. 02. 2022. Архивирано из оригинала 22. 02. 2022. г. Приступљено 22. 02. 2022. 
  294. ^ „Episkop Lukijan dodelio Vučiću u Budimpešti orden Eparhije budimske prvog reda”. Telegraf. 19. 8. 2023. Архивирано из оригинала 19. 08. 2023. г. Приступљено 19. 08. 2023. 
  295. ^ „"ПРЕДСЕДНИЧЕ, ДОСТОЈНИ СТЕ": Вучићу уручен Орден првог степена Словачке евангеличке цркве (ФОТО/ВИДЕО)”. NOVOSTI (на језику: српски). Архивирано из оригинала 14. 12. 2023. г. Приступљено 2023-12-14. 
  296. ^ „Vučiću u Novom Sadu dodeljen najviši orden Slovačke evangeličke crkve - Politika - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2023-12-13. Архивирано из оригинала 14. 12. 2023. г. Приступљено 2023-12-14. 
  297. ^ „Александар Вучић добио високо државно одликовање Мађарске”. Politika Online. Архивирано из оригинала 25. 12. 2024. г. Приступљено 2024-11-24. 
  298. ^ Tanjug (2025-02-17). „Svečana ceremonija u Budimpešti: Predsednik Mađarske uručio Vučiću Veliki krst Ordena za zasluge”. Euronews.rs (на језику: српски). Архивирано из оригинала 17. 02. 2025. г. Приступљено 2025-02-17. 
  299. ^ Balkans, Newsmax. „Predsedniku Vučiću uručen Orden Novomučenika bihaćko-petrovačkih”. Newsmax Balkans (на језику: српски). Приступљено 2026-02-09. 
  300. ^ „Председнику Вучићу уручен Орден Новомученика бихаћко-петровачких”. РТС (на језику: српски). Приступљено 2026-02-09. 
  301. ^ Balkans, Newsmax. „Predsedniku Vučiću uručen Orden Novomučenika bihaćko-petrovačkih”. Newsmax Balkans (на језику: српски). Приступљено 2026-02-09. 
  302. ^ „Председнику Вучићу уручен Орден Новомученика бихаћко-петровачких”. РТС (на језику: српски). Приступљено 2026-02-09. 
  303. ^ „Вучићу почасни докторат престижног руског државног института”. Политика. 20. 12. 2017. Архивирано из оригинала 26. 11. 2020. г. 
  304. ^ „Вучић почасни доктор Универзитета у Бакуу”. РТС. 22. 5. 2018. Архивирано из оригинала 18. 3. 2022. г. 
  305. ^ Vojvodiny, Rádiodifúzna ustanovizeň VojvodinyRádio-televízia. „Vučić počasni građanin Leskovca”. Rádio-televízia Vojvodiny. Архивирано из оригинала 18. 07. 2021. г. Приступљено 2021-07-18. 
  306. ^ Beta. „Mahmutović: Vučić počasni građanin Novog Pazara, Tadić i Koštunica su donosili samo probleme”. Blic.rs (на језику: српски). Архивирано из оригинала 25. 04. 2022. г. Приступљено 2022-04-08. 
  307. ^ „Vučić počasni građanin Krupnja”. Mondo Portal (на језику: српски). Архивирано из оригинала 22. 04. 2022. г. Приступљено 2022-04-18. 
  308. ^ „Vučić počasni građanin Svrljiga - Politika - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2017-05-01. Архивирано из оригинала 08. 04. 2022. г. Приступљено 2022-04-08. 
  309. ^ „Вучић почасни грађанин Лознице”. РТС. 16. јун 2018. 
  310. ^ „Од Тита преко Путина до Вучића: Како се постаје почасни грађанин у Србији”. BBC News на српском (на језику: српски). 2023-04-21. Архивирано из оригинала 14. 08. 2023. г. Приступљено 2023-08-14. 
  311. ^ „Вучић почасни грађанин Дрвара”. РТС. 21. 7. 2019. Архивирано из оригинала 27. 1. 2020. г. 
  312. ^ „Вучић почасни грађанин општине Соколац”. Новости. 29. 7. 2019. Архивирано из оригинала 30. 11. 2020. г. 
  313. ^ „Vučić počasni građanin Aleksandrovca”. Danas. 7. 2. 2020. Архивирано из оригинала 02. 09. 2020. г. 
  314. ^ „Председнику Вучићу уручен кључ Града Бањалуке са Повељом почасног грађанина Бањалуке”. Председник Републике Србије. 22. 4. 2021. Архивирано из оригинала 12. 10. 2021. г. Приступљено 22. 04. 2021. 
  315. ^ а б Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Априлске награде додељене у Шапцу, Вучићу Повеља почасни грађанин”. www.rts.rs. Приступљено 2021-07-18. 
  316. ^ Tanjug/Alo/V.P. „NA VELIKI SRPSKI PRAZNIK Vučić u Smederevskoj Palanci proglašen za počasnog građanina - Alo.rs”. alo (на језику: српски). Архивирано из оригинала 29. 06. 2021. г. Приступљено 2021-06-29. 
  317. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Председник Вучић почасни грађанин Звечана”. www.rts.rs. Архивирано из оригинала 12. 07. 2021. г. Приступљено 2021-07-12. 
  318. ^ „Vučić postao počasni građanin Valjeva - Politika - Dnevni list Danas” (на језику: српски). Приступљено 2021-09-13. 
  319. ^ „Vučić počasni građanin Jagodine” (на језику: српски). Приступљено 2021-10-03. 
  320. ^ „ВУЧИЋ ПОЧАСНИ ГРАЂАНИН И РЕКОВЦА: Још једно признање за председника Србије”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2022-03-04. 
  321. ^ „Aleksandar Vučić je počasni građanin Gradiške”. B92.net (на језику: српски). Архивирано из оригинала 18. 04. 2022. г. Приступљено 2022-04-18. 
  322. ^ „Kovačević: Ponosan sam što je predsednik Vučić postao počasni građanin Gornjeg Milanovca, nemoguće je osporiti rezultate, zbog toga je za taj predlog glasala i opozicija”. glaszapadnesrbije.rs. Архивирано из оригинала 18. 04. 2023. г. Приступљено 2023-04-18. 
  323. ^ „Vučić počasni građanin Kladova”. Blic.rs (на језику: српски). 2023-04-28. Приступљено 2024-05-13. 
  324. ^ Исаков, Александра. „Вучић почасни грађанин Суботице”. Politika Online. Архивирано из оригинала 25. 12. 2024. г. Приступљено 2023-07-25. 
  325. ^ https://www.facebook.com/politikaonline. „Сјеничани прогласили Вучића почасним грађанином: верујемо председнику, све што је обећао, испунио је”. Politika Online. Приступљено 2023-08-16. 
  326. ^ „Predsednik države Aleksandar Vučić dobija priznanje počasni građanin Prijepolja”. glaszapadnesrbije.rs. Приступљено 2024-07-07. [мртва веза]
  327. ^ Nova, T. V. (2024-07-04). „Predsednik Srbije počasni građanin još jednog grada...”. NOVA portal (на језику: српски). Архивирано из оригинала 04. 07. 2024. г. Приступљено 2024-07-07. 
  328. ^ TANJUG (2024-08-27). „SO Stanari: Povelja počasnog građanina za Zlatnim grbom predsedniku Srbije Vučiću”. tanjug.rs (на језику: српски). Архивирано из оригинала 25. 12. 2024. г. Приступљено 2024-12-01. 
  329. ^ а б в г д ђ „Биографија”. Председник Републике Србије. Архивирано из оригинала 17. 03. 2022. г. Приступљено 2022-04-18. 
  330. ^ ИнфоЦентарЈуг (2017-11-09). „Oбележен Дан општине Лебане | OПШТИНА ЛЕБАНЕ”. www.lebane.ls.gov.rs (на језику: српски). Архивирано из оригинала 17. 07. 2024. г. Приступљено 2024-12-23. 
  331. ^ https://www.juznevesti.com. „Najviše priznanje Lebana i ove godine Vučiću”. Južne vesti (na jeziku: srpski). Arhivirano iz originala 31. 05. 2023. g. Pristupljeno 2024-12-23. 
  332. ^ Tanjug (2018-01-12). „VUČIĆU NAGRADA ZA MIR U VENECIJI, NIJE PRISUSTVOVAO ZBOG KOSOVA Ambasador pročitao pismo u njegovo ime”. Blic.rs (na jeziku: srpski). Arhivirano iz originala 30. 09. 2023. g. Pristupljeno 2023-09-22. 
  333. ^ „VUČIĆU NAGRADA PRIVREDNE KOMORE AUSTRIJE: Predsedniku Srbije uručena Zlatna medalja”. Pink.rs | Najbrži portal u Srbiji (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2025-04-05. 
  334. ^ „Vučiću uručena Zlatna medalja za zasluge grada Atine”. Politika. 10. 12. 2019. Arhivirano iz originala 10. 12. 2019. g. Pristupljeno 10. 12. 2019. 
  335. ^ „Predsedniku Vučiću uručen ključ Grada Banjaluke sa Poveljom počasnog građanina Banjaluke”. Predsednik Republike Srbije. Arhivirano iz originala 12. 10. 2021. g. Pristupljeno 2024-07-26. 
  336. ^ „President Vučić Awarded the Key to the City of Banjaluka with the Honorary Citizen Charter of Banjaluka | Ministry of Foreign Affairs”. www.mfa.gov.rs (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 25. 12. 2024. g. Pristupljeno 2024-12-23. 
  337. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Vučić o plaketi "Novosti": Ovo ne doživljavam kao lično priznanje, nego kao priznanje državi”. www.rts.rs. Arhivirano iz originala 30. 06. 2021. g. Pristupljeno 2021-06-30. 
  338. ^ „Sastanak sa predstavnicima Centra za razvoj Šajkaške”. Predsednik Republike Srbije. 12. 11. 2021. 
  339. ^ PREDSEDNIKU SRBIJE OKTOBARSKA NAGRADA: Kraljevčani svečano obeležili praznik Kraljevdan i Dan svog grada („Večernje novosti”, 8. oktobar 2021)
  340. ^ „Predsednik Vučić primio „Hipokratovu medalju“ od Društva lekara Vojvodine”. Predsednik Republike Srbije. Arhivirano iz originala 18. 07. 2022. g. Pristupljeno 2022-07-18. 
  341. ^ „Predsedništvo: SUBNOR uručio Vučiću medalju borca”. N1 (na jeziku: srpski). 2022-10-20. Arhivirano iz originala 26. 10. 2022. g. Pristupljeno 2022-10-26. 
  342. ^ „Vučiću dodeljena specijalna nagrada Mišićevih dana”. Dnevnik (na jeziku: srpski). Arhivirano iz originala 07. 12. 2023. g. Pristupljeno 2023-12-06. 
  343. ^ Vojvodine, Javna medijska ustanova JMU Radio-televizija. „Privredna komora Rasinskog okruga Vučiću dodelila nagradu za ličnost decenije”. JMU Radio-televizija Vojvodine. Pristupljeno 2023-09-22. 
  344. ^ Tanjug (2024-10-17). „BIA obeležava svoj dan, Vučić: Uvek ste bili uz Srbiju kad je teško, unutrašnji i spoljni pritisci će biti sve veći”. Euronews.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-10-17. 
  345. ^ Balkans, Newsmax. „Vučiću i Orbanu dodeljene nagrade Fondacije "Ištvan Pastor"”. Newsmax Balkans (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2025-11-27. 
  346. ^ TANJUG (2025-11-27). „Vučić: Promenili smo istorijski tok u odnosima Srba i Mađara gradeći poverenje; razgovaraću sa Orbanom o NIS-u”. tanjug.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2025-11-27. 

Literatura

Dodatna literatura

Spoljašnje veze

Političke funkcije
Ministar za informisanje
1998–2000
Ivica Dačić
Bogoljub Pejčić
Biserka Matić Spasojević
Ministar odbrane
2012–2013
Potpredsednik Vlade Republike Srbije
2012–2014
Premijer Srbije
2014–2017
Predsednik Srbije
2017–trenutno 		Trenutno
Stranačke funkcije
Predsednik Srpske napredne stranke
2012–2023
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александар_Вучић&oldid=30760941”