Aleksandar Puškin

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Aleksandar Puškin
AleksandrPushkin.jpg
Puškin
Puno ime Aleksandar Sergejevič Puškin
Datum rođenja (1799-06-06)6. jun 1799.
Mesto rođenja Moskva
 Ruska Imperija
Datum smrti 10. februar 1837.(1837-02-10) (37 god.)
Mesto smrti Sankt Peterburg
 Ruska Imperija
Škola Tsarskoye Selo Lyceum
Najvažnija dela

Potpis

Aleksandar Sergejevič Puškin (rus. Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин; Moskva, 6. jun 1799Sankt Peterburg, 10. februar 1837) je bio ruski književnik. Mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti.[1] Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti popularne u zapadnoj Evropi.[2] Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu.

Biografija[uredi]

Poreklo[uredi]

Aleksandar Sergejevič Puškin potiče od razgranatog plemićkog roda Puškina bez titule, koje prema genealoškom tumačenju vuče poreklo od „muža čestita“, viteza Ratmira (Ratše), savremenika Aleksandra Nevskog.[3] Puškin je često pisao o svom rodoslovnom stablu u stihovima i u prozi; video je u svojim precima primer drevnog roda, istinske „aristokratije“ koja je časno služila domovini, no nije razvijala odnos vladara i „progonjenog“. Više puta se obraćao (uključujući i u umetničkom obliku) i liku svog pradede po majci — Afrikanca Ibrahima Petroviča Hanibala, koji je postao sluga i pitomac Petra I, a zatim vojni inženjer i general.[4] Sin Ibrahima Hanibala je ruski visoki vojni službenik Ivan Abramovič Hanibal, Puškinov prastric.

Puškinov deda po ocu, Lav Aleksandrovič, bio je artiljerijski pukovnik, kapetan garde. Puškinovi roditelji, otac Sergej Ljvovič (17671848), bio je svetski dosetljivac i pesnik-amater, a njegova majka Nadežda Osipovna Hanibal (17751836), Hanibalova unuka. Stric po ocu, Vasilij Ljvovič, (17661830), bio je poznati pesnik iz kruga Karamzina. Od dece Sergeja Ljvoviča i Nadežde Osipovne, osim Aleksandra, preživeli su kćer Olga (udana Pavliščeva, 17971868) i sin Lav (18051852).[5]

Detinjstvo[uredi]

Puškin se rodio 6. juna (26. maja) 1799. u Moskvi. U matičnoj knjizi crkve Bogojavljenja u Jelohovu (sada se na njenom mestu nalazi Bogojavljenska katedrala) 8. juna 1799., između ostalih, nalazi se ovakav zapis:

„Dana 27. maja. na dvoru koleškog registratora Ivana Vasiljeva Skvarcova u njegova stanara Mojora Sergija Ljvoviča Puškina rodio se sin Aleksandar. Kršten je 8. juna. Kum je grof Artemij Ivanovič Voroncov, kuma je majka spomenutog Sergija Puškina udovica Olga Vasiljevna Puškina.[6]

Letnje je mesece (18051810) budući pesnik obično provodio kod svoje bake po majci, Marije Aleksejevne Hanibal (17451818, rođenoj Puškin,[7] iz drugog ogranka roda) u podmoskovskom selu Zaharovo, blizu Zvenigoroda. Rani dečji dojmovi odrazili su se u prvim poemama koje je napisao nešto kasnije (Monah, 1813; Bova, 1814), u licejskim stihovima Poslanica Judinu (1815), San (1816). Baka Marija Aleksejevna je pisala o svom unuku:

„Ne znam što će biti od mog starijeg unuka. Dečak je pametan i voli knjige, no loše uči, retko prođe lekciju kako treba; ne možeš ga podstaknuti, naterati da se igra s decom, ali se odjednom tako razmaše i ushoda da ga ničim ne možeš umiriti; ide iz jedne krajnosti u drugu, kod njega nema sredine.[6]

Mladost[uredi]

Autoportret Puškina

Puškin je proveo šest godina u Carskoselskom liceju otvorenom 19. oktobra 1811. Ovde je mladi pesnik proživeo događaje domovinskog rata 1812, te je tu bila otkrivena i njegova visoko vrednovana pesnička nadarenost. Sećanje na godine provedene u Liceju, na licejsko bratstvo, zauvek je ostalo u duši pesnika.[5]

U licejskom razdoblju Puškin je napisao mnogo stihova. Nadahnuće je pronalazio u francuskim pesnicima 17. i 18. veka, s kojima se upoznao u detinjstvu čitajući knjige u očevoj biblioteci. Najdraži autori mladog Puškina bili su Volter i Évariste Désiré de Forges Parny. U njegovoj ranoj lirici spojile su se tradicije francuskog i ruskog klasicizma. Učitelji Puškina-pesnika postali su Konstantin Batjuškov, priznati majstor „lake poezije“, i Vasilij Žukovski, glava ruskog romantizma. Puškinska lirika u razdoblju od 1813. do 1815. prožeta je motivima prolaznosti života koja je nametala žudnju za užitkom radostima postojanja. Od 1816, odmah iza Žukovskog, on se okrenuo elegijama, u kojima je razvijao motive karakteristične za taj žanr: nerazdvojna ljubav, odlazak mladosti, polagano umiranje duše. Njegova je lirika još uvek oponašateljska, puna književnih konvencionalnosti i klišea, ali je ipak mladi pesnik izabrao svoj posebni put.[8] Ne ograničavajući se komornom poezijom, Puškin se okrenuo složenijim temama, društveno važnim. Uspomene u Carskom selu (1814), koje je pohvalio Gavrila Deržavin, Puškin je čitao početkom 1815. u njegovoj nazočnosti, posvećenu događajima Domovinskog rata 1812.[5] Pesma je bila objavljena 1815. godine u časopisu Rosijskij muzeum i potpisana njegovim punim imenom i prezimenom. A u puškinskoj poslanici Liciniju kritički je prikazan savremeni život Rusije, gde je u liku „miljenika despota“ prikazan general Aleksej Arakčejev. Već je na početku svog stvaralaštva pokazivao interes za ruske pisce-satirike prošlog veka. Uticaj Fonvizina oseća se u satiričnoj poemi Tenj Fonvizina (1815); sa stvaralaštvom Radiščeva povezani su Bova (1814) i Bezverije.[8]

U julu 1814. Puškin se prvi put pojavio u printu u moskovskom časopisu Vesnik Evrope. U trinaestom broju se nalazila pesma Prijatelju stihotvorcu pod pseudonimom "Aleksandr N.k.š.p." (sastavljenom od suglasnika prezimena pesnika, poređanih unazad).[6]

Dok je još uvek bio pitomac Liceja, Puškin je ušao u literarni kružok Arzamas koji je istupao protiv rutine i arhaičnosti u književnom delu, te je aktivno učestvovao u polemici s društvom Ljubitelji ruske reči, koje je branilo klasicističke kanone prošlog veka. Privučen stvaralaštvom najistaknutijih predstavnika novog književnog pravca, Puškin je u to vreme bio pod snažnim uticajem poezije Batjuškova, Žukovskog, Davidova.[9] Potonji je na početku imponirao Puškinu temom odvažnog ratnika, a zatim nečim što je sam pesnik nazivao „okretanjem stiha“ — naglim promenama raspoloženja, ekspresijom, neočekivanim spajanjem likova. Kasnije je Puškin govorio da je, oponašajući u mladosti Davidova, „usvojio njegov manir zauvek“.[10]

Rano zrelo doba[uredi]

Puškinova soba u Carskom selu.

Puškin je završio školovanje u liceju u junu 1817. sa činom koleškog zapisničara (10-og razreda prema tabeli rangova), te je bio postavljen na dužnost u ministarstvo spoljašnjih poslova Ruskog Carstva. Postao je stalni posetitelj pozorišta, učestvovao je u sednicama Arzamasa (u koji je primljen izvanredno, još kao učenik Liceja),[5] 1819. je postao član književno-pozorišnog društva Zelena lampa, kojim je upravljala tajna dekabristička organizacija Sojuz blagodenstvija.[5] Iako nije učestvovao u delovanju prvih tajnih organizacija, Puškin se sprijateljio sa mnogim aktivnim članovima dekabrističkih društava, pisao političke epigrame i stihove, npr. Čadajevu (Nas tiha slava, ljubav, nada..., 1818), Sloboda (1818), N. J. Pljuskovoj (1818), Selo (1819), koji su se širili u prepisima. Tih je godina bio zauzet radom na poemi Ruslan i Ljudmila, koju je bio započeo u Liceju i koja je odgovarala programatskom stavu književnog društva Arzamas o potrebi da se stvori nacionalna junačka poema. Poema je bila objavljena u maju 1820. godine (prema prepisima je bila poznata i ranije), te je izazvala različite, ne uvek dobronamerne, reakcije. Već nakon progonstva Puškina započele su rasprave o poemi.[5] Neki kritičari su bili revoltirani snižavanjem uzvišenog kanona. Mešanje rusko-francuskih načina književnog izražavanja s prostim narodskim govorom i folklornom stilistikom izazvalo je prekore čak i zaštitnika demokratske narodnosti u književnosti. Takve je prigovore sadržalo pismo Dmitrija Zikova, književnog sledbenika Pavla Katenina, objavljeno u časopisu Sin domovine.[11][9]

Na jugu (1820—1824)[uredi]

U proleće 1820. Puškina je pozvao vojni upravnik gubernije Petrograda, grof Mihail Miloradovič radi objašnjenja svojih stihova (uključujući epigrame o Arakčejevu, arhimandritu Fotiju i samom Aleksandru I), nespojivih sa statusom državnog činovnika. Radilo se o njegovom progonstvu u Sibir ili zatočenju u manastiru na Soloveckim ostrvima. Kazna je bila umanjena samo zahvaljujući nastojanjima prijatelja, prvenstveno Karamzina. Premestili su ga iz prestolnice na jug u kišinjevsku kancelariju generala Ivana Inzova.[5]

Na putu do mesta službe Aleksandar Sergejevič je oboleo od upale pluća, nakon kupanja u Dnjepru. Radi oporavka porodica Rajevski ga uzima krajem maja 1820. sa sobom na Kavkaz i u Krim.[5] Putem su se zaustavili u Taganrogu, u bivšem domu gradonačelnika generala Petra Papkova.

Puškin u Krimu[uredi]

Konstantin Somov: Puškin

U Feodosiju je Puškin doputovao 16. avgusta 1820. godine. Napisao je svom bratu Lavu:

„Iz Kerča smo doputovali u Kafu, zaustavili se kod Bronevskog, čoveka poštenog po besprekornoj službi i po siromaštvu. Sada mu se sudi - i, poput starca Vergilija, ima vrt na obali mora, nedaleko od grada. Grožđe i bademi čine njegov dohodak. Nije pametan čovek, ali dobro poznaje Krim, Zemlju važnu i zapuštenu. Otuda smo se morem otputili mimo južnih obala Tauride, u Gurzuf, gde se nalazila porodica Rajevskog. Noću na brodu sam napisao elegiju koju ti šaljem.[12]

Nakon dva dana Puškin je zajedno s Rajevskim morem otputovao u Gurzuf.

Puškin je proveo u Gurzufu nekoliko letnih i jesenjih nedelja 1820. godine. Zajedno s Rajevskim se zaustavio u domu Armanda Emmanuela du Plesisa, vojvode od Ričelia; pesniku je bila data na raspolaganje mansarda s pogledom na zapad. Živeći u Gurzufu, pesnik je puno šetao primorjem i planinama, jahao na vrh Aju-Daga i čamcem plovio do rta Suk-Su.

U Gurzufu je Puškin nastavio rad nad poemom Kavkaski zarobljenik, napisao nekoliko lirskih stihova; neki od njih su posvećeni kćerima N. Rajevskog - Jekaterini, Jeleni i Mariji (budućoj supruzi dekabriste Sergeja Volkonskog). Ovde se pojavila zamisao poeme Bahčisarajska česma i romana Jevgenij Onjegin. Puškin se pred kraj života prisećao Krima: „Tamo je kolevka mojeg Onjegina“[5].

U septembru 1820. na putu prema Simferopolju zaustavio se u Bahčisaraju. Iz pisma Deljvigu:

„… Ušavši u dvorac, video sam uništenu fontanu, iz zahrđale željezne cevi je kapala voda. Obišao sam dvorac vrlo srdit zbog nebrige u kojoj propada, i na polueuropske prerade nekih soba.[13]

Šetajući po unutarnjim dvorištima dvorca, pesnik je ubrao dve ruže i položio ih u podnožja „Fontane suza“, kojoj je kasnije posvetio stihove i poemu Bahčisarajska česma.

Sredinom septembra Puškin je proveo oko nedelju dana u Simferopolju, verojatno u domu krimskog guvernera Aleksandra Baranova, starog pesnikovog poznanika iz Petrograda.

Svoje utiske o Krimu Puškin je iskoristio i u opisu Putovanja Onjegina, koje se isprva nalazilo u poemi Jevgenij Onjegin kao prilog.[14]

Kišinjev[uredi]

Ilja Repin i Ivan Ajvazovski: Puškinov pozdrav moru.

Puškin tek u septembru dolazi u Kišinjev. Novi načelnik je bio uslužan, te mu je dozvoljavao duge izlaske i posete prijateljima u Kamjanki (zima 18201821), putovanja u Kijev, Moldaviju s I. Liprandijem i Odesu (kraj 1821.). U Kišinjevu Puškin postaje član masonske lože Ovidij,[15] o čemu sam piše u svom dnevniku.[16] Ako je poema Ruslan i Ljudmila bila rezultat škole najboljih ruskih pjesnika, onda ga je prva „južna poema“ Kavkaski zarobljenik 1822. postavila na čelo cele savremene ruske književnosti, donela zasluženu slavu prvog pesnika, verno ga prativši do kraja 1820-ih. Kasnije, 1830.ih godina, dobio je epitet „Ruski Bajron“.[17]

Kasnije izlazi druga „južna poema“ Bahčisarajska česma (1824). P. Vjazemski je pisao iz Moskve tim povodom:

„Pojava „Bahčisarajske česme“ je dostojna pažnje ne samo ljubitelja poezije, nego i posmatrača uspeha naših u intelektualnoj industriji koja takođe, nemojte mi zameriti, pridonosi, kao i svaka druga, blagostanju države. Za rukopis male poeme Puškinu je bilo isplaćeno tri hiljade rubalja; u njoj nema šesto stihova; dakle, stih (i još kakav? primetićemo za burzovne procenitelje - sitni četverostopni stih) koštao je nešto više od pet rubalja. Stih Bajrona, Kasimira Delavigna, Valtera Skota donosi još veći postotak, to je istina! Međutim setimo se i toga da inozemni kapitalisti zahtevaju postotke od svih obrazovanih potrošača na zemaljskoj kugli, a naši se kapitali okreću u tesnom i domaćem okruženju. Ipak, za stihove Bahčisarajske česme je plaćeno toliko koliko još nije bilo plaćeno ni za jedne ruske stihove.[18]

Uz to se pesnik trudio da se posveti ruskoj davnini, skiciravši planove poema Mstislav i Vadim (kasnija je zamisao preuzela dramaturški oblik), stvara satiričku poemu Gavrilijada (1821.), poemu Braća razbojnici (1822.; posebno izdanje 1827.). S vremenom je kod Puškina sazrelo uverenje (na početku beznadno tragično) da u svetu deluju objektivni zakoni koje čovek nije u stanju da pokoleba, bez obzira na to koliko su odvažne i prekrasne njegove namere. S takvim je gledištem bio započet u maju 1823. u Kišinjevu roman u stihovima Jevgenij Onjegin; kraj prve glave romana je pretpostavljao istoriju putovanja junaka izvan granica domovine prema obrascu Bajronove poeme Don Žuan.

Još u julu 1823. godine Puškin se izborio za premeštaj u Odesu u kancelariju grofa Voroncova. Upravo u to vreme postaje svestan toga da je postao profesionalni književnik, što je bilo predodređeno burnim uspehom njegovih dela kod čitatelja. Udvaranje Voroncovoj supruzi Jelizaveti, a možda i veza s njom, te nesposobnost za državnu službu, zaoštrili su njegov odnos s Mihailom Voroncovim.

Četverogodišnji boravak Puškina na jugu je nova romantičarska etapa njegovog razvoja kao pesnika. U to se vreme Puškin upoznao sa stvaralaštvom Bajrona i Andrea Šenija.[5] Očaran Bajronom, prema vlastitom je priznanju pesnik „bio lud“ za njim. Prva je pesma, napisana u progonstvu, postala elegija Ugasila se zvezda danja..., u čijem je podnaslovu Puškin zabeležio: „Podražavanje Bajrona“. Glavnim pokretačem, osnovnim zadatkom njegovih dela postao je odraz emocionalnog stanja čoveka, otkrivanje njegovog unutarnjeg života. Puškin je razrađivao umetnički oblik stiha obraćajući se starogrčkoj poeziji, proučavajući je u prevodima. Ponovno protumačivši slikovito razmišljanje antičkih pesnika s romantičarskog gledišta, uzevši najbolje iz stvaralaštva svojih prethodnika, pobedivši klišeje elegijskog stila, on je stvorio svoj vlastiti poetski jezik. Osnovno je svojstvo puškinske poezije postala njegova izražajna snaga i istovremeno neobična sažetost, lakonski izraz[8]. Uslovno-melankolični stil koji je oblikovao između 1818. i 1820. pod uticajem francuskih elegija i lirike Žukovskog pretrpeo je ozbiljan preobažaj i stopio se s novim bajronovskim stilom. Spajanje starih, zamršenih i konvencionalnih oblika s romantičarskom izražajnošću i intenzitetom jasno su se očitovali u Kavkaskom zarobljeniku[9]

Mihajlovsko[uredi]

Puškinov pisaći stol

Prvi je put mladi pesnik boravio ovdje u leto 1817., te je, kako je sam napisao u jednoj od svojih autobiografija, bio očaran „seoskim životom, ruskom banjom, jagodama i ostalim, - međutim sve mi se to sviđalo kratko vreme“.[19]

Dve godine kasnije, nakon teške bolesti, ponovo je ovdje proveo leto. U to je vreme napisao pesme Selo i Domovomu.

Policija je 1824. pronašla Puškinovo pismo u kojem je pisao o oduševljenju „ateističkim učenjem“. To je poslužilo kao razlog za njegov otpust iz službe 8. jula 1824..[5] Poslali su ga na imanje njegove majke na kojem je proveo dve godine (do septembra 1826.) - što je najduži Puškinov boravak u Mihajlovskom.

Ubrzo nakon dolaska u Mihajlovsko došlo je do velike svađe s ocem, koji je praktično pristao na tajni policijski nadzor nad vlastitim sinom. Krajem jeseni su svi rođaci Puškina otputovali iz Mihajlovskog[5].

Uprkos bojazni prijatelja, osama na selu nije bila pogubna za Puškina. Bez obzira na teškoće, prva je mihajlovska jesen bila uspešna za pesnika, koji je puno čitao, razmišljao, radio[5]. Puškin je često posećivao komšinicu po imanju Praskovju Osipovu u Trigorskom i koristio se njezinom bibliotekom[20] (njen je otac, mason, saborac Nikolaja Novikova, ostavio veliku zbirku knjiga). Od mihajlovskog progonstva i do kraja života s Osipovom i članovima njene velike porodice povezivalo ga je prijateljstvo. U Trigorskom je 1826. upoznao romantičarskog pesnika Jazikova, čije je stihove poznavao od 1824.

Puškin dovršava pesme započete u Odesi: Razgovor s knjižarom, u kojoj formuliše svoj profesionalni kredo, Moru - lirsko razmišljanje o sudbini čoveka epohe Napoleona i Bajrona, o okrutnoj vlasti istorijskih prilika nad pojedincem, poemu Cigani (1827.), nastavlja da piše roman u stihovima. U jesen 1824. obnavlja rad na autobiografskim zapisima, zapostavljenima na samom početku u kišinjevskom razdoblju, te razmišlja o sižeju narodne drame Boris Godunov (završena 19. novembra 1825., objavljena 1831.), piše šaljivu poemu Grof Nulin. Ukupno je u Mihajlovskom stvorio oko sto dela.

U Trigorskom 1825. susreće nećakinju Osipove, Anu Kern (bili su se upoznali 1820. u Petrogradu u salonu porodice Olenjin), kojoj je, kako se smatra, posvetio pjesmu Trenutka još se sjećam....

Mesec dana nakon završetka progonstva Puškin se vratio „slobodan u napuštenu tamnicu“ i proveo u Mihajlovskom oko mesec dana. Sledećih je godina pesnik povremeno dolazio tuda, da se odmori od života u gradu i piše na slobodi. U Mihajlovskom je 1827. Puškin započeo roman Arapin Petra Velikog.[21]

U Mihajlovskom se pesnik takođe upoznao s bilijarom, i, iako nije postao poznati igrač, prema uspomenama prijatelja, rukovao je štapom sasvim profesionalno.[22]

Nakon progonstva[uredi]

Orest Kiprenski: Puškin 1827.

U noći na 4. septembra 1826. u Mihajlovsko je doputovao kurir pskovskog guvernera B. Aderkasa: Puškin je u njegovoj pratnji bio dužan da dođe u Moskvu, gde se u to vreme nalazio Nikola I, okrunjen 22. avgusta.

Dana 8. septembra, odmah nakon dolaska, Puškin je bio poslat caru na ličnu audijenciju. Razgovor s Nikolom I se održao u četiri oka.[23] Pesniku se nakon povratka jamčila lična protekcija i oslobođenje od obične cenzure.

Upravo se tih godina u stvaralaštvu Puškina pojavljuje interes za Petra I, cara-prosvetitelja. On postaje junak započetog romana o pesnikovom pradede Ibrahimu Hanibalu i nove poeme Poltava. Unutar jednog pesničkog dela (Poltava) pesnik je obedinio nekoliko ozbiljnih tema: međusobnih odnosa Rusije i Europe, zajednice naroda, sreće i drame individualca u pozadini istorijskih događaja. Prema vlastitom priznanju, privukli su ga „snažni likovi i duboka, tragična sena nabacana na sve te užase“.[24] Objavljena 1829, poema nija naišla na razumijevanje niti kod čitatelja, niti kod kritičara. U skici članka Vozraženija kritikam 'Poltavy' Puškin je pisao:

„Najzrelija od svih mojih pripovesti u stihovima je ta u kojoj je sve skoro originalno (a mi se zbog toga samo i mučimo, iako to još nije ni najbitnije), - 'Poltava', kojoj Žukovski, Gnedič, Deljvig, Vjazemski daju prednost pred svim što sam dosad napisao, 'Poltava' nije bila uspešna[24].”

U to se vreme u stvaralaštvu pesnika nazreo novi obrat. Trezvena istorijska i društvena analiza stvarnosti sjedinjuje se s razumevanjem složenosti sveta koji nas okružuje i koji često izmiče racionalnom objašnjenju, što ispunjava njegovo stvaralaštvo osećajem uzemiravajućeg predosećaja, vodi prema velikom prodoru fantastike, rađa bolna, katkada nezdrava sećanja, intenzivan interes za smrt.

U to je vreme nakon njegove poeme Poltava odnos kritike i dela čitateljske publike postao hladniji ili kritičniji.[25]

Godine 1827. je bila pokrenuta istraga zbog pesme André Chénier (napisane još u Mihajlovskom 1825.), u kojoj je bio zapažen odziv na ustanak dekabrista 1825.,[5] a 1828. vladi je postala poznata kišinjevska poema Gavrilijada. Istraga je bila prekinuta po najvišoj zapovesti nakon razgovora s Puškinom[5], međutim pesnik je bio stavljen pod tajni policijski nadzor.

U novembru 1828. Puškin upoznaje moskovsku lepoticu Natalju Gončarovu. Prema vlastitom priznanju, zaljubio se u nju na prvi pogled. Krajem aprila 1829. Puškin je zaprosio Gončarovu preko prijatelja Fjodora Tolstoja. Neodređeni odgovor devojčine majke (kao razlog je bila navedena Nataljina mladost) ga je, prema vlastitim rečima, „izludio“. Otišao je da služi u vojsci Paskeviča, na Kavkaz, gde se u to vreme vodio rat protiv Turske. Svoje putovanje je opisao u putopisu Putovanje u Arzrum. Na zahtev Paskeviča, koji nije htio preuzeti odgovornost za njegov život, ostavio je aktivnu vojnu službu, te je neko vreme živio u Tiflisu (ruski naziv za Tbilisi).[26] Vrativši se u Moskvu, kod Gončarovih je naišao na hladan doček. Moguće je da se Nataljina majka bojala njegove reputacije slobodnog mislioca, njegovog siromaštva i strasti za igrom[26].

Boldino[uredi]

Glavni članak: Boldinska jesen

Puškin je osećao želju za promenama, te je, nakon ponovne prosidbe Natalje Gončarove 1830., koja je bila prihvaćena, ujesen otputovao u Boldino, nižnjenovgorodsko imanje svojeg oca, radi primanja u vlasništvo susjednog sela Kistenjeva, kojeg je dobio od oca kao svadbeni poklon. Zbog epidemije kolere proveo je u karantinu tri meseca, koja su postala njegovo najpoznatije stvaralačko razdoblje, u istoriji književnosti nazvano Boldinska jesen. Tada je nastao čitavi niz dela kao što su Pripovesti pokojnog Ivana Petroviča Belkina (Belkinove pripovesti), Iskustvo dramskih proučavanja (Male tragedije), poslednje glave Jevgenija Onjegina, Kućica u Kolomni, Istorija sela Gorjuhina, Bajka o popu i o njegovu pomoćniku Baldi, nekoliko skica kritičkih članaka i oko 30 pesama.

Među boldinskim delima, međusobno različitim po žanru i osnovnom tonu, naročito odudaraju prozni i dramski ciklus. To su dve krajnosti kojima teže ostala dela napisana u tri jesenja meseca 1830.

Dela u stihovima iz tog razdoblja predstavljaju sve žanrove i obuhvaćaju široki krug tema. Jedno od njih, Moj, kritičaru tusti, tebe baš do suza... ima zajedničkog s Istorijom sela Gorjuhina i toliko je daleko od idealizacije seoske stvarnosti da je prvi put bilo objavljeno tek posmrtno, u sabranim delima pod promenjenim nazivom (Kapriz).[8]

Belkinove pripovesti su prve iz dovršenih dela puškinske proze koja su došla do nas, stvaralačka iskustva koja je često ponavljao. Godine 1821. je formulirao osnovni zakon svojeg proznog pripovedanja: „Tačnost i kratkoća - evo prvih vrlina proze. Ona treba misli i misli - bez njih prekrasni izrazi ničemu ne služe“. Te pripovetkai su takođe svojevrsni memoari običnog čoveka koji, ne pronalazeći ništa značajno u svojem životu, ispunjava svoje zapise prepričavanjem priča koje je čuo, koje su ga zadivile svojom neobičnošću. Pripovetke ... su obiležile oblikovanje Puškina kao prozaika, proces koji je započeo 1827. Arapinom Petra Velikog. Ciklus je odredio dalji pravac Puškinovog stvaralaštva, - poslednjih šest godina svog života se posvećivao većinom prozi i celom, dotad nerazvijenom, umetničkom proznom govoru.[8][27]

Petrograd (1831—1833)[uredi]

Pjotr Sokolov: Puškin 1931.

U to je vreme Puškin aktivno sudelovao u izdavanju "Književnih novina" (koje su izlazile od 6. januara 1830. do 30. juna 1831. u Petrogradu) svojeg prijatelja A. Deljviga. Deljvig je, pripremivši prva dva broja, privremeno otputovao iz Petrograda i poverio časopis Puškinu, koji je i postao urednik prvih trinaest brojeva.[28] Konflikt Književnih novina s urednikom poluslužbenog časopisa Severnaja pčela Fadejem Bulgarinom, agentom tzv. trećeg odela Lične kancelarije Njegovog carskog veličanstva, doveo je, nakon izdavanja katrena Kasimira Delavigna o žrtvama Julske revolucije, do ukidanja časopisa. [5]

U moskovskoj crkvi Velikog vaznesenja kod Nikitskih vrata 2. marta 1831. Puškin se venčao s Nataljom Gončarovom. Prilikom razmene prstena Puškinov je pao na pod, a zatim mu se ugasila sveća. On je probledio i rekao: "Sve su to loši predznaci!"[29]

Odmah nakon svadbe porodica je kratko živela u Moskvi na Arbatu (kuća br. 53 prema savremenoj numeraciji; danas muzej[30]). Tamo su supružnici živeli do sredine maja 1831. kada su, ne dočekavši kraj isteka najma, otputovali u prestolnicu, jer se Puškin posvadio sa svekrvom koja se mešalja u njihov porodični život.[26]

U leto je Puškin isnajmio daču u Carskom selu. Ovdje piše Pismo Onjegina, čime konačno završava rad nad romanom u stihovima, koji je bio njegov „vjern suputnik“" tokom osam godina života.

Novo shvaćanje stvarnosti, naznačeno u njegovom stvaralaštvu krajem 1820-ih, zahtevalo je iscrpno proučavanje istorije: u njoj je bilo potrebno pronaći izvore glavnih pitanja savremenosti. Godine 1831. dobio je dopuštenje za rad u arhivima. Puškin je opet stupio u službu kao „istoričar“, dobivši carski zadatak da napiše „Istoriju Petra“. Jake epidemije kolere i poljski ustanak protiv ruske vlasti 18301831, koji su doveli Rusiju na rub rata s Europom, pesniku su predstavljali prijetnju ruskoj državnosti. Jaka vlast u tim uslovima čini mu se jamstvom spasa Rusije - tom su idejom nadahnuti njegovi stihovi Pred grobnicom svetom..., Klevetnicima Rusije, Borodinska godišnjica. Poslednje dve pjesme, napisane povodom osvajanja Varšave, zajedno s pesmom V. Žukovskog Staraja pesnja na novyj lad, bile su objavljenje u specijalnoj brošuri Na vzjatije Varšavy, te su izazvale višeznačne reakcije. Puškin, koji nikada nije bio neprijatelj bilo kojeg naroda, koji se družio s Adamom Mickjevičem, ipak se nije mogao posmiriti s pretenzijama ustanika na spajanje litavskih, ukrajinskih i beloruskih zemalja.[31] Njegovi su prijatelji na različite načine primili odaziv Puškina na događaje u Poljskoj: negativno Vjazemski i istoričar Aleksandr Turgenjev. Vjazemski je zapisao 22. septembra 1831. u svom dnevniku:

„Puškin im u svojim stihovima: 'Klevetnicima Rusije' pokazuje figu iz džepa. On zna da oni neće pročitati njegove stihove, znači, neće odgovarati na

„pitanja“ na koje bi lako odgovorio čak i sam Puškin. <…> I kakvo je to opet svetogrđe povezivati „Borodino“ i „Varšavu“? Rusija će ustati protiv ovog bezakonja.[32]

Pjotr Čadajev je pak uputio nakon pojave pesama njihovom autoru oduševljeno pismo, a njegovo su gledište delili i prognani dekabristi[31] Uz to je F. Bulgarin, povezan s trećim odelom, optuživao pesnika za privrženost liberalnim idejama.

Početkom 1830-ih proza u Puškinovom stvaralaštvu počinje prevladavati nad poetičkim žanrovima. Belkinove pripovedke (izdane 1831.) nisu imale uspeha. Puškin zamišlja veliko epsko delo - roman iz epohe pugačovštine s junakom-plemićem koji prelazi na stranu pobunjenika. Zamisao se na neko vreme zaustavlja zbog nedovoljnog poznavanje te epohe, te započinje rad nad romanom Dubrovski (18321833). Njegov junak, osvećujući oca, kojemu su nepravedno oteli očevinu, postaje razbojnik. Plemeniti razbojnik Dubrovski je prikazan romantično, dok su ostali likovi prikazani realistično[27]. Iako je osnovu sižea preuzeo iz savremenog života, tokom rada na romanu on je sve više dobijao obeležja tradicionalnog avanturističkog pripovedanja koji se opštenito ne podudara s ruskom stvarnošću. Moguće je da je, predviđajući nesavladive probleme sa cenzurom u vezi s objavljivanjem romana, Puškin napustio rad nad njim, iako se bližio kraju. Zamisao o delu s temom pugačovskog ustanka ga opet privlači, te on, veran istorijskoj tačnosti, privremeno prekida proučavanje Petrovske epohe, istražuje štampane izvore o Pugačovu, upoznaje se s dokumentima o gušenju ustanka Pugačova (sam „Predmet Pugačov“ je bio strogo poverljiv i nedostupan), a 1833. putuje na Volgu i Ural da bi lično video mesta tih događaja, čuo žive legende o pugačovštini. Puškin putuje kroz Nižnji Novgorod, Kazanj i Simbirsk u Orenburg, a otuda na Oral, niz drevnu reku Jaik, preimenovanu nakon seljačkog ustanka u Ural.

Puškina su izabrali za člana Carske ruske akademije 7. januara 1833. istovremeno s pesnikom i dramaturgom P. Kateninim, prozaikom i dramaturgom M. Zakoskinim, istoričarem D. Jazikovim i protojerejem A. Malovim.

U jesen 1833. vraća se u Boldino. Sada je Boldinska jesen Puškina dvostruko kraća nego pre tri godine, ali po važnosti je jednaka Boldinskoj jeseni 1830. Za mesec i po Puškin dovršava rad nad Pričom o Pugačovu i Pesmama zapadnih Slavena, započinje rad na pripovedki Pikova dama, stvara romane Andželo i Bronzani konjanik, Bajku o ribaru i ribici i Bajku o mrtvoj kneginji i o sedmorici delija, pesmu u stancama Jesen.

Petrograd (1833—1835)[uredi]

U decembru 1833. Puškin se vraća u Petrograd, osećajući potrebu da promeni život i da se udalji tutorstva dvora.

Uoči 1834. godine Nikola I je dao svojem istoričaru niži dvorski čin kamerjunkera. Prema rečima njegovih prijatelja, on se razbesnio zbog toga što se taj čin obično davao mladim ljudima. Dana 1. januara] 1834. Puškin zapisuje u svoj dnevnik:

„Trećeg dana mi je dat čin kamerjunkera (što zaista ne dolikuje mojim godinama). Na dvoru su hteli da N.N. (Natalja Nikolajevna) pleše u Aničkovu[26].”

Tada je pak bilo zabranjeno izdavanje Bronzanog konjanika. Početkom 1834. Puškin je napisao drugu pripovedku u prozi - Pikovu damu, te ju je izložio u časopisu „Biblioteka dlja čtenija“ koji je platio Puškinu brzo i u većem paušalu. Pripovedka je bila započeta u Boldinu, te je bila namenjena, po svoj prilici, zajedničkom almanahu "Trojčatka" (Puškina, V. F. Dojevskog i N.V. Gogolja).

Dana 25. jula 1834. Puškin daje ostavku s molbom da zadrži pravo rada u arhivima, koje mu je bilo potrebno za Istoriju Petra. Kao motiv su bili navedeni porodični razlozi i nemogućnost da stalno boravi u prestonici. Molba nije bila prihvaćena te je na taj način Puškin ostao bez mogućnosti da nastavi rad. Poslušavši savet Žukovskog, Puškin je opozvao molbu.[26] Kasnije je Puškin zamolio za dopuštenje u trajanju od 3-4 godine: u leto 1835. napisao je svekrvi da planira s celom porodicom otputuje na selo na nekoliko godina. Međutim, molba mu je bila odbijena, a umesto toga mu je Nikola I predložio polugodišnji dopust i 10.000 rubalja, kako je bilo rečeno - „kao ispomoć“. Puškin ih nije prihvatio te je zamolio za 30.000 rubalja pod uslovom da ih naplate iz njegove plate, čime mu je bio dan dopust u trajanju od četiri meseca. Na taj je način Puškin bio nekoliko godina unaprijed vezan za službu u Petrogradu[26]. Taj iznos nije pokrivao ni polovinu Puškinovih dugova, s prestankom isplate plate mogao se samo pouzdati u prihode od književnog rada, koji su pak zavisili o potražnji čitalaca. Krajem 1834. - početkom 1835. izašlo je nekoliko sabranih izdanja dela Puškina: puni tekst Jevgenija Onjegina (u razdoblju od 1825. do 1832. roman je izlazio u delovima), zbirke pesama, pripovetke, poema, međutim, sve se razilazilo s trudom. Kritika je već otvoreno govorila o opadanju njegovog talenta, o kraju njegove epohe u ruskoj književnosti. Dve su jeseni - 1834. godina (u Boldinu) i 1835. godina (u Mihajlovskom) bile manje plodonosne. Treći je put pesnik došao u Boldino ujesen 1834. zbog problema na imanju, te je tamo proveo mesec dana, napisavši samo Bajku o zlatnom petliću. U Mihajlovskom je Puškin nastavio da radi nad Scenama iz viteških vremena, Egipatskim noćima i napisao pesmu Ja posetih opet....

Široj je publici, kojoj je bilo žao zbog opadanja njegova talenta, bilo nepoznato da njegova najbolja dela nisu bila puštena u štampu, da je tih godina trajao stalan intenzivan rad nad velikim zamislima: Istorijom Petra, romanom o pugačovštini. U stvaralaštvu pesnika su se nazrele radikalne promene. Puškin-liričar tih godina postaje prvenstveno песником за себе. Uporno eksperimentira s proznim žanrovima koji ga u potpunosti ne zadovoljavaju, ostaju u zamislima, skicama, obrisima, traži nove oblike književnosti.

„Savremenik“[uredi]

Prema rečima S.A. Sobolevskog:

„Misao o velikom periodičnom izdanju koje bi se ticalo, verojatno, svih glavnih strana ruskog života, težnja da posredno služi domovini svojim perom, okupirali su Puškina gotovo neprekidno posljednjih deset godina njegove kratkotrajne karijere... Prilike su mu smetale, te je tek 1836. uspeo isposlovati pravo na izdavanje „Suvremenika“, no u opsegu vrlo ograničenom i skučenom.[33]

Od ukidanja Književnih novina borio se za pravo na vlastito periodično izdanje. Nije uspio da ostvari zamisli novina (Dnevnik), različitih almanaha i zbornika, časopisa Severnyj zritelj, kojeg je trebao da uređuje V.F. Odojevski. Odojevski i Puškin su imali nameru od 1835. da izdaju Sovremennyj letopisec politiki, nauk i literatury. Godine 1836. je dobio jednogodišnju dozvolu za izdavanje almanaha. Puškin se takođe nadao prihodu koji bi mu pomogao da isplati najhitnije dugove. Časopis osnovan 1836. godine dobio je naziv Savremenik. U njemu su bila objavljivana dela samog Puškina, a takođe N.V. Gogolja, Aleksandra Turgenjeva, V. Žukovskog, P. Vjazemskog.

Ipak, časopis nije imao uspeha kod čitalaca: na novi tip ozbiljnog periodičnog izdanja, posvećenog aktualnim problemima, o kojima se prema potrebi govorilo u aluzijama, ruska se publika tek trebala naviknuti. Časopis je imao svega 600 pretplatnika čime je doneo gubitke svom izdavaču budući da nije pokrivao ni troškove štampanja ni honorare saradnika. Dva zadnja toma Savremenika Puškin je više od pola ispunio vlastitim delima, uglavnom anonimno. U četvrtom tomu časopisa objavljen je, konačno, roman Kapetanova kći. Puškin je mogao da izda roman kao posebnu knjigu, čime bi mu doneo potrebnu zaradu. Međutim, ipak je odlučio da izda Kapetanovu kćer u časopisu te nije mogao računati na istovremeno objavljivanje posebne knjige, jer je u to vreme to bilo nemoguće. Roman je verojatno bio izdan u časopisu pod uticajem Krajevskog i izdavača časopisa koji su se bojali njegovog neuspeha. Čitaoci su blagonaklono dočekali Kapetanovu kćer, ali Puškin nije dočekao odazive oduševljenih kritičara na svoj zadnji roman. Bez obzira na financijski neuspeh, Puškin se do zadnjeg dana bavio izdavaštvom, „nadajuće se da će, uprkos sudbini, naći i odgojiti svojeg čitaoca“[33].

Razdoblje 18361837.[uredi]

U proljeće 1836. godine nakon teške bolesti preminula je Nadežda Osipovna. Puškin je, zbliživši se s majkom poslednjih dana njenog života, teško podnosio taj gubitak. Sticajem okolnosti on je jedini iz cele porodice pratio njeno telo do mesta sahrane u Svetim gorama. To je bila njegova zadnja poseta Mihajlovskom. Početkom maja je zbog izdavanja i rada u arhivima doputovao u Moskvu. Nadao se suradnji između Savremenika i autora časopisa Moskovskij nabljudatelj. Međutim, Jevgenij Baratinski, Mihail Pogodin, Aleksej Homjakov, Stepan Ševirjov se nisu žurili s odgovorom, indirektno ga odbijajući. Uz to se Puškin nadao saradnji s Bjelinskim, koji je bio u konfliktu s Pogodinim. Posetivši arhive ministarstva spoljnih poslova, uverio se da će rad s dokumentima iz petrovskog razdoblja trajati nekoliko meseci. Na zahtjev supruge, koja je bila u visokom stupnju trudnoće, Puškin se krajem maja vratio u Peterburg.

Prema sećanjima francuskog izdavača i diplomate François-Adolphea Loève-Veimarsa, koji je u leto 1836. boravio kao gost kod pesnika, Puškin je bio oduševljen Istorijom Petra, podelio je s gostom rezultate istraživanja arhiva i izrazio bojazan da čitatelji neće prihvatiti knjigu u kojoj će car biti prikazan „takvim kakav je bio prvih godina svoje vladavine, kada je gnjevno žrtvovao sve zbog svog cilja“. Saznavši da Loève-Veimarsa zanimaju ruske narodne pesme, Puškin je za njega preveo jedanaest pesama na francuski jezik. Prema mišljenju stručnjaka koji su ih proučavali, prevod je bio napravljen besprijekorno.[34]

U leto 1836. Puškin stvara svoj zadnji pesnički ciklus koji naziva prema mestu nastanka - Kamenoostrovski ciklus (prema dači na petrogradskom Kamenom ostrvu). Tačan sastav ciklusa pesama je nepoznat. Moguće je da su bile namenjene objavljivanju u Suvremeniku, ali Puškin je odustao od toga, predviđajući probleme sa cenzurom. Tri dela koja nesumnjivo pripadaju ovom ciklusu povezana su temama iz Evanđelja. Opšti siže pesama Oci pustinjaci i neporočne žene, Kak s dreva sorvals'a i Mirskaja vlast' je Velika nedelja korizme.[35] Još je jedna pesma iz ciklusa - Iz Pindemonti lišena hrišćanske simbolike, međutim, nastavlja razmišljanja pesnika o dužnostima čoveka koji živi na svetu sa sobom i onima koji ga okružuju, o izdaji, o pravu na fizičku i duhovnu slobodu. Po mišljenju Vadima Starka:

„U ovoj pjesmi formuliran je idealni pesnički i ljudski kredo Puškina, izmučen celim životom.".[34]

U ciklus su, verojatno, ulazili Kogda za gorodom zadumčiv ja brožu, katren Naprasno ja begu k Sionskim vorotam i, na kraju, (nekim istraživačima se osporava ta pretpostavka) Spomenik nerukotvorni podigoh sebi... - kao uvod ili, prema drugim verzijama, finale, - pesnički zavještaj Puškina.

Smrt[uredi]

Beskonačni pregovori sa svakom o raspodeli imanja nakon majčine smrti, brige o izdavaštvu, dugovi i, najvažnije, javno udvaranje gardista carske konjičke garde Georgesa Deantsa njegovoj supruzi, koje je izazvalo ogovaranje u društvu, bili su uzrok pesnikove potištenosti u jesen 1836. Dana 3. decembra je njegovim prijateljima (Vjazemskima, Karamzinima, Jelizaveti Hitrovoj, Vladimiru Sollogubu, Rossetijima, Mihailu Vijeljgorskom i, po svoj prilici, N. Skalon[34]) bila poslata anonimna paskvila s uvredljivim aluzijama upućenima Natalji Nikolajevnoj. Puškin je, doznavši o pismima sledećeg dan, bio uveren da su ona delo Deantesa i njegovog očuha Luisa Hičerena. Naveče 4. decembra Puškin je izazvao Deantesa na dvoboj. Hičerena je (nakon dva susreta s Puškinom) dobio odgodu dvoboja na dve nedelje. Naporima prijatelja i, prvenstveno, Žukovskog i tetke Natalje Nikolajevne, Jekaterine Zagrjažske, uspelo im je spreče dvoboj. 17. decembra Deantes je zaprosio sestru Natalje Nikolajevne Jekaterinu Gončarovu. Isti je dan Puškin poslao svojem sekundantu Vladimiru Sollogubu pismo u kojem odustaje od dvoboja[26]. Međutim brak nije rešio konflikt. Deantes je Natalju Nikolajevnu, susrevši se javno s njom, progonio. Širile su se glasine o tome da se Deantes oženio Nataljinom sestrom da spasi njezin ugled. Prema svedočanstvu Konstantina Danzasa, Natalja je predlagala Puškinu da na neko vreme napusti Petrograd, ali on je, „izgubivši strpljenje, odlučio da postupi drugačije“[26]. Puškin je poslao 26. januara 1837. Luisu Hičerenu „krajnje uvredljivo pismo“[26]. Jedini je odgovor na njega mogao biti izazov na dvoboj, a Puškin je to znao. Dobio je službeni poziv na dvoboj od Hičerena, kojeg je odobrio Deantes istog dan preko atašea francuskog veleposlanstva vikonta Adolfa de Saint-Simona Dearčijaka. Budući da je Hičeren bio veleposlanik strane države, nije mogao izaći na dvoboj, jer bi to značio siguran kraj njegove karijere.

Dvoboj s Deantesom se održao 27. januara na Crnoj rece. Puškin je bio ranjen: metak mu je probio kuk i prodro u trbuh. U to je vreme takva vrsta ranjavanja bila smrtonosna. Puškin je za to doznao od dvorskog lečnika Nikolaja Arendta koji, popuštajući njegovim molbama, nije skrivao istinu.

Prije smrti je Puškin, dovodeći u red svoje poslove, razmenjivao poruke s carem Nikolom I. Poruke su prenosila dva čoveka: Vasilij Žukovski (pesnik, u to vreme učitelj naslednika prijestolja, budućeg cara Aleksandra II) i Nikolaj Arendt (dvorski lekar cara Nikole I, i Puškinov lekar).

Pesnik je molio za oprost zbog narušavanja carske zabrane dvoboja... čekam carsku reč da umrem spokojno...

Car:

„Ako nam Bog ne zapovijeda da se više viđamo na ovome svetu, šaljem ti svoj oprost i zadnji savet da umreš kao hrišćanin. O ženi i deci se ne brini, ja ću ih imati na brizi.”

(Smatra se da je ovu poruku predao Žukovski.)

Nikola I je video u Puškinu opasnog „vođu slobodnih mislioca“ (bili su ograničeni narodni govori u znak sećanja na pesnika), te je kasnije uveravao da je on „s teškom mukom doveo Puškina do hrišćanske smrti“, što nije odgovaralo stvarnosti: još pre primanja careve poruke Puškin je, doznavši od lekar ada je njegova rana smrtonosna, poslao po sveštenika da se pričesti. Dana 29. januara (10. februara) u 14 sati i 45 minuta Puškin je umro od peritonitisa.

Nikola I je ispunio dana obećanja: platio je njegove dugove, imanje Puškinova oca pod hipotekom očistio od dugova, udovici dodelio penziju, a kćeri davao primanja do udaje, sinove je školovao za paževe i davao 1500 rubalja za njihovo obrazovanje do stupanja u službu, Puškinova dela izdao o državnom trošku u korist udovice i dece, te im jednokratno isplatio 10000 rubalja.

Poštujući Puškinovu želju, sahranili su ga u fraku, a ne u kamerjunkerskom mundiru[34]. Opelo, određeno u Isakijevskoj katedrali, služeno je u Konjušennoj crkvi. Ceremoniji je prisustvovalo puno ljudi, a u crkvu su ulazili s pozivnicom.

„Bilo je, po običaju, i apsurdnih odluka. Narod su prevarili: rekli su da će služiti opelo u Isakijevskoj katedrali, - tako je pisalo na pozivnicama, - međutim, telo su iz stana izneli noću, potajno, te je ono položeno u Konjušennoj crkvi. Univerzitet je primio uputstvo da profesori ne napuštaju svoje katedre i da studenti budu prisutni na predavanjima. Nisam se suzdržao, te sam izrazio načelniku svoj očaj povodom toga. Rusi ne mogu oplakivati svojeg sugrađanina koji im je iskazao čast svojim postojanjem! (Iz dnevnika Aleksandra Nikitenka).[34]

Posle su kovčeg spustili u podrum, gde se nalazio do otpremanja u Pskov. Telo je pratio Aleksandar Turgenjev. U pismu gubernatoru Pskova, A. Peščurovu, A. Mordvinov je po nalogu A. Benkendorfa i cara ukazivao na potrebu da se zabrani „svaka lična izjava, svaki susret, jednom rečju svaka ceremonija, osim onoga što se prema našem crkvenom obredu vrši pri sahrani tela plemića“[34]. Aleksandar Puškin je sahranjen na teritoriji Svjatogorskog manastira Pskovske gubernije. U avgustu 1841., prema odluci N.N. Puškine, na grobu je bio postavljen nadgrobni spomenik, rad kipara Aleksandra Permagorova (1786—1854).[36]

Puškinovi potomci[uredi]

Od četvero Puškinove dece samo je dvoje ostavilo potomstvo - Aleksandar i Natalja. Potomci pesnika danas žive po celom svetu: u SAD, Engleskoj, Nemačkoj, Belgiji. Oko pedeset potomaka živi u Rusiji, uključujući lekarku Tatjanu Ivanovnu Lukaš, čija je prabaka (Puškinova unuka) bila udana za unuka brata Gogolja. Danas Tatjana živi u Klinu.[37]

Izabrana dela[uredi]

Puškinova kuća u Moskvi.

Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe.

Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na njegova dela. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izganstva (1820—1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo je Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatihijih dela: Evgenije Onjegin.

Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824—1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje. Evgenija Onjegina je izdao 1833. godine.

Belkinove priče (puno ime: Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina), izdate 1831, nisu postale posebno popularne za vreme Puškinovog života, ali su danas veoma cenjene. Smatra se da je ovim pričama Puškin pokazao šta misli o dotadašnjoj ruskoj prozi i da namerava da napravi novu rusku književnu tradiciju.

Galerija[uredi]

Puškin na grafitu

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. Enciklopedija Krugosvet, Puškin, Aleksandr Sergejevič, preuzeto 29. 11. 2012.
  2. Vinogradov, V.V., Tomaševskij, B., Voprosy jazyka v tvorčestve Puškina, u: Puškin: Issledovanija i materialy, AN SSSR, 1956.. str. 126-184
  3. Lukomskij, V.K., Arhivnyje materialy o rodonačaljnike Puškinyh - Radše // Puškin: Vremennik Puškinskoj komissii / AN SSSR, 1941., br. 6.. str. 398-408, 398
  4. Stark, V.P., Puškiny v "Istorii Petra" i "Istorii Pugačova" // Puškin: Issledovanija i materialy, RAN, Nauka, 2004., tom XVI/XVII.. str. 188-197
  5. 5,00 5,01 5,02 5,03 5,04 5,05 5,06 5,07 5,08 5,09 5,10 5,11 5,12 5,13 5,14 5,15 Lotman, J., Aleksandr Sergejevič Puškin: Biografija pisatelja, u: Puškin: Biografija pisatelja; Statji i zametki, 1960-1990: "Jegenij Onegin", Iskusstvo-SPB, 1995.
  6. 6,0 6,1 6,2 Ašukin, N.S., Puškinskaja Moskva, Akademičeskij projekt, 1998. ISBN 5-7331-0123-7.
  7. Russia Today, Prošlost Rusije: Rodoslovno stablo A. Puškina (do 5. generacije)
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 Blagoj, D., Stihotvorenija Puškina, u: Sobranije sočinenij A.S. Puškina v 10 tomah, Goslitizdat, 1959.
  9. 9,0 9,1 9,2 Vinogradov, V., Stilj Puškina, OGIZ, 1941.
  10. Vjazemskij, P.P., Aleksandr Sergejevič Puškin po dokumentam Ostafjevskogo arhiva i ličnym vospominanijam, 1826-1837, Akademičeskij projekt, 1880.
  11. Zykov, D.S., Pis'mo k sočinitelju kritiki na poemu "Ruslan i Ljudmila", Syn otečestva, 1820., tom 64, br. 38
  12. , Puškin, A.S., Pis'mo Puškinu L.S., 24 sentjabrja 1820 g. Iz Kišineva v Peterburg, Puškin A.S., Polnoje sobranije sočinenij: V 10 t. Nauka, Leningrad, 1979, tom 10.. str. 18.
  13. Puškin A.S., Bahčisarajskij fontan, 1821-1823 // Puškin, A.S., Polnoje sobranije sočinenij: V 10 t. - Nauka, Leningrad, 1977—1979., tom 4, Poemy. Skazki, 1977.. str. 131-150., u pril.: Vypiska iz "Putešestvija po Tavride" I.M. Muravjeva-Apostoa; Otryvok iz pis'ma. str. 150.
  14. Krimologija, Puškin, Aleksandr Sergejevič, preuzeto 9. prosinca 2012.
  15. Serkov, A., Russkoje masonstvo. 1731-2000, u: Enciklopedičeskij slovar', ROSSPEN, Moskva, 2001. ISBN 5-8243-0240-5.
  16. Pushkin.niv.ru, Zapis': 4 maja byl ja prinjat v masony, Dnevnici Puškina, preuzeto 10. prosinca 2012.
  17. Ruski biografski rječnik (Rječnik Polovcova), tom 15. str. 281.
  18. Novosti literatury, 1824.
  19. Bondi, S., Roždenije relizma v tvorčestve Puškina, u: O Puškine: Statji i issledovanija, Hudožestvennaja literatura, Moskva, 1978
  20. Vacuro, V.E., Gilleljson, M.I., Iezuitova, R.V., Lekvocič, J.L., Kommentarii // Puškin v vospominanijah sovremennikov, Akademičeskij projekt, Sankt Peterburg, 1998, tom 1. str. 439-524
  21. Lib.ru, Vuljf Aleksej Nikolajevič, Dnevniki 1827-1842 gg.
  22. Avdejenko, S., Ot borta!, Novoje vremja, 19. listopada 2009
  23. Blagoj, D., Tvorčeskij put' Puškina (1826-1830), Sovetskij pisatelj, Moskva, 1978.. str. 13-14
  24. 24,0 24,1 A.S. Puškin. Sobranije sočinenij v desjati tomah, Goslitizdat, 1959.
  25. Ruski biografski rječnik, ur. A.A. Polovcov, tom 15. str. 282-283.
  26. 26,0 26,1 26,2 26,3 26,4 26,5 26,6 26,7 26,8 Obodovskaja, I., Dementjev, M., Natalja Nikolajevna Puškina. — 2., Sovetskaja Rossija, Moskva, 1987.
  27. 27,0 27,1 Blagoj, D., Dramaturgija. Proza // A.S. Puškin. Dramaturgija. Proza, Pravda, Moskva, (1981). str. 10.
  28. Šilova, N.L., Književne novine, Petrozavodski univerzitet, preuzeto 24. prosinca 2012.
  29. Penjkovskij, A., Nina: kuljturnyj mif zolotogo veka ruskoj literatury v lingvističeskom osveščenii, Indrik, 2003.. ISBN 5-85759-206-2. str. 491.
  30. Državni muzej A.S. Puškina: Stan-muzej A.S. Puškina na Arbatu, preuzeto 27. svibnja 2013.
  31. 31,0 31,1 Rajevski, N.A., Portrety zagovorili, u: Izbranoje, Hudožestvenaja literatura, Moskva, 1978
  32. Vjazemskij, P.A., Zapisnyje knižki 1813-1848, 1963.
  33. 33,0 33,1 Citati prema knjizi Poslednij god žizni Puškina, Pravda, 1988.
  34. 34,0 34,1 34,2 34,3 34,4 34,5 Poslednij god žizni Puškina, sostavlenije, vstupiteljnjje očerki i primečanija V.V. Kunina, Pravda, 1988.
  35. Fomičev, S., Poslednij liričeskij cikl Puškina, Vestnik Puškinskoj komissii, Nauka, Leningrad, 1985.
  36. Gdalin, A.D., Ivanova, M.R., Novyje fakty k istorii sooruženija nadgrobnogo pamjatnika A.S. Puškinu, Vremennik Puškinskoj komissii, Nauka, Sankt Peterburg, 2004., br. 29.. str. 350-358.
  37. Borisova, P., Itak, ona zvalas' Tatjana, Permskije novosti, 29. veljače 2008., preuzeto 2. 2. 2012.

Literatura[uredi]

  • Blagoj, D., Stihotvorenija Puškina, u: Sobranije sočinenij A.S. Puškina v 10 tomah, Goslitizdat, 1959.. str. 525-526
  • Vas'kin, A.A., Ja ne ljublju moskovskoj žizni, ili Čto ostalos' ot puškinskoj Moskvy, Kompanija Sputnik, 2010. ISBN 978-5-9973-0599-4.
  • Volovič, N.M., Puškinskije mesta Moskvy i Podmoskovja, Moskovskij rabočij, 1979.
  • Granovskaja, N.I., Jesli jehat' vam slučits'a..., Lenizdat, 1989.
  • Ivanov, V.N., Aleksandr Puškin i jego vremja, Molodaja gvardija, 1977.
  • Puškin, A.S., Sočinenija; V 10 t., Izd. A.S. Suvorina, 1887.
  • Letopis života i stvaralaštva A.S. Puškina: 1799-1826/ Sast. M.A. Cjalovskij, Slovo, 1991. ISBN 5-85050-242-4.
  • Последниј год жизни Пушкина, составленије, вступитељњје очерки и примечанија В.В. Кунина, Правда, 1988.
  • Kniga v Rossii do serediny XIX veka/ Ur. A.A. Sidorova, S.P. Luppova, BAN SSSR, 1978.
  • Državna povijesna knjižnica, 500 novyh ostrot i kalamburov Puškina, ur. A. Kručonih, Izd. autora, 1924.
  • Lotman, J.M., Aleksandr Sergejevič Puškin: Biografija pisatelja, u: Puškin: Biografija pisatelja; Statji i zametki, 1960-1990; "Jevgenij Onegin", Iskusstvo-SPB, 1995.. стр. 21-184
  • Ryskin, J.I., Časopis A.S. Puškina "Suvremenik": 1836-1837, 1967.
  • -{Ščogolev, P.J., Zlj rok Puškina: On, Dantes i Gončarova, Algoritm, Eksmo, ]], }. 2012. ISBN 978-5-699-55039-5.
  • Binyon, T. J. (2002). Pushkin: A Biography. London: HarperCollins ISBN 0-00-215084-0; US edition: New York: Knopf, 2003. ISBN 1-4000-4110-4. 
  • Yuri Druzhnikov (2008). Prisoner of Russia: Alexander Pushkin and the Political Uses of Nationalism. Transaction Publishers. ISBN 1-56000-390-1. 
  • -{Dunning, Chester, Emerson, Caryl, Fomichev, Sergei, Lotman, Lidiia, Wood, Antony (Translator) |year=2006|id=ISBN 0-299-20760-9|pages=}}
  • Feinstein, Elaine (ed.) (1999). After Pushkin: versions of the poems of Alexander Sergeevich Pushkin by contemporary poets. Manchester: Carcanet Press; London: Folio Society. ISBN 1-85754-444-7. 
  • Pogadaev, Victor. Penyair Agung Rusia Pushkin dan Dunia Timur (The Great Russian Poet Pushkin and the Oriental World). Monograph Series.  Centre For Civilisational Dialogue. University Malaya. 2003, . 2003. ISBN 983-3070-06-X.
  • -{Vitale, Serena Pushkin's button; transl. from the Italian by Ann Goldstein. New York: Farrar, Straus & Giroux }. 1998. ISBN 1-85702-937-2.
  • Teletova, N. K. (Teletova, N. K.) (2007). Zabыtыe rodstvennыe svяzi A.S. Puškina. (The forgotten family connections of A.  S. Pushkin). Saint Petersburg|publisher=Dorn OCLC 214284063
  • Wolfe, Markus. Freemasonry in life and literature. Munich: Otto Sagner ltd.  . 1998. ISBN 3-87690-692-X.
  • Wachtel, Michael. "Pushkin and the Wikipedia" Pushkin Review 12–13: 163–66, 2009–2010
  • Jakowlew, Valentin. "Pushkin's Farewell Dinner in Paris" (Text in Russian) Koblenz (Germany): Fölbach. 2006. ISBN 3-934795-38-2.
  • Andrea, Galgano (2014). The affective dynamics in the work and thought of Alexandr Pushkin. Conference Proceedings, 17th World Congress of the World Association for Dynamic Psychiatry. Multidisciplinary Approach to and Treatment of Mental Disorders: Myth or Reality?, St.  Petersburg, May 14–17, 2014, In Dynamische Psychiatrie. Internationale Zeitschrift für Psychotherapie, Psychoanalyse und Psychiatrie – International Journal for Psychoanalysis, Psychotherapy, and Psychiatry, Berlin: Pinel Verlag GmbH, 1-3, Nr. 266-268, (2015). str. 176–191.

Spoljašnje veze[uredi]