Pređi na sadržaj

Alen Delon

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Alen Delon
Delon (1961)
Lični podaci
Puno imeAlen Fabjan Moris Marsel Delon
Datum rođenja(1935-11-08)8. novembar 1935.
Mesto rođenjaSo, Francuska
Datum smrti18. avgust 2024.(2024-08-18) (88 god.)
Mesto smrtiDuši, Francuska
Državljanstvo
  • francusko
  • švajcarsko
Zanimanje
  • glumac
  • filmski producent
  • scenarista
  • pevač
Porodica
SupružnikNatali Bartelemi (v. 1964 —  r. 1969)
Partneri
  • Romi Šnajder (1958—1964)
  • Mirej Dark (1968—1983)
  • Rozali van Bremen (1987—2001)
Deca4
Rad
Aktivni period1949—2019.
Potpis
Veza do IMDb-a
Vojna karijera
SlužbaFrancuska
1952–1956
RodStrelac francuske mornarice
Učešće u ratovimaPrvi indokineski rat

Alen Fabjan Moris Marsel Delon (fr. Alain Fabien Maurice Marcel Delon; So, 8. novembar 1935 — Duši, 18. avgust 2024) bio je francuski glumac, filmski producent, scenarista i pevač. Priznat kao vodeći čovek u kulturi i filmu 20. veka, Delon se pojavio kao jedan od najistaknutijih evropskih glumaca 1960-ih, 1970-ih i 1980-ih i postao međunarodni seks simbol. Njegov stil, fizički izgled i uloge učinili su ga ikonom filmskog platna širom sveta i doneli su mu trajnu popularnost.[1] Delon je dobio priznanje kritičara za svoje uloge u filmovima kao što su Žene su slabe (1959), U zenitu sunca (1960), Roko i njegova braća (1960), L'Eclisse (1962), Leopard (1963), Samuraj (1967) , Devojka na motociklu (1968), Bazen (1969), Crveni bazen (1970), Policajac (1972) i Gospodin Klajn (1976). Tokom svoje karijere, Delon je radio sa mnogim rediteljima, uključujući Lukina Viskontija, Žan-Lik Godara, Žan-Pjera Melvila, Mikelanđela Antonionija i Luj Mala.

Delon je tokom svoje karijere dobio mnoge filmske i međunarodne nagrade. Godine 1985. osvojio je nagradu Sezar za najboljeg glumca za svoju ulogu u filmu Naša priča (1984). Godine 1991. postao je član francuske Legije časti. Na 45. Berlinskom međunarodnom filmskom festivalu osvojio je počasnog zlatnog medveda. Na Filmskom festivalu u Kanu 2019. dobio je počasnu Zlatnu palmu.

Pored glumačke karijere, Delon je snimio i govorni deo u popularnoj pesmi „Paroles, paroles” iz 1973. godine, duet sa Dalidom kao glavnim pevačkim glasom. Švajcarsko državljanstvo stekao je 1999. godine.

Porodica i poreklo

[uredi | uredi izvor]

Delonovi su poreklom iz Sent Vinsent-Lespinasa, u Tarn i Garoni. Njihova poznata genealogija seže do Žana Delona, rođenog u petnaestom veku. Delonov pradeda po ocu, Fabijen Patrik Delon (Sent Vinsent-Lespinas, 28. decembar 1829 — Fižak (Lot), 12. decembar 1909), građevinski inženjer, odlikovan je ordenom Legije časti 1892. godine.[2] Delonova baka po ocu, Marija-Antoaneta Evanđelista (rođena 1867. u Pruneli-di-Fjumorbo),[3] bila je Korzikanka. Dana 3. decembra 1888. udala se za Delonovog dedu po ocu, Žan-Marsela Delona (Fižak, 4. novembar 1856 – 1926), tada poreznika u Gapu, koji je postavljen na dužnost na Korziku 1886. Par je imao dvoje dece, sina Fransoa Fabijena Delona i ćerku Žanu Ludidoru Adel Delon.[traži se izvor]

Delonov deda po majci, Alfred Luis Arnold (1876–1959), rođen je u Parizu i bio je jahač u francuskoj vojsci, žandarm. Njegovi roditelji su bili Žast Arnold, rođen 1847. u Burglenu, Uri, po zanimanju obućar, i Mari-Adel Lineman, rođena 1849., kuvarica. Oženio se Marijom Minard (1881–1913), modelom Žane Lanvin. Par je imao dvoje dece: ćerku Edit Mari Suzan Arnold i sina Henrija Arnolda..[4][5][6]

Rani život

[uredi | uredi izvor]

Detinjstvo i obrazovanje: 1935—1952

[uredi | uredi izvor]

Alen Žan Fransoa Delon je rođen u ulici Hudan 99 8. novembra 1935. u Sou, bogatom predgrađu Pariza u departmanu Sena (danas Senski visovi). Sin Fransoa Fabijena Delona (Krapon sir Arzon, 12. mart 1904 – 1977), projektora i kasnije direktora bioskopa Le Redžina u Bur la Renu, i Edit Mari Suzan Arnold (1911–1995), asistentkinje zaposlene u apoteci i pozorišni referent u bioskopu. Rođen je u malograđanskoj porodici.[7]

Delon je imao četiri godine kada su mu se roditelji razveli 1939. godine.[8] I otac i majka su osnovali nove porodice, tako da je imao dva polubrata i usvojenu sestru sa očeve strane, i polubrata i polusestru sa majčine strane. Tada je poveren hraniteljskoj porodici, to će mu ostati rana iz detinjstva koja nikada nije zarasla. Glava ove porodice bio je zatvorski čuvar u zatvoru Fresnes, Val de Marn. Delon, koji je živeo u susedstvu, 1945. je u zatvorskom dvorištu čuo salvu kojom je pogubljen ratni saradnik Pjer Laval, o čemu su mu ispričani detalji. Dok je živeo sa hraniteljskom porodicom, Delon je razvio strast za biciklističke trke i nadao se da će postati biciklistički trkač poput Fausta Kopija.[9]

Kada su njegovi usvojeni roditelji umrli, Delon je vraćen svojim biološkim roditeljima, koji su delili starateljstvo nad njim. Dok je odrastao, provodio je vreme živeći sa svojim ocem i njegovom drugom porodicom u L'aj le Roz i sa svojom majkom i njenom drugom porodicom u Burg la Rejnu. Roditelji su ga potom smestili u katolički internat Sen Nikolas d'Inji (Eson), gde je proveo celu svoju mladost sa jednim od svojih najboljih prijatelja, Žerarom Salomeom. Tu je razvio strast prema muzici. Pridružio se školskom horu i takođe je izabran da peva kao solista. Čestitao mu je nastup apostolski nuncije u Francuskoj kardinal Anđelo Ronkali, kasnije papa Jovan XXIII.[traži se izvor]

Zbog nepažnje koju su mu roditelji pridavali, Delon je postao neposlušan, stalno se loše ponašao u školskoj učionici i tukao se sa drugom decom. Izbačen je iz škole pošto je pretukao jednog od svojih drugova iz razreda. Sveštenici su preporučili da ga pošalju kod Svetog Gavrila de Banjoa. Tokom svoje četiri godine tamo, Delon se stalno loše ponašao i pokazivao je nepoštovanje svojim učiteljima. Jednom je ukrao direktorov motocikl zbog čega je ponovo izbačen. Delon je izbačen iz još nekoliko škola do svoje 13. godine, kada je ušao u Institut Sen Nikolas d'Inji. Tamo je imao priliku da izvede ulogu nasilnika u Le Rapt, 22-sekundnom nemom kratkom filmu reditelja Olivijea Burginjona, prijatelja njegovog oca. Sa 14 godina, Delon je odlučio da ne želi da ostane u školi i želeo je da napusti Francusku. Odlučio je da pobegne u Čikago sa svojim prijateljem Danijelom Salvadetom kome je tamo živeo ujak. Napustili su školu, rešeni da stopiraju do Bordoa. Kada su stigli u Šatelro, prolaznik ih je odveo u lokalnu policijsku stanicu. Zbog Delonovog temperamenta, on i njegov prijatelj su stavljeni u pritvorsku ćeliju i vraćeni svojim porodicama. Zbog svog postupka, Delon je izbačen iz škole. Njegovi roditelji su tada odlučili da škola nije za njega i naterali su Delona da je u potpunosti napusti.[10]

Njegova majka, koja se udala za Pola Bulonja, mesara i vlasnika delikatesa iz Bur-la-Rena, dovela ga je u porodičnu kuću. Kasnije je rekao da nikada nije video sebe u toj porodici i da se tamo nikada nije osećao bezbedno. Delon je dobio Sertifikat o profesionalnoj sposobnosti u poslastičarnici Au Žambon de Paris. Tri godine je radio u delikatesi svog očuha, koja je imala šesnaest zaposlenih i koja je stekla veoma lošu reputaciju u komšiluku. Konstantno je išao na zabave i tukao se po kafanama, takođe je bio i pripadnik ulične bande.[11]

Vojna služba i rat u Indokini: 1952–1956

[uredi | uredi izvor]

Očekujući poziv za vojnu službu, pridružio se francuskoj mornarici sa 17 godina. Nakon boravka u Pont-Rean centru za pomorsku obuku, nastavio je službu 1953. u signalskoj školi Bormete. Nakon što je uhvaćen u krađi opreme,[12] mornarica mu je dala izbor da je napusti ili da produži svoju obavezu sa tri na pet godina. Tokom francusko-indokineskog rata, borio se u bici kod Dijen Bijen Fua 1954. godine.[13]

Kao mornar prve klase, raspoređen je u zaštitnu četu arsenala Sajgon, u još uvek Francuskoj Indokini. Pred kraj rata uhapšen je zbog krađe džipa i odlaska na put tokom kojeg je vozilo palo u potok. Oduzeta mu je radio dozvola i izbačen je iz mornarice.[14] U zatvorskoj ćeliji proslavio je 20. rođendan.[15] Ovaj period je ostavio duboki utisak na njega: otkrio je vojnu disciplinu, osećaj časti i poštovanja prema vrednostima koje predstavlja zastava Francuske. Razvio je strast prema oružju i bio je opčinjen performansom francuskog glumca Žana Gabena u Touchez pas au grisbi, filmu koji je pogledao u indokineskoj prestonici.[16]

Nakon pomorske službe, Delon se 1956. vratio u Francusku. Zamerio je roditeljima što su ga pustili u Indokinu (bio je dobrovoljac, ali je njihova dozvola bila neophodna) i više nije stupao u kontakt sa njima, odlučio je da se sam snađe i nije imao pojma čime bi se bavio. Njegov mlađi brat Žan Fransoa Delon će kasnije biti prvi u Alenovoj porodici koji će ostvariti kontakt sa njim 1961. nakon što je video Alenovo lice na posteru filma Roko i njegova braća. Delon se nastanio u hotelu Redžina i radio je nekoliko čudnih poslova, posebno kao rukovalac proizvodima na pariskoj pijaci Les Hales i kao konobar u kafiću u blizini Jelisejskih polja. Upoznao je buduću pevačicu Dalidu, sa kojom će kasnije tokom života imati aferu. U Pigalu i Monmartru upoznao je pripadnike francuskog podzemlja, lopove i žigola, od kojih mu je jedan, „homoseksualac ​​po imenu Karlos”, obezbedio zaštitu. Delon je bio fasciniran vrednostima ove sredine, posebno osećanjem časti, prijateljstva, poštovanja i zakona ćutnje. Njegova vitka građa i prijatno „anđeosko lice“ privlačile su žene i dozvoljavali su mu smeštaj i ishranu kod nekoliko prostitutki, što nije činilo da se oseća nezadovoljno. Činilo se da njegova budućnost tada ide ka karijeri makroa..[17][18]

Karijera

[uredi | uredi izvor]

Pojavivši se na filmu 1957. godine ubrzo postaje jedan od najatraktivnijih mladih francuskih glumaca.[19] Prvu zapaženiju ulogu tumači u kriminalističkom filmu „U zenitu sunca“ u režiji Renea Klemana, rađenom po romanu Patriše Hajsmit.[20] Ulogom Roka u filmu „Roko i njegova braća“ Lukina Viskontija iz 1960. godine postaje svetski poznat glumac. Godine 1968. biva osumnjičen za ubistvo svoga telohranitelja Stevana Markovića, koji je nađen u kontejneru ispred kuće Alena Delona u Parizu. Stevan Marković je navodno ostavio pismo svom bratu da ako bude ubijen da je za to 100% odgovoran Alen Delon i njegov kum Fransoa Marcantoni, inače gangster sa Korzike. U istrazi bila je saslušana i Natali Delon. Na kraju istraga je dovela i do Žorža Pompidua, koji je tad bio premijer, a kasnije predsednik Francuske. Navodno su postojale, i bile objavljene, fotografije na kojima je bio Stevan Marković sa ženom premijera Pompidua u toku grupnog seksa. Alen Delon nije više bio osumnjičen za dato krivično delo ubistva.[21] Skandal oko ubistva Markovića nije omeo karijeru Delona, već mu je možda pomogao da ga publika doživljava dosta verodostojnije u svim, pogotovo krimi, ulogama koje je tumačio.

Glumio je sporednu ulogu u filmu Žuti Rols-Rojs, gde je tumačio Stefana ljubavnika Širli Maklejn. Takođe, ostao je upamćen i po duetu sa Dalidom i njihovom pesmom „Parole, parole” (fr. Paroles paroles).

Delon u filmu Roko i njegova braća (1960)

Delon je dobio glavnu ulogu u komediji Žene su slabe (1959). Ovo je bio veliki hit u Francuskoj[22] i bio je prvi Delonov film koji je viđen u Americi. Delon je imao nekoliko ličnih nastupa u Njujorku kako bi promovisao film. Bio je prijatelj gangstera srpskog porekla Vojislava Stanimirovića.[23]

Međunarodna slava

[uredi | uredi izvor]

Delon je zatim snimio dva filma koja su mu obezbedila međunarodnu reputaciju. Godine 1960. pojavio se u Plein Soleil Renea Klementa, objavljenom u SAD kao Ljubičasto podne, koji je zasnovan na romanu Patriše Hajsmit Talentovani gospodin Ripli. Delon je igrao protagonistu Toma Riplija i dobio je pohvale kritike; Hajsmitova je bila obožavatelj njegovog portreta tog karatera.[24] Film je bio hit u Francuskoj i u umetničkim kućama u zemljama engleskog govornog područja. Zatim je igrao naslovnu ulogu u filmu Roko i njegova braća (1960) Lukina Viskontija. Kritičar Bosli Krauter iz Njujork tajmsa napisao je da je Delonovo delo „dirljivo povodljivo i izražajno“.[25]

Delon je debitovao na sceni 1961. godine u predstavi Džona Forda „Šteta što je ona kurva“ zajedno sa Romi Šnajder u Parizu. Viskonti je režirao produkciju koja je oborila rekorde na blagajnama.[26] Sa Šnajderovom je godinama bio u vezi.[27]

Ponovo se ujedinio sa Reneom Klementom u italijanskoj komediji o fašizmu Radost življenja (1961). Bio je to manji uspeh. Popularniji je bio antologijski film svih zvezda Poznate ljubavne afere (1961); Delonov segment ga je postavio kao Alberta III, vojvodu od Bavarske, nasuprot Brižit Bardo. Otprilike u to vreme Delon se pominje kao mogući izbor za glavnu ulogu u Lorensu od Arabije.[28] Umesto njega, izabran je Piter O’Tul, ali je onda s Delonom potpisala ukovor firma Sedam umetnosti da radi na četiri filma, uključujući velikobudžetski međunarodni film o priči o Marku Polu i Kralju Pariza, o Aleksandru Dimi.[29] Nijedan projekat nije ostvaren. Umesto toga, glumio je Mikelanđelo Antonioni sa Monikom Viti u filmu L'Eclisse (1962),[30] koji je postigao veliki kritičarski uspeh, iako je obim publike bio mala. Popularan je bio još jedan antologijski film svih zvezda, Đavo i deset zapovesti (1963); Delonov segment ga je postavio sa Daniel Darjo.[31]

MGM

[uredi | uredi izvor]

Producent Žak Bar je snimao film o pljački sa Žanom Gabinom uz podršku MGM-a, pod nazivom Bilo koji broj može da pobedi (1963). Gabinov kolega u filmu trebalo je da bude Žan Luj Trintijan sve dok Delon nije lobirao kod Bara za tu ulogu. Uzeo je prava distribucije filma u određenim zemljama umesto direktne plate. Pošto ovo nikada ranije nije urađeno u Francuskoj, ovo je bilo poznato kao „Delonov metod“. Kocka se dobro isplatila, a Žan Gaben je kasnije tvrdio da je Delon zaradio 10 puta više novca nego što bi to inače bio slučaj. Međutim, 1965. godine Delon je tvrdio da „niko drugi to od tada nije probao i zaradio novac.“[32] Ipak, iskustvo je dalo Delonu ukus za produkciju. Takođe je potpisao ugovor sa pet filmova sa MGM-om, od kojih je Bilo koji broj može pobediti bio prvi. Njegova reputacija je dodatno poboljšana kada je ponovo radio sa Viskontijem na Il Gattopardo (Leopardu) sa Bertom Lankasterom i Klaudijom Kardinale. Ovo je bio sedmi najveći hit godine u Francuskoj; Bilo koji broj može pobediti je bio šesti.[33] Leopard je takođe bio široko prikazan u SAD putem 20. senčuri foksa. Delon je sada bio jedna od najpopularnijih zvezda u Francuskoj. Glumio je u megdandžiju, Crni tulipan (1964), još jednom hitu.[34] Les Félins (1964), koji ga je ponovo spojio sa Reneom Klementom i glumio je sa Džejn Fondom, snimljen je u francuskoj i engleskoj verziji. Ovo drugo je distribuirao MGM, ali to nije bio uspeh.[35] Godine 1964, Francuska kinoteka je održala izložbu Delonovih filmova i Delon je sa Žoržom Bomom pokrenuo produkcijsku kompaniju Delbo produkcija. Oni su produkovali film pod nazivom Nepobeđen (L'insoumis) (1964), gde je Delon igrao OAS atentatora. To delo je moralo da se ponovo edituje zbog pravnih problema. Uprkos tome što ga je distribuirao MGM, odziv publike je bio mali.[36]

Holivudska zvezda

[uredi | uredi izvor]

Tipiziran kao „latinski ljubavnik”, Delon je proveo narednih nekoliko godina fokusiran na snimanje u Holivudu, a 1965. izjavio je da želi da napravi jedan film u Americi i jedan u Evropi svake godine. Smatrao je i da ga njegov naglasak sprečava da igra određene uloge: „Zbog svog akcenta ne bih pokušavao da glumim Amerikance. Radim na tome da uklonim izrazite francuske infleksije iz svog govora kako bih mogao da igram sve kontinentalne nacionalnosti.[32]

Počeo je malim ulogom u antologiji svih zvezda za MGM pod nazivom Žuti rols-rojs (1965), pored Širli Maklejn. Bio je popularan iako Delon nije imao mnogo posla. Imao je svoju prvu glavnu ulogu na engleskom jeziku u filmu Jednom lopov, gde je glumio sa En-Margret. Zasnovan je na romanu Zekijala Marka koji je napisao Bilo koji broj može da pobedi, ali nije bio tako uspešan. Finansirao ga je MGM koji je najavio da će se Delon pojaviti u vesternu Spremni za tigra u režiji Sema Pekinpa, ali film nikada nije snimljen.[37] Umesto toga, Delon je potpisao ugovor o tri filma sa Kolumbijom, za koju se pojavio u visokobudžetnom akcionom filmu Izgubljena komanda (1966), igrajući člana Francuske Legije stranaca, zajedno sa Entonijem Kvinom i Klaudijom Kardinale. Studio je takođe najavio da će se pojaviti u biografskom filmu Servantes, ali to nikada nije snimljeno.[38] Universal Studios je koristio Delona u vesternu, Teksas preko reke, nasuprot Dinu Martinu. Rej Stark je želeo da ga upotrebi u Noći iguane i Ovo imanje je osuđeno.[39][40] Nije se pojavio ni u jednom od tih filmova, ali je bio u filmu tog producenta Da li Pariz gori?, u režiji Renea Klemana, igrajući Žaka Šaban-Delmasa. Ovo je bio veliki hit u Francuskoj, ali je imao razočaravajuće rezultate na američkim blagajnama – kao i svi Delonovi filmovi koje je finansirao Holivud.[41] Delon je ostao velika zvezda u Francuskoj. Zajedno sa Stivom Makvinom i Šonom Konerijem bio je jedna od najvećih zvezda u Japanu.[42] Međutim, nije mogao da napreduje u SAD.[41]

Smrt

[uredi | uredi izvor]

Delon je preminuo „mirno” 18. avgusta 2024. godine u svom domu u Dušiju, okružen članovima porodice, u 88. godini života. Ranije 2024. godine dijagnostikovan mu je B-ćelijski limfom.[43]

Informaciju o Delonovoj smrti je objavilo je njegovo troje dece 17. avgusta 2024. u zajedničkoj izjavi za AFP.[44]

Delonova poslednja želja bila je da se njegov pas uspava i da bude sahranjen u grobu sa njim. Najmanje 35 njegovih pasa je sahranjeno na groblju na njegovom imanju. Naslednici mu nisu uslišili želju.[45]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^
  2. ^ Site Leonore - Dossier LH/717/13.
  3. ^ „Family tree of Jean Marcel DELON”. Geneanet. Arhivirano iz originala 19. 8. 2024. g. Pristupljeno 22. 6. 2020. 
  4. ^ Jean-Louis Beaucarnot, Frédéric Dumoulin (2015). Dictionnaire étonnant des célébrités. First Éditions. str. 78. 
  5. ^ „Family tree of Jean Marcel DELON”. Geneanet. Arhivirano iz originala 19. 8. 2024. g. Pristupljeno 22. 6. 2020. 
  6. ^ „Family tree of Jean Marcel Delon”. Geneanet. Arhivirano iz originala 5. 1. 2024. g. Pristupljeno 22. 6. 2020. 
  7. ^ Henri Rode (1974). Le fascinant Monsieur Delon. Pac. str. 20. 
  8. ^ „Alain Delon Biography”. filmreference.com. Arhivirano iz originala 8. 10. 2017. g. Pristupljeno 8. 2. 2018. 
  9. ^ Cesbron, Mathilde (19. 5. 2019). „Alain Delon: "Sans les femmes, je serais mort"”. Le Point (na jeziku: francuski). Arhivirano iz originala 17. 4. 2023. g. Pristupljeno 8. 11. 2020. 
  10. ^ Ghislain Loustalot (11. 3. 2018). „Alain Delon: la jeunesse d'un mythe”. parismatch.com. Arhivirano iz originala 22. 10. 2022. g. Pristupljeno 26. 1. 2023. 
  11. ^ L'Équipe raconte L'Équipe: 70 ans de passion (na jeziku: francuski). Paris: Groupe Robert Laffont. 15. 10. 2015. str. 166. ISBN 978-2-221-19144-6. 
  12. ^ Henri Rode (1974). Le Fascinant Monsieur Delon. Pac. str. 24. .
  13. ^ Rees-Roberts, Nick (2017). „Dressed to Kill: Delon, The Style Icon”. Ur.: Rees-Roberts, Nick; Waldron, Darren. Alain Delon: Style, Stardom and Masculinity. Bloomsbury Publishing USA. str. 158. ISBN 978-1-5013-2012-5. Arhivirano iz originala 18. 8. 2024. g. Pristupljeno 18. 8. 2024. 
  14. ^ Henri Rode (1974). Le Fascinant Monsieur Delon. Pac. str. 24. .
  15. ^ „Joyeux… Alain Delon”. 26. 5. 2019. Arhivirano iz originala 19. 8. 2024. g. Pristupljeno 10. 5. 2024. 
  16. ^ Vincent Quivy (2017). Alain Delon. Ange et voyou. Le Seuil. str. 17. .
  17. ^ Bernard Viollet, Les Mystères de Delon, Flammarion, 2000.
  18. ^ „Alain Delon: S'il n'avait pas été star, aurait pu devenir proxénète”. 21. 9. 2018. Arhivirano iz originala 12. 1. 2024. g. Pristupljeno 10. 5. 2024. 
  19. ^ Violet, Bernard (2000). Les mystères Delon. Paris: Flammarion. ISBN 2080681052. OCLC 47797567. 
  20. ^ „1958 Box Office”. Box Office Story. Arhivirano iz originala 27. 9. 2016. g. Pristupljeno 19. 10. 2016. 
  21. ^ Srpski „Dobri momci”: Istina o Stevici Markoviću, Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. oktobar 2016) pristupljeno 9. oktobra 2016.
  22. ^ Movie box office information at Box Office Story
  23. ^ "FOX BUYS CONCERN IN JOHANNESBURG: Film Company in Africa Acquired for $1,125,000 -- 'Anatomy of Murder' Here!" by HOWARD THOMPSON. The New York Times, 2 July 1959, pg. 15.
  24. ^ Peary, Gerald. Interview with Patricia Highsmith Arhivirano 18 maj 2011 na sajtu Wayback Machine, geraldpeary.com; accessed 8 February 2018.
  25. ^ Crowther, Bosley. The New York Times, film review, 28 January 1961.
  26. ^ "POWERLESS GALLIC CRITICS: Parisian Theatregoers Flock to Play That Is Slashed And Stay Away From Another That Is Hailed" by JEAN-PIERRE LENOIR PARIS. The New York Times 4 June 1961, pg. X3.
  27. ^ „Alen Delon: Tragično finale života filmske ikone čija se deca svađaju oko očeve naklonosti”. BBC News na srpskom (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-08-22. 
  28. ^ "Two Stars Signed for 'Lawrence' Film" Hopper, Hedda. Chicago Daily Tribune 22 March 1961: b5.
  29. ^ Scheuer, Philip K. (21. 12. 1961). „Zanuck Pitching in as 'Day' Director: Three Units on D-Day Epic; Enemies-Below Duo Reunited”. Los Angeles Times. str. B13. 
  30. ^ Bradshaw, Peter (25. 8. 2015). „L'Eclisse review – Antonioni's strange and brilliant film rereleased”. The Guardian. 
  31. ^ Crowther, Bosley (15. 10. 1963). „Screen”. The New York Times. 
  32. ^ a b Thomas, Kevin (18. 12. 1965). „New Dream for Alain Delon”. Los Angeles Times. str. A12. 
  33. ^ „Box office for 1963”. Box Office Story. 
  34. ^ „1964 box office”. Box Office Story. 
  35. ^ French Movie Actor Bears Resemblance to Jimmy Dean Tinee, Mae. Chicago Tribune 16 February 1964, pg. G15.
  36. ^ Stafford, Jeff (10. 5. 2008). „L'insoumis: Vintage Alain Delon circa 1964”. FilmStruck. Arhivirano iz originala 7. 11. 2019. g. Pristupljeno 4. 10. 2019. 
  37. ^ Martin, Betty (10. 4. 1965). „Movie Call Sheet: 'Rouge' Heads for Broadway”. Los Angeles Times. str. 19. 
  38. ^ Martin, Betty (7. 3. 1966). „Delon Gets Title Role in 'Cervantes'”. Los Angeles Times. str. C22. 
  39. ^ Weiler, A.H. (4. 10. 1964). „Local Views: Ritt's Trio – New Liaisons”. The New York Times. str. X7. 
  40. ^ „Sean O'Casey's Autobiography Filmed as Young Cassidy”. Chicago Tribune. 15. 11. 1964. str. 13. 
  41. ^ a b Vincendeau, Ginette (2014). „The perils of trans-national stardom: Alain Delon in Hollywood cinema”. Mise Au Point (6). doi:10.4000/map.1800 Slobodan pristup. 
  42. ^ Reisfeld, Bert. "Japan Film-makers Make Little Go Long Way", Los Angeles Times 12 September 1965, pg. N5.
  43. ^ Beta. „Preminuo Alen Delon, velikan francuske kinematografije”. Nin online (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-08-22. 
  44. ^ J, J. S. „Preminuo Alen Delon!”. 24sedam (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-08-22. 
  45. ^ „Porodica odbila da uspava psa Alena Delona i sahrani ih zajedno”. BBC na srpskom. 2024. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ален_Делон&oldid=28409972”