Aleksandar I Pavlovič
| Aleksandar I Pavlovič | |
|---|---|
.jpg) Aleksandar I | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 23. decembar 1777. |
| Mesto rođenja | Sankt Peterburg, Ruska Imperija |
| Datum smrti | 1. decembar 1825. (47 god.) |
| Mesto smrti | Taganrog, Ruska Imperija |
| Porodica | |
| Supružnik | Elizabeth Alexeievna |
| Potomstvo | Grand Duchess Elizabeth Alexandrovna of Russia, Nikolai Lukash |
| Roditelji | Pavle I Petrovič Marija Fjodorovna |
| Dinastija | Romanov |
| imperator Rusije, kralj Poljske i veliki knez Finske | |
| Period | 1801 — 1825. |
| Prethodnik | Pavle I Petrovič |
| Naslednik | Nikolaj I Pavlovič |
Aleksandar I Pavlovič (rus. Александр I Павлович; Sankt Peterburg, 23. decembar 1777 — Taganrog, 1. decembar 1825) bio je ruski imperator[1] koji je tokom svoje vladavine (1801—1825) proširio teritoriju Rusije. Posle poraza Napoleona u Rusiji 1812, imao je vodeću ulogu u antifrancuskoj koaliciji evropskih sila i jedan je od glavnih inicijatora stvaranja Svete alijanse 1815. godine. Uspešno je ratovao protiv Osmanskog carstva i pomagao srpskim ustanicima. Na prestolu ga je nasledio mlađi brat Nikolaj I Pavlovič.
Mladost i dolazak na vlast[uredi | uredi izvor]
Rođen je u Sankt Peterburgu kao sin velikog vojvode Pavla, kasnije i cara Pavla I Romanova. Majka mu je bila Marija Fjodorovna. Aleksandar i njegov mlađi brat Konstantin su u mladosti živeli na dvoru svoje babe, Katarine Velike. Neki izvori tvrde da je Katarina planirala da liši svoga sina Pavla nasleđa. Aleksandar je na slobodoumnom dvoru svoje babe upijao principe Rusoove filozofije. Međutim, od svoga tutora, guvernera Nikolaja Saltikova, upija tradicije ruske aristokratije. Aleksandar se 9. oktobra 1793. godine, sa svega 15 godina, oženio Lujzom Badenskom, koja je uzela ime Elizabeta Aleksejevna. Katarina je umrla novembra 1796. godine, pre nego što je stigla da Aleksandru zavešta presto. Tako je na presto došao Pavle. Nepopularna Pavlova politika stvorila je novom caru široku opoziciju. Na cara je 1801. godine izvršen atentat, inspirisan od strane Engleza, nezadovoljnih tzv. Ligom neutralnih, formiranom od strane ruskog cara. Liga je okupljala države koje se, nakon izlaska Rusije iz Druge koalicije, nisu želele mešati u ratu Britanije i Francuske. Aleksandar se nalazio u palati u trenutku atentata. Istoričari i dalje raspravljaju o njegovoj umešanosti u atentat. Činjenica je da je u trenutku očeve smrti bio spreman da preuzme presto. Došao je na vlast 24. marta 1801. godine[1] u Kremlju. Krunisan je 15. septembra.
Unutrašnja politika[uredi | uredi izvor]
U prvoj polovini 19. veka u Ruskoj imperiji je na snazi bio socijalno-ekonomski i politički sistem koga je ustanovila carica Katarina II (1762—1796), a koji se zasniva na feudalnom načinu proizvodnje i apsolutističkom političkom sistemu. Rusija je 1836. godine imala oko 50 miliona stanovnika od kojih su polovinu činili „mužici“, zavisni seljaci na spahijskim imanjima. Seljaštvo je činilo 90% stanovništva Rusije. Nasuprot njemu stoji plemstvo podeljeno u krupno, srednje i sitno (u odnosu na broj duša na svom imanju, a ne na vrednost imanja). Položaj mužika bio je sličan položaju roba u antičkom periodu, sem što spahija nije raspolagao životom seljaka. Čitavo gradsko stanovništvo svih profesija sačinjavalo je samo 3 do 4% Rusa. Rusija je bila podeljena na 50 gubernija koje su se dalje delile na okruge i srezove. Svim ovim jedinicama upravljali su plemići. Gradovima je upravljalo opštinsko veće, tzv. „duma“.
Pokušaji reformi[uredi | uredi izvor]
Ruska država je početkom veka i dalje bila carstvo feudalnih poseda čije se granice šire. Feudalni sistem, međutim, postepeno ulazi u krizu čemu potpomažu razvoj manufakture i industrijske proizvodnje. Industrijska revolucija će u Rusiji otpočeti tek tridesetih godina te ona znatno zaostaje za Velikom Britanijom. Mladi car Aleksandar će u početku biti naklonjen liberalnim idejama. Okružio se grupom mladih prijatelja liberalnih zahteva koji su obrazovali „Tajni komitet“ Carstva. Protivnici su Tajni komitet nazivali jakobinskom družinom jer je njegov vođa, Stroganov, bio učenik jakobinca Žilbera Roma. Mladi carevi prijatelji nisu bili nikakvi reformatori; o reformama su više pričali nego što su ih sprovodili. Sproveli su neke sitne reforme koje su prekinute ratovima treće i četvrte koalicije. Reforme su zaustavljene do proboja Kontinentalne blokade 1809. godine kada ih je obnovio carev prvi savetnik Mihail Mihailovič Speranski. Jedina mera koju je Speranski uspeo da sprovede jeste osnivanje Državnog saveta (1810) kao zakonodavno telo. Pod pritiskom aristokratije, car je 1812. godine proterao Speranskog iz Petrograda. Reformatorski pokušaji u Rusiji zaustavljeni su za više od 10 godina.
Arakčejevšitna[uredi | uredi izvor]
Nakon pobede nad Francuskom, Aleksandru više nije bilo do reformi, jer je smatrao da je rusko samodržavlje i feudalizam najbolji i najtrajniji poredak. U unutrašnjoj ruskoj politici to je značilo sprovođenje najžešće reakcije. Caru je u sprovođenju reakcije desna ruka bio, posle 1815. godine, vojni ministar, general Arakčejev, čije je ime poslužilo za obeležavanje perioda despotizma u Rusiji poznatog kao „arakčejevština“. Arakčejevštinu karakteriše svemoć i sveprisutnost policijskih vlasti, razvijen sistem potkazivanja, progona, korupcija, politička špijunaža, dovođenje kmetova u ropski položaj, kažnjavanje vojnika surovim kaznama. Osnivaju se vojne naseobine krajiškog tipa širom prostranog carstva, čiji je vrhovni komandant sam general Arakčejev. Naseobine su stvarane tako što su državni seljaci pretvarani u doživotne i nasledne vojnike i, zajedno sa svojim porodicama, naseljavani u posebnim selima u kojima im je dodeljivana određena količina obradive zemlje. U mirnim vremenima oni su obrađivali zemlju i vežbali vojničke veštine, a u ratnim slati na frontove. Pobune mužika su u periodu arakčejevštine surovo gušene. Reakcija cara Aleksandra i ministra Arakčejeva dostigla je vrhunac 1820. godine, kada je došlo do protesta vojnika Semjonovskog puka protiv nerealnih, drakonskih kazni. Na verbalan vojnički istup, car i ministar su reagovali preterano, tretirajući ga kao pobunu. Represivne mere ogledaju se i na intelektualni rad, od nauke do poezije. On je bio podvrgnut strogoj cenzuri.
Samo u jednom pitanju Aleksandar je pokazao određenu meru liberalizma, u odnosu prema Kongresnoj Poljskoj. Njoj je 1818. godine dao relativno liberalni ustav kojim je sačuvana autonomija poljskog kraljevstva. Za kralja, car je postavio svoj brata Konstantina. Sejm je sačuvao određena ovlašćenja, ali je poslednju reč ipak vodio car. Finska je takođe uživala sličan položaj. Imala je svoj ustav, ali ga je car često gazio.
Opozicija[uredi | uredi izvor]
U doba najveće reakcije i feudalne samovolje pojavila se grupa mladih oficira intelektualaca iz redova samog plemstva koja je želela da zavereničkim metodama izvojuje Rusiji neophodne reforme i preobražaj. Prvo tajno društvo formirano je u Petrogradu 1816. godine i nosilo je naziv „Saveza spasa“. Dve godine kasnije osnovan je „Savez blagostanja“, takođe u Petrogradu. Ono je bilo masovnije i uključivalo je u svoje redove i intelektualce (uključujući i pesnika Aleksandra Puškina). Ova dva društva brzo su se raspala. Zamenile su ih dve nove organizacije; prvo je Severno društvo (Petrograd), a drugo Južno društvo (Ukrajina). Dva društva međusobno su sarađivala. Južno je bilo radikalnije jer se zalagalo za ukidanje monarhije i proglašenje Ruske republike. Do revolucionarnog istupa zavereničkih društava došlo je nakon smrti cara Aleksandra, decembra 1825. godine. Ustanak je poznat kao pobuna dekabrista.
Rusija u Napoleonovim ratovima[uredi | uredi izvor]
Treća i Četvrta koalicija[uredi | uredi izvor]
.jpg)
Rusija je 1805. godine stupila u Treću koaliciju. Posle katastrofe kod Trafalgara, Napoleon je povukao svoju vojsku iz Bulonjskog logora i uputio je na Rajnu koju su francuski vojnici prešli na jesen 1805. godine. Napoleon je nastojao da spreči sjedinjenje armija koalicije i da se sa svakom članicom sukobi posebno. Prvi su na redu bili Austrijanci. Nakon pobede kod Ulma, Napoleonu je otvoren put ka Beču. On je u austrijsku prestonicu ušao 13. novembra. Austrijanci ne priznaju poraz očekujući rusku pomoć. U blizini Brna skupilo se preko 100.000 Rusa i Austrijanaca. Napoleon ih je napao sa 75.000 ljudi. Bitka je vođena 2. decembra 1805. godine kod sela Austerlica. Njoj su prisustvovala tri cara. Francuska vojska odnela je veliku pobedu.
Zaključenjem Požunskog mira raspala se Treća koalicija. Britanija je ostala u ratu sa Francuskom. Jedina evropska sila koja je ostala neutralna bila je Pruska. Obe strane otpočele su pregovore sa pruskim kraljem. Fridrih Vilhelm II je prišao Englezima te je tako stvorena Četvrta koalicija (Britanija, Pruska, Rusija i Švedska). Nakon pada Berlinam, Prusi su očekivali pomoć od Rusa. Napoleon ih je napao. Po prvi put francuski car ratuje u ravnicama Istočne Evrope. Operacije su vođene u zimskim i prolećnim mesecima sledeće godine. Jedna od najkrvavijih bitaka Napoleonovih ratova vođena je 8. februara 1807. godine kod Projsiš Ajlaua. Francuzi su odneli pobedu, ali uz velike gubitke. Napoleon osvaja luku Dancig (Gdanjsk), centar britanske trgovine u ovom delu Evrope. Nova ruska ofanziva na proleće 1807. godine zaustavljena je u još jednoj krvavoj bici, kod Fridlenda 14. juna. Obe strane su zbog velikih gubitaka bili spremni na pregovore. Oni su rezultirali sklapanjem Tilzitskog mira na leto 1807. godine. Tilzitski mir u stvari predstavlja dva mirovna sporazuma, sa Rusijom i Pruskom. Rusija se obavezala da napusti Jonska ostrva i Boku kotorsku, Vlašku i Moldaviju i da zaključi mir sa Osmanskim carstvom. Ako sultan ne bude prihvatio mir, Napoleon i Aleksandar bi osvojili i podelili Osmansko carstvo. Tajni sporazum predviđao je ulazak Rusije u Kontinentalni savez. Napoleon je dobio odrešene ruke na zapadu, a Aleksandar na istoku.
Primirje[uredi | uredi izvor]
.jpg)
Ubrzo posle Tilzitskog mira počele su se ispoljavati francusko-ruske suprotnosti, Napoleon je Aleksandru predložio deobu Osmanskog carstva po kojoj bi Austrija dobila zapadni Balkan, Rusija istočni i azijski deo Turske, a Francuska Egipat, Siriju i Levant. Napoleon je predložio caru sastanak na kome bi se o tome raspravljalo. Do njega je došlo 1808. godine u Erfurtu. Ruskog cara je o neprilikama u Španiji izveštavao tajno Šarl Moris Taljeran, tadašnji ministar inostranih poslova Francuske. Pod njegovim uticajem, Aleksandar je odbio sporazum.
Ruse je zabrinjavala Napoleonova delatnost u Poljskoj gde je stvaranjem Velikog Varšavskog Vojvodstva pokušavao da obnovi nezavisnu poljsku državu i da je pretvori u placdarm protiv Rusije. Napoleon radi protiv ruskih interesa na Balkanu. Godine 1811. u Parizu je otkrivena jedna ruska obaveštajna mreža što je veoma naljutilo francuskog cara. Rusi nisu ni pokušavali da ga umire već su mu poslali ultimatum da evakuiše Prusku u skladu sa odredbama Tilzitskog mira. Napoleonove pripreme za rat sa Rusijom otpočele su već 1810. godine slanjem pojačanja u Poljsku. Početkom 1812. godine Pruska i Austrija zaključuju sporazume sa Napoleonom protiv Rusije. Meternih je tajno obaveštavao ruski dvor o pregovorima. Austrija je stavila Napoleonu 30.000, a Pruska 20.000 ljudi. Na pragu leta 1812. godine Napoleonova armija od skoro 500.000 ljudi, najveća u dotadašnjoj istoriji, bila je spremna za pohod. Napoleon je nosio i 1600 topova.
Ruske pripreme sastojale su se u modernizaciji armije po francuskim uzorima, što nije završeno na vreme. Druga mera je bila uspešnija; stvaranje modernije artiljerije. Rusi će dočekati neprijatelja sa 1550 topova. Armija po brojnosti znatno zaostaje za francuskom; Rusa je bilo između 180.000 i 220.000. Vodili su ih Barklej de Toli i Bagration. Napoleonov cilj bilo je ostvarivanje svetske vlasti; nakon Rusije nameravao je napasti Indiju. Ruski cilj bio je slamanje Napoleonove hegemonije.
Napoleonov pohod na Rusiju[uredi | uredi izvor]
Juna 1812. godine otpočeo je francuski pohod prelaskom trupa preko reke Njemen. Rusi su na početku rata predložili pregovore. Kada ih je Napoleon odbio, više ih nisu nudili. Napoleon je želeo da mu Rusi daju odlučnu bitku. Barklej mu je izmicao ostavljajući iza sebe spaljenu zemlju. Rusi su uporno odmicali, a Francuzi su ih uporno gonili. Obe armije trpe gubitke zbog vrućina, nestašica hrane, sanitetskog materijala i sl. Ginu i ljudi i konji. Posle gotovo dvomesečne potere, prva veća bitka vođena je kod Smolenska (avgust). Smolensk je bio potpuno uništen i spaljen, a Rusi se povlače. Francuzi imaju velike gubitke. Dolazi do sukoba unutar ruske komande. Bagration je zastupao sukob sa Francuzima, dok je Barklej želeo da se nastavi sa taktikom povlačenja. Barklej je smenjen, a na njegovo mesto došao je Mihail Ilarionovič Kutuzov, učenik Aleksandra Suvorova. On je nastavio taktiku povlačenja znajući da protiv Napoleona nema šanse u otvorenom sukobu. Međutim, Francuzi su se početkom septembra našli pred Moskvom. Kutuzov nije mogao da preda grad, mada je znao da u bici nema šanse. Tako je 7. septembra 1812. godine vođena najkrvavija bitka Napoleonove epohe, bitka kod Borodina. Vođena je od 5 sati ujutro do 6 sati popodne. Obe strane gube preko 50.000 vojnika i oko 50 generala, zajedno sa Bagrationom. Ruska vojska je poražena. Napoleon je kasnije, na Svetoj Jeleni, nazvao bitku kod Borodina svojom najtežom bitkom beležeći: Najstrašnija od svih mojih bitaka je ona koju sam dao pod Moskvom. Francuzi su se u njoj pokazali dostojni da izvojuju pobedu, a Rusi su se pokazali dostojni da ne budu pobeđeni.
Kutuzov naređuje povlačenje te Francuzi 14. septembra ulaze u Moskvu. Grad je bio pust, a tokom večeri podmetnuti su požari na nekoliko mesta. Izgorelo je ¾ grada, a sam Napoleon je morao da beži iz Kremlja. Streljano je 400 palikuća. Napoleon je 34 dana proveo u Moskvi čekajući ponudu za mir koja nije dolazila. Tako je oktobra izdao naređenje za pokret ka jugu. Kutuzov mu se suprotstavio kod mesta Malojaroslavec. Francuzi nisu uspeli da probiju rusku odbranu, a sam Napoleon umalo je bio zarobljen. Nakon bitke, francuski car je naredio povlačenje. Kutuzova armija krenula je u poteru i nanosila je neprijatelju velike gubitke, zajedno sa partizanskim odredima. Bitkom na Berezini francuska vojska definitivno je poražena. Tome je doprinela i oštra ruska zima na koju Francuzi nisu bili naviknuti. Napoleon je napustio glavninu vojske i sam krenuo ka Parizu u koji stiže decembra. Rat je bio izgubljen. Od čitave vojske spaslo se svega 30.000 ljudi.
Napoleonov pad[uredi | uredi izvor]
Napoleon je u toku zime 1812/3. godine na brzinu obrazovao novu armiju od 300.000 ljudi. Neiskusna armija sukobila se sa vojskom Šeste koalicije. Ona je stvorena marta 1813. godine od strane Britanije, Rusije, Austrije, Pruske. Odlučujuća bitka vođena je od 16. do 18. oktobra 1813. godine kod Lajpciga. Poznata je i kao „bitka naroda“. Saksonija i Švedska su pred bitku prešli na stranu koalicije. Napoleon je poražen u bici, a njegovo carstvo se rasipa. Gubi posede na Balkanu, u Nemačkoj i Italiji. Odlučujuća i poslednja Napoleonova bitka kod Vaterloa vođena je u Belgiji. Bio je to obrnuti Marengo. Bliher je izbavio koaliciju i svežim snagama odneo pobedu. Stvar je mogla imati obrnuti ishod da je Gruši, poput Luja Dezea 1800. godine, napao Blihera. Napoleon je posle poraza zapao u apatiju. Ponovo odbacuje Karnoovu ideju o opštenarodnom ratu. Prihvata bezuslovnu kapitulaciju i napušta Pariz. Odlazi u Rošfor gde se 13. jula predaje Englezima. Dva dana kasnije ukrcan je na brod koji ga odvozi za daleko ostrvo Scvetu Jelenu, izgubljeno u Atlantskom okeanu. Tamo je proveo poslednje godine života. Umro je 5. maja 1821. godine.
Korespondencija Petra I Petrovića sa Aleksadrom I[uredi | uredi izvor]
Petar I Petrović Njegoš je ruskog cara u svojim brojnim poslanicima i pismima nazivao naš car, a sultan je bio car naših muslimana, pa je i u dopisivanju sa muslimanima našeg jezika pisao naš i vaš car. Iz nekoliko pisama upućenih caru Aleksandru doznajemo tadašnja političke odnose Crne Gore i Rusije. Petar Cetinjski izvještava cara da su crnogorski i brcki činonačalnici primili njegovu carsku gramatu preko ruskog konsula u Kotoru. Gramata je primljena sa najvećom radošću. Pevalo se na Cetinju u slavu njihovog protektora, pucalo zbog veselja i svi su veleglasno vikali "da živi veliki Aleksadnar". Petar mu preporučuje da se u Kotoru oformi komisija sastavljena od Rusa, da bi se otklonili nesporazumi usled zlih kleveta na račun njega i naroda. Narod crnogorski i brdski je radostan zbog uređenja konsulata u Kotoru. [2]
Ruska osvajanja početkom 19. veka[uredi | uredi izvor]
Pod vladavinom ovog cara, Rusija je zadnji put značajno proširila svoje granice u Evropi. U ratu sa Švedskom kraljevinom, Rusija je 1809. pripojila Finsku. Tri godine kasnije, pripojena je Besarabija, dok su na kongresu velikih sila u Beču Rusiji dodeljeni istočni i centralni delovi današnje Poljske. Takođe, u istom periodu, Rusija započinje pokoravanje kavkaskih zemalja (Gruzija 1801-1815, Jermenija i Azerbejdžan 1813-1828). U prvom periodu osvajanja, ruska država je umela da davanjem liberalno ustrojenih autonomija kao i zavođenjem reda (ali i davanjem većih verskih, ekonomskih i socijalnih prava kavkaskim hrišćanima) pridobije ili bar umiri stanovništvo osvojenih zemalja. Prilikom ovih osvajanja, ruski car je odobrio liberalne ustave, autonomnu upravu i personalnu uniju za Varšavsko vojvodstvo (Poljska) i Veliku kneževinu Finsku dok je Besarabija dobila liberalan statut i autonomnu upravu. U Kavkazu, uvođenje ruske vlasti je onemogućilo dalje pljačkaške pohode kako lokalnih razbojničkih plemena tako i iranskih vojski. Takođe, zavedena je stabilna uprava, započeta izgradnja puteva (i još značajnije, masivnih odbrambenih utvrđenja podeljenih u tri linije)i podstaknuta trgovina, poljoprivreda i obrazovanje. Uklonjene su sve prepreke slobodnom ispovedanju hrišćanske vere u Gruziji i Jermeniji ali su takođe, poštovana verska prava muslimanskih naroda.
Turci su 1806. godine pokušali da iskoriste ruski rat sa Napoleonom da joj objave rat zbog ruskog mešanja u političke prilike u Vlaškoj i Moldaviji. Turci su nespremni za rat; u Carigradu se vodi borba između sultana Selima i njegovih protivnika koja je završena sultanovim padom. I pored početnih uspeha, Rusija se Tilzitskim mirom obavezala da sklopi mir sa Turskom. On je sklopljen 1807. godine u Sloboziji i trajaće dve godine. Rat je do 1811. godine vođen bez većih promena. Tada na Balkan dolazi Mihail Kutuzov. Zbog opasnosti od Napoleona, Rusija se trudila da što pre odnese pobedu. Sledeće godine rat je završen mirom u Bukureštu kojim je Rusiji pripojena Besarabija, Vlaška i Moldavija ostale pod Turcima, a Srbima, ruskim saveznicima, obećana je autonomija.
Spoljna politika nakon Napoleonovog pada[uredi | uredi izvor]
Bečki kongres[uredi | uredi izvor]
Na jesen 1814. godine, nakon završetka rata Šeste koalicije, okupilo se u Beču 216 predstavnika svih evropskih država, sem Turske. Bečki kongres najveći je međunarodni diplomatski skup u dotadašnjoj istoriji i to će ostati sve do 1918. godine. Svi učesnici, uključujući i francuskog predstavnika Taljerana, bili su odlučni protivnici revolucije i želeli su rekonstrukciju Evrope po principima legitimizma. Međutim, umesto prostog vraćanja na ranije stanje, prihvaćen je niz kompromisa. Velike sile su tako širile svoju teritoriju. Granice su prekrajane, a politički sistemi menjani u skladu sa njihovim interesima. Prvu reč na kongresu vodili su ruski car Aleksandar i austrijski kancelar Meternih, pruski ministar predsednik grof Hardenberg, britanski ministar spoljnih poslova Kestleri i francuski ministar Taljeran. Pruska je bila najmanje uticajan član od velikih sila. Velike sile su 9. marta 1814. godine potpisale mir u Šomonu kojim su se obavezale da će se značajna pitanja rešavati zajedno, za diplomatskim stolom. U tu svrhu je i sazvan kongres. Sem velikih sila, nijedna druga učesnica nije bitnije odlučivala u donošenju odluka. Sve je rešavano na tajnim sastancima, balovima, svečanostima, pozorišnim komadima i prijemima, u krugu petorice predstavnika velikih sila. Rusija je želela da što potpunije obnovi feudalni poredak u Evropi i proširi svoj uticaj. Zato je podržavala prusko-austrijsko suparništvo u nemačkom svetu i zalagala se za očuvanje dovoljno jake Francuske kako bi sprečila preveliko snaženje Britanije. Teritorijalne pretenzije Rusije ušle su u pravcu Velikog Varšavskog Vojvodstva, Besarabije i Finske.
Pred novom Napoleonovom pretnjom (sto dana), učesnice Kongresa preovladale su svoje nesuglasice, obnovile sporazum u Šomonu i obrazovale sedmu koaliciju. Nekoliko dana pred Vaterlo, predstavnici velikih sila stavili su potpise na „ugovor o rekonstrukciji Evrope“. Rusija je dobila najveći deo Poljske, Finsku i Besarabiju.
Sveta alijansa[uredi | uredi izvor]
U godini svog trijumfa, neke članice Sedme koalicije obrazovale su Svetu alijansu. Ideološka osnova, u skladu sa Svetim pismom, formulisana je manifestom od 26. septembra 1815. godine. Austrijski kancelar Meternih i ruski car Aleksandar imali su vodeću ulogu u osnivanju Svete alijanse. Cilj Alijanse bio je da brani opšte principe i pravila koji vode ka sveopštem miru zasnovanom na Bečkom kongresu. U stvari, Alijansa je branila interese velikih sila određenih u Beču. U ligu je imala prava da se uključi svaka država koja prihvati vodeće mesto Austrije i Rusije. Ruski car Aleksandar je preko Svete lige nastojao da proširi svoju ulogu u rešavanju značajnih evropskih pitanja, čemu se suprotstavljaju Habzburzi i Britanija. Meternih je univerzalna prava Habzburške dinastije preneo sa Svetog rimskog na Austrijsko carstvo i tako je sebi davao za pravo da guši sve pokrete za narodnu slobodu i nacionalnu nezavisnost smatrajući ih za glavne poluge revolucije. Englezi su nastojali da kontrolom značajnijih luka obezbede prevlast u Sredozemnom moru, a van Evrope pravci njihove politike usmereni su ka Indiji i Novom svetu (pre svega Latinskoj Americi).
.svg)
Polazna tačka za nastanak Alijanse je ugovor u Šomonu iz 1814. godine koji predviđa da se nakon Napoleonovog pada zaključi specijalni ugovor o savezu hrišćanskih vladara Evrope protiv oživljavanja revolucije i bonapartizma. Austrijski car i pruski kralj prihvataju Aleksandrove ideje izložene u Šomonskom ugovoru septembra 1815. godine kada je potpisan zajednički Manifest o stvaranju Svete alijanse. Prihvatili su ga i drugi vladari, sem britanskog kralja, koji je samo izrazio podršku. Novembra 1815. godine potpisan je tzv. Drugi pariski mir kojim su i formalno okončani Napoleonovi ratovi. Time je Sveta alijansa učvršćena. Opredeljujući se za hrišćanske ideološke osnove, velike sile su iz saveza isključile turskog sultana kao islamskog vladara. Pravi razlog toga bila je želja Austrije i Rusije da sebi ne vezuju ruke u istočnom pitanju. Na Bečkom kongresu ono nije uopšte raspravljano. Na prvom kongresu Svete alijanse (Ahen 1818.) ruski car će izdejstvovati prijem Francuske.
Spoljna politika Rusije nakon Bečkog kongresa obeležena je pokušajima Aleksandra da održi stanje kakvo je utvrđeno na kongresu, što su bili i osnovni principi Alijanse. Aleksandar nije pristao da pomogne ustanicima izražavajući podršku turskom sultanu Mahmudu II (1808—1839) za gušenje ustanka. Ovakav stav ruskog cara doveo je do raskida saveza između Ipsilantija i Vladimireskua. Takođe, na kongresima u Tropau, Ljubljani i Veroni, Rusija se zalaže za gušenje revolucionarnih pokreta u Španiji i Italiji.
Poslednje godine i smrt[uredi | uredi izvor]
Aleksandar je u poslednjim godinama života postao sumnjičav prema svima koji su ga okruživali, naročito nakon pokušaja kidnapovanja ruskog cara do koga je došlo na njegovom putu ka Ahenu. Na jesen 1825. godine car je otputovao na jug Rusije, zbog bolesti svoje supruge. Tokom ovog putovanja se i sam prehladio. Prehlada se razvila u tifus od koga je car umro u gradu Taganrogu 19. novembra/1. decembra 1825. godine. Postojale su glasine da car nije umro[1], nego da se zamonašio pod imenom Fjodor Kuzmič. Žena mu je umrla nekoliko godina kasnije. Tela cara i carice prebačena su u Sankt Peterburg gde su sahranjena u Petropavlovskoj tvrđavi 13. marta 1826. godine.
Potomstvo[uredi | uredi izvor]
| Ime | Rođenje | Smrt | Napomena |
|---|---|---|---|
| Od svoje supruge Lujze Badenske | |||
| Marija Aleksandrovna, vojvotkinja Rusije | 29. maj 1799. | 8. jul 1800. | umrla mlada. Moguće da je bila ćerka Adama Ježi Čartorijskog. |
| Elizabeta Aleksandrovna, vojvotkinja Rusije | 15. novembar 1806. | 12. maj 1808. | Moguće da je bila ćerka Alekseja Ohotnikova. |
| Od Sofije Sergejevne Vsevoložskaje | |||
| Nikolaj Lukaš | 11. decembar 1796. | 20. januar 1868. | |
| Od Marije Naruškine | |||
| Zenaida, Nariškin | oko 1806. | 18. maj 1810. | umro mlad. |
| Sofija, Nariškin | 1808. | 18. jun 1824. | |
| Emanuel, Narishkin | 30. jul 1813. | 31. decembar/1. januar 1901. | |
| Od Margarite Žozefine Vejmer | |||
| Marija Parijskaja | 19. mart 1814. | 1874. | Udata za Vasilija Žukova. |
| Od nepoznate žene | |||
| Vilhelmina Alekrandrova | 1816. | 4. jun 1863. | |
| Od Veronike Dieržanovske | |||
| Gustav Erhenberg | 14. februar 1818. | 28. septembar 1895. | |
| Od Barbare Turkestanov | |||
| Marija Turkestanova | 20. mart 1819. | 19. decembar 1843. | |
| Od Marije Katačarove | |||
| Nikolaj Isakov | 10. februar 1821. | 25. februar 1891. | |
Porodično stablo[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 30. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ Petrović Njegoš, Petar I (2015). Sveti Petar Cetinjski, Između molitve i kletve, sabrana djela, Petar I ruskom caru Aleksandru I. str. 252. i 253., pisma 111. i 112., 16.8.1804. Cetinje: Svetigora.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Palmer, Alan (1974). Alexander I: Tsar of War and Peace. New York: Harper and Row.
- Žak Godšo, Revolucije 1848, Beograd, Nolit (1971)
- J. V. Tarle, Istorija novog veka, Naučna KMD, Beograd (2008)
- Čedomir Popov; Građanska Evropa (1770—1914), Zavod za udžbenike (2010)
- Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga.
- Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura.
- Ammon F. G. V favore u kesarя: Aleksandr I i Arakčeev
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
.svg){kind=small}
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Akademske | |
| Umetničke | |
| Ljudi | |
| Ostale | |
