Aleksander Fleming

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Aleksander Fleming
Aleksander Fleming u svojoj laboratoriji u Londonu 1943. godine
Lični podaci
Datum rođenja(1881-08-06)6. avgust 1881.
Mesto rođenjaDarvel, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti11. mart 1955.(1955-03-11) (73 god.)
Mesto smrtiLondon, Ujedinjeno Kraljevstvo
ObrazovanjeImperijalni koledž London, Univerzitet u Vestminsteru
Nagrade
Potpispotpis_alt}}}

Aleksander Fleming (engl. Alexander Fleming; Darvel, 6. avgust 1881 — London, 11. mart 1955) je bio škotski mikrobiolog. Bio je profesor bakteriologije u Londonu i postao direktor Instituta za vakcine.

Godine 1928. je iz gljive Penicillium notatum izolovao prvi antibiotik, penicilin. Nobelovu nagradu za medicinu 1944. godine podelio je sa engleskim biohemičarem Čejnom i australijskim lekarom Florijem, koji su njegov izum prvi put primenili.[3][4] Ovaj antibiotik počeo je da se industrijski proizvodi 1943. godine.

Aleksander Fleming na poštanskoj markici

Jedna ulica u Beogradu nosi njegovo ime.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Fleming je rođen na farmi u Lokfildu u blizini Darvela u Ajrširu, u Škotskoj, kao sedmo dete njegovog oca (imao je po četiri sa prvom i drugom suprugom).[5] Osnovno obrazovanje stekao je u školama Laudon i Darvel, te Kilmarnok akademiji pre nego što se preselio u London, kod starijeg brata Tomasa, koji je bio okulista.[4] U Londonu se dalje školovao na Kraljevskom politehničkom univerzitetu.[6][7]

U vreme Burskog rata, Aleksander i dvojica njegove braće, Džon i Robert, pridružili su se odredu dobrovoljaca škotske regimente u Londonu (engl. London Scottish Regiment) 1900. godine (ali njihova jedinica nije napuštala Veliku Britaniju).[8]

Nakon što je u Londonu četiri godine radio kao činovnik na poslovima špedicije, od ujaka je nasledio nešto novaca (250 funti sterlinga). Pošto se Aleksanderov stariji brat Tomas već bavio medicinom kao okulista, on mu je preporučio da odabere istu profesiju. U pomoć stipendije i nasleđenog novca, Aleksander Fleming je 1901. godine počeo da studira medicinu u Sent Meri bolničkoj medicinskoj školi u Padingtonu koja će postati njegova alma mater. Diplomirao je izvrsnim ocenama 1906. godine.[9]

Odmah nakon toga pridružio se istraživačkom odelu Medicinske škole bolnice Sent Meri, kao asistent bakteriolog kod ser Almrota Rajta, pionira na polju imunologije i vakcina. Fleming je, izučavajući bakteriologiju, nastavio svoj naučni rad ponovo sa odličnim rezultatima, tako da je diplomirao medicinske nauke (engl. Bachelor of Medicine, Bachelor of Surgery)[3] a Univerzitet u Londonu dodelio mu je zlatnu medalju kao najboljem studentu medicine 1908. godine.[10]

Između 1909. i 1914. godine Aleksander Fleming je vodio uspešnu privatnu praksu kao venerolog. Bio je oženjen medicinskom sestrom iz Irske, po imenu Sara Marion Makelroj. Njihov sin Robert se takođe bavio medicinom. Fleming je bio jedan od prvih koji je u Velikoj Britaniji primenjivao arsfenamine (salvarsan) za lečenje sifilisa.

Do 1914. godine, Fleming je radio i kao predavač u školi St. Meri. Tokom Prvog svetskog rata služio je u činu kapetana u Kraljevskom vojnom medicinskom korpusu. U improviziranoj laboratoriji u Francuskoj proučavao je infekcije rana.[5] Aleksander Fleming se vratio u Bolnicu Sent Meri 1918. godine i radio na poziciji pomoćnika direktora Departmana za inokulaciju (engl. Inoculation Department).[5][3]

Fleming prima Nobelovu nagradu od Gustafa V, kralja Švedske.

Postao je profesor bakteriologije na Univerzitetu u Londonu 1928. godine, profesor emeritus bakteriologije 1948. godine a 1951. godine izabran je za rektora Univerziteta u Edinburgu.[5]

Članom Kraljevskog društva, Fleming postaje 1943. godine. Titulu viteza nosio je od 1944. godine. Nobelova nagrada za fiziologiju ili medicinu dodeljena je ravnopravno Flemingu, Florihu i Čejnu 1945. godine. Prva Flemingova supruga umrla je 1949. godine a 1953. godine oženio je Amaliju Kautsoris-Vojurika, medicinsku radnicu iz Grčke koja je 1946. godine došla u London da radi sa njim.[11]

Umro je 11. marta 1955. godine[9][12] u 73. godini života. Uz državne počasti, njegovi posmrtni ostaci sahranjeni su u Katedrali Svetog Pavla u Londonu.[3]

Prva otkrića[uredi | uredi izvor]

Sa iskustvima iz Prvog svetskog rata, tokom kojeg je bio svedok smrti velikog broja vojnika zbog septihemije, Aleksander Fleming se posvetio istraživanju antibakterijskih agensa. Antiseptici korišteni u tretmanu rana zadobijenih u borbi, uništavali su imunološki sistem pacijenta brže nego što su ubijali bakterije. U članku objavljenom u medicinskom žurnalu The Lancet za vreme Prvog svetskog rata, Fleming je objasnio zašto antiseptici ubijaju vojnike češće nego bolesti. Antiseptici su delovali pravilno na koži, ali u dubokim ranama krile su se anaerobne bakterije i činilo se da antiseptici prevashodno ubijaju korisne agense umesto da štite pacijenta. Antiseptici nisu uopšte sprečavali gangrenu već su je pospešivali pošto su ubijali leukocite. Preporučio je jednostavnu upotrebu blagog fiziološkog rastvora za održavanje rana čistim. Ser Almrot Rajt je snažno podržao Flemingove zaključke. Uprkos svemu, većina vojnih doktora tokom Prvog svetskog rata nije smanjila upotrebu antiseptika, čak ni kada su time pogoršavali stanje pacijenata.[5][4]

Memorijalna ploča posvećena Sir Aleksanderu Flemingu, koju je otkrio njegov sin, dr. Robert Fleming, 1993. godine.

Osim toga, primetio je da je fagocitoza bila intenzivnija kod rana zadobijenih u ratu nego kod drugih rana. Na osnovu toga savetovao je hirurzima da što pre uklanjaju svo nekrotično tkivo.[11] Iako su kasnija Flemingova otkrića zasenila prethodno opisana, smatra se da mu najveće zasluge pripadaju upravo za dokazivanje štetnosti antiseptika po tkiva ljudskog tela kada se ne primenjuju pravilno.[11]

U novembru 1921. godine Fleming je otkrio lizozim, enzim koji se nalazi u telesnim tečnostima kao što su saliva i suze, sa blagim antiseptičkim delovanjem. To je bilo prvo od njegovih velikih otkrića, a do njega došao slučajno. Naime, tada je bio prehlađen i dok se nalazio nad jednom Petrijevom posudom koja je sadržala kulturu bakterija, kap sline iz njegovog nosa pala je u posudu. Pretpostavljajući da sekret iz nosa može imati neki uticaj na rast i razmnožavanja bakterija sproveo je eksperiment kojim je pokušao da dokaže postojanje bakteriofaga u slini. Nakon nekoliko nedelja bilo je vidljivo da su se bakterije „rastopile”. Vrlo slične rezultate postigao je i sa sekretima zdravih kolega, uključujući i suze. Tako je došao do zaključka da se radi o enzimu - bakteriofagu koji deluje tako da razara ćelijski zid bakterije. Po tome je i nazvan „lizozim” (od: starogrčkog λύσις/lizis - rastvaranje, degradacija i enzim).

Fleming je ovo otkriće smatrao za svoj najbolji naučni rad. Nažalost, lizozim ne deluje na bakterije sa jakim patogenim delovanjem.[4][13]

Otkriće penicilina[uredi | uredi izvor]

Profesor Fleming u svojoj laboratoriji u Bolnici St. Meri, London.

Penicilin je jedan od prvih antibiotika koji su otkriveni.[5][4] Fleming je zapisao: "Kada sam se 28. septembra 1928. godine probudio odmah nakon svitanja, sigurno da nisam planirao da revolucionizujem kompletnu medicinu otkrićem prvog antibiotika na svetu... Ali, pretpostavljam da sam upravo to uradio."[14]

Flemingovom otkriću penicilina prethodile su studije plesni u ranijim dekadama. Prvi naučni rad o sposobnostima plesni koje uništavaju bakterije objavio je Džon Barton 1870. godine.[15] Vinčenco Tiberio 1895. godine[16] [17] i Bartolomeo Gosio 1896. godine[18] sproveli su slična istraživanja.

Kratko vreme nakon što je postavljen na poziciju profesora bakteriologije, radeći u laboratoriji, Fleming je primetio da je kultura bakterije Staphylococcus aureus na kojoj je radio bila kontaminirana gljivicom, kasnije identifikovanom kao Penicillium notatum (klasifikovana kao P. chrysogenum). (Ova retka gljivica je verovatno bila preneta iz druge laboratorije.) Pošto je kolonija bakterija oko gljivice bila uništena, Fleming je smatrao da je naišao na još jedan enzim, snažniji od lizozima, pa je odmah nastavio dalja istraživanja. Efikasnost gljivice je potvrđena i na drugim vrstama bakterija, sa više nego zadovoljavajućim efektima protiv streptokoka, stafilokoka, bacila difterije i antraksa. Međutim, nije bila efikasna protiv tifusa (zbog niske koncentracije).[19]

Penicilin je imao izuzetno snažno antibiotičko delovanje ali postavio se problem njegove proizvodnje u dovoljnim količinama. Fleming je nastojao da pronađe način, kao u slučaju lizozima, za ekstrakciju čiste, aktivne materije, a ne samo sirovog filtrata. Postizanje tog cilja zahtevalo je multidisciplinarni timski rad. Radeći samo sa dvojicom mladih istraživača, Fleming nije uspeo da stabilizuje i rafinira penicilin. Ipak, ukazao je na klinički potencijal penicilina i kao antiseptika i kao antibiotika.[5][4]

Penicilin je imao široku primenu već u vreme Drugog svetskog rata, jer je tim naučnika koje je predvodio Hauard Flori na Univerzitetu u Oksfordu uspeo da izdvoji lekovitu supstancu u čistom obliku.[20] Hauard Flori, Australijanac koji se bavio eksperimentalnom patologijom i Ernst Boris Čejn, jevrejski hemičar koji se sklonio od nacističke Nemačke, na Univerzitetu u Oksfordu su 1939. godine nastavili Flemingov rad na penicilinu. Primenivši tehniku liofilizacije, Flori i Čejn su uspeli da izdvoje lek u čistom obliku, koji je bio oko milion puta aktivniji nego Flemingova sirova supstanca iz 1928. godine. Svoje rezultate o uspešnom tretmanu inficiranih belih miševa objavili su 1940. godine. Potpuno uspešan test na ljudskom biću izveden je 1942. godine; tek tada je bila na raspolaganju dovoljna količina leka. Fabrike u Engleskoj i SAD su 1943. godine počele da proizvode penicilin u velikim količinama za vojne potrebe. Već 1944. godine „čudotvorni lek” postao je dostupan i za civilnu upotrebu.[11]

Fleming nikada nije uzimao novac za otkriće penicilina. Nakon dodele Nobelove nagrade obišao je SAD gde bio dočekan kao heroj. Američka hemijska industrija prikupila je 100.000 dolara u znak zahvalnosti za Flemingov doprinos medicini. Fleming nije prihvatio taj novac za sebe već ga je iskoristio za istraživanje u školi St. Meri.[11]

Iako su Hauard Flori, njegov saradnik Ernst Čejn i Fleming ravnopravno delili zasluge za Nobelovu nagradu, njihov međusobni odnos remetilo je pitanje ko bi trebao biti najzaslužniji za penicilin.[5][4]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Colebrook, L. (1956). „Alexander Fleming 1881–1955”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 2: 117—126. JSTOR 769479. S2CID 71887808. doi:10.1098/rsbm.1956.0008. 
  2. ^ „Sir Alexander Fleming – Biography”. Nobel Foundation. Pristupljeno 25. 10. 2011. 
  3. ^ a b v g „Sir Alexander Fleming - Biographical”. Nobel Prize.org (na jeziku: engleski). The Nobel Foundation. Pristupljeno 9. 3. 2016. 
  4. ^ a b v g d đ e Brown, Kevin. „Alexander Fleming”. Encyclopaedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 9. 3. 2016. 
  5. ^ a b v g d đ e ž Biography.com, Editors. „Alexander Fleming Biography”. The Biography.com website (na jeziku: engleski). A&E Television Networks. Pristupljeno 9. 3. 2016. 
  6. ^ Bowden, Mary Ellen; Crow, Amy Beth; Sullivan, Tracy (1. 6. 2005). Pharmaceutical Achievers: The Human Face of Pharmaceutical Research. Chemical Heritage Foundation. ISBN 978-0941901307. 
  7. ^ Brown, Kevin (25. 12. 2005). Penicillin man: Alexander Fleming and the antibiotic revolution (na jeziku: engleski). The History Press. ISBN 978-0750931533. 
  8. ^ Mann, John (27. 10. 2004). Life Saving Drugs: The Elusive Magic Bullet (na jeziku: engleski). Royal Society of Chemistry. ISBN 978-0854046348. 
  9. ^ a b „Alexander Fleming (1881-1955)”. BBC.co.uk (na jeziku: engleski). Pristupljeno 9. 3. 2016. 
  10. ^ Cullen, Katherine (2009). Encyclopedia of Life Science (Facts on File Science Library) (na jeziku: engleski). Facts on File. ISBN 978-0816070084. 
  11. ^ a b v g d „Sir Alexander Fleming”. Encyclopedia.com (na jeziku: engleski). Encyclopedia of World Biography. Pristupljeno 9. 3. 2016. 
  12. ^ „Alexander Fleming (1881-1955)” (na jeziku: engleski). Science Museum.org.uk. Arhivirano iz originala 20. 3. 2016. g. Pristupljeno 9. 3. 2016. 
  13. ^ Karp, Gérald (25. 3. 2016). Biologie cellulaire et moléculaire. De Boeck. ISBN 978-2804160111. 
  14. ^ "When I woke up just after dawn on September 28, 1928, I certainly didn’t plan to revolutionize all medicine by discovering the world’s first antibiotic, or bacteria killer," … "But I guess that was exactly what I did".„Alexander Fleming Biography”. Biography Online. Pristupljeno 9. 3. 2016. 
  15. ^ Landau, Ralph (1999). Pharmaceutical Innovation: Revolutionizing Human Health (na jeziku: engleski). Phildelphia: Chemical Heritage Press. ISBN 0-941901-21-1. 
  16. ^ Tiberio, Vincenzo. Sugli estratti di alcune muffe. Annali di Igiene sperimentale V, 1895. 
  17. ^ Sneader, Walter (2005). Drug discovery: a History. John Wiley & Sons. ISBN 0-471-89980-1. 
  18. ^ „Enciclopedia Treccani”. Treccani.it (na jeziku: italijanski). Pristupljeno 21. 10. 2015. 
  19. ^ Bud, Robert (5. 2. 2009). Penicillin: Triumph and Tragedy. London: Oxford University Press. ISBN 978-0199541614. 
  20. ^ Trueman. „Medicine and WWII”. www.historylearningsite.co.uk. Pristupljeno 24. 5. 2015. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • The Life Of Sir Alexander Fleming, Jonathan Cape, 1959. Maurois, André.
  • Nobel Lectures, the Physiology or Medicine 1942–1962, Elsevier Publishing Company, Amsterdam, 1964
  • An Outline History of Medicine. London: Butterworths, 1985. Rhodes, Philip.
  • The Cambridge Illustrated History of Medicine. Cambridge, England: Cambridge University Press, 1996. Porter, Roy, ed.
  • Penicillin Man: Alexander Fleming and the Antibiotic Revolution, Stroud, Sutton, 2004. Brown, Kevin.
  • Alexander Fleming: The Man and the Myth, Oxford University Press, Oxford, 1984. Macfarlane, Gwyn
  • Fleming, Discoverer of Penicillin, Ludovici, Laurence J., 1952
  • The Penicillin Man: the Story of Sir Alexander Fleming, Lutterworth Press, 1957, Rowland, John.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Aleksander Fleming na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александер_Флеминг&oldid=27551871”