Analena Berbok

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Analena Berbok
Analena Berbok
Lični podaci
Datum rođenja(1980-12-15)15. decembar 1980. (43 god.)
Mesto rođenjaHanover (Donja Saksonija), Zapadna Nemačka
DržavljanstvoNemačka
NarodnostNemica
ReligijaLuteranizam
UniverzitetUniverzitet u Hamburgu
ProfesijaPolitičar
advokat
novinar
diplomata
Porodica
Supružnik
  • Danijel Holeflajš (v. 2007)
Deca2
Politička karijera
Politička
stranka		Savez 90/Zeleni
8. decembar 2021.
PredsednikFrank-Valter Štajnmajer
PrethodnikOlaf Šolc
8. decembar 2021.
PredsednikFrank-Valter Štajnmajer
PrethodnikOlaf Šolc
27. januar 2018.
PredsednikFrank-Valter Štajnmajer
PrethodnikSimone Peter

Poslanik u Bundestagu za Brandenburg
22. oktobar 2013. — 8. decembar 2021.
PredsednikFrank-Valter Štajnmajer
14. novembar 2009. — 16. novembar 2013.
PrethodnikSka Keler
NaslednikPetra Budke
Potpis

Analena Šarlot Alma Berbok (izgovara se pronounced [anaːˌleːnaː ˈbɛːɐ̯ˌbɔk] ( slušaj)) (Hanover, 15. decembar 1980) nemačka je političarka. Ona je bila ko-lider Alijanse 90/Zelenih od 2018. godine zajedno sa Robertom Habekom. Bila je partijski kandidat za kancelara na saveznim izborima 2021. godine, što ju je učinilo prvim takvim kandidatom za Zelene i, posle Angele Merkel, tek drugom ženom koju je velika nemačka politička partija nominovala za kancelara.

Berbok je prvi put izabrana u Bundestag 2013. godine. Od 2012. do 2015. bila je član partijskog saveta Alijanse 90/Zeleni, a od 2009. do 2013. vođa državne grupe svoje stranke u Brandenburgu.

Mladost i obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Berbok je ćerka socijalnog radnika i mašinskog inženjera[1] koji je radio za WABCO Vehicle Control Systems.[2] Posle nekoliko godina u Nirnbergu,[2] odrasla je sa dve sestre i dve rođake u staroj rekonstruisanoj seoskoj kući u vlasništvu njene porodice u Šulenburgu, koji je deo Patensena, blizu Hanovera u Donjoj Saksoniji. Njen deda je bio inženjer i oficir, podržavalac ideologije nacionalsocijalizma.[3]

Kao dete, pridružila se roditeljima na antiratnim i anti-nuklearnim protestima koje je organizovala ili podržavala Zelena partija.[4][5] Pohađala je Humbolt školu u Hanoveru[6][7][8] i sa 16 godina završila godinu razmene u pripremnoj školi Lejk Higland u Orlanduu, Florida.[9]

Kao tinejdžer, Berbok je bila takmičarski gimnastičar na trampolinu, učestvovao je na nemačkim prvenstvima i tri puta je osvojio bronzu.[10][11][12]

Od 2000. do 2004. Berbok je studirala političke nauke i javno pravo na Univerzitetu u Hamburgu. Takođe je radila kao novinar za Hanoverše algemajne cajtung od 2000. do 2003. godine. Stažirala je u Norddojčer Rundfunk, Dojče Presegentur i u Savetu Evrope.

Godine 2005. Berbok je završila jednogodišnji master kurs iz međunarodnog javnog prava na Londonskoj školi ekonomije (LSE).[13] Tokom svog boravka na LSE, boravila je u Carr-Saunders Hall u Ficroviji.[14] Godine 2005. bila je pripravnik na Britanskom institutu za međunarodno i uporedno pravo (BIICL).[15] Takođe je započela disertaciju o prirodnim katastrofama i humanitarnoj pomoći na Slobodnom univerzitetu u Berlinu, ali je nije završila.[16]

Rana karijera[uredi | uredi izvor]

Nakon studija, Berbok je od 2005. do 2008. godine radila u kancelariji evroposlanice Elizabet Šredter. Tokom 2008. i 2009. godine radila je kao savetnik za spoljnu i bezbednosnu politiku u poslaničkoj grupi Alijanse 90/Zeleni u Bundestagu.

Politička karijera[uredi | uredi izvor]

Počeci[uredi | uredi izvor]

Berbok je postala član Alijanse 90/Zeleni 2005. godine. U oktobru 2008. izabrana je u izvršni odbor državne grupe svoje stranke u Brandenburgu. Sledeće godine je nasledila Ska Keler na mestu kopredsedavajućeg odbora (sa Benjaminom Raškeom), u funkciji koju je obavljala do 2013. godine.[17]

Berbok je bila nacionalni portparol radne grupe Zelene stranke za evropska pitanja od 2008. do 2013. Od 2009. do 2012. bila je deo izvršnog odbora Evropske zelene partije, pod vođstvom kopredsedavajućih Filipa Lambertsa i Monike Frasoni.

Član nemačkog Bundestaga, 2013 – danas[uredi | uredi izvor]

Godine 2009. Berbokova se bezuspešno kandidovala za mesto na izbornoj listi svoje stranke za savezne izbore. Godine 2013. bila je kandidat Zelene stranke u izbornoj jedinici Potsdam – Potsdam-Mitelmark 2 – Teltov-Flaming 2 i takođe je obezbedila vodeće mesto na partijskoj izbornoj listi za državu Brandenburg.[18] Preko izborne liste postala je poslanik u Bundestagu.

Tokom svog prvog mandata, Berbok je bila član Odbora za ekonomska pitanja i energetiku i Odbora za evropske poslove. U svojoj poslaničkoj grupi, bila je govornica za klimatsku politiku. U ovom drugom svojstvu, učestvovala je na konferencijama Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama u Varšavi (2013), Limi (2014), Parizu (2015) i Marakešu (2016).

Pored svojih zadataka u odboru, Berbok je bila zamenica predsednika Parlamentarnog kruga prijatelja Berlin-Tajpej i članica Nemačko-Poljske parlamentarne grupe prijateljstva od 2014. do 2017. godine.

Na izborima 2017, Berbok je ponovo bila vodeći kandidat u državi Brandenburg, zadržavši svoje mesto u parlamentu. Posle izbora bila je deo pregovaračkog tima svoje stranke, pošto je Zelena stranka ušla u (neuspešne) koalicione pregovore sa CDU/CSU i FDP[19][20]. Od tada je član Odbora za porodicu, starije, žene i omladinu.

Ko-lider Stranke zelenih, 2018 – danas[uredi | uredi izvor]

Berbok govori u Bundestagu, 30. oktobar 2020.

Dana 27. januara 2018. godine, na nacionalnoj konvenciji Zelene stranke u njenom rodnom gradu Hanoveru, Berbok je izabrana za jednog od dva ravnopravna predsednika svoje stranke na saveznom nivou, sa Robertom Habekom.[21] Osvojila je 64% glasova, više od svoje protivkandidatkinje Anje Piel. Na partijskoj konvenciji 2019. ponovo je izabrana sa 97,1%, što je najveći rezultat ikada za partijsku fotelju.[22]

U pregovorima o formiranju koalicione vlade pod vođstvom ministra-predsednika Brandenburga Ditmara Vojkea nakon državnih izbora 2019. godine, Berbokova je bila član delegacije svoje stranke.[23][24]

Kandidat za kancelara, 2021[uredi | uredi izvor]

Berbok i Habek su 19. aprila 2021. godine objavili da je savezni odbor Zelenih predložio Berbokovu kao kandidata za kancelara za savezne izbore 2021. – prvi put kada je stranka nominovala jednog kandidata umesto ko-lidera.[25] To je i formalno potvrđeno na partijskom kongresu od 11. do 13. juna. Berbok je druga žena posle Angele Merkel koja traži najvišu državnu funkciju. Na dan izbora, bila je samo 12 dana starija od Gvida Vestervelea 2002. godine, najmlađeg kandidata za kancelara ikada.[26][27] Berbok je 12. juna 2021. potvrđen kao kandidat za kancelara nakon što je dobio 98,5% glasova za potvrdu.[28] Na nemačkim saveznim izborima 2021. ponovo se kandidovala u izbornoj jedinici Potsdam – Potsdam-Mitelmark 2 – Teltov-Fleming 2, ovog puta protiv svog kolege kandidata za kancelara Olafa Šolca.

Prema studijama koje su sproveli Nemački Maršal fond i Institut za strateški dijalog, i nemački i ruski izvori koje podržava država su ciljali na Berbok sa velikom količinom dezinformacija, od lažnih unapred stvorenih pretpostavki o Zelenima do eksplicitnog seksizma, kao što je cirkulisano onlajn slika na kojoj je Berbokovo lice fotošopirano na golo žensko telo sa natpisom Bio sam mlad i trebao mi je novac.[29][30][31]

Kontroverza o plagijatu[uredi | uredi izvor]

U junu 2021. godine, Berbokove nedavne publikacije su bile pod lupom zbog plagijata, sa 12 pasusa istaknutih kao identične drugim izvorima, kao što su blogovi, novinski članci i partijski program „Zelenih“.[32][33] Njena stranka je osudila optužbe kao negativnu kampanju[34][35] i potvrdila svoju podršku Berbok.[36] Obećala je da će dodati izvore i citate u kasnijim izdanjima.[37]

Kontroverze o prihodima[uredi | uredi izvor]

U maju 2021, različiti mediji su objavili da je Berbokova zakasnila da prijavi administraciji nemačkog parlamenta ukupno 25.500 evra dodatnih prihoda koje je primila tokom tri godine – 2018, 2019. i 2020. – u svojstvu lidera Partija zelenih[38][39][40][41].

Druge kontroverze[uredi | uredi izvor]

U junu 2021. objavljeno je da je Berbok preuveličala svoje angažovanje u nemačkom Maršalovom fondu i Visokom komesarijatu Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR)[42].

Političke pozicije[uredi | uredi izvor]

Spoljna politika[uredi | uredi izvor]

Smatra se da Berbok zauzima centrističku liniju odbrane i gura jaču zajedničku spoljnu politiku EU.[43][44] posebno protiv Rusije i Kine[45][46]. Ona je predložila postpacifističku spoljnu politiku,[47] pozivajući na evropsku vojsku pod nadzorom Evropskog parlamenta i navodeći korake ka denuklearizaciji Nemačke u konsultaciji sa saveznicima.[traži se izvor] Ona podržava širenje NATO-a na istok i saradnju sa Sjedinjenim Državama[45][45][48]. U novembru 2020. rekla je: „Evropa se godinama vrti oko sebe, Trampova administracija je okrenula leđa svetu. Autoritarne države popunjavaju prazninu koja se pojavila. To dovodi do toga da Rusija ili Turska postanu aktivne u našem susedstvu — i EU, kao iu slučaju Nagorno-Karabaha, izostavljena je.[49] U decembru 2021. godine, Berbok je predložio spoljnu politiku vođenu vrednostima u sprezi sa drugim evropskim demokratijama i NATO partnerima.[50]

Berbok je zauzela pro-izraelski stav kao odgovor na izraelsko-palestinsku krizu 2021. godine.[51] Ona je broj rezolucija UN u kojima se kritikuje Izrael nazvala „apsurdnim u poređenju sa rezolucijama protiv drugih država“.[52]

Energetska, klimatska i ekološka politika[uredi | uredi izvor]

Berbok (levo) sa sekretarom Zelene stranke Mihealom Kelnerom na protestu protiv uglja u Berlin, 2018.

Berbok se zalagala za evropski i transatlantski zeleni dogovor.[53] Ona je navela potrebu za transferom tehnologije kako bi zemlje širom sveta mogle da ograniče povećanje globalnih temperatura na 1,5 °C kao što je navedeno u Pariškom sporazumu.[50]

Berbok je pozvao da se ugalj u Nemačkoj povuče do 2030. godine, da se uvede ograničenje brzine od 130 kilometara na sat (81 mph) i da se dozvoli registracija samo automobila bez emisija "najkasnije do 2030". Ona je rekla da "poljoprivredne subvencije treba da budu orijentisane ka opštem dobru" i da treba "veoma značajno smanjiti životinjske populacije i proizvodnju mesa"[54]. Berbok je takođe rekla da „klimatska politika nije u suprotnosti sa ekonomijom“ i da želi da sačuva status Nemačke kao industrijske lokacije „u 21. veku — u svetlu Pariskog sporazuma o klimi“. Ona se zalaže za proizvodnju klimatski neutralnog čelika i izrazila je podršku klimatskim tarifama - međunarodnim porezima na robu koja je intenzivna ugljen-dioksida. Prema njenoj politici, domaći nemački letovi treba da budu „suvišni“ do 2035, kroz jačanje železničke mreže[55].

Kada je 29. aprila 2021. Savezni ustavni sud presudio da su obećana smanjenja gasova staklene bašte u Zakonu o zaštiti klime nedovoljna, Berbokova je iznela mogućnost postavljanja konkretnih ciljeva uštede gasova staklene bašte u slučaju da njena stranka učestvuje u saveznoj vladi. Ona je takođe pozvala da se kvota godišnjeg proširenja obnovljivih izvora energije udvostruči do sredine 2020-ih. Berbok je rekao da uništavanje životne sredine izazvano klimatskim promenama postaje sve skuplje.[56]

Berbok se protivi projektu gasovoda Severni tok 2 između Rusije i Evrope.[48]

Imigracija[uredi | uredi izvor]

Usred evropske migrantske krize 2015. godine, Berbok se pridružil kolegama iz zelenih parlamentaraca Lujza Amtsberg, Franciska Brantner, Manuel Saracin i Volfgang Štrengman-Kun u pozivanju na više odgovornosti za Evropsku komisiju u upravljanju prijemom izbeglica u EU, i jasan mandat EU za Fronteks - upravljao objektima za tražioce azila u njihovim zemljama porekla.[57]

Ostale aktivnosti[uredi | uredi izvor]

  • Evropski savet za spoljne odnose (ECFR), član (od 2020)[58]
  • Fondacija Leo Bek, član Upravnog odbora[59]
  • Nemačka federacija za životnu sredinu i zaštitu prirode (BUND), član

Od 2020. godine, Berbok je učestvovao u programu Mladih globalnih lidera Svetskog ekonomskog foruma, grupi koja je trenirala političke predstavnike kao što su Emanuel Makron, Sana Marin i Džasinda Ardern.[60]

Lični život[uredi | uredi izvor]

Od 2007. godini[61], Berbok je udata za Danijela Holeflajš, političkog konsultanta i PR menadžera koji je bio lobista na poziciji višeg stručnjaka za korporativne poslove za Dojče Post DHL Grup od 2017. godine[62]. Imaju dve ćerke, rođene 2011. i 2015. godine[63][64]. Godine 2013. preselili su se iz Berlina u okrug Nojener Vorštat[17][65] Potsdama, Brandenburg.[43]

Berbok je član glavne protestantske evangelističke crkve u Nemačkoj (EKD).[66] Ona sebe opisuje kao „nereligiozna“ i ostaje član crkve jer joj je „ideja zajedništva izuzetno važna“.[67]

Knjige[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Tenfelde, Beate (31. 12. 2019). „Köpfe des Jahres: Annalena Baerbock, der heimliche Star der Grünen”. www.noz.de. Pristupljeno 19. 4. 2021. 
  2. ^ a b Sophie Garbe, Christoph Hickmann, Martin Hesse, Martin Knobbe, Christian Parth and Jonas Schaible (17 September 2021), Die fatalen Fehler der Annalena Baerbock Der Spiegel.
  3. ^ TSvoboda@voiceofeurope.com (2024-02-09). „Uncovering family history: Annalena Baerbock's grandfather was a Wehrmacht officer and Nazi supporter”. Voice of Europe (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-02-10. 
  4. ^ Tenfelde, Beate (31. 12. 2019). „Menschen des Jahres 2019: Annalena Baerbock und die Blitzkarriere des heimlichen Stars der Grünen”. shz.de. Pristupljeno 19. 4. 2021. 
  5. ^ Matthew Karnitschnig (27 January 2018), German Greens elect new leadership duo Politico Europe.
  6. ^ Henri Kramer (13. 9. 2017). „Potsdam vor der Bundestagswahl – Direktkandidatin Annalena Baerbock: Politik der kleinen Schritte”. Potsdamer Neueste Nachrichten. Pristupljeno 15. 6. 2021. 
  7. ^ Erika Solomon (20. 4. 2021). „Annalena Baerbock hopes to somersault to top of German politics”. Financial Times. Pristupljeno 15. 6. 2021. 
  8. ^ Ruppel, Ulrike (28. 1. 2018). „Frisches Grün aus Brandenburg: Annalena Baerbock startet durch”. www.bz-berlin.de. Pristupljeno 19. 4. 2021. 
  9. ^ Phạm, Khuê (7. 3. 2018). „Ankommen ist das eine, Heimischwerden das andere”. www.zeit.de. Die Zeit. Arhivirano iz originala 06. 08. 2020. g. Pristupljeno 19. 4. 2021. 
  10. ^ „Ich bin leidenschaftliche Europäerin”. Deutschlandfunk (na jeziku: nemački). 21. 1. 2018. Pristupljeno 19. 4. 2021. 
  11. ^ „Was Annalena Baerbock beim Trampolinspringen fürs Leben gelernt hat”. stern.de (na jeziku: nemački). 29. 10. 2020. Pristupljeno 19. 4. 2021. 
  12. ^ German championships Double Minitramp 1999
  13. ^ „Annalena Baerbock: Aus Pattensen ins Kanzleramt?”. www.ndr.de (na jeziku: nemački). Norddeutscher Rundfunk. Pristupljeno 23. 4. 2021. 
  14. ^ „Völkerrechtlerin aus Potsdam: Annalena Baerbock”. Deutscher Bundestag. 12. 12. 2014. Pristupljeno 15. 6. 2021. 
  15. ^ Laurenz Gehrke (19 April 2021), German Greens’ Annalena Baerbock: 5 things to know Politico Europe.
  16. ^ Laurenz Gehrke (19. 4. 2021). „German Greens’ Annalena Baerbock: 5 things to know”. Politico Europe. Pristupljeno 15. 6. 2021. 
  17. ^ a b Henri Kramer (26 January 2018), Baerbock auf dem Weg in die Bundesspitze: „Ringen, bis es wehtut, und weiterkämpfen“ Potsdamer Neueste Nachrichten.
  18. ^ „Landesverband Brandenburg: LDK in Potsdam 2013” (na jeziku: nemački). Grüne Brandenburg. Arhivirano iz originala 12. 4. 2013. g. Pristupljeno 24. 4. 2021. 
  19. ^ „Bundestagswahl: Trittin und Kretschmann im Sondierungsteam” (na jeziku: nemački). Wirtschaftswoche. 24. 9. 2017. Pristupljeno 23. 2. 2018. 
  20. ^ Melissa Eddy (19 April 2021), German Greens and Conservatives Choose Chancellor Candidates New York Times.
  21. ^ „Baerbock und Habeck – Grüne wählen Realo-Doppelspitze”. Spiegel Online (na jeziku: nemački). 27. 1. 2018. Arhivirano iz originala 22. 5. 2019. g. Pristupljeno 22. 5. 2019. 
  22. ^ Tim Braune und Jochen Gaugele (16 November 2019), Die Grünen lieben ihre Doppelspitze Westdeutsche Allgemeine Zeitung.
  23. ^ Parteirat gibt grünes Licht für Aufnahme von Sondierungsgesprächen Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. maj 2021) Alliance 90/The Greens Brandenburg, press release of 4 September 2019.
  24. ^ Thorsten Metzner (12 September 2021), Sondierungsgespräche in Brandenburg: Kenia-Koalition oder doch Rot-Rot-Grün? Der Tagesspiegel.
  25. ^ „Annalena Baerbock: Aus Pattensen ins Kanzleramt?”. www.ndr.de (na jeziku: nemački). 19. 4. 2021. Pristupljeno 19. 4. 2021. 
  26. ^ „Baerbock soll Kanzlerkandidatin der Grünen werden”. tagesschau.de (na jeziku: nemački). 19. 4. 2021. Pristupljeno 19. 4. 2021. 
  27. ^ „Baerbock soll Kanzlerkandidatin der Grünen werden”. www.spiegel.de (na jeziku: nemački). 19. 4. 2021. Pristupljeno 19. 4. 2021. 
  28. ^ „German Greens confirm Annalena Baerbock as chancellor candidate”. Deutsche Welle. 12. 6. 2021. Pristupljeno 12. 6. 2021. 
  29. ^ Emily Schultheis (25. 9. 2021). „Being a Woman in German Politics Still Isn’t Easy. Annalena Baerbock’s Rise and Fall Shows Why.”. Politico Magazine. Pristupljeno 26. 9. 2021. 
  30. ^ Liv Klingert (16. 9. 2021). „German Green candidate Annalena Baerbock targeted with sexist abuse.”. Politico Magazine. Pristupljeno 26. 9. 2021. 
  31. ^ Nad’a Kovalčíková; Melanie Weiser (30. 8. 2021). „Targeting Baerbock: Gendered Disinformation in Germany’s 2021 Federal Election”. Alliance for Securing Democracy. Pristupljeno 26. 9. 2021. 
  32. ^ Hruby, Denise (10. 9. 2021). „The ‘Plagiarism Hunter’ Terrorizing the German-Speaking World”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 13. 9. 2021. 
  33. ^ Schmoll, Heike; Berlin. „Plagiatsvorwurf gegen Baerbock: Eine Frage der Sorgfalt”. FAZ.NET (na jeziku: nemački). ISSN 0174-4909. Pristupljeno 30. 6. 2021. 
  34. ^ tagesschau.de. „Plagiatsvorwürfe gegen Baerbock - Grüne sprechen von Rufmord”. tagesschau.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 30. 6. 2021. 
  35. ^ Berlin, Christoph Prantner. „Schlampig und dilettantisch: Plagiatsvorwürfe gegen Baerbock”. Neue Zürcher Zeitung (na jeziku: nemački). Pristupljeno 1. 7. 2021. 
  36. ^ WELT (5. 7. 2021). „Grüne: „Wir stehen klar und deutlich hinter Annalena Baerbock“”. DIE WELT. Pristupljeno 5. 7. 2021. 
  37. ^ tagesschau.de. „Baerbocks Buch bekommt Quellenangaben”. tagesschau.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 11. 7. 2021. 
  38. ^ Constanze von Bullion (19 May 2021), Nebenverdienste: Baerbock muss Einkünfte nachmelden Süddeutsche Zeitung.
  39. ^ Friederike Haupt (20 May 2021), Baerbocks Nebeneinkünfte: „Keine böse Absicht und kein größeres Versäumnis“ Frankfurter Allgemeine Zeitung.
  40. ^ German Greens candidate explains expenses slip up as ratings slip Reuters, 21 May 2021.
  41. ^ „Baerbock zu Corona-Bonus: "Das war ein Fehler"”. www.t-online.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 11. 6. 2021. 
  42. ^ Matthew Karnitschnig (5 June 2021), German Greens leader Baerbock under fire for resumé inflation Politico.eu.
  43. ^ a b Gehrke, Laurenz (19. 4. 2021). „German Greens' Annalena Baerbock: 5 things to know”. Politico Europe. 
  44. ^ „Annalena Baerbock on a ‘transatlantic green deal’ and German strategies in facing Russia and China”. Atlantic Council. 6. 5. 2021. 
  45. ^ a b v Germany's Greens chancellor candidate vows to get tough on Russia and China Reuters, 24 April 2021.
  46. ^ Erika Solomon (18 August 2021), Germany’s Baerbock sets out sharp break with Merkel era for Greens Financial Times.
  47. ^ Brzozowski, Alexandra (7. 5. 2021). „German Greens leader Baerbock signals post-pacifist shift on foreign policy”. www.euractiv.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 10. 5. 2021. 
  48. ^ a b „Germany’s rising Green Party echoes many U.S. policies. That could rattle pipeline plans from Russia.”. The Washington Post. 13. 5. 2021. 
  49. ^ Weise, Zia (30. 11. 2021). „Europe must step up on defense, German Greens leader says”. Politico. 
  50. ^ a b Lee, Felix (2021-12-01). „Annalena Baerbock über Außenpolitik: „Schweigen ist keine Diplomatie“”. Die Tageszeitung: taz (na jeziku: nemački). ISSN 0931-9085. Pristupljeno 2021-12-05. 
  51. ^ Monath, Hans (15. 5. 2021). „Wie hält es Baerbock mit Waffen für Israel?” [How does Baerbock feel about arms for Israel?]. Der Tagesspiegel (na jeziku: German). 
  52. ^ Axelrod, Toby (26. 9. 2021). „As Germany votes, here’s where the leading parties stand on Jewish issues”. The Times of Israel. 
  53. ^ „The Green Party's Annalena Baerbock represents a new generation”. Deutsche Welle. 11. 8. 2021. 
  54. ^ Poetter, Bernhard (12. 12. 2020). „"Manches muss man auch verbieten"”. taz.de (na jeziku: German). Pristupljeno 8. 5. 2021. 
  55. ^ „Grünen-Chefin Baerbock: Klima und Wirtschaft? Das funktioniert”. haz.de. 28. 7. 2019. Arhivirano iz originala 28. 02. 2021. g. Pristupljeno 8. 5. 2021. 
  56. ^ Verfassungsrichter zwingen Regierung zu mehr Klimaschutz. In: Die Welt, 30. April 2021, S. 1.
  57. ^ Flüchtlingskrise: Grünen-Abgeordnete prangern Versäumnisse ihrer Partei an Der Spiegel, 15 December 2015.
  58. ^ Members European Council on Foreign Relations.
  59. ^ Board of Trustees Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. decembar 2020) Leo Baeck Foundation.
  60. ^ Community, The Forum of Young Global Leaders is an initiative of the World Economic Forum
  61. ^ Martina Bay (14 May 2021), Der "Grünen-Kloppo": Er könnte bald Kanzlerinnen-Gatte sein – aber Baerbocks Mann hat einen anderen Traum Focus.
  62. ^ Diana Zinkler (26 April 2021), Daniel Holefleisch: Der Mann von Annalena Baerbock Westdeutsche Allgemeine Zeitung.
  63. ^ „Für ihre Töchter”. m.tagesspiegel.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 22. 11. 2020. 
  64. ^ „"Kloppo", Vollzeit-Vater, Lobbyist: Baerbocks Mann Daniel Holefleisch und seine drei Rollen”. tagesspiegel.de (na jeziku: nemački). 13. 6. 2021. Pristupljeno 14. 6. 2021. 
  65. ^ Marco Zschiek (22 April 2021), Baerbock gegen Scholz in Potsdam: Deutschlands spannendster Wahlkreis Die Tageszeitung.
  66. ^ „Deutscher Bundestag – Abgeordnete”. Deutscher Bundestag (na jeziku: nemački). Pristupljeno 24. 4. 2021. 
  67. ^ „Grüne nominieren Annalena Baerbock als Kanzlerkandidatin”. Zeit Online (na jeziku: nemački). 19. 4. 2021. Pristupljeno 24. 4. 2021. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аналена_Бербок&oldid=27456471”