Ana Frank

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Ana Frank
AnneFrankSchoolPhoto.jpg
Fotografija Ane Frank iz 1940.
Puno imeAnelis Mari Frank
Datum rođenja(1929-06-12)12. jun 1929.
Mesto rođenjaFrankfurt na Majni,
 Nemačka Vajmarska republika
Datum smrtirani mart 1945.(1945-03-00) (15 god.)
Mesto smrtiBergen,
  Treći rajh
Uticaji odSisi van Marksfelt[1]
Najvažnija dela

Potpis

Anelis „Ana” Mari Frank (hol. i nem. Annelies Marie Frank; Frankfurt, 12. jun 1929Bergen, mart 1945)[2] jedna je od najpoznatijih jevrejskih žrtava Holokausta. Za vreme skrivanja od nacista napisala je Dnevnik Ane Frank.

Rođena je u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj, ali je veći deo života provela u Amsterdamu. Bila je državljanin Nemačke do 1941, kada joj je oduzeto državljanstvo po Nirnberškim zakonima. Postala je poznata posle smrti, zahvaljujući objavljivanju njenog dnevnika. U njemu je opisala život tokom skrivanja za vreme nacističke okupacije u Drugom svetskom ratu.

Anina porodica se 1933. preselila u Holandiju koju je nacistička Nemačka okupirala 1940. Kada su 1942. godine progoni Jevreja postali učestaliji, Frankovi su se sakrili u tajne prostorije u poslovnoj zgradi Ota Franka — Tajno skrovište. Nakon dve godine njihovo sklonište je otkriveno na osnovu dojave, a Frankovi, Van Pelsovi i Fric Pfefer deportovani su u logore. Ana je umrla sedam meseci kasnije od tifusa u koncentracionom logoru Bergen-Belzenu, nekoliko dana posle smrti svoje sestre Margo.

Anin otac, Oto Frank, koji je jedini preživeo rat, vratio se u Amsterdam i pronašao dnevnik svoje ćerke. Dnevnik, u kome je Ana beležila svoje misli od 12. juna 1942. do 1. avgusta 1944, objavljen je 1947. godine u originalnoj i delimično skraćenoj verziji na holandskom jeziku.

Život u Nemačkoj

Ana je rođena 12. juna 1929. u Frankfurtu u Nemačkoj. Druga je ćerka Ota (1889—1980) i Edit Frank-Holender (1900—1945), i mlađa sestra Margo Frank (1926—1945).[3] Frankovi su bili liberalni Jevreji, nisu poštovali sve običaje judaizma,[4] i živeli su u mešovitoj zajednici Jevreja i nejevreja različitog porekla. Edit je bila posvećeniji roditelj, dok je Oto bio zainteresovan za obrazovanje i posedovao dosta knjiga. Oboje su podsticali decu da čitaju.[5]

Kada je na izborima za Gradski savet Frankfurta 13. marta 1933. pobedila Nacionalsocijalistička partija Adolfa Hitlera, počele su antisemitske demonstracije, što je navelo porodicu Frank da se zabrine za svoju egzistenciju u tom nemačkom gradu, pa su nešto kasnije iste godine Edit i deca otišli u Ahen, gde su živeli kod Editine majke, Roze Holender. Oto je ostao u Frankfurtu, dok nije dobio ponudu za osnivanje preduzeća u Amsterdamu, pa se i on preselio tamo. Tu je, 1934, našao smeštaj za sebe i svoju porodicu,[6] koja je time postala deo 300.000 Jevreja koji su napustili Nemačku u periodu između kraja Vajmarske republike 1933. i početka rata 1939.[7]

Život u Amsterdamu

Zgrada u Amsterdamu, u kojoj su Frankovi živeli od 1934. do 1942.

Oto je počeo da radi u Opekti, preduzeću koje je proizvodilo voćni ekstrakt pektina, a stan koji je našao nalazio se na Mervedeplajnu (Mervede trgu) u Amsterdamu. Edit i deca su stigli u Amsterdam u februaru 1934. Ana je upisala Montesori školu, a Margo državnu. Margo je bila talentovana za aritmetiku, a Ana za čitanje i pisanje. Anina drugarica Haneli Goslar izjavila je da je Ana još od ranog detinjstva često pisala. Međutim, skrivala je svoje radove i nije želela da priča o tome što piše. Ana i Margo su imale različite karaktere. Margo je bila učtiva, uzdržana i studiozna (kao Oto),[8] dok je Ana bila pričljiva, energična i ekstrovertna (kao Edit).[9]

Sem Opekte, Oto je osnovao Pektakon, preduzeće koje se bavilo veleprodajom sušenog bilja, začina i soli koji se koriste u proizvodnji kobasica.[10][11] Herman van Pels (pseudonim Hans van Dan), jevrejski mesar koji je napustio Osnabrik sa porodicom,[11] bio je zaposlen u Pektakonu kao savetnik za začine. Editina majka je 1939. došla da živi sa Frankovima, gde je i ostala sve do svoje smrti januara 1942.[12]

Maja 1940, Treći rajh je okupirao Holandiju. Okupacione vlasti počele su sprovoditi progon Jevreja kroz ograničavajuće i diskriminatorne zakone. To je, između ostalog, uključivalo i obavezu prijave policiji i segregaciju. Ana i Margo su imale odlične ocene i mnogo prijatelja. Međutim, sprovođenjem „Dekreta o segregaciji“, morale su da napuste svoje škole i da se upišu u Jevrejski licej. Tu se Ana sprijateljila sa Žaklin van Marsen (pseudonim Jopi).[12] Aprila 1941, da bi sprečio oduzimanje Pektakona kao preduzeća u jevrejskom vlasništvu, Oto je predao svoje akcije Johanesu Klajmanu (pseudonim Simon Kophes) i podneo ostavku na mesto direktora. Kompanija je bila likvidirana, a sva aktiva bila je prebačena u „Gis i kompaniju“ koja je bila u vlasništvu Jana Gisa (pseudonim Henk Kolen). Kroz isti proces prošla je i Opekta decembra 1941. Posao je nastavljen uz manje vidljive izmene, a njegov opstanak pružao je minimalan, ali dovoljan prihod Otu za izdržavanje porodice.[13]

Period opisan u dnevniku

Za 13. rođendan, 12. juna 1942, Ana je dobila knjigu koju je nekoliko dana ranije pokazala Otu u izlogu jedne radnje. Iako je to bio leksikon obvezan crveno-belom tkaninom sa dezenom šahovnice i malim katancem spreda,[14] Ana je odlučila da ga koristi kao dnevnik,[15] i počela da piše samo dva dana kasnije. Među prvim odrednicama, piše o promenama koje su se desile nakon nemačke okupacije. Mnoga ograničenja ona opisuje 20. juna 1942, kao i tugu zbog smrti svoje bake ranije te godine.[16] U tom periodu, želela je da postane glumica. To proističe iz njene ljubavi prema filmovima, koje od 8. januara 1941, usled zabrane „Dekretom o segregaciji“, više nije mogla da gleda.[17]

Juna 1942, Margo je dobila poziv od Centralne kancelarije za emigraciju Jevreja u Amsterdamu za prijem u radni logor. Frankovi su još i ranije nameravali da se sakriju u prostorije iza zgrade Opekte u Prinsengrahtu, ulici uz istoimeni, a jedan od tri glavna Amsterdamska kanala. Nakon propalih planova da izbegnu u SAD ili Kubu,[18] nameravali su da u Prinsengraht odu tek na kraju leta. Međutim, poziv za Margo ih je naterao da se sakriju nekoliko sedmica ranije.[19]

Rekonstrukcija police za knjige koja je pokrivala ulaz u Tajno skrovište

Ujutru, ponedeljka 6. jula 1942,[20] Frankovi su se sakrili selidbom u zgrade Opekte. Prethodno su „rasturili“ stan, da bi stvorili utisak iznenadnog odlaska, a Oto je ostavio pismo u kojem je implicitno rekao da su otišli u Švajcarsku. Zbog tajnosti, morali su ostaviti Aninog mačka Murtjea, koga je Ana nekoliko puta pomenula u dnevniku. Kako Jevrejima nije bilo dozvoljeno korišćenje javnog prevoza, hodali su nekoliko kilometara, a, iako je bio jul (prosek julske dnevne temperature u Amsterdamu je oko 22 °C),[21] sve četvoro su nosili nekoliko slojeva odeće, jer nisu smeli da budu viđeni sa prtljagom.[22]

„Ahterhojs“ (hol. Achterhuis — začelje kuće), kako je opisan deo zgrade u kom su se krili, u stvari je deo zgrade čiji su prozori okrenuti ka kanalu (u suprotnosti sa pročeljem okrenutim ka ulici). U svim srpskohrvatskim, a kasnije i srpskim verzijama dnevnika, naziv je Tajno skrovište. Ono je zauzimalo trospratni prostor u koji se ulazilo kroz „prizemlje“ (na spratu odmah iznad kancelarija Opekte). Dve male sobe, kupatilo i stepenište su bili na prvom spratu. Na drugom spratu, nalazile su se jedna velika (povezana sa stepeništem) i jedna mala soba. Iz manje sobe, merdevine su vodile ka tavanu. Vrata „Tajnog skrovišta“ su pokrivena policom za knjige, da skrovište ne bi bilo otkriveno. Glavna zgrada, odvojena za ulicu od Vesterkerk, bila je stara zgrada, tipična za one u zapadnom delu Amsterdama.[23]

Viktor Kugler (pseudonim Hari Kraler), Johanes Klajman (Simon Kophes), Mip Gis (Mip Kolen) i Bep Foskujl (Eli Fosen) bili su jedini radnici u Opekti koji su znali za Tajno skrovište. Uz Jana Gisa (Henk Kolen) i Bepinog oca Johanesa Henrika Foskujla (Gospodin Fosen), oni su bili „pomagači“ Ani i ostalima. Kao jedina veza Tajnog skrovišta i spoljnjeg sveta, skrivenima su prenosili ratne vesti i politička dešavanja. Bili su deo Holandskog otpora, pa su im nabavljali hranu i odeću (preko vaučera koje je nabavljao Jan). To je postajalo teže s vremenom. U dnevniku, Ana je opisala njihovu posvećenost i pokušaje da „podignu“ raspoloženje u skrovištu tokom najopasnijih vremena. Sve vreme, pomagači su bili svesni da će, ako budu uhvaćeni, najverovatnije biti osuđeni na smrtnu kaznu za skrivanje Jevreja. Da ih, čak iako pronađu dnevnik, Nemci ne bi otkrili, Ana je u dnevniku koristila pseudonime.[24]

Bivše zgrade Opekte u kojima je Tajno skrovište; danas Kuća Ane Frank

Porodica Van Pels (Van Dan), pridružila se Frankovima 13. jula 1942. To su bili Herman (Hans van Dan), Ogista (Petronela van Dan) i 16-godišnji Petr (Petr van Dan). Tokom novembra im se pridružio i Fric Pfefer (Alfred Dusl), zubar i Otov prijatelj. Iako je u početku Ana bila srećna zbog novih ljudi „za razgovor“, ubrzo su tenzije usled skučenog prostora kulminirale. Naime, nakon što je morala da deli sobu sa Pfeferom, Ana ga je opisala kao nepodnošljivog i zamerala mu na smetnji.[25] Takođe se sukobila sa Ogistom, koju je smatrala budalastom. Hermana i Frica smatrala je sebičnima, pogotovu zbog količine hrane koju su jeli.[26]

Iako je na početku „odbijala“ povučenog Petra, kasnije je shvatila da joj se sviđa, i njih dvoje su ušli u romansu (odnos koji nije potpuno ljubavni, ali jači od prijateljskog; nalik platonskoj ljubavi). Prvi poljubac joj je bio sa njim. Međutim, odnosi su ubrzo zahladneli, jer je Ana dovela svoja osećanja u pitanje; da li su osećanja prava ili proizašla iz deljenja životnog prostora.[27] Za razliku od odnosa sa ukućanima, Ana je bila bliska sa svim pomagačima, a Oto je izjavio da je svaku posetu iščekivala sa velikim uzbuđenjem. Iako je u dnevniku najviše opisivala Mip, Oto zaključuje da je Ana bila najbliskija sa Bep (Eli Fosen), „mladom daktilografkinjom“. „Njih dve su često šaputale stojeći u ćošku“.[28]

U dnevniku, Ana je opisivala i odnose između njene porodice, kao i velikih razlika među njihovim ličnostima. Smatrala je da je najbliskija sa ocem, koji je to i potvrdio, i rekao da je Margo prisnija sa majkom. Objasnio je da je to zato što je Margo bila smirenija, retko je pokazivala svoja osećanja i nisu joj se dešavale nagle promene raspoloženja kao Ani.[29] Ana i Margo su tokom skrivanja postale prisnije, iako je Ana ponekad bila ljubomorna na Margo, pogotovu kada su ukućani kritikovali Anu zbog nedostatka Margine nežne i mirne prirode. Kako je Ana sazrevala, bolje se slagala sa Margo. Ana je, 12. januara 1944, napisala „Margo je sada mnogo ljubaznija... Više nije ni približno prgava kao što je dosad bila. Postaje pravi prijatelj. Više me ne smatra za malu bebu čije se mišljenje ne računa.“[30]

Kuća Ane Frank sa svojim svetlim zidovima i narandžastim krovom i Drvo Ane Frank u dvorištu iza (dole desno), fotografisani sa Vesterkerk 2004.

Ana je često pisala o napetom odnosu sa majkom, i njenoj podeljenosti prema Ani. Svoj „prezir“ prema majci i nemogućnost da se „nosi sa njenim nemarom, sarkazmom i malodušnošću“, Ana je u dnevniku iskazala 7. novembra 1942. Zaključila je: „Ona prema meni nije majka.“[31] Kasnije, pregledajući svoj dnevnik, a posramljena zbog svog bivšeg surovog stava, Ana je napisala: „Ana, ti si ona koja je pomenula mržnju. O, Ana, kako si mogla?“[32] Shvatila je da su razlike između njih proistekle od nerazumevanja, za koje su obe podjednako krive, i uvidela da je bespotrebno doprinela majčinoj patnji. Kako je ovo shvatila, Ana je počela da se ophodi prema majci sa stepenom trpeljivosti i poštovanja.[33]

I Ana i Margo su se nadale skorom povratku u školu, i nastavile sa učenjem tokom skrivanja. Margo je čak i završila stenografski kurs na daljinu na Bepino (Eli Fosen) ime, i to sa visokim ocenama. Ana je većinu vremena provodila čitajući i učeći, a redovno je pisala dnevnik. Sem opisa događaja i odnosa sa ostalima, pisala je i o svojim osećanjima, uverenjima i ambicijama — temama o kojima nije mogla ili želela da govori sa ostalima. Kako joj je raslo samopouzdanje, i kako je postajala zrelija, počela je da piše i o apstraktnijim temama, kao što su njeno verovanje u Boga i definicija ljudske prirode.[34] Takođe, usled anksioznosti, Ana je septembra 1943. počela da uzima kapi odoljena. Anksioznost je proistekla od zatvorenog prostora, stalnog straha od mogućeg hapšenja, ali i čestih svađa u Tajnom skrovištu.[35]

Usled nemogućnosti da gleda filmove, Ana je svoje ambicije prebacila na novinarstvo. Srede, 5. aprila 1944, napisala je:[36]

Konačno shvatam da moram da učim da ne bih bila neznalica, da uspem u životu, da postanem novinar. Jer to je ono što želim! Znam da mogu da pišem... ali još moram da vidim da li stvarno imam talenta... A čak i da nemam talenta za pisanje knjiga i novinskih članaka, uvek mogu da pišem za sebe. Ali ja želim da postignem više od toga. Ne mogu da zamislim da živim kao mama, gospođa Van Dan i ostale žene koje gledaju svoja posla, a onda budu zaboravljene. Moram da imam još nešto sem muža i dece čemu ću da se posvetim!... Želim da budem korisna i da pričinjavam zadovoljstvo svima, čak i onima koje nikad nisam upoznala. Želim da nastavim da živim čak i nakon smrti! Baš zato sam zahvalna Bogu što mi je dao ovaj dar, koji mogu da koristim da razvijam sebe i sve u meni! Pisanjem mogu „stresti“ sve svoje brige. Tuga nestaje, a raspoloženje raste! Ali, to je veliko pitanje. Hoću li ikada moći da napišem nešto veliko? Hoću li ikada postati novinarka ili pisac?

Nastavila je redovno da piše do 1. avgusta 1944.[37]

Hapšenje

Delimična rekonstrukcija kasarne u tranzitnom logoru Vesterbork, gde se Ana nalazila od avgusta do septembra 1944.

Ujutro, 4. avgusta 1944, u Tajno skrovište upala je Zelena policija, nakon obaveštenja od nikada identifikovanog prijavljivača.[38] Vođena SS-oberšarfirerom Karlom Zilberbauerom, inače pripadnikom Ziherhajtsdinsta, grupa je uključivala bar još 3 člana Ziherhajtspolicaja. Frankovi, Van Pelsovi (Van Danovi) i Pfefer (Alfred Dusl) odvedeni su u štab Gestapoa, gde su saslušani i zadržani preko noći. Sutradan, 5. avgusta, prebačeni su u „Kuću pritvora“, prenatrpan zatvor u Veteringshansu, ulici u centru Amsterdama. Dva dana kasnije, 7. avgusta, prebačeni su u tranzitni logor Vesterbork, kroz koji je, u to vreme, prošlo već 100.000 Jevreja, najviše nemačkih i holandskih. S obzirom na to da su bili uhapšeni tokom skrivanja, smatrani su kriminalcima i poslati u kazneni sabirni centar na robiju (zatočeništvo uz težak fizički rad).[39]

Viktor Kugler (Hari Kraler) i Johanes Klajman (Simon Kophes) uhapšeni su i zatvoreni u radni logor za neprijatelje režima u Amersfortu, blizu Utrehta. Klajman je oslobođen sedam nedelja kasnije, dok je Kugler držan u različitim tranzitnim logorima do kraja rata.[40] Mip i Bep (Eli Fosen) takođe su ispitivane i zastrašivane, ali nisu pritvarane. Već sutradan, 5. avgusta 1944, one su se vratile u zgrade Opekte, i pronašle Anine papire razbacane po podu. Sakupile su ih, uz nekoliko porodičnih fotografskih albuma. Mip je odlučila da ih vrati Ani nakon rata, pa ih je sve sačuvala. Na dan prebacivanja u Vesterbork, 7. avgusta 1944, Mip je pokušala da iznudi oslobađanje zatvorenika, suočivši se sa Karlom Zilberbauerom i nudeći mu novac da bi intervenisao. Međutim, on je to odbio.[41]

Deportacija i smrt

Iz Vesterborka u Aušvic, grupa je prebačena 3. septembra 1944, poslednjim transportom u tom pravcu. U Aušvic su stigli tri dana kasnije. Na istom vozu bila je i Blume Evers-Emden, nastavnica iz Amsterdama, koja je upoznala Anu i Margo u Jevrejskom liceju 1941.[42] Blume tvrdi da je redovno viđala Anu, Margo i Edit u Aušvicu,[43], a poznata je po tome što je intervjuisana u dokumentarcima Laatste Zeven Maanden van Anne Frank iz 1988,[44] i Soni pikčersovom Anne Frank Remembered iz 1995.[45]

U pometnji koja je nastala usled napuštanja vozova, muškarci su nasilno odvojeni od žena i dece, a samim tim i Anin otac Oto. Od ukupno 1.019 putnika, 549 je poslato direktno u gasne komore. Među njima su bila sva deca mlađa od 15 godina. Ana je 15 godina napunila dva i po meseca ranije, tako da je bila među pošteđenima. Iako je znala da je polovina putnika poslato u komore, nikada nije saznala da su svi iz Tajnog skrovišta pošteđeni. Mislila je da je njen otac, u pedesetim godinama i ne naročito snažan za rad, ubijen odmah nakon što su ih rastavili.[46]

S ostalim ženama, Ana je skinuta gola i dezinfikovana. Glava joj je obrijana, a na ruci joj je istetoviran identifikacioni broj. Danju, žene su bile korišćene za težak fizički rad, a Ana je terana da tegli kamenje i kopa treset, a noći su provodile u kasarnama. Nekolicina tvrdi da bi Ana postala povučena i plačljiva kada bi videla decu kako ih vode u gasne komore, dok drugi kažu da je, u tim momentima, češće pokazivala snagu i hrabrost. Njena društvenost i sigurnost joj je omogućila da zasluži dodatno sledovanje hleba, i to ne samo za nju, već i za sestru Margo i majku Edit.

Međutim, Aušvic je, kao koncentracioni logor, pogodovao širenju bolesti, pa je Ana ubrzo zadobila ozbiljan slučaj šuge, pa su ona i Margo prebačene u „ambulantu“, stalno mračnu i punu miševa i pacova. Edit je maltene prestala da jede, i svaku hranu koju je mogla da sačuva za ćerke, davala im je kroz rupu koju je napravila na zidu ambulante.[47]

Spomenik Margo i Ani Frank na bivšem mestu Bergen-Belzena

Oktobra 1944, Ana, Margo i Edit trebalo je da se pridruže transportu u radni logor Libau u Šleskoj; Blume Evers-Emden takođe. Međutim, Ani je bilo zabranjeno da ide zbog šuge, pa su Edit i Margo ostale sa njom. Blume je na kraju otišla bez njih. Da su otišle u Libau, verovatno bi sve tri preživele.[45]

Krajem oktobra, počela je selekcija zatvorenika prema godištu i radnoj sposobnosti, a birali su se oni koji će biti prebačeni u Bergen-Belzen. Među 8.000 žena, tu su bili i Ana, Margo i Ogista van Pels (pseudonim Petronela van Dan). Bila je i Edit, ali je ona zaostajala i na kraju umrla od gladi.[48]

U međuvremenu, u Bergen-Belzenu su podignuti šatori zbog novonastalog „priliva“ zatvorenika. Uz brojnost ljudi u logoru, rastao je i broj bolesnih. Za kratko vreme, Ana je bila u kontaktu sa dve stare prijateljice, Haneli Goslar i Nanet Blic, koje su bile smeštene u privilegovanom delu logora zbog pasoša Palestine. Ana je sa njima razgovarala kroz ogradu. Blicova ju je opisala kao ćelavu, mršavu i drhtavu. Goslarova je ukazala na to da je Ana bila zajedno sa Ogistom (Petronelom) koja je brinula o veoma bolesnoj Margo, mada nijedna od njih dve nije videla Margo, nedovoljno jaku da ustane iz kreveta. Ana je rekla Blicovoj i Goslarovoj da veruje da su joj roditelji mrtvi, i da zbog toga više i nema želju za životom. Goslarova je procenila da su se sastajali ili u kasnom januaru, ili ranom februaru 1945.[49]

Ranog marta 1945, logor je pogodila epidemija tifusa, koja je ubila 17.000 zatvorenika.[50] Margo je, usled velike slabosti, ispala iz svog kreveta koji je bio na sprat, i umrla od udarca. Za uzrok Margine slabosti smatra se tifus, koji je dobila još pre epidemije u martu. Nekoliko dana kasnije, a samo mesec dana pre oslobađanja logora 15. aprila 1945, umrla je i Ana. Tačan datum Anine smrti ostaje nepoznat, a za njega se smatra „rani mart 1945.“ Nakon oslobođenja, logor je spaljen kao mera za sprečavanje daljeg širenja bolesti. Tela Ane i Margo su takođe spaljena i zakopana u masovnu grobnicu.[51] Najnovija istraživanja, sprovedena od strane Erike Prins i Gert Jan Berka iz muzeja Ane Frank, pokazala su da su Ana i Margo umrle u februaru 1945. [52] Zaključak istraživanja objavljen je na 70 godišnjicu smrti, 31. marta 2015. datum koji je od strane holandskih vlasti proglašen za datum njihove smrti. [53] Zaključak je donesen na osnovu sećanja svedoka i dokumenata. [53]

Nakon rata, procenjeno je da je od 107.000 Jevreja deportovanih iz Holandije između 1942. i 1944, samo 5.000 preživelo. Otprilike 30.000 Jevreja se nakon rata, 1945, nalazilo u Holandiji, a mnoge koji su ostali, potpomogli su pripadnici Holandskog otpora. Oko dve trećine potpomognutih su preživeli, kao npr. Oto, dok Ana spada u poslednju trećinu.[54]

Dnevnik Ane Frank

Het Achterhuis (1947), korice originalne verzije Aniniog dnevnika, prevedenog kao Dnevnik Ane Frank

Jula 1945, nakon što je Crveni krst potvrdio smrt svih Frankovih sem Ota, Mip Gis (Mip Kolen) dala je Otu dnevnik koji je Ana pisala i svežanj pisama i starih papira za koje se nadala da će vratiti Ani nakon rata. Oto je rekao da nije znao da Ana piše tako precizan opis njihovih života tokom skrivanja. U svojim memoarima, opisao je njemu težak proces čitanja dnevnika, jer se time prisećao svih događaja opisanih u dnevniku. Rekao je i da je prvi put video Aninu privatnu stranu, i one delove dnevnika o temama koje nije spominjala nikome. „Za mene, to je bilo otkrovenje... Nisam imao pojma o dubini njenih misli i osećanja... Sve to ona je držala u sebi...“ Dirnut njenom željom da bude autor, nekoliko puta iskazanom u dnevniku, Oto je počeo da razmišlja o njegovom izdavanju.[55]

Anin dnevnik je započet kao mesto u kome je iskazivala svoje misli. Nekoliko puta je pisala da nikome neće dozvoliti da ga čita. Detaljno je opisivala njen život, porodicu i prijatelje, dešavanja i odnose. Marta 1944, čula je prilog na radiju u kome je pripadnik holandske vlade u egzilu rekao da će, kada se rat završi, biti napravljen popis svih Holanđana pogođenih represijom tokom nemačke okupacije.[56] Pominjao je i objave pisama i dnevnika, a Ana je rekla da želi svoj dnevnik da preda kada dođe vreme za to. Tada, četiri meseca pre hapšenja, počela je da prepravlja neke delove, dok je one za koje je smatrala da baš niko ne treba da pročita brisala. Leksikon koji je dobila bio je mali, pa je dodavala još papira. Zbog očekivanja međunarodne objave, ali i u slučaju da do dnevnika dođu Nemci, svima je dala pseudonime. Tako su Van Pelsovi postali Van Danovi, a Fric Pfefer postao Alfred Dusl. Dodala je i obraćanje Keti, izmišljenom liku iz romana Jop ter Hel holandske književnice Sisi van Marksfelt, čija je dela Ana volela da čita. Izmenjene delove Ana je napisala na novim papirima, tj. van leksikona. Oto Frank je originalni dnevnik nazvao „verzija A“, a papire sa izmenama „verzija B“. Kombinacijom je došlo do prvog izdanja, „Het Achterhuis“ iz 1947. Od sadržaja jednakog u obe „verzije“, izbacio je delove u kojima je Ana posebno kritična prema roditeljima (posebno majci Edit), kao i delove u kojima je Ana pominjala svoju „novonastajuću“ seksualnost. Pre izdavanja, Oto je vratio imena Frankovih u prava, a ostale pseudonime je zadržao. Inače, Ana je sebi dala dva pseudonima — prvo Ana Aulis, što je ubrzo promenila u Ana Robin. Margo je bila Beti Robin, Oto je bio Frederik Robin, a majci Edit dala je pseudonim Nora Robin.[35]

Oto Frank je dnevnik predao istoričarki Ani Romajn-Fershor na pregled, a ona je čak i pokušala, mada bezuspešno, da ga objavi. Dala ga je svom mužu, Janu Romajnu, takođe istoričaru i novinaru. Kao novinar, on je napisao članak o dnevniku, nazvan „Dečji glas“ (hol. Kinderstem), koji je objavio u holandskim novinama Het Parol 3. aprila 1946. Pisao je o dnevniku kao „delu koje sadrži dečji glas, koji opisuje svu grozotu fašizma, više nego svi dokazi izloženi Nirnberškom sudu.“[57] Njegov članak privukao je pažnju mnogih izdavača, a dnevnik je prvi put izdat 1947, a 1950. pratio ga je drugi krug „originalnog izdanja“.[58]

Taj drugi krug predstavljao je izdanja u Francuskoj i Nemačkoj, sa tri godine zakašnjenja jer su mnogi izdavači odbijali ponude. U Ujedinjenom Kraljevstvu i SAD, dnevnik je izdat 1952. pod imenom „Dnevnik mlade devojčice“ (engl. The Diary of a Young Girl). Uprkos prvobitnom odbojstvu, knjiga se uspešno prodavala u Francuskoj, Nemačkoj i SAD, ali u Ujedinjenom Kraljevstvu nije postala popularna, pa je izbačena iz štampe već 1953. Najuspešniji, dnevnik je u Japanu, gde je prvo izdanje izazvalo opšte oduševljenje japanskih čitalaca, pa je prodato u preko 100.000 primeraka. Sem u filmovima, dnevnik je opisan i na „neki način proširen“ kroz mnoge knjige, a za najveća „proširenja“ smatraju se istraživanja Kerol En Li i Das Mädchen Anne Frank, knjiga austrijske novinarke Melise Miler. Uz popularnost, dnevnik je ubačen u obavezan deo nastave mnogih država, uključujući SAD i SFRJ. U Jugoslaviji, škole su se vodile srpskohrvatskim prevodima iz raznih godina.[59][60]

„Holandski institut za ratnu dokumentaciju“ (HIRD) izdao je 1986. „kritičko izdanje“ dnevnika. Ono ne predstavlja sam dnevnik, koliko upoređivanje delova različitih u prethodnim izdanjima (Otove „verzije“, izbačeni a nađeni delovi, itd), kao i dodatne istorijske informacije o Ani, dnevniku, porodici Frank još od Prvog svetskog rata i sl.[61]

Kornelis Svejk, bivši predsednik Fondacije Ane Frank i Muzeja Holokausta u SAD, objavio je 1999. da poseduje pet stranica koje je Oto izbacio iz dnevnika, a za koje je tvrdio da mu ih je Oto predao pred smrt 1980. Te stranice sadrže Aninu kritičnost prema „nategnutom“ braku njenih roditelja i nedostatak osećanja prema majci — delovi zbog kojih je kasnije u dnevniku napisala izvinjenje. Slučaj je postao čuven zbog kontroverze usled Svejkovog pokušaja da proda stranice kao način da zaradi novac za Fondaciju usled „gubitka“ od 80.000 franaka koji odlaze rođacima Frankovih svake godine. HIRD je zahtevao da se stranice predaju, ali je Svejk tvrdio da autorska prava, usled okolnosti, pripadaju njemu. Kao kompromis, Ministarstvo obrazovanja, kulture i nauke Holandije pristalo je 2000. da donira Svejkovoj fondaciji 300.000 dolara, a Svejk je stranice predao 2001.[62]

Dnevnik je „doživeo“ razne kritike — od hvaljenja zbog Anine hrabrosti i „dobro uređenog“ dela, do potpunog negiranja celog sadržaja, pa čak i postojanja Ane Frank kao takve, kao deo šireg poricanja Holokausta. Ana je čak proglašavana za humanistu, kao i za simbol Holokausta i progona uopšteno.[63] Elenor Ruzvelt je 1953. Anin dnevnik opisala kao „jedno od najmudrijih sagledanja nekog rata“,[64] dok je Džon Kenedi 1961. rekao da je „Anin glas najjači od onih koji govore u ime ljudskog dostojanstva“.[65] Sovjetski pisac Ilja Erenburg je te iste godine izjavio da „Anin glas — glas ne proroka ni pesnika, već obične devojčice — govori za šest miliona ljudi“.[66] Hilari Klinton izjavila je 1994. da „Anin dnevnik objašnjava kako ravnodušnost oduzima mogućnosti mladim ljudima“, a slučaj je poredila sa dešavanjima u Sarajevu, Somaliji i Ruandi.[67] Iste godine, Nelson Mandela je izjavio kako mu je „Dnevnik Ane Frank ulivao nadu tokom zatvoreništva“.[68] Tajm ju je 1999. proglasio za jednu od „heroja i ikona“ 20. veka.[69]

Uz pozitivne, došle su i negativne kritike. Nakon što je dnevnik postao široko poznat 1950-ih, mnoge tvrdnje protiv dnevnika su izložene. Najranije poznate su iz Švedske i Norveške. Švedski nacistički časopis „Slobodne reči“ (šved. Fria ord) objavio je 1957. antisemitski članak, koji je, između ostalog, poricao postojanje Ane Frank.[70] Takođe je tvrdio da je dnevnik zapravo napisao Jevrejin Majer Levin, a slične tvrdnje su bile da je dnevnik napisao Oto, da stil pisanja dnevnika nije dečji, kao i da je dnevnik kontradiktoran, i da skrivanje u Tajnom skrovištu iz određenih razloga ne bi bilo moguće.[71]

Simon Vizental je 1958. izazvan da, pre nego što izvede delo The Diary of the Anne Frank u Beču, dokaže postojanje Ane Frank. Delo je ipak izvedeno te iste godine, a Vizental je 1963. pronašao Karla Zilberbauera, čoveka koji je uhapsio Anu. Tokom intervjua, Zilberbauer je potvrdio da je učestvovao u hapšenju, i opisao je ceo sled događaja, a čak se prisetio i puno papira na podu, onih među kojima je bio i dnevnik i posebni papiri sa izmenjenim delovima. Takođe je, nakon što mu je pokazano nekoliko slika, izabrao sliku Ane Frank kao sliku osobe koja je bila među uhapšenima. Njegove izjave su se poklapale sa onima Ota Franka, pa je slučaj autentičnosti smatran za zaključen.[72] Uprkos tome, poricanje je nastavljeno, a Oto Frank je podigao nekoliko optužnica protiv najupornijih negatora. To su bile tužba iz 1959. i dve iz 1976, a u sve tri je dnevnik proglašen za autentičan.[71]

Nakon Otove smrti 1980, originalni dnevnik je predat „Holandskom institutu za ratnu dokumentaciju“,[73] koji je sproveo razna istraživanja, uključujući i forenzičko 1986, da bi se konačno utvrdila autentičnost dnevnika. Upoređivan je Anin potvrđen rukopis sa rukopisom iz dnevnika, kao i starost papira, lepka i mastila. Dnevnik je ponovo potvrđen za autentičan, a istraživanja su uključenja u „kritičko izdanje“ dnevnika izdato 1989. Uz njihove dokaze i paralelno nezavisno istraživanje sprovedeno na osnovu sopstvene volje, Regionalni sud Hamburga je takođe potvrdio autentičnost dnevnika.[61]

Kuća Ane Frank i Fond Ane Frank su uputili zakonsku žalbu Gradskom sudu Amsterdama decembra 1993, u kojoj se zahtevalo da se, na osnovu svih dotad sprovedenih istraživanja i sudskih presuda, zabrani svako dalje izdavanje i deljenje pamfleta „Dnevnik Ane Frank: Kritički pristup“, protiv kojeg su podizane i prethodne tužbe i žalbe. Amsterdamski sud je presudu izrekao 9. decembra 1998, a ona je glasila da „će svako dalje negiranje autentičnosti dnevnika ili neodobreno deljenje publikacija koje služe toj svrsi, biti kažnjeno sa 25.000 guldena po prekršaju.“ Time je negiranje u velikoj meri zaustavljeno.[74]

Zaveštanje

Ljudi koji stoje u redu ispred Kuće Ane Frank u Amsterdamu

Grupa građana, uključujući Ota Franka, jedinog iz Tajnog skrovišta koji je preživeo rat, osnovala je 3. maja 1957. „Osnovu Ane Frank“, s ciljem da spreče rušenje bivše zgrade Tajnog skrovišta u Prinsengrahtu. Uspeli su, a Kuća Ane Frank je otvorena 3. maja 1960. Za njene potrebe, prerađeni su, ne samo delovi Tajnog skrovišta, već i kancelarije i skladište Opekte. Neke stvari tu još uvek stoje od Aninog vremena, uključujući fotografije glumaca na zidu Anine sobe i deo karte na kojoj je Oto označavao kretanje Saveznika, sve zaštićeno akrilom. Mala soba, u kojoj je boravio Petr van Pels (Petr van Dan), povezana je sa susednom zgradom, koju je takođe kupila Fondacija Ane Frank, naziv za „Osnovu Ane Frank“ nakon „ozvaničenja“ 1963. U povezanoj zgradi nalazi se originalni dnevnik, kao i promenjiva izložba Holokausta, ili savremenih svetskih događaja u vezi sa netolerancijom. Jedna je od Amsterdamskih glavnih turističkih atrakcija, a rekordni broj posetilaca je zabeležen 2011, i to njih 1.104.233, preko 50.000 više od 2010. Kuća Ane Frank takođe pruža informacije na svom veb-sajtu, a organizuje i međunarodne izložbe, koje su 2011. posetile preko 30 država širom sveta, međutim još uvek ne zemlje Afrike i Okeanije.[75]

Statua Ane Frank, Mari Andrisen

Fond Ane Frank su osnovali Oto i njegova druga žena, Elfride Gajringer-Markovic, kao dobrotvornu organizaciju s centrom u Bazelu u Švajcarskoj. Fond sakuplja novac za donacije slučajevima „za koje smatraju da treba“. Nakon smrti, Oto je zaveštao autorska prava Fondu, pod uslovom da prvih 80.000 švajcarskih franaka zarađenih svake godine bude dodeljeno njegovim naslednicima. Fond ostatak koristi u svoje svrhe ili donacije, kao npr. medicinske račune, obrazovanje mladih u vezi sa rasizmom, a neke papire je poklonio i „Muzeju Holokausta SAD“. Sarađuje sa srodnim projektima u Nemačkoj, Izraelu, Indiji, Švajcarskoj, Ujedinjenom Kraljevstvu i SAD.[76]

Obrazovni centar Ana Frank (nem. Jugendbegegnungsstätte Anne Frank) otvoren je 1997. u Frankfurtu. Centar se nalazi u Dornbušu, delu grada u kojem je Ana živela do 1934. On je „mesto gde i mladi i stari mogu da uče o istoriji nacizma i diskutuju o njemu“.[77]

Stan u Mervedeplajnu, gde je Ana živela od 1933. do 1942, ostao je u privatnom vlasništvu do 2000-ih, kada ju je, u veoma lošem stanju, kupilo holandsko preduzeće za stanovanje. Uz pomoć slika i opisa u Aninim pismima, stan je vraćen u stanje iz 1930-ih. Renoviranje je završeno 2005, a svake godine jedan pisac, koji ne može slobodno da piše u svojoj zemlji, dobije mogućnost da, u roku od godinu dana, piše i stanuje u tom stanu. Prvi izabrani bio je alžirski pisac Ašeršur el Mahdi.[78]

Škola „Ana Frank“ u Amsterdamu

Juna 2007, Anin rođak Badi Elijas je donirao 25.000 porodičnih dokumenata Kući Ane Frank. Između ostalog, tu su porodične fotografije iz Nemačke i Holandije i pismo koje je Oto Frank poslao Badiju 1945, putem kojeg ga je obavestio da su mu žena i ćerke mrtve.[79]

Novembra 2007, Drvo Ane Frank, koje se nalazilo u dvorištu Tajnog skrovišta, trebalo je da bude iščupano iz korena, da se ne bi srušilo na obližnje zgrade usled infekcije gljivičnom bolešću. Arnold Hertje, holandski ekonomista, tom prilikom je izjavio: „Ovo nije bilo koje drvo. Drvo Ane Frank u uskoj je vezi sa progonom Jevreja.“[80] Ekološke organizacije su insistirale na tome da drvo, inače divlji kesten, ostane tu gde i jeste. Holandski sud je odlučio da je potrebno razmotriti načine konzervacije.[81] Napravljena je gvozdena konstrukcija koja je trebalo da produži vek drveta do 15 godina.[80] Drvo se srušilo tri godine kasnije, 23. avgusta 2010, usled silovitog vetra.[82]

Tokom godina, napravljeno je nekoliko filmova o Ani Frank. Oni su deo uopštenog kulturološkog opisa. Njen život i pisanje inspirisali su mnoge umetnike i režisere na stvaranje dela u vezi sa njom, kao na primer, „Balet Ane Frank“ iz 2005,[83] voštana figura u muzeju Madam Tiso otkrivena 9. marta 2012,[84] ali i asteroid 5535 Anafrank koji nosi Anino ime. Ana je 1999. bila proglašena za jednu od herojskih ličnosti 20. veka, a takođe je uključena i na Tajmovu listu „Najbitnijih ljudi veka“ (engl. The Most Important People of the Century), s pratećim tekstom: „S dnevnikom koji je potajno vodila skrivena na tavanu, hrabro se suočila sa nacistima čime je poslala podršku borbi za ljudsko dostojanstvo.“[69]

Jedini poznati snimak prave Ane Frank potiče iz 1941. Isečen je iz dela nemog filma venčanja njenih komšija u Amsterdamu. U njemu se vidi kako se Ana naginje kroz prozor na drugom spratu pokušavajući da bolje vidi mladu i mladoženju. Par, koji je preživeo rat, poklonio je isečak Kući Ane Frank.[85]

Vidi još

Reference

  1. ^ Müller 1999, str. 143, 180–181, 186.
  2. ^ „News, blog, and press”. Anne Frank Website. 19. Mar 2018.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  3. ^ Müller 1999, predgovor: porodično stablo.
  4. ^ Van der Rol & Verhoeven 1995, str. 10.
  5. ^ Lee 2000, str. 17.
  6. ^ Lee 2000, str. 20–23.
  7. ^ Van der Rol & Verhoeven 1995, str. 21.
  8. ^ Müller 1999, str. 131.
  9. ^ Müller 1999, str. 129–135.
  10. ^ Müller 1999, str. 92.
  11. 11,0 11,1 Lee 2000, str. 40.
  12. 12,0 12,1 Müller 1999, str. 128–130.
  13. ^ Müller 1999, str. 117–118.
  14. ^ Van der Rol & Verhoeven 1995, str. 3.
  15. ^ Lee 2000, str. 96.
  16. ^ Frank 1995, str. 1–20.
  17. ^ Müller 1999, str. 119–120.
  18. ^ Backman.
  19. ^ Müller 1999, str. 153.
  20. ^ Müller 1999, str. 163.
  21. ^ De Joseph.
  22. ^ Lee 2000, str. 105–106.
  23. ^ Westra 2004, str. 45, 107–187.
  24. ^ Lee 2000, str. 113–115.
  25. ^ Lee 2000, str. 120–21.
  26. ^ Lee 2000, str. 117.
  27. ^ Westra et al. 2004, str. 191.
  28. ^ Lee 2000, str. 119.
  29. ^ Müller 1999, str. 203.
  30. ^ Frank 1995, str. 167.
  31. ^ Frank 1995, str. 63.
  32. ^ Frank 1995, str. 157.
  33. ^ Müller 1999, str. 204.
  34. ^ Müller 1999, str. 194.
  35. 35,0 35,1 Rosenberg.
  36. ^ Marcuse.
  37. ^ Frank 1995.
  38. ^ Barnauw & Van der Stroom.
  39. ^ Müller 1999, str. 233.
  40. ^ Müller 1999, str. 291.
  41. ^ Müller 1999, str. 279.
  42. ^ Morine.
  43. ^ Bigsby 2006, str. 235.
  44. ^ Enzer & Solotaroff-Enzer 1999, str. 176.
  45. 45,0 45,1 Laeredt.
  46. ^ Müller 1999, str. 246–247.
  47. ^ Müller 1999, str. 248–251.
  48. ^ Müller 1999, str. 252.
  49. ^ Müller 1999, str. 255.
  50. ^ Müller 1999, str. 261.
  51. ^ Typhus, str. 5.
  52. ^ „Ana Frank umrla ranije nego sto se vjerovalo”. Nezavisne.com. 31. 3. 2015. Pristupljeno 7. 4. 2017. 
  53. 53,0 53,1 „Anne Frank umrla ranije nego što se mislilo: Jesu li sestre mogle biti spašene?”. index.hr. 31. 3. 2015. Pristupljeno 7. 4. 2017. 
  54. ^ Memorial.
  55. ^ Lee 2000, str. 216.
  56. ^ Frank 1995, str. 242.
  57. ^ Romein.
  58. ^ Lee 2000, str. 223.
  59. ^ Lee 2000, str. 225.
  60. ^ Müller 1999, str. 276.
  61. 61,0 61,1 Frank 1989, str. 102.
  62. ^ Blumenthal.
  63. ^ Feldman.
  64. ^ Rosow 1996, str. 156.
  65. ^ Westra et al. 2004, str. 242.
  66. ^ Graver.
  67. ^ Clinton.
  68. ^ Mandela.
  69. 69,0 69,1 Rosenblatt.
  70. ^ Frank & Holmer 2005, str. 340.
  71. 71,0 71,1 Authenticity of the Diary.
  72. ^ Lee 2000, str. 241–246.
  73. ^ Lee 2000, str. 233.
  74. ^ Ten Questions.
  75. ^ Anne Frank House Annual Report 2011.
  76. ^ Anne Frank-Fonds Annual Report 2003.
  77. ^ Anne Frank educational centre website 2012.
  78. ^ Anne Frank House Annual Report 2005.
  79. ^ Max.
  80. 80,0 80,1 Thomasson & Balmforth.
  81. ^ Kreijger.
  82. ^ Radio Netherlands 2010.
  83. ^ Chester and Novello.
  84. ^ Ferguson 2012.
  85. ^ Gabbatt.

Literatura

” ignorisan (pomoć)

Spoljašnje veze