Aleksandar Deroko

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Deroko.
Aleksandar Deroko
Aleksandar Deroko 2019 stamp of Serbia.jpg
Deroko na poštanskoj marki Srbije, izdate 2019.
Rođenje(1894-09-16)16. septembar 1894.
Beograd,  Kraljevina Srbija
Smrt30. novembar 1988.(1988-11-30) (94 god.)
Beograd,  SFR Jugoslavija

Aleksandar Deroko (4/16. septembar 189430. novembar 1988) bio je srpski arhitekta, umetnik, pisac i akademik.

Autor je mnogobrojnih knjiga iz domena arhitekture, ali i drugih oblasti, koje je najčešće sam ilustrovao. Bio je višegodišnji profesor Beogradskog univerziteta, a član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1956. godine.

Stvarao je u nekoliko arhitektonskih pravaca, a najviše u srpskom nacionalnom stilu i moderni.[1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Potiče iz italijanske porodice Deroko, koja je živela u Veneciji. Pradeda Marko Deroko naselio se u Dubrovniku. A deda Jovan se preselio iz Dubrovnika u Beograd, gde je radio kao nastavnik "načertanija" u Kutlikovoj Umetničkoj školi.[2] Iz braka sa polu Srpkinjom-polu Nemicom, Katarinom imao je sina Evžena.[3] Aleksandrovi roditelji bili su, otac Evgenije - Evžen Deroko inženjer, visoki činovnik na železnici i majka Angelina (Anđa) rođ. Mihajlović, rodom iz banatskog sela Mokrina. Evžen Deroko bio je pionir srpske filatelije. U Beogradu je Aleksandar maturirao i upisao Tehnički fakultet.[1] Početak Prvog svetskog rata ga je dočekao na studijama. U ratu je učestvovao kao jedan od 1300 kaplara sa činom narednika.[1]

Po okončanju rata vratio se studijama arhitekture i umetnosti u Rimu, Pragu (dva semestra proveo i na Fakultetu za arhitekturu i građevinu Češkog tehničkog univerziteta u Pragu[4]), Brnu i Beogradu gde je diplomirao 1926. godine. Kao stipendista francuske vlade odlazi u Pariz gde se druži sa Pikasom, Šumanovićem, Le Korbizijeom, Rastkom Petrovićem i drugima koji su tada živeli u Parizu[5].[1]

Arhitektura[uredi | uredi izvor]

Vila u Lackovićevoj

Sa Bogdanom Nestorovićem je 1926. napravio projekat Hrama svetog Save sa kojim je pobedio na konkursu. Početkom tridesetih godina postao je profesor na Arhitektonskom i Filozofskom fakultetu na kojima je predavao do penzionisanja 1974. godine.

Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, Deroko je bio redovni profesor na predmetu Savremena arhitektura. Amfiteatar je bio premali da primi sve studente, i uopšte sve zainteresovane[5]. Tokom Drugog svetskog rata bio je zatočen u logoru na Banjici.

Na svojim putovanjima u više navrata (1954, 1956. i 1965) boravio je na Svetoj gori, o čijoj je arhitekturi i životu ostavio dragocene podatke[5].

Njemu u čast opština Stari grad je ustanovila bijenalnu nagradu „Aleksandar Deroko” 2021. godine za stvaraoce u arhitekturi i urbanizmu.[6]

Druge oblasti[uredi | uredi izvor]

Aleksandar Deroko je bio jedan od prvih svestranih sportista u Srbiji. Na plivačkom takmičenju u organizaciji Srpskog olimpijskog kluba 1911, osvojio je zlatnu medalju u preplivavanju Save i u plivanju na 1000 m nizvodno slobodnim stilom. Istovremeno se bavio i modelarstvom. Konstruisao je i izradio jednu od prvih vazdušnih jedrilica u Srbiji. Sa modelima svoje konstrukcije učestvovao u takmičenjima koja su 1910-12 organizovali prvi mladi modelari u Srbiji. Ta ljubav prema jedrilicama i vazduhoplovstvu ga je odvela da se kao đak dobrovoljac prijavi u vojsku, gde na Solunskom frontu, kao jedan od 1300 kaplara postaje i jedan od prvih srpskih ratnih pilota.

Aleksandar Deroko se takođe bavio ilustracijom, mahom u vidu crteža privatnih čestitki koje odaju vedru i šaljivu stranu ličnosti jednog od ključnih protagonista naše istorije arhitekture 20. veka. Ilustracije njegovih ličnih “poštanskih karti”, stvorene u periodima kada popušta pedantna i zamorna projektantska aktivnost, prikazuju živu beogradsku atmosferu, druželjubivost, erotičnost, rečju - slobodoumlje novog obrazovanog građanstva. Na razigranim skicuoznim crtežima šaljivo su prikazani i narodni običaji prilikom tradicionalnih svetkovina. Ponegde oni dobijaju notu ekspresivnosti, na granici karikaturalnog, ali uvek prepoznatljivog stila. Njegova naklonost ka nacionalnom i tradiciji ogleda se kroz diskretno provlačenje ornamenata - zastavica iz rukopisnih knjiga.[7]

Dela[uredi | uredi izvor]

Plan Filozofskog fakulteta u Beogradu, zajedno sa Petrom Anagnostijem
Skica za grobnicu Jovana Dučića, 1960.

Arhitektonska[uredi | uredi izvor]

Pisana[uredi | uredi izvor]

  • „Narodno neimarstvo“ - I tom 1939, II tom 1940.
  • „Srednjovekovni gradovi u Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori“ 1950.
  • „Monumentalna i dekorativna arhitektura u srednjovekovnoj Srbiji“ 1953.
  • „Rimski spomenici u Đerdapu“ 1959.
  • „Arhitektura starog veka“ 1962.
  • „Medieval Castles on the Danube“ („Srednjovekovni gradovi na Dunavu“) 1964.
  • „Sveta gora“ 1967.
  • „Atos“ 1967.
  • „A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom“ 1983.
  • „Mangupluci oko Kalemegdana“ 1987.

Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor]

  • Albanska spomenica, 1915-1918.
  • Sedmojulska nagrada, 1965.
  • Orden rada sa crvenom zastavom, 1965.
  • Orden Republike sa zlatnim vencem, 1978.
  • Médaille du mérite
  • Oktobarska nagrada Beograda, 1988.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d „Jedan od 1.300 kaplara i koautor Hrama Svetog Save: Koliko znate o čuvenom Aleksandru Deroku?”. National Geographic (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-09-17. 
  2. ^ Aleksandar Deroko: "A onda je letijo jeroplan nad Beogradom", Beograd 1983.
  3. ^ Zoran M. Jovanović: "Aleksandre Deroko", Beograd 1991.
  4. ^ Katalog izložbe Češko-srpske veze u arhitekturi Beograda 1863-1941, mart 2014
  5. ^ a b v Aleksandar Deroko, „Sveta gora“, Beograd (biografski deo)
  6. ^ KONKURS ZA NAGRADU „ALEKSANDAR DEROKO”: Bijenalno priznanje za stvaraoce u arhitekturi i urbanizmu („Večernje novosti”, 9. jul 2021)
  7. ^ Marija Ristic, Aleksandar Deroko u: Zlatno pero Beograda, Beograd: ULUPUDS, 2017.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Aleksandar Deroko, „Sveta gora“, Beograd (biografski deo)
  • Marija Ristic, Aleksandar Deroko u: Zlatno pero Beograda, Beograd: ULUPUDS, 2017.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]