Aleksije II Veliki Komnin

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Aleksije II
Lični podaci
Datum rođenja1282
Datum smrti3. maj 1330.(1330-05-03) (47/48 god.)
Mesto smrtiTrapezunt,
Porodica
SupružnikDžijadžak Džakeli
PotomstvoVasilije Veliki Komnin, Andronik III Veliki Komnin, Ana Velika Komnina
RoditeljiJovan II Veliki Komnin
Evdokija Paleologina
DinastijaVeliki Komnini
Trapezuntski car
Period16. avgust 1297. – 3. maj 1330.
PrethodnikJovan II Veliki Komnin
NaslednikAndronik III Veliki Komnin

Aleksije II Veliki Komnin[1] (grč. Αλέξιος Β΄ Μέγας Κομνηνός, septembar ili decembar 1282. – 3. maj 1330) je bio trapezuntski car od 1297. do 1330. iz dinastije Velikih Komnina.

Bio je stariji sin Jovana II Komnina.

Car Aleksije II je bio vešt vladar pod čijom vlašću je Trapezuntsko carstvo dostiglo vrhunac i svog procvata i prosperiteta. Odbio je prodore i upade turskih pljačkaša i odbranio carstvo od napada đenovljana i mletaka.

Na presto je stupio sa 14. godina, nakon smrti svog oca cara Jovana II, a pod starateljstvom ujaka, vizantijskog cara Andronika II Paleologa. Car Aleksije II se bez traženja dozvole od strica oženio iberijskom princezom Džijadžak oko 1300. godine iako je njegov ujak car Andronik II izabrao drugu ženu za njega. Čak je i tražio da crkva poništi taj brak, ali je Partijarh to odbio zato što je princeza već bila trudna.

1302. godine je sprečio upad Turaka Oguza koji su nakon osvajanja nekih okolnih provincija krenuli da opljačkaju drugi najvažniji grad carstva, današnji Giresun.

1324. godine je Trapezuntsku luku zaštitio morskim bedemima, kako bi sprečio pirate da napadaju grad.

Dana 3. maja 1330. godine car Aleksije II umire od bubonske kuge posle vladavine duge 33 godine. Nakon njega na presto dolazi njegov najstariji sin Andronik III.

Car Aleksije II Veliki Komnin [2] (grčki: αλεξιος Μεγας Κομνηνος, sept ./dec. 1282. - 3. maja 1330.), bio je car Trapezuntskog carstva od 1297 do 1330. Bio je stariji sin cara Jovana II i carice Evdokije Paleolog.

Car Aleksije II se pokazao kao vešt i energičan vladar, pod čijom je vlašću Trapezuntsko carstvo dostiglo vrhunac svog procvata. Odbio je pljačkaške prodore Turaka i adekvatno se izborio sa prodorom Đenove i Venecije. Takođe je promovisao razvoj umetnosti i nauke na svom dvoru[3] bio je pokrovitelj vizantijskog astronoma Grigorija Hioniada i naučnika Konstantina Lukita.[4]

Život[uredi | uredi izvor]

Na presto je stupio sa 14 godina nakon smrti svog oca cara Jovana II. Pošto je bio maloletan, car Jovan II je za staratelja odredio njegovog ujaka, vizantijskog cara Andronika II Paleologa. Car Andronik II je želeo da oženi svog mladog štićenika ćerkom visokog sudskog zvaničnika Nićifora Humna, i preko tog braka ostvari uticaj na trapezuntski dvor, ali car Aleksije II se, ne tražeći dozvolu, oženio iverijskom princezom Džijadžak Džakeli, ćerkom Beke I Džakelija, atabega od Samtshea, oko 1300. godine. Car Andronik II se žalio Crkvi da poništi brak, ali je Patrijarh to odbio, na osnovu toga što je prijavljeno da je mladićeva žena već trudna. Aleksijeva majka carica Evdokija, koja se sada vratila u Trapezunt pod izgovorom da navede svog sina da raskine brak, savetovala mu je da zadrži svoju iversku ženu.[5]

Godine 1301. ili 1302. odbio je invaziju Turkmena, koji su nakon osvajanja provincije Halivije prodrli duboko u teritoriju Trapezuntskog carstva kako bi opljačkali Kerasun (savremeni Giresun), drugi najvažniji grad Carstva. Car Aleksije II je zarobio njihovog generala i sagradio zidine oko luke kako bi obezbedio grad.[6]

Drugi problem su bili Đenovljani, koji su uspostavili ekonomski monopol u oblasti Crnog mora nakon Nimfejskog ugovora sa carem Mihailom VIII Paleologom 1261. godine. Njihovo naselje je preraslo Dafnus, priobalno predgrađe istočno od Trapezunta, a Đenovljani su zahtevali više prostora. ; đenovljanski trgovci su odbili da dozvole carskim službenicima da pregledaju njihovu robu. Nakon što je car Aleksije II 1306. godine, odbio Đenovljanske zahteve za daljim ustupcima, zapretili su da će u potpunosti napustiti Trapezunt. Kada su odbili njegov zahtev da plate bilo koju robu koju su poneli sa sobom iz Trapezunta,car Aleksije II je naredio svojim gruzijskim plaćenicima da ih napadnu. Iako su careve trupe bile uspešne, Đenovljani su zapalili predgrađe Trapezunta i oštetili veliki deo svoje i imovine građana. Na kraju su dve strane sklopile mir, potvrđen sporazumom iz 1314. i drugim iz 1316. godine.[7]

Time nisu u potpunosti okončane tenzije između Đenovljana i Trapezuntskog cara. Car Aleksije II je 1319. godine zaključio ugovor sa Mlečanima, glavnim rivalima Đenove, dajući im iste privilegije kao i Đenovljanima sve dok plaćaju dažbine.[8] Vizantolog Donald Nikol je primetio da su car Aleksije II, kao i njegovi naslednici, „bolje prošli od stranaca nego njihove kolege u Carigradu, pošto italijanskim trgovcima nije bilo dozvoljeno da trguju bez poreza.“[9]

Nevolje za Carstvo dolazile su i od pirata iz Emirata Sinope, čije su mete bili hrišćanski trgovci, uključujući Đenovljane. Pirati su čak zapalili i sam Trapezund (1319); da bi zaštitio svoj narod od ovih pljačkaša, car Aleksije II je 1324. godine izgradio morske zidove za gradsku luku. On je već više od jedne decenije ranije organizovao policiju da čuva grad noću.[10]

Kao i njegov otac pre njega, car Aleksije II je takođe bio meta papinih nastojanja da pređe u katoličanstvo.[11] Pismo je poslao papa Jovan XXII 1329. godine, ali pet meseci kasnije; 3. maja 1330. godine, car je umro od bubonske kuge,[12] posle vladavine od 33 godine i presto je prešao na njegovog najstarijeg sina Andronika. Sačuvana su dva dela napisana na temu careve smrti: pogrebna beseda koju su napisali njegovi protonotar i protovestijar, Konstantin Lukit; i kasniji hvalospev Josifa, mitropolita TrapezunTskog (Jovan Lazaropul).[13]

Kovnice[uredi | uredi izvor]

Tokom Aleksijeve vladavine, aspre koje su izdali carevi Trapezunta su značajno izmenjeni u izgledu i težini, što je možda bila najznačajnija promena učinjena na ovom novčiću koji je inače imao malo promena između prvog izdanja pa sve do kraja Carstva. Na početku njegove vladavine ne samo da je sadržaj srebra u novčićima smanjen za 15%, već su i stojeće slike imperatora na aversu i Svetog Evgenija na reversu zamenjene slikama obojice na konju.[14] Jan Olof Rozenkvist pruža dokaze koji pokazuju da je ovaj motiv konja postao uobičajen na kovanicama u oblasti Crnog mora, počevši od kovanog novca bugarskog cara Konstantina Asena jednu generaciju ranije. On priznaje da je nejasno da li „postoji ikakva veza sa idealima viteštva koji preovladavaju u zapadnoj Evropi u ovo vreme.“[15] Motiv konja se pojavljuje nepromenjen na novcu svih narednih vladara sve do pada Trapezunta 1461. godine.

Porodica[uredi | uredi izvor]

Poznato je da je car Aleksije II imao najmanje šestoro dece i da je imao najmanje jednu ženu, Džijadžak Džakeli. Njihova deca su:[16]

  1. Andronik III, car Trapezuntski 1330–1332.
  2. Vasilije, car Trapezundski 1332–1340.
  • Mihailo Anačulu, ubio ga je njegov brat car Andronik III 1330. godine.[17]
  • Đorđe Ahpugu, kojeg je ubio njegov brat car Andronik III 1330. godine.[18]
  1. Ana Anahtlu, monahinja, postala je carica Trapezunta 1341–1342.
  2. Evdokija, poznata i kao despoina od Sinope zbog udaje za emira tog grada.

Postoji mogućnost da je imao još jedno dete:

  1. Neimenovana ćerka, koja je možda ulu hatun i prezbiterisa nazvana na grčkom epitafu u Erzindžanu, koja je umrla 28. decembra 1342. godine.[19]

Međutim, Penelope Vuđouklaki, koja je pisala za veb stranicu Enciklopedia Helenskog sveta: Mala Azia, tvrdi da je car Aleksije II imao tri žene: Pekai, ćerku Beke Džakelija, od koje je imao Andronika, Vasilija i Evdokiju; ćerka Anačulu, vladara naroda Laz, od koje je imao Mihajla Anačulua i Anu Anačulu; i „inače nepoznata Sargale“, od kogje je imao Đorđa Ahpugasa.[20]

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Aleksije I Veliki Komnin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Manojlo I Veliki Komnin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Teodora Aksuhina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Jovan II Veliki Komnin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Irena Sirikjena
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Aleksije II Veliki Komnin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
12. Andronik Paleolog
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Mihajlo VIII Paleolog
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. Teodora Anđelina Paleologina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Evdokija Paleologina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Teodora Dukina Vatacina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Lampsidis, Odysseus (1984). „Grand Comnène Paléologue”. Revue des études byzantines. 42 (1): 225—228. doi:10.3406/rebyz.1984.2157. 
  2. ^ Lampsidis Odysseus has published a note written in 1332 where the writer calls Alexios "Alexios Grand Komnenos Palaiologos". ("Grand Comnène Paléologue", Revue des études byzantines, 42 (1984), pp. 225–228) It is uncertain if this was the proper style of his name.
  3. ^ Zehiroğlu, A.M. "Astronomy in the Trebyzond Empire", (2016), pp. 2–5
  4. ^ Jan Olof Rosenquvist, "Byzantine Trebyzond, A Provincial Literary Landscape," Byzantino-Nordica 2004: Papers Presented at the International Symposium of Byzantine Studies Held on 7–11 May 2004 in Tartu, Estonia, ed. Ivo Volt, Janika Päll. . Tartu: University Press. 2005. pp. 39–41. 
  5. ^ William Miller, Trebyzond: The last Greek Empire of the Byzantine Era: 1204–1461, 1926. . Chicago: Argonaut. 1969. pp. 32. f
  6. ^ Miller 1969, str. 33
  7. ^ Miller 1969, str. 33–35
  8. ^ Miller 1969, str. 38f
  9. ^ Nicols, The last centuries of Byzantium, 1261–1453. (2nd изд.). Cambridge: University Press. 1993. pp. 402. 
  10. ^ Miller 1969, str. 39
  11. ^ Miller 1969, str. 39f
  12. ^ Zehiroglu, Ahmet M. ; "Trabzon Imparatorlugu 2" 2016, Trabzon, . ISBN 978-605-4567-52-2.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć) ; pp. 148
  13. ^ Miller 1969, str. 41
  14. ^ S. Bendall, "The Earliest Aspers of Alexius II of Trebyzond (1297–1330)" Archived 2014-04-20 at the Wayback Machine, Spinks Numismatic Circular (June, 2008) 116, pp. 118f
  15. ^ Rosenqvist, The Hagiographic Dossier of St Eugenios of Trebyzond in Codex Athous Dionysiou 154. . Uppsala: University Press. 1996. pp. 79. f
  16. ^ Kelsey Jackson Williams, "A Genealogy of the Grand Komnenoi of Trebyzond", Foundations, 2 (2006), pp. 176f
  17. ^ Panaretos, Chronicle, ch. 16. Greek text and English translation in Scott Kennedy, Two Works on Trebyzond, Dumbarton Oaks Medieval Library 52. . Cambridge: Harvard University. 2019. pp. 9. 
  18. ^ Panaretos, Chronicle, ch. 16. Greek text and English translation in Scott Kennedy, Two Works on Trebyzond, Dumbarton Oaks Medieval Library 52. . Cambridge: Harvard University. 2019. pp. 9. 
  19. ^ Anthony Bryer, "Greeks and Türkmens: The Pontic Exception", Dumbarton Oaks Papers, 29 (1975), n. 143
  20. ^ Vougiouklaki Penelope, "Alexios II Grand Komnenos", Encyclopedia of the Hellenic World: Asia Minor

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Finlay, George (1877). The History of Greece and the Empire of Trebyzond, (1204–1461). Edinburgh: William Blackwood. 
  • Miller, William (1969). Trebyzond: The last Greek Empire of the Byzantine Era: 1204–1461. Chicago: Argonaut. 
  • Radivoj Radić (2022). Istorija Trapezuntskog carstva. Beograd: Zavod za udžbenike. ISBN 978-86-17-20766-1. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алексије_II_Велики_Комнин&oldid=26497631”