Anamneza (medicina)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vidi još: Duhovna anamneza (medicina)
Ispitivač unosi anamnezom prikupljene podatke u pisani oblik istorije bolesti

Anamneza (grč. ανάμνηση — sećanje) jeste razgovor sa bolesnikom u cilju prikupljanja svih informacija, koje su bitne za otkrivanje stvarne prirode bolesti i tačno postavljanje dijagnoze. To je medicinska veština koja od ispitivača zahteva; dobro znanje, dosta vremena i strpljenja, a uči se kroz praktičan rad. Anamneza mora da bude potpuna i zato se sva pitanja postavljaju po tačno određenom redosledu. Dužina razgovora zavisi od stručnosti ispitivača i prirode oboljenja. Tokom razgovora ispitivač mora razlikovati bitne od beznačajnih podataka, a postavljena pitanja i prikupljeni podaci ne smeju narušavati autoritet bolesnika. Zato je za kvalitetnu anamnezu, neophodno da ispitivač stekne poverenje kod bolesnika, i na taj način izbegne ispuštanje značajnih podataka o sadašnjoj bolesti. Anamneza je osnova i najvažniji deo postupka za utvrđivanje bolesti i mnoge bolesti se mogu dijagnostikovati već nakon dobro uzete anamneze.

Smatra se [1] da anamneza ima najveći značaj u postavljanju prave dijagnoze (50%-70%). Objektivni (fizikalan) pregled učestvuje u postavljanju dijagnoze sa oko (20%-30%). Dopunska ispitivanja učestvuju u postavljanju dijagnoze sa (10%-20%).[2]

Svi podaci dobijeni na ovaj način, zajedno sa podacima dobijenim tokom fizičkog pregleda i dopunskih ispitivanja, se beleže u obrazac koji se zove istorija bolesti. Postoji više vrsta istorije bolesti, koje se mogu razlikovati po formi (da li su u pisanom ili elektronskom obliku), ali su one u suštini slične. Anamneza u okviru istorije bolesti sadrži sledeće delove: generalije, glavne tegobe, sadašnja bolest, ranije bolesti, ispitivanje o sadašnjem stanju (anamneza po sistemima), lična anamneza, porodična anamneza, socijalno-epidemiološki podaci i anamnezni zaključak.

Generalije[uredi | uredi izvor]

Ovaj deo anamneze (istorije bolesti) sadrži opšte (administrativne) podatke, značajne za administraciju zdravstvene ustanove i vođenje evidencije, bilo da se to radi u pisanom ili elektronskom obliku i najčešće obuhvata sledeće generalije;

Ovi podaci nisu samo suvoparni administrativni podaci, već imaju i medicinski značaj. Lekar ove podatke može iskoristiti za utvrđivanje ali i za predviđanje toka bolesti. Na primer;

  • starost - bolesnik koji izgleda znatno starije od godina života koje ima, govori da je njegov organizam iscrpljen bolešću,
  • zanimanje - može biti od značaja kod utvrđivanja bolesti, ako se sumnja da su one izazvane konkretnom profesijom (profesionalne bolesti),
  • mesto stanovanja - je značajno kada se radi o endemskim bolestima koje preovladavaju u pojedinim delovima država ili sveta (endemske bolesti),
  • bračno stanje - može da bude značajno u utvrđivanju psihijatrijskih bolesti itd.[3]

Sadašnja bolest[uredi | uredi izvor]

Sećanje na sadašnju bolest (lat. anamnesis morbi), je jedan od najznačajnijih delova anamneze, u kome se vrši razrada glavnih tegoba. U praksi se svakako ovom delu anamneze posvećuje posebna pažnja, što zahteva od lekara dobra znanja i iskustva ali i pravilan (humani) pristup bolesniku, kako bi od njega dobili najbolji i najiskreniji odgovori. Pitanja koja postavlja lekar mogu se različito formulisati, ali obično se u lekarskoj praksi najčešće postavljaju sledeća pitanja;

  • Na šta se sve žalite, zbog čega dolazite lekaru, koje su vaše glavne tegobe?
  • Kada je bolest počela (za svaki simptom ponaosob)? Treba insistirati na što tačnijem terminu početka bolesti, bilo da se radi o datumu ili čas u početka ili godišnjem dobu, što može biti od značaja u utvrđivanju bolesti i proceni mogućih komplikacija.
  • Sa kojim znacima i simptomima je bolest počela? Pri čemu se analizira svaki znak i simptom i njihove karakteristike, vreme i redosled javljanja itd.
  • Kako je izgledao tok-razvoj bolesti? Kako se u toku razvoja bolesti neki simptomi i znaci gube a javljaju novi, treba jasno raspraviti sa bolesnikom kada, šta i kao se javilo ili izgubilo.
  • Koji su opšti simptomi bolesti? Brojni simptomi određuju težinu i evoluciju bolesti i zato svaki simptom bolesti treba detaljno proveriti.

Ukoliko bolesnik iz različitih razloga nije u stanju da sam pruži sve neophodne anamnestičke podatke, onda se isti uzimaju od srodnika ili drugih osoba (heteroanamneza).

Sadašnje stanje po sistemima[uredi | uredi izvor]

U okviru anamneze po sistemima postavljaju se pitanja o; opštim pojavama, i pitanja iz usmerene anamneze po sistemima; (glava i vrat, organi za disanje, organi za krvotok, organi za varenje, mokraćno-polni organi, kosti, zglobovi, mišići, koža i nervni sistem).

  • Opšte pojave, su anamnezom prikupljeni podaci o nespecifičnim tegobama, koje su karakteristične za veći broj bolesti kao što su; (gubitak apetita, malaksalost, slabost, pojačano znojenje, promene u tonalitetu i boji glasa, temperatura, suvoća usta, nesanica).
  • Usmerena anamneza po sistemima; ima za cilj da prikupi podatke o nespecifičnim tegobama, koje su karakteristične za veći broj organskih sistema kao što su;
  • Glava i vrat. Anamneza treba da otkrije i analizira poremećaje na nivou centralnog nervnog sistema, čula, limfnih čvorova, štitaste žlezde, kičmenog stuba itd. Obično se ispituju sledeći faktori: glavobolje (kako i kada se javljaju, lokalizacija, širenje, intenzitet, trajanje, propratni simptomi), vrtoglavice (vertigo), stanje i broj zuba, pokretljivost vrata, stanje čula, eventualno uvećanje limfatika i tiroidne žlezde, prisustvo bola i sl.
  • Disajni organi. Anamneza treba da otkrije; kašalj, iskašljavanje, osećaj otežanog disanja (dyspnoe), osećaj gušenja, zvučni fenomeni u toku disanja (zviždanje, hroptanje), bolovi u grudnom košu, cijanoza, sekrecija i krvarenje iz nosa, iskašljavanje krvi (haemoptysis, haemoptoe) itd.
  • Organi za varenje Kod ovih organa ispituju se; smetnje pri gutanju hrane, poremećaji apetita, mučnina, povraćanje (vomitus, emesis), regurgitacija, štucanje, podrigivanje, gađenje na hranu, nadutost, krčanje creva, tegobe u predelu anusa, karakteristike stolice, pražnjenje creva (defekacija) itd.
  • Nervni sistem. U anamnezi je važno ustanoviti kako pacijent spava (da li je san zdrav, okrepljujući), da li se javljaju nesvestice i koliko često, da li su one praćene mučninom i povraćanjem, da li osoba dobro vidi, čuje, oseća miris, ukus i dodir, da li je prisutna nesigurnost u hodu i stajanju, da li pacijent nosi naočare itd.

Ranije bolesti[uredi | uredi izvor]

U ovom delu anamneze koja se još zove lična prošlost bolesnika ili (lat. anamnesis vitae), prikupljaju se podaci o ličnoj prošlosti pacijenta i beleže svi važni podaci o njegovim;

Navike bolesnika[uredi | uredi izvor]

U prikupljanju podataka o ličnoj prošlosti u anamnezi se beleže i štetne navike pacijenta u pogledu pušenja, konzumiranje alkohola, lekova, zloupotrebi opijata (droge). Navodi se koliko dugo pacijent puši i koliko cigareta dnevno, kad je eventualno ostavio pušenje; od kada pije, koju vrstu i količinu alkohola konzumira; koje lekove koristi ili je koristio i u kojoj količini i ritmu itd. Takođe se unose podaci vezani za hobije, kućne ljubimce, neuobičajene navike u ishrani, navode se opširniji podaci o zanimanju.

Porodična anamneza[uredi | uredi izvor]

Zdravstveno stanje bliže rodbine pacijenta je takođe predmet prikupljanja podataka. U porodičnoj anamnezi (lat. anamnesis familliae) ispituju se i analiziraju podaci o bolestima u užoj i široj porodici, pacijenta, koji su često veoma dragoceni za otkrivanje tačne prirode bolesti. Naročito su važne informacije o bolestima u bližoj porodici (roditelji, braća i sestre, deca, ujaci, stričevi, tetke, ali i supružnici).

Postavljaju se pitanja o svim bolestima za koje nasleđe igra bitnu ulogu: tuberkuloza, šećerna bolest, hipo- i hipertenzija, bolesti srca, maligniteti, duševne bolesti, gojaznost, hemofilija itd. Pitanja moraju biti direktna, jasna i usmerena, jer pacijenti često nerado govore ili ne zapažaju, određene bolesti u porodici.

Značajno mesto u prikupljanju podataka o porodici, imaju i slučajevi naprasne smrti u porodici (kada su umrli, od čega su umrli i u kojim godinama života) a u psihijatriji i o samoubistvima.

Socijalno-epidemiološki podaci[uredi | uredi izvor]

Ovi podaci se odnose na porodični, profesionalni, stambeni i materijalni status, tj. na probleme koje bolesnik ima iz jedne od ovih sfera života.

Anamnezni zaključak[uredi | uredi izvor]

Na osnovu svih prikupljenih podataka i njihove podrobne analize, u ovom delu se izvodi zaključak o tome o kojoj se konkretno bolesti najverovatnije radi, ili u kom smeru diferencijalno dijagnostički treba usmeriti fizikalni pregled. On nije isto što i dijagnoza, ali ipak mora da bude precizan i realan, (neka vrsta „radne“ dijagnoze), kako bi ispitivača uputio u dalji tok utvrđivanja bolesti, jer tek nakon celokupno sprovedene metodologije utvrđivanja bolesti sledi pouzdan i pravi zaključak - dijagnoza.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ristić S. M. Klinička propedevtika, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1990.
  2. ^ Quilliam, S. (2011). "'The Cringe Report': Why patients don't dare ask questions, and what we can do about that". Journal of Family Planning and Reproductive Health Care. 37 (2): 110–2.
  3. ^ Pešić H. M. Lj. Interna propedevtika, Prosveta, Niš,1991.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Ivković-Lazar T, i sar., Praktikum fizičke dijagnostike sa osnovama interne propedevtike. . Нови Сад. 2001. ISBN 978-86-7197-173-7. 
  • Antić R. Interna propedevtika, Institut za stručno usavršavanje i specijalizaciju zdravstvenih radnika, Beograd, 1976.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Анамнеза_(медицина)&oldid=25364154”