Anvar el Sadat

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Anvar el Sadat
Anvar el Sadat u 1980.
Lični podaci
Datum rođenja(1918-12-25)25. decembar 1918.
Mesto rođenjaMit Abu Kum, Egipatski sultanat
Datum smrti6. oktobar 1981.(1981-10-06) (62 god.)
Mesto smrtiKairo, Egipat
Uzrok smrtiAtentat
ReligijaSunitski islam
UniverzitetUniverzitet u Aleksandriji
Porodica
Deca7
Politička karijera
Politička
stranka		Nacionalna demokratska partija (1978-1981)
3. Predsednik Egipta
15. oktobar 1970 — 6. oktobar 1981.
PrethodnikGamal Abdel Naser
NaslednikSufi Abu Taleb (v.d)
Hosni Mubarak
Potpis

Anvar el Sadat (puno ime Muhamed Anvar Muhamed el Sadat, 25. decembar 1918 — 6. oktobar 1981), egipatski oficir i predsednik države. Tokom Drugog svetskog rata Britanci su ga dvaput zatvarali zbog kontakata s Nemcima i navodnih pokušaja atentata na probritanski orijentisane egipatske političare. Sadat je učestvovao u vojnom udaru kojim je zbačen kralj Faruk I, a tokom vojne vladavine obavljao je niz dužnosti uključujući i mesto potpredsednika zemlje od 1964. do 1966. i od 1969. do 1970. godine. Nakon Naserove smrti 1970. imenovan je predsednikom Egipta. Posle poraza u ratu 1967. godine, Sadat je ubrzano opremio egipatsku vojsku, da bi 1973. pokrenuo napad na Izrael. Rizikujući pogoršanje odnosa s arapskim zemljama, Sadat je u drugoj polovini sedamdesetih približio Egipat Izraelu, što je rezultovalo Kempdejvidskim sporazumom.[1] Sporazum je Sadatu zajedno s izraelskim premijerom Beginom 1978. godine doneo Nobelovu nagradu za mir, no i izopštenost iz arapskog sveta.[1] Na Sadata, oštro osuđivanog u arapskom svetu zbog nagodbe s Izraelom,[2][3][4][5] u oktobru 1981. tokom vojne parade u Kairu, izvršen je atentat.

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Mohamed Anvar el Sadat rođen je 25. decembra 1918. godine u mestu Mit Abu al-Kum u siromašnoj porodici, kao jedno od 13 dece. Njegov otac bio je Egipćanin, a njegova majka kći oslobođenog sudanskog roba koji je živeo u selu njegovog oca u delti Nila, iako ovo nije potvrđeno ni u jednom relevantnom izvoru.[6] Rano detinjstvo proveo je kod bake, koja mu je pričala priče o otporu britanskom kolonijalizmu i savremenoj istoriji.[7] Tokom detinjstva, uticaj i divljenje kod njega izazvale su četiri ličnosti. Prva je bio Zahran, navodni heroj Denšavaj incidenta, koji je pružao otpor Britancima u farmerskom ustanku. Prema predanju, došlo je ubistva britanskog vojnika, a Zahran je bio prva žrtva kolonijalne osvete. Priče kao Balada o Zahranu upoznale su Sadata s egipatskim nacionalizmom, kojeg će zagovarati do kraja života.[7]

Drugi heroj bio mu je Mustafa Kemal Ataturk, vojskovođa i prvi predsednik Republike Turske. Sadat se divio njegovoj sposobnosti otklanjanja stranih sila i brojnim društvenim reformama koje je sproveo. Divio se i Mahatmi Gandiju i njegovoj ideji o nenasilnoj borbi protiv nepravde. Isto tako, pošto je Egipat bio britanska kolonija, Sadat se divio Hitleru i njegovoj vojsci zbog sposobnosti da u kratkom vremenskom roku postanu strateška pretnja Britaniji.[7]

Godine 1938. diplomirao je na Kraljevskoj vojnoj akademiji u Kairu i odmah se pridružio vojsci. U vojsku je ušao kao drugi poručnik te je stacioniran u Sudanu (koji je tada bio deo jedinstvene države s Egiptom). Tamo se upoznao s Gamalom Abdelom Naserom i nekolicinom drugih oficira s kojima je osnovao tajnu grupu Slobodni oficiri, čiji je glavni cilj bilo ukidanje britanske kontrole u Egiptu.

Tokom Drugog svetskog rata bio je zatvoren zbog pokušaja da dobije pomoć Sila osovine prilikom ukidanja britanske kontrole. Dana 23. jula 1952. učestvovao je u revoluciji Slobodnih oficira koja je svrgnula kralja Faruka I i uspostavila republiku, na čijem je čelu bio Muhamad Nagib, vođa Slobodnih oficira. Sadatov glavni zadatak bila je objava uspeha revolucije egipatskom narodu preko radija.

Sadat za vreme Naserovog mandata[uredi | uredi izvor]

Tokom mandata Gamala Abdela Nasera, Sadat je 1954. postao državni ministar. Godine 1959. postao je poverenik Nacionalne unije. U razdoblju od 1960. do 1968. bio je predsednik Nacionalne skupštine, a kasnije u dva navrata i Naserov potpredsednik te član predsedničkog veća 1964. godine. Drugi potpredsednički mandat započeo mu je 1969. godine.

Sadat kao predsednik (1970—1981)[uredi | uredi izvor]

Film egipatske vlade iz 1972. o Sadatovim ranim godinama.

Sadatov jedanaestogodišnji mandat obeležilo je nekoliko važnih događaja među kojima se ističu Korektivna revolucija kojom je konsolidovao vlast, raskid s dugogodišnjim egipatskim saveznikom, Sovjetskim Savezom, Jomkipurski rat 1973, Sporazum iz Kamp Dejvida s Izraelom, otvaranje egipatske ekonomije (Infitah) i, u završnici, atentat na njega 1981. godine.

Počeci[uredi | uredi izvor]

Sadat je 1970. nasledio Nasera nakon njegove smrti. Već su tada vladala uverenja kako će Sadatov mandat biti kratkog veka. Gledajući na njega kao lutku bivšeg predsednika, Naserovi ljudi u vladi smatrali su kako će Sadatom moći vrlo lako da manipulišu. Ipak, Sadat je iznenadio sve preduzimanjem niza odvažnih političkih poteza kojima je konsolidirao vlast i održao se na mestu predsednika.[8] Dana 15. maja 1971.[9] Sadat je proglasio Korektivnu revoluciju kojom je vladu te političke i sigurnosne organizacije očistio od najgorljivijih Naserovih pristalica. Podsticao je stvaranje islamističkog pokreta koji je gušio Naser. Verujući da su islamisti društveno konzervativni, dao im je „popriličnu kulturološku i ideološku autonomiju” u zamenu za političku podršku.[10]

Godine 1971, tokom treće godine Rata iscrpljivanja u zoni Sueckog kanala, Sadat je u pismu podržao mirovne predloge UN-ovog pregovarača Gunara Jaringa koji su, izgleda, predlagali potpuni mir s Izraelom uz uslov da se povrati stanje izraelskih predratnih granica. Ovi pregovori su propali s obzirom da uslove nisu prihvatili ni Izrael, ni Sjedinjene Američke Države.

Sadat je verovatno zaključio da je izraelska volja za pregovaranjem direktno povezana s time kolikom pretnjom smatraju Egipat, a ona je, nakon Šestodnevnog rata 1967, bila na rekordno niskim nivoima. Takođe, Izrael se najviše bojao prisutnosti sovjetskih trupa i opreme u Egiptu (koja se tada merila u hiljadama). Upravo je zbog tog razloga Sadat proterao sve sovjetske vojne savetnike i započeo pripremu svoje vojske za novi vojni sukob s Izraelom. Tokom ovog razdoblja, Egipat je bio u teškim ekonomskim prilikama zbog poraza u Šestodnevnom ratu, a odnos sa Sovjetskim Savezom slabio je zbog nepouzdanosti i odbijanja Sadatovih zahteva za dodatnim vojnim osobljem.[7] Pošto Rusi nisu slali ofanzivno oružje u julu 1972. Sadat je deportovao 20.000 sovjetskih vojnika.[11]

Jomkipurski rat 1973.[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Jomkipurski rat
Sadat i egipatski general Kamal Hasan Ali u vojnim odorama. Ali je aktivno učestvovao u Jomkipurskom ratu, a kasnije je bio ministar spoljnih poslova i premijer Egipta.

U dogovoru sa sirijskim vođom Hafezom al-Asadom, Sadat je 6. oktobra 1973. započeo Jomkipurski rat, poznat još i kao Oktobarski ili Ramadanski rat, iznenadni napad na izraelske vojne snage stacionirane na Sinajskom poluostrvu i sirijskoj Golanskoj visoravni s ciljem povratka teritorija koje je Izrael okupirao 6 godina ranije. Egipatsko-sirijski učinak u početnim fazama rata (Operacija Badr, poznata i kao prelazak Sueskog kanala) iznenadio je kako Izrael tako i arapski svet. Najznačajniji uspeh bio je egipatski prodor od 15 km u okupirano Sinajsko poluostrvo, nakon što su prodrli i poprilično uništili Bar Levovu liniju. Za tu se liniju smatralo da je neprobojna odbrambena crta.

Kako je rat napredovao, tri divizije izraelske vojske, koje je predvodio general Ariel Šaron prešle su Suecki kanal u pokušaju okruživanja Druge egipatske armije, a kada je to propalo, Treće. Podstaknuti dogovorom između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza, Ujedinjene nacije izglasale su, 22. oktobra 1973, rezoluciju 338 koja je zahtevala trenutni prestanak sukoba.[12] Ipak, rezolucija nije ispoštovana.[13] Aleksej Kosigin, predsednik sovjetskog Veća ministara, otkazao je službenu posetu danskom premijeru Ankeru Jergensenu kako bi otputovao u Egipat i uverio Sadata da potpiše mirovni sporazum. Tokom Kosiginovog dvodnevnog boravka u Egiptu nepoznato je jesu li se Sadat i on uopšte sreli.[14] Armija Izraela nastavlja s pokušajima opkoljavanja egipatske vojske. To im je uspelo 25. oktobra, 3 dana nakon dogovorenog prestanka vatre. Takav razvoj događaja stvorio je ogromne tenzije, ali je kooperativno nametnut prekid vatre 25. oktobra uspeo da smiri sukob. Po završetku sukoba, izraelska vojska se nalazila 40 km od Damaska i 101 km od Kaira.

Počasti[uredi | uredi izvor]

Strane počasti[uredi | uredi izvor]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • Sadat, Anwar (1954). قصة الثورة كاملة (The Full Story of the Revolution) (na jeziku: arapski). Cairo: Dar el-Hilal. OCLC 23485697. 
  • Sadat, Anwar (1955). صفحات مجهولة (Unknown Pages of the Revolution) (na jeziku: arapski). Cairo: دار التحرير للطبع والنشر،. OCLC 10739895. 
  • Sadat, Anwar (1957). Revolt on the Nile. New York: J. Day Co. OCLC 1226176. 
  • Sadat, Anwar (1958). Son, This Is Your Uncle Gamal – Memoirs of Anwar el-Sadat. Beirut: Maktabat al-ʻIrfān. OCLC 27919901. 
  • Sadat, Anwar (1978). In Search of Identity: An AutobiographyNeophodna slobodna registracija. New York: Harper & Row. ISBN 0-06-013742-8. 

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Peace with Israel
  2. ^ Graham, Nick (21. 8. 2010). „Middle East Peace Talks: Israel, Palestinian Negotiations More Hopeless Than Ever”. HuffPost. Pristupljeno 2. 2. 2011. 
  3. ^ Vatikiotis, P. J. (1992). The History of Modern Egypt (4th edition ed.). Baltimore: Johns Hopkins University. p. 443.
  4. ^ „The Failure at Camp David – Part III Possibilities and pitfalls for further negotiations”. Textus. Pristupljeno 2. 2. 2011. 
  5. ^ „Egypt and Israel Sign Formal Treaty, Ending a State of War After 30 Years; Sadat and Begin Praise Carter's Role”. The New York Times. 
  6. ^ Heikel, Mohamed (1983). Autumn of Fury. Corgi. str. 16—17. ISBN 0552990981. 
  7. ^ a b v g „Anwar Sadat”. Pristupljeno 22. 01. 2009. 
  8. ^ „Egypt Corrective Revolution 1971”. Onwar.com. 16. 12. 2000. Pristupljeno 02. 02. 2011. 
  9. ^ Le Prophete et Pharaon by Kepel, pp. 74
  10. ^ Jihad: the trail of political Islam.By Gilles Kepel, pp. 83
  11. ^ Heikal 1973, str. xxx.
  12. ^ Mary Ann Fay (1990). „A Country Study”. The Library of Congress. str. Chapter 1, Egypt: The Aftermath of War: October 1973 War. Pristupljeno 13. 02. 2008. 
  13. ^ U.S. State Dept. Mideast Task Force, Situation Report 57, 23. listopada 1973. http://www.gwu.edu/~nsarchiv/NSAEBB/NSAEBB98/octwar-59.pdf
  14. ^ Golan, Galia (1990). Soviet Policies in the Middle East: From World War Two to Gorbachev. Cambridge University Press Archive. str. 89. ISBN 978- 0521358590. 
  15. ^ „Senarai Penuh Penerima Darjah Kebesaran, Bintang dan Pingat Persekutuan Tahun 1965.” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 28. 09. 2018. g. Pristupljeno 07. 03. 2021. 
  16. ^ „Trump signs law honoring Anwar Sadat”. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Анвар_ел_Садат&oldid=27551421”