Anastas Jovanović

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Anastas Jovanović
Anastas Jovanovic.jpg
Anastas Jovanović, snimio Marko Stojanović
Datum rođenja 1817.
Mesto rođenja Vraca
 Osmansko carstvo
Datum smrti 13. novembar 1899.(1899-11-13) (81/82 god.)
Mesto smrti Beograd
 Kraljevina Srbija
Polje Fotografija u Srbiji

Anastas Jovanović, (rođen 1817, Vraca - umro 1. novembra (p. st. kal.) 1899. u Beogradu); obdareni umetnik i izraziti romantičar, prvi srpski litograf i jedan od prvih srpskih fotografa (prvi je Dimitrije Novaković),[1], jedan je od najranijih fotografa u svetu, savremenik Luja Dagera i Talbota, likovno obrazovan, umetnički svestrana ličnost, entuzijast, vanredno produktivan sa velikim brojem sačuvanih dela. Vlasnik, treće po redu proizvedene Fojgtlenderove kamere (mada je preciznije reći da je bio korisnik Fojklenderove kamere model No. 3). Odani prijatelj i saradnik vladarske porodice Obrenovića a u jednom razdoblju i dvoroupravitelj kneza Mihaila.

Ostavio je za sobom umetničko delo izuzetno po vrednosti, raznovrsnosti i obimu.

Biografija[uredi]

Petrovaradinska tvrđava 1850, snimio Anastas Jovanović
Anastas Jovanović autoportret s Pecvalovim objektivom 1854.
U uniformi maršala dvora 1864. godine
Kneginja Julija Obrenović, litografija Anastasa Jovanovića 1854.

Anastas Jovanović se rodio 1817. godine u mestu Vraca u Šopluku, tadašnje Osmansko carstvo, današnja zapadna Bugarska. Njegov otac Jovan, kao i njegovi stričevi, bavio se trgovinom. Osnovno školsko znanje dobio je u rodnom Vracu gde je naučio da čita od nekog Srbina iz Pančeva koji se prezivao Ognjenović. Zatim se preselio u Srbiju gde ga je „učio neki gospodin koji je bio činovnik pod Karađorđevom vladom“, a zatim je učio i kod nekog učitelja Miše. To je bila jedina srpska škola u ondašnjem Beogradu. Godine 1831, posle očeve smrti, prešla je u Beograd i Anastasova majka Marija koja je poticala iz najuglednije kuće u Vracu. Godine 1832. počela je da radi u Beogradu Državna štamparija. Anastas je od početka zainteresovano pratio šta se tu radi i privlačilo ga je sve što se tamo zbivalo. Prvo je započeo da uči terzijski zanat, a zatim je bio primljen da u Knjažesko-serbskoj tipografiji uči za slovolivca.

Godine 1834. štamparija se preselila u Kragujevac, pa je i Anastas tamo prešao. Pošto je bio talentovan crtač počeo je da radi pečate, prvo za sebe i drugove, zatim i zvanične. Štamparija se ponovo preselila u Beograd i tada Anastas skreće na sebe pažnju kneza Miloša koji je naredio da se štampa Srpski bukvar. Bukvar je bio na vreme pečatan i poslat Knezu u Kragujevac. Zadovoljan njegovim radom, a pun razumevanja za vredne i sposobne mlade ljude, knez Miloš ga šalje u Beč, na (likovnu) Akademiju svete Ane, da uči bakrorez. Anastas je kao jedan od pitomaca kneza Miloša dobio Nastavlenije (uputstvo) od šest tačaka mladim ljudima koje su knez i srpska vlada slali u inostranstvo na studije. Tu je između ostalog pisalo: da ne zaborave na žrtve koje čini otadžbina da bi oni učili u stranim zemljama, da ne primaju sve tuđe običaje a zaborave svoju narodnost, već da prime samo ono što je najbolje, itd.

Prijemčiv za sve novine, Anastas je odmah otišao litografu Johanu Štadleru, gde je učio litografiju (a po svemu sudeći tu je dobio i prve pouke o dagerotipiji). Već 1840. počeo je kao prvi Srbin da izrađuje umetničke litografije. Iste godine pojavljuju se njegove prve litografije Dositeja i Mušickog, a zatim Vuka Karadžića.

Te iste, 1840. godine imao je u Beču prilike da vidi tehniku snimanja na metalne ploče francuskog slikara i jednog od izumitelja fotografije Luja Dagera. To je bio prvi susret i dodir Anastasa s fotografijom, tehničkim čudom prve polovine XIX veka. Njega je veoma zanimao taj pronalazak, i zapazio je da na druge studente Akademije fotografija nije ostavila utisak niti ih je privukla. Uz materijalnu pomoć svog zaštitnika i prijatelja Teodora Tirke kupio je Fojgtlenderovu kameru s objektivom Jozefa Pecvala – model No. 3, koja ga je koštala 100 forinti. Anastas s ponosom beleži u svojoj Autobiografiji, „da sam u celom slavenskom svetu ja prvi koji sam počeo da se zanimam fotografijom". (Kasnije istoriografska saznanja su pokazala da nije bio dovoljno dobro obavešten, budući da je u slovenskom svetu već bilo fotografa pre njega!). Od tada pa do smrti pratio je sve pronalaske i usavršavanja u fotografiji.

Kada su Karađorđevići došli na vlast 1842. godine, Jovanović je izgubio stipendiju. Od tada živi od litografije, u Beču pravi ikone pravoslavnim Grcima i Cincarima. I dalje je ostao veran Obrenovićima. Knezu Milošu bio je pri ruci pri nekoj operaciji u Beču, a sa knjazom Mihailom, njegovim sinom, viđao se gotovo svakodnevno. Avgusta 1842. godine Anastas je pratio kneza Miloša na njegovom putu po Češkoj i Nemačkoj. Tako se postepeno učvrstilo veliko i dugogodišnje prijateljstvo između Anastasa i porodice Obrenović. Anastas je bio dobar i sa Njegošem i u svom ateljeu uradio je sliku Vladike. Uveče je odlazio Vladici, koji mu je čitao svoj rukopis Gorskog vijenca.

Jovanović je 1846. završio Akademiju u Beču (mada, istini za volju, ima izvora koji tvrde baš suprotno: da je napustio studije pre kraja!). Pre toga je izučio dva važna umetnička zanata: litografski i fotografski. Na taj način on je postao prvi srpski majstor u tim disciplinama.

Po završetku studija na bečkoj slikarskoj akademiji 1846. godine, Anastas živi veoma dinamično. To je i vreme kada je otpočeo svoj veliki političko-prosvetiteljski i umetnički podvig s izdavanja dela Spomenici Srbski što je trebalo da bude Srpska istorija u slici i reči, međutim, nije mogao da nađe odgovarajuće tekstove za svoje slike.

Kao odani prijatelj i saradnik Obrenovića, po njihovom dolasku u Srbiju on preuzima značajne javne funkcije. Naimenovanjem na položaj upravitelja dvora kneza Mihaila 1861. godine, dostigao je najviši stepen u svojoj društvenoj karijeri. Posle ubistva kneza Mihaila 1868. godine, povukao se s položaja upravitelja dvora iako je bio zamoljen da ostane uz maloletnog kneza Milana. Od tada je živeo povučeno, u svojoj kući u Beogradu. Pratio je tehničke novine i bio među prvima u Srbiji koji je u svoju kuću uveo telefon. Bavio se i usavršavanjem mikrofona. Umro je 1899. godine u svojoj kući u Kosovskoj ulici br. 25 u Beogradu, okružen svojom decom. Njegova kći Katarina zabeležila je njegove reči kratko vreme pred smrt: „Šteta, šteta! Sve je bilo toliko interesantno, sve me je toliko interesovalo, a sada je sve prošlo“.

Po Andriji Torkvatu Brliću, uradio je i portret bana Jelačića.

Imao je sinove Konstantina (1849-1923) i Jovana (1878-?) i kći Katarinu (1869-1954).[2][3]

Izvori[uredi]

  1. Da je prvi srpski fotograf Dimitrije Novaković, a ne Anastas Jovanović kako se navodi u starijoj literaturi, svedoče dva izvora iz 19. veka: Serbske narodne novine, 1840, č. 37. (Pešta); i Ivan Kukuljević-Sakcinski, Slovnik umjetnikah jugoslavenskih, sv. II, Zagreb, 1858, 124-127., i tri izvora iz 20. veka: Aleksandar Saša Pavlović, „Prvo snimanje Beograda dagerotipom“, Foto-kino revija, br. 4, (1979). str. 27; Branibor Debeljković, Die alte serbische Photographie, Museum fuer angewandte Kunst, Beograd, 1980; i Milanka Todić, Istorija srpske fotografije 1839-1940, Prosveta; Muzej primenjene umetnosti, Beograd, 1993, 18, 19.
  2. Prevela je Gorski vijenac i Luču mikrokozmu na nemački jezik, itd. videti Katarina Jovanović (24. avgust 2013)
  3. Katarina A. Jovanović: U njoj je ključala vrela srpska krv... (B92, 7. avgust 2015)

Vidi još[uredi]

Literatura[uredi]

  • Radmila Antić, katalog za izložbu Anastas Jovanović - prvi srpski fotograf, Galerija SANU i Muzeja grada Beograda, Beograd 1977.
  • Goran Malić, Letopis srpske fotografije 1839-2008, „Fotogram“, Beograd, 2009.

Spoljašnje veze[uredi]