Alen Delon

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Alen Delon
Alen Delon u filmu Leopard 1959. godine.
Lični podaci
Puno imeAlen Fabjan Moris Marsel Delon
Datum rođenja(1935-11-08)8. novembar 1935. (88 god.)
Mesto rođenjaSo, Francuska
Porodica
SupružnikNatali Delon (1964—1968)
Rozali van Bremen (1987—2001)
Rad
Aktivni period1957−danas
Zvanični veb-sajt
http://www.alaindelon.com/f/
Veza do IMDb-a

Alen Fabjan Moris Marsel Delon (franc. Alain Fabien Maurice Marcel Delon; So, 8. novembar 1935) francuski je glumac i biznismen. Dobitnik je nagrade Cezar za najboljeg glumca 1985. godine. Poznat kao „muški Brižit Bardo”,[1] bio je jedan od najistaknutijih evropskih glumaca i seks-simbola sa ekrana tokom 1960-ih i 1970-ih.

Rani život[uredi | uredi izvor]

Alen Delon je rođen u Sou, Sena (danas Senski visovi), Il de Frans, bogatom predgrađu Pariza. Njegovi roditelji, Edit (rođena Arnold; 1911–1995) i Fabien Delon (1904–1977), razveli su se kada je Delon imao četiri godine.[2] Oboje su se ponovo venčali i, kao rezultat toga, Delon ima polusestru i dva polubrata. Njegova baka po ocu bila je Korzikanka, iz Pruneli-di-Fjumorbo.[3] Kada su mu se roditelji razveli, Delon je poslat da živi kod hranitelja; nakon što su hranitelji umrli, Delonovi roditelji su preuzeli zajedničko starateljstvo nad njim, ali se dogovor pokazao nezadovoljavajućim. Pohađao je katolički[4] internat, prvu od nekoliko škola iz kojih je izbačen zbog neposlušnog ponašanja. Delon je napustio školu sa 14 godina i kratko je radio u mesari svog očuha. On se prijavio u francusku mornaricu tri godine kasnije, sa 17 godina, a tokom 1953–1954 služio je kao vojnik marinac u Prvom ratu u Indokini.

Karijera[uredi | uredi izvor]

Pojavivši se na filmu 1957. godine ubrzo postaje jedan od najatraktivnijih mladih francuskih glumaca.[5] Prvu zapaženiju ulogu tumači u kriminalističkom filmu „U zenitu sunca“ u režiji Renea Klemana, rađenom po romanu Patriše Hajsmit.[6] Ulogom Roka u filmu „Roko i njegova braća“ Lukina Viskontija iz 1960. godine postaje svetski poznat glumac. Godine 1968. biva osumnjičen za ubistvo svoga telohranitelja Stevana Markovića, koji je nađen u kontejneru ispred kuće Alena Delona u Parizu. Stevan Marković je navodno ostavio pismo svom bratu da ako bude ubijen da je za to 100% odgovoran Alen Delon i njegov kum Fransoa Marcantoni, inače gangster sa Korzike. U istrazi bila je saslušana i Natali Delon. Na kraju istraga je dovela i do Žorža Pompidua, koji je tad bio premijer, a kasnije predsednik Francuske. Navodno su postojale, i bile objavljene, fotografije na kojima je bio Stevan Marković sa ženom premijera Pompidua u toku grupnog seksa. Alen Delon nije više bio osumnjičen za dato krivično delo ubistva.[7] Skandal oko ubistva Markovića nije omeo karijeru Delona, već mu je možda pomogao da ga publika doživljava dosta verodostojnije u svim, pogotovo krimi, ulogama koje je tumačio.

Glumio je sporednu ulogu u filmu Žuti Rols-Rojs, gde je tumačio Stefana ljubavnika Širli Maklejn. Takođe, ostao je upamćen i po duetu sa Dalidom i njihovom pesmom "Parole, parole" (franc. Paroles paroles).

Francuska slava[uredi | uredi izvor]

Delon u Roko i njegova braća (1960)

Delon je dobio glavnu ulogu u komediji Žene su slabe (1959). Ovo je bio veliki hit u Francuskoj[8] i bio je prvi Delonov film koji je viđen u Americi. Delon je imao nekoliko ličnih nastupa u Njujorku kako bi promovisao film. Bio je prijatelj gangstera srpskog porekla Vojislava Stanimirovića.[9]

Međunarodna slava[uredi | uredi izvor]

Delon je zatim snimio dva filma koja su mu obezbedila međunarodnu reputaciju. Godine 1960. pojavio se u Plein Soleil Renea Klementa, objavljenom u SAD kao Ljubičasto podne, koji je zasnovan na romanu Patriše Hajsmit Talentovani gospodin Ripli. Delon je igrao protagonistu Toma Riplija i dobio je pohvale kritike; Hajsmitova je bila obožavatelj njegovog portreta tog karatera.[10] Film je bio hit u Francuskoj i u umetničkim kućama u zemljama engleskog govornog područja. Zatim je igrao naslovnu ulogu u filmu Roko i njegova braća (1960) Lukina Viskontija. Kritičar Bosli Krauter iz Njujork tajmsa napisao je da je Delonovo delo „dirljivo povodljivo i izražajno“.[11]

Delon je debitovao na sceni 1961. godine u predstavi Džona Forda „Šteta što je ona kurva“ zajedno sa Romi Šnajder u Parizu. Viskonti je režirao produkciju koja je oborila rekorde na blagajnama.[12] Ponovo se ujedinio sa Reneom Klementom u italijanskoj komediji o fašizmu Radost življenja (1961). Bio je to manji uspeh. Popularniji je bio antologijski film svih zvezda Poznate ljubavne afere (1961); Delonov segment ga je postavio kao Alberta III, vojvodu od Bavarske, nasuprot Brižit Bardo. Otprilike u to vreme Delon se pominje kao mogući izbor za glavnu ulogu u Lorensu od Arabije.[13] Umesto njega, izabran je Piter O’Tul, ali je onda s Delonom potpisala ukovor firma Sedam umetnosti da radi na četiri filma, uključujući velikobudžetski međunarodni film o priči o Marku Polu i Kralju Pariza, o Aleksandru Dimi.[14] Nijedan projekat nije ostvaren. Umesto toga, glumio je Mikelanđelo Antonioni sa Monikom Viti u filmu L'Eclisse (1962),[15] koji je postigao veliki kritičarski uspeh, iako je obim publike bio mala. Popularan je bio još jedan antologijski film svih zvezda, Đavo i deset zapovesti (1963); Delonov segment ga je postavio sa Daniel Darjo.[16]

MGM[uredi | uredi izvor]

Producent Žak Bar je snimao film o pljački sa Žanom Gabinom uz podršku MGM-a, pod nazivom Bilo koji broj može da pobedi (1963). Gabinov kolega u filmu trebalo je da bude Žan Luj Trintijan sve dok Delon nije lobirao kod Bara za tu ulogu. Uzeo je prava distribucije filma u određenim zemljama umesto direktne plate. Pošto ovo nikada ranije nije urađeno u Francuskoj, ovo je bilo poznato kao „Delonov metod“. Kocka se dobro isplatila, a Žan Gaben je kasnije tvrdio da je Delon zaradio 10 puta više novca nego što bi to inače bio slučaj. Međutim, 1965. godine Delon je tvrdio da „niko drugi to od tada nije probao i zaradio novac.“[17] Ipak, iskustvo je dalo Delonu ukus za produkciju. Takođe je potpisao ugovor sa pet filmova sa MGM-om, od kojih je Bilo koji broj može pobediti bio prvi. Njegova reputacija je dodatno poboljšana kada je ponovo radio sa Viskontijem na Il Gattopardo (Leopardu) sa Bertom Lankasterom i Klaudijom Kardinale. Ovo je bio sedmi najveći hit godine u Francuskoj; Bilo koji broj može pobediti je bio šesti.[18] Leopard je takođe bio široko prikazan u SAD putem 20. senčuri foksa. Delon je sada bio jedna od najpopularnijih zvezda u Francuskoj. Glumio je u megdandžiju, Crni tulipan (1964), još jednom hitu.[19] Les Félins (1964), koji ga je ponovo spojio sa Reneom Klementom i glumio je sa Džejn Fondom, snimljen je u francuskoj i engleskoj verziji. Ovo drugo je distribuirao MGM, ali to nije bio uspeh.[20] Godine 1964, Francuska kinoteka je održala izložbu Delonovih filmova i Delon je sa Žoržom Bomom pokrenuo produkcijsku kompaniju Delbo produkcija. Oni su produkovali film pod nazivom Nepobeđen (L'insoumis) (1964), gde je Delon igrao OAS atentatora. To delo je moralo da se ponovo edituje zbog pravnih problema. Uprkos tome što ga je distribuirao MGM, odziv publike je bio mali.[21]

Holivudska zvezda[uredi | uredi izvor]

Tipiziran kao „latinski ljubavnik”, Delon je proveo narednih nekoliko godina fokusiran na snimanje u Holivudu, a 1965. izjavio je da želi da napravi jedan film u Americi i jedan u Evropi svake godine. Smatrao je i da ga njegov naglasak sprečava da igra određene uloge: „Zbog svog akcenta ne bih pokušavao da glumim Amerikance. Radim na tome da uklonim izrazite francuske infleksije iz svog govora kako bih mogao da igram sve kontinentalne nacionalnosti.[17]

Počeo je malim ulogom u antologiji svih zvezda za MGM pod nazivom Žuti rols-rojs (1965), pored Širli Maklejn. Bio je popularan iako Delon nije imao mnogo posla. Imao je svoju prvu glavnu ulogu na engleskom jeziku u filmu Jednom lopov, gde je glumio sa En-Margret. Zasnovan je na romanu Zekijala Marka koji je napisao Bilo koji broj može da pobedi, ali nije bio tako uspešan. Finansirao ga je MGM koji je najavio da će se Delon pojaviti u vesternu Spremni za tigra u režiji Sema Pekinpa, ali film nikada nije snimljen.[22] Umesto toga, Delon je potpisao ugovor o tri filma sa Kolumbijom, za koju se pojavio u visokobudžetnom akcionom filmu Izgubljena komanda (1966), igrajući člana Francuske Legije stranaca, zajedno sa Entonijem Kvinom i Klaudijom Kardinale. Studio je takođe najavio da će se pojaviti u biografskom filmu Servantes, ali to nikada nije snimljeno.[23] Universal Studios je koristio Delona u vesternu, Teksas preko reke, nasuprot Dinu Martinu. Rej Stark je želeo da ga upotrebi u Noći iguane i Ovo imanje je osuđeno.[24][25] Nije se pojavio ni u jednom od tih filmova, ali je bio u filmu tog producenta Da li Pariz gori?, u režiji Renea Klemana, igrajući Žaka Šaban-Delmasa. Ovo je bio veliki hit u Francuskoj, ali je imao razočaravajuće rezultate na američkim blagajnama – kao i svi Delonovi filmovi koje je finansirao Holivud.[26] Delon je ostao velika zvezda u Francuskoj. Zajedno sa Stivom Makvinom i Šonom Konerijem bio je jedna od najvećih zvezda u Japanu.[27] Međutim, nije mogao da napreduje u SAD.[26]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „French legend Delon 'supports' far-right”. France 24 (na jeziku: engleski). 9. 10. 2013. Pristupljeno 13. 8. 2022. 
  2. ^ „Alain Delon Biography”. filmreference.com. Arhivirano iz originala 8. 10. 2017. g. Pristupljeno 8. 2. 2018. 
  3. ^ „BESTOFCINE, le meilleur du cinéma – ALAIN DELON”. bestofcine.free (na jeziku: francuski). Arhivirano iz originala 11. 10. 2012. g. Pristupljeno 8. 2. 2018. 
  4. ^ AG, Cinergy. „Cineman – Movie guide”. cineman.ch. Arhivirano iz originala 3. 3. 2016. g. Pristupljeno 8. 2. 2018. 
  5. ^ Violet, Bernard (2000). Les mystères Delon. Paris: Flammarion. ISBN 2080681052. OCLC 47797567. 
  6. ^ „1958 Box Office”. Box Office Story. Arhivirano iz originala 27. 9. 2016. g. Pristupljeno 19. 10. 2016. 
  7. ^ Srpski „Dobri momci”: Istina o Stevici Markoviću, Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. oktobar 2016) pristupljeno 9. oktobra 2016.
  8. ^ Movie box office information at Box Office Story
  9. ^ "FOX BUYS CONCERN IN JOHANNESBURG: Film Company in Africa Acquired for $1,125,000 -- 'Anatomy of Murder' Here!" by HOWARD THOMPSON. The New York Times, 2 July 1959, pg. 15.
  10. ^ Peary, Gerald. Interview with Patricia Highsmith Arhivirano 18 maj 2011 na sajtu Wayback Machine, geraldpeary.com; accessed 8 February 2018.
  11. ^ Crowther, Bosley. The New York Times, film review, 28 January 1961.
  12. ^ "POWERLESS GALLIC CRITICS: Parisian Theatregoers Flock to Play That Is Slashed And Stay Away From Another That Is Hailed" by JEAN-PIERRE LENOIR PARIS. The New York Times 4 June 1961, pg. X3.
  13. ^ "Two Stars Signed for 'Lawrence' Film" Hopper, Hedda. Chicago Daily Tribune 22 March 1961: b5.
  14. ^ Scheuer, Philip K. (21. 12. 1961). „Zanuck Pitching in as 'Day' Director: Three Units on D-Day Epic; Enemies-Below Duo Reunited”. Los Angeles Times. str. B13. 
  15. ^ Bradshaw, Peter (25. 8. 2015). „L'Eclisse review – Antonioni's strange and brilliant film rereleased”. The Guardian. 
  16. ^ Crowther, Bosley (15. 10. 1963). „Screen”. The New York Times. 
  17. ^ a b Thomas, Kevin (18. 12. 1965). „New Dream for Alain Delon”. Los Angeles Times. str. A12. 
  18. ^ „Box office for 1963”. Box Office Story. 
  19. ^ „1964 box office”. Box Office Story. 
  20. ^ French Movie Actor Bears Resemblance to Jimmy Dean Tinee, Mae. Chicago Tribune 16 February 1964, pg. G15.
  21. ^ Stafford, Jeff (10. 5. 2008). „L'insoumis: Vintage Alain Delon circa 1964”. FilmStruck. Arhivirano iz originala 7. 11. 2019. g. Pristupljeno 4. 10. 2019. 
  22. ^ Martin, Betty (10. 4. 1965). „Movie Call Sheet: 'Rouge' Heads for Broadway”. Los Angeles Times. str. 19. 
  23. ^ Martin, Betty (7. 3. 1966). „Delon Gets Title Role in 'Cervantes'”. Los Angeles Times. str. C22. 
  24. ^ Weiler, A.H. (4. 10. 1964). „Local Views: Ritt's Trio – New Liaisons”. The New York Times. str. X7. 
  25. ^ „Sean O'Casey's Autobiography Filmed as Young Cassidy”. Chicago Tribune. 15. 11. 1964. str. 13. 
  26. ^ a b Vincendeau, Ginette (2014). „The perils of trans-national stardom: Alain Delon in Hollywood cinema”. Mise Au Point (6). doi:10.4000/map.1800 Slobodan pristup. 
  27. ^ Reisfeld, Bert. "Japan Film-makers Make Little Go Long Way", Los Angeles Times 12 September 1965, pg. N5.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Alen Delon na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ален_Делон&oldid=26499917”