Aleksandar Kerenski
| Aleksandar Kerenski | |||||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Aleksandar Kerenski | |||||||||||||||||||||||
| Lični podaci | |||||||||||||||||||||||
| Puno ime | Aleksandar Fjodorovič Kerenski | ||||||||||||||||||||||
| Datum rođenja | 4. maj 1881. | ||||||||||||||||||||||
| Mesto rođenja | Simbirsk, Ruska Imperija | ||||||||||||||||||||||
| Datum smrti | 11. jun 1970. (89 god.) | ||||||||||||||||||||||
| Mesto smrti | Njujork, SAD | ||||||||||||||||||||||
| Univerzitet | Državni univerzitet u Sankt Peterburgu | ||||||||||||||||||||||
| Politička karijera | |||||||||||||||||||||||
| Politička stranka | Socijalistička revolucionarna partija | ||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||
| Potpis |  | ||||||||||||||||||||||
Aleksandar Fjodorovič Kerenski (rus. Алекса́ндр Фёдорович Ке́ренский; Simbirsk, 4. maj 1881 — Njujork, 11. jun 1970) je bio ruski revolucionarni vođa, koji je imao važnu ulogu u zbacivanju ruske monarhije. Bio je drugi predsednik ruske privremene vlade u periodu od Februarske do Oktobarske revolucije.[1] Bio je predsednik vlade od 21. jula — 8. novembra 1917. godine.
Detinjstvo, mladost i aktivizam[uredi | uredi izvor]
Kerenski je diplomirao 1904. godine pravo na univerzitetu Sankt Peterburgu. Svoja politička stremljenja je pokazao rano braneći protivcarske revolucionare. Izabran je 1912. u Dumu kao član trudovika, umerene radničke partije.[2] Bio je briljantan govornik i vešt parlamentarni vođa, pa je postao član Privremenoga komiteta Dume kao vođa socijalističke opozicije režimu cara Nikolaja II Romanova.
Februarska revolucija 1917[uredi | uredi izvor]
Kada je 1917. godine izbila Februarska revolucija Kerenski je bio jedan od istaknutijih vođa i bio je izabran za potpredsednika petrogradskoga sovjeta.[2] Bio je prvi ministar pravde u novoformiranoj privremenoj vladi koju je obrazovao knez Georgij Lavov. Kada su sovjeti izglasali rezoluciju kojom su zabranili da njihove vođe učestvuju u vladi Kerenski se tome oštro protivio. Iako ta odluka sovjeta nikada nije formalizovana Kerenski je defakto dobio izuzeće, pa je ostao u vladi.
Nastala je kriza prve vlade 2.-4. maja oko tajne note Pavela Miljukova, kojom se Rusija ponovo vraćala na početne ratne ciljeve. Posle te krize Kerenski je postao ministar rata i imao je dominantan uticaj u novoformiranoj koalicionoj vladi socijalista i liberala. Pod pritiskom saveznika da Rusija nastavi rat Kerenski je pokrenuo ofanzivu, koja je poznata kao ofanziva Kerenskoga. U početku ofanziva je bila uspešna, ali onda je zaustavljena, pa su Rusi potisnuti natrag snažnom nemačkom kontraofanzivom. Ruska armija je tada pretrpjela teške gubitke. Iz mnogih incidenata, sabotaža, dezerterstva videlo se da ruska vojska više nema volju za borbom. Kerenskoga su mnogo kritikovali zbog njegove liberalne politike po kojoj su članovi revolucionarnih vojničkih komiteta mogli smenjivati oficire. Kritikovan je i zbog toga jer je ukinuo smtrnu kaznu i dozvolio prisustvo revolucionarnih agitatora na frontu. Prva koalicija se raspala 2. jula 1917. godine po pitanju ukrajinske autonomije. Nakon široko rasprostranjenih nereda u Petrogradu i suzbijanja boljševika Kerenski je postao predsednik vlade. Nemiri su nastali zbog ofanzive protiv Nemačke, u kojoj su Rusi poraženi. Osim toga vladala je nemaština. Oko 20.000 naoružanih mornara je ušlo u Petrograd i zahtevalo da sovjeti preuzmu vlast. Nakon Kornilovljeve pobune krajem avgusta i ostavke nekoliko ministara Kerenski je postao glavnokomandujući ruske vojske. Ta afera je predstavljala ključni faktor za uspon boljševika. Lavr Kornilov je smatrao da boljševici treba da se eliminišu, a izgleda da je video priliku da sam preuzme vlast. Tada je boljševička Crvena garda spasila Petrograd i Kerenskoga. Posle te afere porasla je popularnost boljševika, a podrška Kerenskom i privremenoj vladi je bitno opala.
Najveći izazov Kerenskome je bila iscrpljenost Rusije nakon tri godine rata. Privremena vlada nije dovoljno motivisala vojsku za pobedu. Lenjin i boljševici su obećavali „mir, zemlju i hleb“ pod komunističkim sistemom. Armija se raspadala zbog nedostatka discipline i dezerterstva. Kerenski je nastavio sa ratom zbog ruskih obaveza prema saveznicima, bojeći se da bi ekonomija mogla da postane još nestabilnija, kada bi se prekinulo snabdevanje iz Engleske i Francuske. Neki su se bojali da će Nemačka tražiti velike teritorije za mir, što se i desila kasnije Brest-Litovskim mirom. Postojala je velika dilema da li se povući iz rata, a osim toga nekonzistentna i nepraktična politika Kerenskoga je dalje destabilizovala vojsku i zemlju.
Kerenski je usvojio politiku, kojom je bio izolovan od desnih konzervativaca i demokratske i monarhističke orijentacije. Njegova filozofija „Bez neprijatelja nalevo“ dala je moć boljševicima i dala im je mogućnost da preuzmu vojno krilo petrogradskoga i moskovskoga sovjeta. Kada je uhapsio Kornilova nije više imao jakih saveznika protiv boljševika, koji su postali najjači saveznik Kerenskoga, a bili su i odlučniji od desnoga krila, koji je izrastao u Beli pokret.
Oktobarska revolucija[uredi | uredi izvor]
Za vreme Kornilovljeve afere Kerenski je petrogradskim radnicima razdelio oružje, a do oktobra je većina naoružanih radnika prišla boljševicima. Lenjin je odlučio da obori vladu Kerenskoga pre planiranih izbora za rusku ustavotvornu skupštinu. Boljševici su 7. novembra 1917. godine izveli državni udar. Vlada Kerenskoga gotovo nije imala nikakve podrške u gradu. Boljševicima se suprotstavila samo manja snaga. Boljševici su za manje od 20 sati preuzeli vlast u događaju koji je poznat kao Oktobarska revolucija. Kerenski je ispred boljševika pobegao u Pskov, gde je sakupio lojalnu vojsku za pokušaj ponovnoga zauzimanja Petrograda.[3] Njegova vojska je uspela da zauzme Carsko Selo, ali bili su onda poraženi kod Pulkova. Kerenski je jedva uspeo da pobegne. Nekoliko nedelja se sakrivao pre konačnoga bega u Francusku. Za vreme Ruskoga građanskoga rata nije podržavao nijednu stranu.
Život u prognanstvu[uredi | uredi izvor]
Živeo je u Parizu do 1940. godine i bio je uključen u stalne svađe i sporove izbeglih ruskih demokratskih vođa. Kada je Nemačka okupirala Francusku pobegao je u SAD. Kada je Hitler napao SSSR 1941. godine, Kerenski je Staljinu ponudio pomoć, ali nije dobio odgovor. Kasnije je živeo u Njujorku, a veliki deo vremena je proveo na univerzitetu u Stanfordu, gde je predavao o ruskoj istoriji i politici. Mnogo je pisao i sudelovao u emisijama o ruskoj istoriji i politici. Umro je u Njujorku 1970. Ruska pravoslavna zagranična crkva u Njujorku je odbila da ga sahrani jer su ga smatrali odgovornim za pad Rusije u ruke boljševika. Srpska pravoslavna crkva je isto odbila da ga sahrani.[2] Telo Kerenskoga je sahranjeno u Londonu u delu groblja za one bez religije.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Kerensky, Alexander Fyodorovich | Encyclopedia.com”. www.encyclopedia.com. Pristupljeno 2024-01-30.
- ^ a b v „Da li je pad poslednjeg ruskog cara posledica masonske zavere?”. Russia beyond. Pristupljeno 23. 1. 2019.
- ^ „Vek Oktobarske revolucije”. Srb news. Arhivirano iz originala 24. 01. 2019. g. Pristupljeno 23. 1. 2019.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- An account of Kerensky at Stanford in the 1950s
- Alexandr Kerensky Internet Movie Database Archive Footage
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Akademske | |
| Ljudi | |
| Ostale | |
