Andronik II Paleolog

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Andronik II Paleolog
Andronikos II Palaiologos (head).jpg
Andronik II
Datum rođenja(1259-03-25)25. mart 1259.
Mesto rođenjaNikeja
Datum smrti13. februar 1332.(1332-02-13) (72 god.)
Mesto smrtiKonstantinopolj
DinastijaPaleolozi
OtacMihajlo VIII Paleolog
MajkaTeodora Dukina Vatacina
SupružnikAna Arpad, Irina od Monferata
PotomstvoMihajlo IX Paleolog, Teodor I Monferatski, Dimitrije Paleolog, Simonida Nemanjić, Irina Paleologina, Marija Paleologina
PrethodnikMihajlo VIII Paleolog
NaslednikAndronik III Paleolog

Andronik II Paleolog (grč: Ανδρόνικος Β' Παλαιολόγος, rođ. 1259/60. — umro 13. februara 1332. god.) bio je vizantijski car od 1282. do 1328. godine. Doba vladavine Andronika II obično se smatra prelaznim periodom nakon koga je Vizantijsko carstvo, obnovljeno 1261. godine, počelo da predstavlja drugorazrednu silu, državu koja je sve očiglednije postajala objekat a ne subjekat međunarodne politike.

Mladost i dolazak na presto[uredi]

Smena dinastija[uredi]

Zlatni novčić Andronika II, koji predstavlja cara kako kleči pred Hristom.

Andronik se rodio krajem 1259. ili početkom 1260. godine kao drugo dete u kasnije brojnoj porodici Mihajla VIII Paleologa i Teodore Dukaine Vatacine, rođake nikejskog cara Jovana III Duke Vataca. Mihajlovo i Teodorino najstarije dete i prvi sin, Manojlo Paleolog umro je kao dečak 1259. Vizantijska vojska je 25. jula 1261. godine oduzela Latinima Carigrad koji je bio u franačkim rukama još od Četvrtog krstaškog pohoda 1204. godine. Mihajlo VIII, u to vreme još uvek savladar mladog Jovana IV Duke Laskarisa, je 15. avgusta svečano ušao u oslobođeni Konstantinopolj i krunisao malog Andronika II za svog savladara. Nakon toga zlosrećni Jovan IV je uklonjen tako što je oslepljen i konfiniran u manastir. Time je nova dinastija Paleologa smenila prethodnu vladarsku kuću Laskarisa. Međutim, patrijarh Arsenije (1255—1259, 1261—1267.) je zbog oslepljivanja Jovana IV anatemisao novog cara kojije uzvratio 1267. tako što je smenio jogunastog patrijarha i na njegovo mesto doveo Josifa I (1267—1274). Iako je Arsenije ubrzo nakon smene preminuo, unutar crkve se ubrzo pojavila struja koja je odbila da prizna Josifa za patrijarha i koja se počela nazivati arsenitima. Među njima je naročito bilo brojno sveštenstvo iz Male Azije verno uspomeni na dinastiju Laskarisa.

Lionska unija i posledice[uredi]

Mihajlo VIII je čitavu vladu posvetio oporavku Carstva čiju je staru prestonicu povratio tako da je morao da vodi opreznu politiku prema zapadnim silama. Kako bi izbegao pohod Karla Anžujskog na Carigrad, Mihailo je ušao u pregovore o crkvenoj uniji sa papstvom. U januaru 1274. patrijarh Josif I, koji se u slučaju unije sada našao u opoziciji prema caru, je pritvoren u manastir, i 6. jula iste godine vizantijski emisari su u Lionu potpisali uniju sa latinskom crkvim Lionsku uniju. Iako je predstavljala carev diplomatski uspeh, unija je u Carigradu primljena sa otvorenim nezadovoljstvom. Car je ponovo promenio patrijarha i ovoga puta omogućio izbor pristalice unije Jovana XI Veka i smenu Josifa čije su pristalice postale poznate kao josifiti. Vizantijsko društvo i crkva su se žestoko podelili i car je svoju politiku sprovodio silom čak i unatar sopstvene familije. Sa druge strane, polunezavisni despoti Epira i Tesalije su istupili kao branitelji pravoslavnih i, ironično, podršku i pomoć su našli upravo kod sicilijanskog kralja Karla Anžujskog.

Što se mladog Andronika tiče, on je tokom ovih dramatičnih događaja bio u stalnoj senci svog velikog oca. Zarad diplomatskih razloga Andronik je oženjen Anom, ćerkom ugarskog kralja Ištvana (Stefana) V 1274. godine. Ana mu je rodila dva sina, budućeg Mihajla IX (rođ. 1277. godine) i Konstantina, ali je umrla 1281. godine. Bračni savez sa Ugarskom bio je neobično važan u vizantijskoj balkanskoj politici pošto se krajem 13. veka Nemanjićka Srbija pokazala kao ozbiljan takmac za prevlast nad vardarskom Makedonijom. Srpski kralj Stefan Uroš II Milutin je 1282. početak svoje vlade obeležio zauzimanjem Skoplja i Mihajlo je umro 11. decembra iste godine u toku priprema za pohod protiv Srba.

Početak vladavine[uredi]

Pohod protiv Srbije[uredi]

Car Andronik Paleolog

Andronikova vojska, koja je pošla na Srbiju, doprla je do Lipljana i Prizrena. Jedan njen deo pošao je i dalje, željan pljačke i plena, ali je ljuto nastradao u nabujalom Drimu, kad je pokušao da ga na konjima prepliva.

Sada je srpska ofanziva, početkom 1283. god., obnovljena je s većim snagama. U akciji je učestvovala vojska i Milutinova i Dragutinova. Ona je, u smelom zaletu, doprla vrlo duboko, sve do blizu obala Egejskog Mora, kod Atosa i Kavale. Opljačkane behu čitava strumska i serska oblast. Kad se Dragutin vratio natrag, ne mogući da izdržava ratne napore, Milutin je ratovanje nastavio sam, iza jednog malog odmora, i 1284. god., pomagan od susednih arbanaških velikaša. Ovog puta on je zauzeo oblasti debarsku, kičevsku i porečku, a opustošio je kraj oko Ohrida; "nije bilo koga da mu se protivi i da ga ukori", kaže biograf kraljev. Tako su srpska osvajanja u Maćedoniji proširena s istočnog i na zapadni kraj. Srpske državne granice pomakao je Milutin ovim srećnim ratovanjem do pred gradove Strumicu, Prilep, Ohrid i Kroju; najveći deo Slovenima naseljene Maćedonije došao je pod srpsku vlast. Težište srpske državne politike pomerilo se prema istoku i jugu. Raška prestonica i deževski dvor napuštaju se i kraljevska sedišta postaju Priština i Skoplje. Do Milutina Srbija je gravitirala samo prema Jadranskom Moru; sad, ovim novim osvajanjima, ona se vidno upućuje prema Egejskom. Dok je Raška predstavljala srpsko središte područje, gravitacija prema Jadranskom Moru bila je prirodna, tamo su vodile Neretva i posredno Morača i svi glavni stari putevi; Dubrovnik, Kotor i Bar behu glavne izlazne tačke iz unutrašnjosti. Od Milutina središnja srpska oblast postaje kosovska visoravan i područje Šar-planine; tu se stječu putevi i pravci i prema jugu, niz Vardar, i prema istoku prema Bregalnici, i prema severu, niz Moravu, i prema zapadu, odakle je dobivala svoju glavnu etničku snagu.

Obnova pravoslavlja[uredi]

Andronik je za očevu smrt saznao u Selimbriji na Mramornom moru gde je sa 4000 tatarskih najamnika kovao plan za pohod protiv Tesalije. Na vest o urgentnim događajima, Andronik je Tatare poverio vojskovođi Mihailu Glavasu Tarhonijatu koga je zatim uputio protiv Srba, a sam se uputio u Carigrad. U Konstantinovom gradu stranka pravoslavnih je već likovala zbog smrti cara koji je smatran za jeretika i tiranina. Andronik, koji je i sam sa ocem potpisao nekoliko izjava odanosti Lionskoj uniji, sada je, zarad budućnosti dinastije i sopstvenog položaja, vrlo brzo odbacio unijatsku politiku. Andronikov lični prijatelj Jovan Vek je smenjen 26. decembra sa patrijaršijskog trona, dok je sada stari i praktično nepokretni Josif vraćen. Patrijarh je sada naredio unijatskom kliru uskraćivanje svetih tajni u naredna tri meseca, ali su ekstremniji episkopi i monasi sada preuzeli na sebe izvršenje pravde. Sinod održan u Carigradu u januaru 1283. odlučio je da javno spali sva dokumenta koja su svedočila o Lionskoj uniji, a caru Mihailu VIII uskraćen je hrišćanski sprovod, bilo kakvo opelo pa čak i pomen.

I pored odbacivanja unije, car ipak nije zadovoljio sve strane unutar crkve. Patrijarh Josif je i dalje bio neprihvatljiv za arsenite a samim tim ni Andronik nije bio legitimni vladar i kao sin jeretika i kao car čije je krunisanje 1272. godine obavio anatemisani patrijarh. Kada je Josif umro 23. marta 1283. godine Arsenijeva šizma je produbljena pošto je car obezbedio izbor umerenog i nestranačkog kandidata Grigorija II Kipranina za novog patrijarha. Međutim, dalje Andronikovo popuštanje arsenitima, kao što je recimo bio prenos Arsenijevih moštiju u carigradski manastir sv. Andrije, nije doneo željene rezultate. Pored toga, ziloti su uspeli da organizuju suđenje Jovanu Veku i njegovim najbližim saradnicima u čuvenoj Bogorodičinoj crkvi u carigradskoj četvrti Vlaherni 1285. godine. Grigorije II je zatim izdao Tomos sa osudom jeresi Jovana Veka, ali je time izazvao proteste Teolepta Filadelfijski koji je sada postavio pitanje patrijarhove pravovernosti u doktrinarim pitanjima pravoslavne teologije. Patrijarh je smenjen po ovoj osnovi posle novog sinoda u junu 1289. godine i nakon četiri meseca crkvenog udovištva izabran je strogi asketa Atanasije I.

Izbor monaha Atanasije nije umirio duhove i ubrzo je pružio nove povode za dalje polemike i sukobe. Andronik je bio pobožan vladar dobro upoznat sa teološkim problemima i popustljiv prema crkvi. Tokom puta u Malu Aziju 1290. car je posetio zamak Dakibize na obali Mramornog mora u kome je bio zatočen još od 1261. zbačeni i oslepljeni Jovan IV Laskaris. Bivši car je imao oko četrdesetak godina i Andronik mu je ponudio uslove života po želji i zamolio ga za oprost. Careva poseta Jovanu Laskarisu, jednoj od prvih žrtava Mihaila VIII, pozitivno je odjeknula i savremeni istoričari Georgije Pahimer i Nićifor Grigora se slažu da je Jovan priznao Andronika za legitimnog cara. Iako su nemiri unutar crkve nastavljeni praktično tokom čitave careve vlade, poseta Jovanu Laskarisu je i na simboličnom planu učvrstila položaj nove dinastije.

Andronikov drugi brak[uredi]

Kao što je već spomenuto Andronikova prva supruga Ana umrla je 1281. i ostavila ga sa dvojicom sinova, Mihailom i Konstantinom. Svog starijeg sina Andronik je, slično svome ocu, proglasio za savladara po svom dolasku na tron. Mihailo IX je tako 1281. proglašen savladarom, dok je krunisanje obavljeno nešto kasnije 1294. godine. Nakon stupanja na presto, Androniku je priličilo da se drugi put oženi. Vizantijski dvor se obratio Alfonsu X Mudrom, kralju Kastilje koji doduše nije imao ćerku, već unuku dozrelu za udaju: Jolandu, ćerku monferatskog markiza Giljerma VII Velikog (1253—1292), nekadašnjeg saveznika Karla Anžujskog. Monferatska dinastija Aleramo je zahvaljujući srodstvu sa Bonifacijem, jednim od vođa Četvrtog krstaškog pohoda, polagala pravo na titulu vladara Solunske kraljevine. Andronikov brak sa Jolandom, koja je u Vizantiji dobila ime Irina, trebalo je da preseče sve dalje ambicije monferatskih markiza na Istoku. U formalnom pogledu, Andronik je sada u očima Latina vladao Solunom i okolinom kao mirazom koji je dobio uz svoju novu latinsku nevestu. Zauzvrat, vizantijski car je tazbini isplatio veliku sumu novca i obavezao se da će u Lombardiji izdržavati 500 konjanika.

Grb Monferata (Dinastije Aleramo): Srebrno-crven

Jedanaestogodišnja Irina Monferatska tako se udala za cara Andronika koji je imao oko dvadesetpet. Brak je u početku bio srećan i plodan zahvaljujući četvoro dece: Jovana (rođ. oko 1286.), Teodora (rođ. 1291.), Dimitrija (rođ. pre 1294.) i ćerku Simonidu (rođ. 1294). Irina je važila za otresitu i ambicioznu ženu koja se nije zadovoljavala prostom ulogom careve supruge. Kao majka trojice sinova monferatska princeza je pokazivala duboko podozrenje, pa i neprijateljstvo prema Andronikovim sinovima iz prvog braka koji su u pogledu vladarskog nasleđa i privilegija bili u prednosti u odnosu na njenu decu. Pošto je rodila prvog sina krunisana je za caricu, a Mihailovo krunisanje za očevog savladara propraćeno je proglašenjem malog Jovana za despota.

Kao što je osigurao vizantijsku vladavinu nad teritorijom nekadašnje krstaške Solunske kraljevine, Andronik je pokušao da na sličan način reši pitanje latinskih pretenzija na sam Carigrad. Tokom nekoliko godina car je pokušao da oženi dezigniranog prestolonaslednika Mihaila IX unukom poslednjeg latinskog cara Konstantinopolja Balduina II, Katarinom I Kurtene. Katarina je po majčinoj strani bila unuka nekada opasnog Karla Anžujskog i sada je bila jedini izdanak porodice koja je sa latinske strane polagala pravo na Carigrad. Iako su pregovori vođeni intenzivno godinama, papstvo se protivilo Katarininoj udaji za jeretičkog cara. Ona se najposle udala 1301, za Šarla Valoa, rođenog brata francuskog kralja Filipa III Hrabrog. Posle ovog neuspeha Andronik je pokušao da pronađe buduću snaju na još jednom krstaškom dvoru, dvoru kiparskih kraljeva. Najzad, Mihailo se 1296. oženio ćerkom jermenskog kralja Kilikije Lava III, Ritom koju su Vizantinci prekrstili u Mariju.

Finansijski problemi[uredi]

U teškim okolnostima sa kraja 13. veka, car Andronik je za čitav niz problema tražio često najjeftinija rešenja. Vizantijska flota od 80 brodova poslednji put se spominje 1283. kada je otplovila u pravcu Tesalije da podrži kopnenu vojsku. Nakon toga car je prosto ukinuo dalje finansiranje flote kao nepotrebno skupe u trenutku kada invazija iz Italije više nije predstavljala opasnost. Carev plan bio je da se ubuduće carstvo u slučaju potrebe osloni na savezničku đenovljanski ratnu flotu.

Rat i mir[uredi]

Između Venecije i Đenove[uredi]

Tokom Andronikove vladavine vizantijska moć je tako opala da je bilo nemoguće oporaviti državu. To su, naravno, iskoristili Mlečani i Đenovljani između kojih se vodio rat zbog toga što su Đenovljani kontrolisali pomorski put iz Sredozemnog mora u Crno more. U ovom ratu je Andronik podržavao Đenovu, koja je držala severni deo Egejskog arhipelaga, mramorno primorje, Pont i Galatu, dok su južni Egejski arhipelag držali Mlečani. S porastom Đenovljanske moći raslo je, međutim, i staro suparništvo između Mletačke i Đenovljanske republike; godine 1296. izbio je rat između njih u koji je ubrzo bilo uvučeno i Vizantijsko carstvo.

Budući da je car Đenovljanima iz Galate pružio zaklon unutar carskih zidina glavnog grada, Mlečani su pribegli represalijama u onim predgrađima Carigrada koja su se nalazila izvan gradskih zidina, na šta su Romeji odgovorili represalijama nad Mlečanima, koji su boravili unutar Carigrada. Mletačko-đenovljanski rat pretvorio se u rat između Mlečana i Romeja. Đenovljani su se, naime, 1299. godine povukli iz rata i sklopili sa Mlečanima "večni mir", hladnokrvno ostavivši svoje saveznike na cedilu.

Budući da nije posedovao flotu, Andronik se našao u krajnje teškom položaju i koliko god se Carstvo zbog prestiža opiralo zahtevima Mlečana na nadoknadu štete, naposletku je, ugroženo mletačkim brodovima na Zlatnom rogu, bilo prisiljeno pokoriti se nadmoćnome protivniku i čak platiti Mlečanima odštetu. Nesrećni rat završio se 1302. godine sklapanjem primirja na deset godina. Tako su Mlečanima potvrđene stare trgovačke povlastice i dodeljen im je niz novih kolonija na arhipelagu. Đenovljani su pak ratno iskustvo uzeli za povod da opašu Galatu debelim bedemima i tako je kraj vizantijske prestolnice nastala snažna Đenovljanska tvrđava.

Ne zadovoljavajući se time, đenovljanski vojskovođa Benedeto Zakarija od od Fokeje, koji se istakao kao admiral u službi francuskog kralja i nakupio zlatna bogatstva iz rudnika stipse blizu Fokeje, 1304. godine zauzeo vizantijski posed Hios. Tako su obe pomorske republike iz rata izašla ojačane, dok je Carstvu taj nesrećni rat, u koji se nepromišljeno dalo uvući, doneo samo nove gubitke i poniženja.

Cena mira sa kraljem Milutinom[uredi]

Freska kraljice Simonide

Filip beše slab da odoleva vizantiskim napadajima, koji pred kraj XIII veka behu postali prilično uspešni. On je oko 1295. god. bio izgubio čak i Drač staro ishodišno mesto anžujskih pothvata protiv Vizantije. Od Vizantinaca ga je preoteo i držao kratko vreme kralj Milutin. God. 1296. grad je bio u srpskoj vlasti. Kad je i kako upušten ne da se pouzdano utvrditi.

Androniku je bilo jasno, da treba odvojiti Milutina od Latina, da bi ove mogli suzbiti s Balkana. Udruženi Srbi i Latini predstavljaju opasnost čije se sve mogućnosti ne dadu sagledati. S toga se u Carigradu odlučuje, posle neuspeha njihove ofanzive protiv Srba, pod vođstvom sposobnog i hvaljenog Mihaila Glavasa, da Milutina zadovolje priznavanjem ustupanja najvećeg dela onih oblasti koje je osvojio i da ga tako, po mogućnosti, pridobiju na svoju stranu. Kao vođa poslanstva srpskom kralju bi upućen krajem decembra 1298. god. Teodor Metohit, docnije veliki logotet, čovek vešt i pronicav, koji je, idući pet puta u Srbiju radi kraljeve ženidbe, sam zabeležio svoje vrlo zanimljive utiske s Milutinova dvora. Iz jednog njegova pisma dobro smo obavešteni kako je u Srbiji postojala jaka opozicija protiv sporazuma s Grcima; ljudi su govorili da je mir potreban Vizantiji, a ne pobedničkoj Srbiji. Jedan deo Grka, kao Kotanica, koji se behu pridružili Srbima, bojao se kraljeva sporazuma s carem i radio je protiv njega. Kod nekih Srba, kojima je ratni plen i pljačka znatno uvećao prihode, bilo je opiranja iz čisto materijalnih razloga. Kralj Milutin bio je, međutim, lično voljan da pregovara. Kao pečat ugovora imala je i opet da bude jedna ženidba. Car je ranije bio ponudio kralju svoju sestru, udovicu trapezuntskog cara Jovana II. Kralj Milutin beše pristao, ali se vizantiskoj dami nije išlo u nepoznatu i za nju varvarsku zemlju, a sem toga htela je da ostane u Trapezuntu uza sina Aleksija, koji se nije slagao sa ujakom. Da ne bi uvređeni kralj radi tog otkaza prekinuo sve veze, do kojih je Grcima bilo mnogo stalo, car Andronik ponudi sad Milutinu svoju kćer Simonidu, još mlado dete od pet godina. Ovaj četvrti brak kraljev, i to s detetom, samo je pojačao opoziciju Srba protiv tog sporazuma i kod vlastele i kod jednog dela klira; nezadovoljstva je bilo i kod Grka. Opoziciju carigradskog patrijarha i njegovih jednomišljenika car je morao da ublažava drugim ustupcima i izjavom, da je svoju kćer prosto žrtvovao da izradi otadžbini preko potrebni mir. Sem toga, bilo je i pokušaja susednih vladara, da se osujeti sporazum između Srba i Grka, koji bi mogao znatno izmeniti odnose na Balkanu. Stari saveznici Milutinovi, epirski Grci, odnosno sinovi tesalskog despota Jovana, navaljivali su na Milutina pismima i porukama da ne veruje Carigradu i da, u tešnjoj vezi s njima, nastavi početi posao na rušenju carigradskih vlastodržaca. S druge strane javljali su se sa svojim ponudama i Bugari. Udovica cara Smilca, poreklom Grkinja, iako već u rodu s Milutinom, kao tašta njegova sina, obratila se sada Milutinu sa predlogom da je uzme za ženu i tako dobije i Bugarsku Carevinu. Metohit kazuje, kako usplahirena udovica i njeni pomagači "šalju svaki čas poruke i izaslanike, preklinju kralja da ima pre njih na umu i da se ne uzda u careva obećanja, jer nisu iskrena niti će se ostvariti". Ali Milutin osta nepokolebljiv. Brak sa vizantiskom carskom kćeri laskao mu je sujeti, činio mu se kao nagrada za njegove političke uspehe i dizao mu ugled prema bratu u pitanju kraljevskog nasledstva. God. 1299. došlo je do konačnog sporazuma. Srbija je zadržala osvojene gradove, tobože kao miraz uz carevu kćer, ali se zakletvom vezao kralj na novo prijateljstvo i uzajamno su dati taoci. Na sred Vardara, posle Vaskrsa 1299. god, kraljeva treća žena bi, kao da je kakav krivac, predata Grcima, radi njihove veće sigurnosti, a s njom grčki izdajnik Kotanica i srpski taoci. Na istom mestu predali su Grci Simonidu i svoje taoce. Milutin je sam dočekao svoju mladu ženu; kad je prešla Vardar on je sjahao s konja i klekao pred nju. Milutin se zato morao razvesti od svoje prve žene.

U Solunu, na sastanku između Andronika i Milutina, to je prijateljstvo dobilo još tvrđu vezu. U svojoj jednoj povelji manastiru Hilandaru Milutin spominje s ponosom, da je na maču dobio južnu Srbiju, ali ne bez sujete ističe i to, kako je postao zet grčkog cara, koji mu onda dade "onuzi zemlju u prćiju".

Ova promena Milutinove politike izazvala je nezadovoljstvo ne samo kod prijašnjih saveznika, nego i u njegovoj rođenoj zemlji, i u samoj njegovoj porodici.

Gubitak Male Azije[uredi]

Mihajlo IX Paleolog, Andronikov sin, savladar i prestolonaslednik.

Za vreme Andronikove vladavine počinje strahovito napredovanje Turaka Osmanlija ka Maloazijskoj obali. Ojačali kao vazali seldžučkog ikoniskog sultanata, Turci, pod svojim vođom Osmanom, rođenim 1258. god., postaju aktivni već od kraja XIII veka. Još 1288. god. potukli su oni Grke kod Melangine i preneli tamo svoju prestonicu, poturčivši i samu varoš u Karadžahisar. Posle raspada ikoniskog sultanata Turci počinju da stvaraju novu maloazijsku državu. To stvaranje moglo je biti samo na račun Vizantije.

Turci su od 1300. godine bili gospodari Anadolije, a od vizantijskih gradova opirala im se samo Nikeja, sa Nikomidijom, Brusom, Sardom, Filadelfijom, Magnesijom, Herklejom na Pontu, Fokejom i Izmirom. Andronik je tamo poslao sina Mihajla, koji mu je bio savladar od 1281. godine, a krunisan je 21. maja 1294./1295. godine kao Mihajlo IX. On je tada postao vođa hrabre, ali nesrećne vizantijske vojske u kojoj su skoro svi vojnici bili plaćenici. Turci su te 1301. godine dobili i Nikomidiju, a Mihajlo je tamo, zbog slabosti svoje vojske, strahovito bio potučen kod Bafejona i Magnezije, još iste godine.

Da bi ojačao svoj položaj na toj strani Andronik je u pomoć pozvao Alane, koji je trebalo da se, za uzvrat, nasele u Carstvu. 10 000 njih su se, prema dogovoru, pojavili sa ženama i decom. Njima je u Maloj Aziji komandovao Mihajlo, koji je naskoro pre toga, 1302. godine, imenovan za komandanta u oblastima oko Izmira. Alani su nažalost bili poraženi, pa su morali napustiti logor u Magneziji i povući se u Pergamon, a kasnije u Pegaj, gde je Mihajlo ostao do januara 1303. godine, zbog ozbiljne bolesti, a kada se vratio u Carigrad morao je, 1304. godine, krenuti u rat protiv Bugara. Tokom ovog povlačenja Alani su se okrenuli protiv Andronika i opljačkali su neka mesta.

Tada je ta opasnost postala jasna za sve državnike u Carigradu. Car Andronik, da bi s više izgleda odolevao Turcima, krajem 1303. godine, uze pod najam jednu jaku družinu španskih ratnika, "Katalane" predvođene slavnim Ruđerom de Florom, koji mu je ponudio pomoć i koji je dotle služio kao najamnik u borbama između kraljevstva Sicilije i Napulja. Andronik je njih 6 500 unapred isplatio, pa čak je Ruđera, četiri meseca kasnije, oženio svojom nećakom Marijom Asen i dodelio mu titulu megas dux.

Početkom 1304. godine Katalani su se prebacili na Kizik i zatim krenuli da razbiju tursku opsadu Filadelfije. Zadavši Tursima sudbonosni udarac, Ruđer je kao pobednik ušao u oslobođeni grad. Ta pobeda pokazuje da je bila potrebna tek mala, ali stvarna vojska da bi se spasila situacija. Katalani su pak bili mač sa dve oštrice, posebno ako su činili autonomno telo i tako su se maglo svakog časa okrenuti protiv Carstva, koje nije raspolagalo nikakvim sredstvima moći i prisiljavanja. Nakon pobede Katalani su počeli sa pljačkaškim pohodima i doveli u stanje nesigurnosti celu okolinu, kako na kopnu, tako i na moru, budući da su imali i sukoba sa Romejima i sa Turcima te su, na kraju, umesto da ratuju protiv Turaka, opseli vizantijsku Magneziju. Carigradska vlada je osetila olakšanje kada joj je uspelo nagovoriti Katalane da se povuku u Evropu. Zimu 1304/1305. godine proveli su na Galipolju, a s proleća je trebalo da se vrate u Malu Aziju, ali napetost između carske vlade i Katalana postajala je sve veća. u Carigradu je raslo neprijateljstvo prema tim bahatim plaćenicima, a posebno je neprijateljski prema njima bio raspoložen savladar Mihajlo. Katalonci su pak bili nezadovoljni neredovnim plaćanjem i iskorišćavali su izostanak plate kao izgovor za svoje ispade.

Pusti, nedisciplinovani i ostrvljeni krvlju, Katalani obrću 1305. god. svoje oružje protiv svojih iznajmitelja i sklapaju savez sa Turcima, istina ne bez vizantiske krivice, jer, ne behu solidni u plaćanju. Andronik je da bi smirio Katalane, proglasio Ruđera za cezara i time znatno ugrozio svog sina Mihajla, koji je na jednoj aprilskoj gozbi u svojoj Adrijanopoljskoj palati, još iste godine, ubio Ruđera. Verovalo se da se Vizantija oslobodila tog finansijskog tereta, ali najgore je tek sledilo. Katalanci potom u junu iste godine pobeđuju heterogenu Mihajlovu vojsku u bici kod tvrđave Apros, pa su i samog hrabrog cara Mihajla ranili, koji se spasao begom u Dimotiku.

Ozlojeđeni Katalanci, se sada prevoze se u Evropu, na Galipolje, koje postaje njihova prestolnica, i posle na Kasandru, i počinju odatle pustošenje susednih oblasti. Trakoja je pune dve godine strahovala od njih. Služili su jedno vreme i jednim delom i kao najamnici kod Bugara, koji su prodrli u Trakiju i osvojili Mesembriju i Anhijal. Vizantijska vlada morala je priznati poraz, pa je sa bugarima sklopila mir, 1307. godine. U međuvremenu su Katalanci, nakon što su opustošili trakoji, prešli Rodope i ugrozili Kasandru. Odatle su nastavili sa svojim divljačkim pohodima.

Od njihovih nasrtaja bio je, negde 1307. god., ugrožen i manastir Hilandar, koji je požrtvovano, s mnogo napora, odbranio iguman Danilo, čuveni pisac žitija srpskih kraljeva i arhiepiskopa, zahvaljujući dobrim delom i pomoći koju mu je poslao srpski kralj Milutin, u ljudima i novcima. Biograf Danilov piše kako "tada nije bilo naći nijednu stazu kud bi se moglo mirno proći, nego borbe i ratnike". Kraljeva pomoć uništila je jedan deo pljačkaša, a drugi su se, posle izvesnog vremena, povukli u Tesaliju.

Katalanci ipak nisu bili pobeđeni, jer su se oni, 1308. godine, usudili opsesti Solun, ali bez većeg uspeha.

Iza tog poraza Mihajlo je pokušao ponovo zaustaviti prodor Turaka, ali je poražen u bici kod Magnezije 1310. godine.

Crtež jednog Katalanca

Posle ovog pljačkanja Katalanci su otišli u srednju Grčku. Tamo su osvojili vojvodstvo Atine i Tebe. Turci su nastavili da se probijaju u vizantijske posede, i Bursa je pala 1326. Do kraja vladavine Andronika II, mnogo Bitinije je u rukama Turaka Osmana I i njegova sina i naslednika Orhana. Takođe, Karesi je osvojio Misiju posle 1296, Germijan je osvojio Simav u 1328, Saruhan Magneziju 1313. i Aidlnoglu Simirnu 1310.

Krstaški rat protiv Vizantije 1308.[uredi]

Kralj Milutin, prateći pažljivo razvoj događaja, počeo je sumnjati u mogućnost održanja Vizantije kao ozbiljnog političkog činioca. Nimalo sentimentalan, on je s toga odmah ušao u veze s onima, koji su mogli doći u obzir kao eventualni prijemnici njenih poseda. U prvom redu beše to anžujski dvor. Obnova Latinskog carstva beše ponovo stavljena na dnevni red. Brat francuskog kralja Filipa IV, Karlo Valoa, beše se, 1301. godine, oženio unukom latinskog cara Balduina II i sa njom dobio u miraz titulu njenog dede. Pomagan od brata i izvesnih drugih elemenata na zapadu, on se počeo da sprema na rat i da traži veze radi napada na Vizantiju. Napuljski dvor pratio je sve te pripreme sa simpatijom. Drač je opet od 1305. god. u vlasti Filipa Tarentskog, sina Karla II, koji se sprema i na dalja osvajanja. Već u leto 1306. god. pokušao je Milutin, preko skadarskog episkopa, da ponudi savez Filipu. Bio je, naravno, s obzirom na njegovu moć, rado primljen. 6. avgusta te godine odredio je Filip svog kancelara, koji je imao primiti zakletvu od kralja, a u jesen se i sam lično sastao sa Milutinom. Kralj Karlo je odobravao te veze i potvrdio je ugovor.

Potom je, još iste godine Filip izveo upad u Epir, kojim je vladala despotica Ana od Epira, koja je bila sklona Vizantiji i bio je poražen. Iste godine je i sama Mletačka republika ušla u taj antigrčki savez, pošto ova nije mogla odoleti tom iskušenju, da vrati izgubljene teritorije.

Sem sa Filipom, Milutin je ušao u veze i sa samim Karlom Valoa. Marko Lukarev iz Dubrovnika i Trifun Mikaeli iz Kotora otišli su, kao njegovi poslanici, papi i "caru" Karlu u Francusku, da i s njim sklope savez. Na francuskom dvoru se, prirodno, javio interes za srpsku kraljevinu i jedan njihov čovek, jedan dominikanski kaluđer, bi upućen u Srbiju, da je bliže sagleda i prouči. Njegov izveštaj s toga puta, pisan početkom 1308. god., očuvan je i sadrži zanimljivih podataka, iako je pisan sa mržnjom na kralja Milutina i radi njega namerno sa nekoliko neistina. Srpski kralj predstavljen je kao nepouzdan, razvratan i surov. Piščeve simpatije su na strani katolicizma prijateljskijeg kralja Dragutina, koji je još i u rodu sa Anžujcima. Kralj Milutin se sad tobože boji napuljskog dvora, jer bi mu kralj Karlo, kao katolik, mogao oteti Primorje, u kom je većina nezadovoljnih katolika; a drugo on se boji još i tog, da stvaranjem Latinskog carstva ne izgubi svoje tekovine, koje su ga dovele do blizu Soluna. Ali se Karlo Valoa nije obazirao na taj izveštaj. On je 27. marta 1308. sklopio savez sa kraljevim poslanicima blizu Melena. Glavna tačka tog saveznog ugovora bilo je zajedničko osvajanje Vizantiske Imperije "protiv Andronika koji vlada tim Carstvom i njegovih naslednika". Tim ugovorom Karlo je potvrdio Milutinu kao srpski posed ove zemlje i gradove, koje je ranije dobio od Vizantije i držao u svojoj vlasti: čitavu oblast između Prilepa i Proseka, Ovče Polje do Štipa, debarsku oblast do reke Maće i kičevski kraj do "Hokerije", koji su svi, po tvrđenju poslanika, donosili kralju svega 5.000 florina godišnje. Vrlo je važno za ove teritorijalne potvrde, da ih Milutin ne traži za Skoplje i Polog, koje svakako smatra kao nesporne u svakom slučaju; dok se za Štip kaže u ratifikaciji ugovora, da ga kralj drži za se i za svoje naslednike, "niti želimo obavezati se pretekstom pomenute zakletve (na ugovor) da ćemo ga napustiti". Tim ugovorom Milutin je obećao preći u katoličku veru i svoju kćer Caricu, rođenu s mađarskom princezom Jelisavetom, dati za Karlova mlađeg sina, isto Karla. Na Milutina je svakako delova i uspeh anžujskog princa Karla Roberta, koji je, iako nekrunisan, već tokom 1307. god. postao stvarni gospodar Ugarske. Papa Kliment V verovao je tvrdo u to obećanje i pisao je na više strana (patrijarhu u Grado i prokuratorima franjevaca i dominikanaca), da privedu u delo kraljevo prelaženje u rimsku crkvu i da mu, kao znak papine pažnje, predadu njegovu zastavu. S Milutinovim poslanicima stigla su u Srbiju i dva francuska sveštenika, kao carevi izaslanici, da prime od kralja potvrdu ugovora. Milutin ih je primio i potpisao ugovor 25. jula 1308. god. u šatoru kod "Golih Huma". Mnogo docnije, tek u decembru 1313, potvrdio je taj ugovor i francuski kralj Filip.

Karlo Valoa je, za to vreme našao pristalica među vizantijskim velikašima — okolnost koja jasno svedoči o stupnju vizantijske razjedinjenosti. Solunski namesnik, Jovan Monomah, i zapovednik Sarda, Konstantin Duka Limpidar, bili su spremni da prihvate Karla za cara. Tada je bilo važno pridobiti i Katalance na svoju stranu i to je uspelo 1308. godine, kada je Karlov opunomoćenik, Teobald od Kepoja, stigao na Eubeju sa 11 mletačkih brodova, te se odande uputio prema Kasandri, gde ih je uspeo pridobiti na svoju stranu.

Verujući u ozbiljnost tih planova Milutin je, iako je ratovao sa bratom Dragutinom (1301—1312), odbacivši obzire prema vizantiskom dvoru, još te iste godine prešao u napadaj. Krenuo je vojsku u starom pravcu, prema Solunu i Egejskom Moru. Od katalonskih saveznika Turaka, koji su s njima zajedno, pljačke radi, prešli u Evropu, Milutin je uzeo u najam jedan deo četa: 1.000 konjanika i 500 pešaka. Vođa te najamničke vojske beše neki Melik ili, kako ga Danilo zove, Melekilj, Turčin, koji je, služeći hrišćanske vladare, postao i sam hrišćanin. S tom vojskom Srbi napadoše i solunsku oblast, ali biše odbijeni. Razuzdana rulja najamnika obrnu se, posle toga, protiv samog Milutina. Ali ih ovaj savlada i oštro kazni; Melik bi ubijen, a njegovo bratstvo razjureno i premlaćeno.

Grob Karla Valoe

Katalanci su ipak bili bezobzirni prema Karlu, pa su upali u Tesliju, gde je vladao sevastokrator Jovan II (1303—1318), teško bolestan mladić koji je bio pod tutorstvom aninskog kneza Gvida II od La Roša, koji se nakon Gvidove smrti okrenuo Vizantiji i verio se sa Andronikovom nezakonitom kćerkom Irinom. Celom zemljom su vladali velikaši, a kao država, Tesalija je bila na izdisaju. Od impozantne moći, koju je imala pod Jovanom I ostala je tek bleda senka i nije se moglo ni pomisliti na pružanje otpora Katalancima. Cela je družba čitavih godinu dana živela od bogatstva zemlje, a zatim je u proleće 1310. godine krenula, obogaćena tesalskim novcem, ka srednjoj Grčkoj i stupila u službu atinskog kneza Valtera de Brijena, ali, kao nekad sa Romejima, Katalanci su se razišli sa Francima i krajnji rezultat ovoga je bio otvoreni sukob. Kod Kefisa u Beokiji izborili su se 15. marta 1311. godina sa nadmoćnim franačkim trupama, a i sam Valter je pao u boju. Posle pobede Katalanci su na mestu Atinskog vojvodstva osnovali sopstvenu državu. Ovim je bila slomljena i moć Karla Valoe.

Za ovo vreme Karlo je izgubio titulu Latinskog cara, jer mu je supruga Katarina umrla 1308. godine, a carska kruna prešla je na njihovu kćer isto Katarinu, koju je 1313. godine oženio Filip Tarentski, koji je tada postao i latinski car.

Posle izvesnog vremena Milutinu je postalo jasno, da je zapadni antivizantiski plan više delo avanturističke fantazije, nego realnih priprema. Njegov strah od nove najezde Latina na Balkansko Poluostrvo pokazao se kao neosnovan. Uspesi Filipa Tarentskog u Albaniji behu neznatni i bez većeg uticaja na balkanske odnose. Kad je to uočio, Milutinu nije dugo trebalo da promeni svoju politiku i da se vrati svojim grčkim prijateljima. Kad je to izvršio ne da se tačno opredeliti, ali svakako još 1309. god. U to vreme, 1309. god., papa Kliment V prešao je u Avinjon i doveo tim do punog izražaja sukobe u rimokatoličkoj crkvi, koji su vladali između Talijana i Francuza. Ti sukobi slabe ugled pape i sprečavaju u osetnoj meri, njihov rad većeg političkog zamaha. Kad je iste te godine papa prokleo Mletačku Republiku učinio je samo to, da je jedan od najvećih činilaca u balkanskoj politici bio, 1310. godine, izlučen iz saradnje s njim, i to, naravno, na njegovu štetu, pošto su Mlečani sa Vizantijom sklopili mir na 12 godina. Karlo Valoa, čovek od više kombinacija, malo posle saveza sa Srbima, beše, zajedno s bratom, ušao u pregovore da dođe i do nemačke carske krune, koja je, pogibijom kralja Albrehta (1. maja 1308.), ostala bez svog nosioca. Docnije, on je potpuno zaokupljen unutrašnjim pitanjima Francuske. Na promenu kraljeve politike možda su vršili izvestan uticaj Mlečani, koji su bili ogorčeni na papu i Francuze. Oni kao da upućuju Milutina i na pokrete protiv Albanije, odnosno, protiv tamošnje anžujske vlasti. U jednom pismu Mletačke Republike kralju od 10. maja 1309. god., Uroš se zove "kralj Srbije, Huma, Duklje i Albanije." To je prvi pomen Albanije u tituli srpskog kralja. Taj naziv možda nije upotrebila kao prva srpska kancelarija, nego mletačka, ali je njim obeležena vidna linija u Milutinovoj balkanskoj politici i s toga je i važan i karakterističan.

Turska pljačkanja u Evropi[uredi]

Kralj Milutin nije mogao odmah preduzimati veće akcije u Albaniji. Bilo je važnih pitanja i na drugoj strani. Srpskih 2 000 konjanika je trebalo pomagati, najpre, Vizantiji u borbi protiv Turaka. Jedno tursko odeljenje, kao ono Melikovo i od prilike iste snage, beše pod vođom Halilom zaselo u Galipolju i po primeru Katalina vršilo pljačke po čitavoj Trakiji. Vizantija sama nije mogla da ih savlada; tek sa srpskom pomoću oni su 1312. god. bili potpuno uništeni. Iz zahvalnosti prema Srbima car Andronik je, među ostalim, poklonio Hilandaru selo Kucovo. Ovo je bio prvi historiski sukob između Srba i Turaka, na evropskom tlu. Ali nije bio i jedini. Tursko prodiranje u Maloj Aziji uzimalo je sve više maha. Nisu tu bili u pitanju manji ili veći pljačkaški odredi, nego svesna ekspanzija jedne mlade i dobro ogranizovane države. Grčke vojske nisu mogle da odole turskim udarcima i pretrpele su više poraza. Grci su već gledali Turke gde se približavaju Nikeji i Brusi i gde ih opasuju jednim snažnim lancem. Vizantija je, osećajući se sama slabom za borbu s njima, tražila savez na više strana. Na Srbe je računala kao na hrišćanske i srodničke prijatelje. Kralj Milutin odazvao se pozivu svog tasta, cara Andronika, i uputio je 1313. god jednu srpsku vojsku, sa dosta vlastele, u Malu Aziju, pod vođstvom velikog vojvode Novaka Grebostreka. Srbi nisu hteli da se podvrgnu grčkoj komandi, nego su sačinjavali posebno odeljenje. Njihovo ratovanje u Maloj Aziji bilo je uspešno; čak u Nagoričinu, u manastiru Sv. Đorđa, uneseno je u crkveni natpis kako kralj "u to leto izbi Turke", dok Danilo govori o tamošnjim srpskim pobedama u samim superlativima.

Pobuna Milutinovog sina[uredi]

Freska iz manastirske crkve u Dečanima, oko 1350. godine, koja prikazuje Milutinovog sina Stefana, njegovog prestolonaslednika.

Milutin sa sinom Stefanom, rođenom iz braka sa Anom Terterijevom. Kako je bio poništen kraljev brak s njegovom majkom, Stevan se, odjednom, obreo kao nezakoniti sin. Neki strani pisci i zovu ga tim imenom. Da je to moralo vređati mladog princa i ohladiti njegove odnose sa ocem razume se samo po sebi. Kako je Milutin upotrebio Simonidu polno još kao nerazvijeno dete i pokvario joj matericu, to je bilo jasno da će taj brak ostati neplodan. Carica Irina, tašta Milutinova, žena vrlo ambiciozna i preduzimljiva, obasipala je Milutina raznovrsnim poklonima sa neskrivenom namerom da njegov presto osigura jednom od svojih sinova. Ona je poslala s toga u Srbiju, negde iza 1308. god., najmlađeg sina Dimitrija, ali se taj naskoro vratio. Mladom grčkom princu učinila se srpska država suviše surova. Da li je posle toga carica izvela drugi, isto tako neuspeo, pokušaj sa starijim sinom Teodorom, koji je postao monferatski gospodar, kako to priča jedan grčki hroničar, nije sasvim pouzdano. Međutim, gotovo je van sumnje da se uticaj taštin na Milutina nije ograničio na samo to jedno pitanje. Sa Simonidom je došlo i nešto grčke dvorske pratnje i ona je sigurno unosila svoja shvatanja i navike u srpski dvor. Da to nije moglo proći bez protesta srpskih dvorskih lica i vlasteoskih porodica ne treba ni isticati posebno. Najogorčeniji je bio kraljev sin, Stevan, koji je najnovijom očevom ženidbom izgubio najviše. Oglašen za nezakonitog gubio je izglede na vlast ili sudelovanje u njoj; a pokušaj sa Dimitrijem kazivao mu je, da to oglašavanje nije bila prosta formalnost, nego da će se iz nje izvući sve pravne posledice. U Zeti, gde je bio namesnik očev, oko njega se počela kupiti nezadovoljna vlastela. Možda je tu bilo i opozicije zapadnjačkog primorskog elementa protiv vizantofilske politike kraljeve. Koji je bio neposredan povod Stevanovom ustanku nije poznato, kao ni tačno vreme kad je on izbio. Milutin požuri s vojskom da uguši pobunu. Pred očevom silom Stevan se, 1314. godine, povukao iza Bojane. Danilo priča, da je Milutin ponudio tad sinu pregovore i da je ovaj, dirnut, otišao ocu i molio za oproštenje. Kad ga se dočepao, u Milutina nije bilo milosti. On je Stevana dao okovati, odvesti u Skoplje i tamo oslepiti; onda ga je, ubogaljena, poslao u Carigrad, svom tastu, zajedno sa ženom i dva sina, Dušanom i Dušicom. Sva je sreća bila za Stevana što očeva naredba o oslepljenju nije do kraja izvršena. Krvnik, koji je imao da to učini, bio je potkupljen i nije probo nesrećnom kraljeviću zenice. Bojeći se oca, Stevan je to krio za čitava njegova života i stalno nosio zavoj. U Carigradu, car Andronik je imao saučešća prema Stevanu, kome je tamo umro mlađi sin, 1320. godine, i sa svoje strane nije činio ništa, što bi otežavalo sudbinu izgnanika i zatočenika.

Osvajanje Epira i Tesalije[uredi]

Važan je obrt nastupio i u dvema separatističkim grčkim državama budući da je 1318. godine izumrla dinastija Anđela i u Epiru i u Tesaliji.

Despot Toma pao je žrtvom svog nećaka Nikole Orsinija od Kefalonije. Ovaj neprijatelj Anžujaca preobratio se u grčku pravoslavnu veru te je zavladao u Epiru kao naslednik ubijenoga, oženivši njegovu udovicu Anu, Andronikovu unuku. Godinu dana kasnije primio je od Andronika titulu despota. Kao i mnoge druge epirske tvrđave, i Janjina je došla pod vlast vizantijskog cara.

Još je važniji bio obrt u Tesaliji, budući da je nakon smrti sevastokratora Jovana ta država izgubila svoju samostalnost. Andronik je na tu provinciju polagao pravo kao na upražnjen lenski posed, ali priznanje svoje vladavine uspeo je dobiti jedino na severnom delu zemlje te mu se taj deo pokorio čak nominalno. Najmoćniji teskalski magnati nastojali su se osamostaliti i osnovati vlastitepokrainske kneževine, i to pre svih stara plemićka porodica Melisena. Tada su u Tesaliju upale silne mase Arbanasa: bio je to početak albanske seobe koja je tokom idućeg veka prepalviti celu Grčku. Najznačajniji je deo propale kneževine sa prestolnicom Neopatrasom prigrabila je katalonska kneževina Atina, dok je lučki grad Pteleon pripao Mlečanima. Vizantija je ponovo ostala praznih ruku.

Despotovina Moreja[uredi]

Vizantijski položaj se učvrstio na Moreji. Već 1308. godine Andronik je uveo značajnu promenu i stavio tačku na menjanje namesnika svake godine. Nakon toga je Morejom najpre upravljao Mihajlo Kantakuzin, otac budućeg cara Jovana VI, sve do svoje prevremene smrti 1316. godine.

Njegova uprava bila je početak vizantijskog preporoda na Moreji.

To delo nastavio je Andronik Asen (1316—1323) sin nekadašnjeg bugarskog cara Jovana Asena III i careve sestre Irine Paleologine, koji je u jedom uspešnom pohodu protiv Franaka na Moreji uspeo učvrstiti i osnažiti vizantijsku vlast tamo. Gradu Monemvaziji, najvažnijoj vizantijskoj luci na Moreji, Carigrad je dodelio značajne trgovačke povlastice da bi na taj način na Moreji stvorio vizantijsko trgovačko središte, koje će biti rival mletačkim gradovima Koroni i Modoni.

Pošast građanskog rata[uredi]

Prvi sukob[uredi]

Andronik III Paleolog, unuk, uzurpator i progonitelj starog cara.

Zdravstveno stanje Andronikovog sina Mihajla, teško je pogodilo davljenje njegovog drugog sina Manojla 1319. godine, pa je umro, u svojoj 43. godini života, u Solunu 20. oktobra 1320. godine. Pošto je Mihajlov najstariji sin Andronik zadavio svog brata, car Andronik mu je oduzeo pravo za nasledstvo.

Tada izbiše teške krize u porodici i državi. Andronik Mlađi nije mario svog tvrdicu dedu i nestrpljiv, odmah je zaželeo da starca potpuno potisne s vlasti. U grčkom društvu, sklonom spletkama, u kom stari car ni inače nije uživao mnogo simpatija, on je našao dosta odziva i stvorio jaku stranku, koja je bila gotova da odmah zagazi u borbu. Na čelu unukovih ljudi bio je pametni i prepredeni domestik Jovan Kantakuzen; lukavi avanturista Sirgijan, kumanac u rodu sa Palolozima; Teodor Sinaden, namesnik u Trakiji; i ambiciozni seljak Aleksije Apokauk, makedonski namesnik. Mitom je ova stranka dobila na svoju stranu sve tračke pronijare i potpuno ih oslobodio plaćanja poreza.

Oslanjajući se na nezadovoljstvo Tračana preopterećenih porezima, vizantijska je aristokratija uspela dići jaki pokret protiv Andronika. S proleća 1321. god. došlo je u Vizantiji do otvorene borbe. Na Vaskrs je Andronik Mlađi napustio prestolnicu i pridružio se svojoj vojsci koju su mu skupili prijatelji u Adrijanopolju. Njegov je položaj, u psihološkom pogledu bio mnogo bolji nego Andronikov, čiji su porazi izazvali mržnju njegovih podanika. Njegov položaj još su više otežavale mere štednje. Bugari su, ipak, držali stranu staroga cara. Milutin se kolebao. U vreme ozbiljne napetosti on je poslao svog izaslanika, kaluđera Kalinika, da pozove natrag 2.000 kumanskih najamnika, koje je zet bio pozajmio tastu za borbe na istoku. Kalinik je ušao u pregovore s mladim carevićem, kome bi srpska pomoć rešila celo pitanje i koji je s toga živo želeo. Milutin, nikom pouzdan prijatelj, pokazivao je sklonost da napusti tasta, samo je želeo da se prethodno sastane s mladim Andronikom negde blizu granice i da se s njim pogodi za cenu pomoći.

Za ovo vreme krenuo je Andronik Mlađi na Carigrad, ali uplašeni stari car je ponudio pregovore, pa je u leto došlo do mira. Tim mirom je Andronik dobio Trakiju i neke gradove u Makedoniji. Da bi barem prividno sačuvao jedinstvo Carstva, Andronik Stari je zadržao pravo pregovaranja sa stranim silama, ali je taj sistem ubrzo napušten i svaki car je vodio svoju politiku. Kako se sukob privremeno smirio, a kako se uviđavnijim ljudima u Carigradu činilo opasno srpsko i bugarsko posredovanje u celom tom sporu, to je i pitanje o Milutinovoj pomoći bilo za izvesno vreme odloženo. U brzo potom Milutina je nestalo za uvek. Iznenada, 29. oktobra 1321. god., on je umro u Nerodimlju, po mišljenju lekara od apoplektičkog udara, jedva koju nedelju iza završetka svoje lepe Gračanice i pošto mu je stari tast, da ga odobrovolji, i iz zahvalnosti, ustupio manastir Sv. Nikole kod Sera. Po Milutinovoj smrti kraljica Simonida vratila se u Grčku i umrla je kao kaluđerica u manastiru Sv. Andrije.

Drugi sukob[uredi]

Sklopljeni mir nije dugo trajao, a rat je ponovo buknuo 1322. godine. U taboru mladoga Andronika izbiše trzavice, jer se megas dux Sirgijan i megas domestikos Kantakuzin nisu slagali. Budući da je mladi Andronik stao na Kantakuzinovu stranu, Sirgijan je, iako je do tada bio stvarni vođa celog poduhvata, prešao na stranu starog cara i sada je u njegovoj službi preuzeo vođstvo u borbi protiv svog nekadašnjeg gospodara i štićenika. Ipak, raspoloženje u Carstvu bivalo je sve sklonije Androniku Mlađem. Nakon što je uz njega pristalo više gradova u neposrednoj blizini Carigrada, stari je car ponovo popustio i mir je uspostavljen sa istim odredbama kao i ranije.

Za to vreme je srpski kralj Stefan dobio kao suprugu 1324. god. dvanaestogodišnju Mariju Paleologinu, bratičnu Simonidinu, a unuku napred pominjatog i navođenog Teodora Metohita. Otac nevestin, sinovac cara Andronika II, Jovan Paleolog, bio je duže vremena namesnik u Solunu i dobro obavešten o prilikama u Srbiji. Ovaj brak Jovanu je dobro došao da ostvari svoje davne želje za jednom posebnom državom, koja bi imala Solun kao glavni grad, a Maćedoniju kao svoje područje. Taj deo Vizantije odredio je još ranije car Mihajlo Paleolog ocu Jovanovu Konstantinu. U tom pravcu pomagala su ga dva njegova šuraka, braća Metohiti, zapovednici Strumice i Melnika. Sa pomoću srpskog kralja taj bi plan mogao lako da se pretvori u delo. Posle Marijine udaje, on je sa ženom došao zetu u goste, "na viđenje", i tu je živo radio da ga pridobije za taj plan. Stevan je zaista pristao, i srpski napadaj i pustošenja, u vezi s Jovanovim četama, u serskoj i strumičkoj oblasti posledica su tog dogovora. Car Andronik, uplašen tom akcijom, ponudi Jovanu izmirenje i dade mu titulu ćesara. Ovaj se pokoleba i pristade da se vrati, ali se iznenada razboli i umre u Skoplju, na zetovu dvoru. Njegova žena, "stideći se Romeja zbog muževljevog ponašanja", ne htede da se vraća, nego osta u Srbiji. Stari Metohit beše uzeo na sebe ulogu, da uredi celu ovu stvar; možda je on uticao na cara da uputi u Srbiju jedno posebno poslanstvo, pored jednog njegova sina. Carevom poslanstvu pridružio se i čuveni pisac Nićifor Grigora, koji nam je dosta živo opisao ceo taj put, a koji je inače o Metohitu imao izvanredno visoko mišljenje. Na tom putu, prešavši Strumu, poslanstvo se s mukom probijalo kroz nedavno opustošena mesta i gust šiprag. Njihovi pratioci pevali su pokatkad na sav glas junačke pesme, koje su se razlegale po brdima i stenama kud su prolazili. Na putu su, po noći, iznenada, sreli neke ljude, omalena rasta, obučene u mrka odela od vune, runa, oružane kopljima i sekirama, a poneki i s tobocem strela, od kojih su se Grci u prvi mah uplašili, a koji su se, posle pozdrava pokazali vedri i pristojni. To su bili pogranični stražari, koji su nadzirali puteve i čuvali susedstvo od pljačkaških upada. U Strumici su, o Vaskrsu, gledali narodna kola, u kojima su igrali i stari i mladi. Za tri dana stigli su iz Strumice u Skoplje. Ovaj grad Grigori se učinio mali i on ga zove πολιχνιον. Ćesarica, koju pisac prikazuje kao najumniju ženu svog vremena, pošto je pred Grima bolno oplakala muža, pristala je, najzad, da se vrati. Jedan član poslanstva, Tornikije, imao je s kraljem posebne pregovore i odmah se, bez ostalog društva, vratio caru. M. Laskaris ima pravo kad misli, "da je potreba povratka ćesarice bila samo jedan izgovor, koji su savetnici Andronika starijeg upotrebili da pošalju poslanstvo u Srbiju. Jer se u to doba obe stranke, t. j. i stranka deda i stranka unuka spremale za rat". Rezultat tih pregovora beše savez između Andronika II i Stevana, koji je prema starom caru imao izvesnih obzira i radi njegova blagog postupka prema njemu za vreme izgnanstva u Carigradu.

Posle jedne poduže krize, u Bugarskoj 1323. god. bi izabran za cara vidinski knez Mihajlo Šišmanović, zet kralja Milutina i kralja Stevana (po sestri). On je uspeo da u borbi s Grcima i grčkim štićenicima povrati Bugarskoj stare granice i da građanskim ratom oslabelu zemlju dozove sebi. Da to postigne dobro su mu bile došle vizantiske borbe između deda i unuka, od kojih je Vizantija patila nekoliko godina. Andronik mlađi, koji je uživao simpatije carigradske publike, uspeo je 1. februara 1325. god. da ga ded prizna kao svog suvladara i sutara da ga kruniše. Ovim je autoritet starog cara bio izuzetno poljuljan.

Pad s vlasti[uredi]

Car Andronik II Paleolog

Iako je tim postigao svoj cilj, mladi Andronik se ipak nije zadovoljio. Nije na njemu ni njegovim pristalicama bila dovoljna opomena ovo jačanje Bugarske, ili još opasnije jačanje Turaka u Maloj Aziji, koji 6. aprila 1326. god. osvojiše Brusu i preneše tamo svoju prestonicu. Šta više, oba cara, 1327. godine, potražiše za svoje obračune pomoć susednih država; Andronik II uđe u veze sa Srbima, a njegov unuk s Bugarima. Srpska vojska, pod vojvodom Hreljom, bi upućena u Ser i Strumu, ali je ostala neaktivna, zadovoljivši se s nešto pljačke, kao svoj prilici s toga, što je dobro obavešteni Hrelja, kao prvi srpski vojvoda na granici prema Grcima, video da je aktiniji unuk nadmoćniji i bolje spremljen. Tokom zime i proleća 1328. god. mladi Andronik je zauzeo svu vizantisku Makedoniju i Albaniju, a u januaru 1328. godine, dok su njegove istočne snage osvajale Bosfor, bio je u Solunu dočekan kao car. Pristalice dedove mogle su se održati samo u gradovima oko srpske granice, u Melniku, Proseku i Strumici, gde su im Srbi ukazivali svoju pomoć. Kralj Stean, koji je izišao s nešto vojske na granicu, nije se upuštao u borbe, iako su ga zavađeni Grci pozivali; on je, po Hreljinim obaveštenjima znao, da je vojska mladog cara bolja i da nema smisla bez veće potrebe, izlagati se udarcima. Kad je mladi Andronik osvojio Prilep, onda je grčki zapovednik Proseka, Mihajlo Asen, poreklom Bugarin, sam predao svoj grad Srbima, ne hoteći da ga preda protivniku svog starog cara. Toliko je bila velika mržnja između jedne i druge strane! Stari car Andronik je pomišljao na mirovne pregovore, kada mu je bugarski car poslao bugarsko-tatarske pomoćne trupe. To je starcu dalo novu nadu, a mladog Andronika je potaklo na energično delovanje. Negodovanjem i pretnjom on je naterao cara Mihajla da povuče svoje trupe, a istovremeno stupio je u pregovore sa svojim pristalicama u Carigradu, koje je silno ojačao. Većina stanovništva i vojske pristajala je uz mladog cara pobednika, kome Carigrađani jedne noći otvoriše vrata prestonice. Stari car, 24. maja 1328. god., bi uhvaćen i nateran da se odrekne prestola.

Andronik je potom dojurio u prestolnicu i preuzeo vlast bez borbe.

Između Srba i novog cara Andronika III došlo je zbog svega ovog, a naročito zbog posedanja Proseka, do vrlo zapetih odnosa, upravo do rata, koji je vođen, istina, sa srpske strane kao neko pogranično četovanje. Srbi su, po Andronikovom odlasku iz Maćedonije, pokušali bili i da osvoje Ohrid. Car je, jedva oporavljen od bolesti, lično dojurio pod ugroženi grad i spasao ga, a Srbe je potisnuo i zauzeo i neka utvrđenja na granici. Ovakvo držanje Srba izazvalo je Andronika da se protiv njih reši na odlučnije mere.

Smrt[uredi]

Starom caru je dozvoljeno da ostane u carskoj palati, ali dve godine kasnije je proteran odatle, u manastir, gde je umro 13. februara 1332. godine kao monah Antonije.

Porodično stablo[uredi]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. ?Mihailo Duka Paleolog?
 
 
 
 
 
 
 
8. Aleksije Paleolog (mega duks)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Andronik Duka Paleolog
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Jovan Kantakuzin
 
 
 
 
 
 
 
9. Irina Komnina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Marija Komnin
 
 
 
 
 
 
 
2. Mihailo VIII Paleolog
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Đorđe Komninoduka Paleolog
 
 
 
 
 
 
 
10. Aleksije Paleolog (despot)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. ?Irina Komnina Kantakuzin?
 
 
 
 
 
 
 
5. Teodora Anđelina Paleologina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Aleksije III Anđel
 
 
 
 
 
 
 
11. Irina Komnina Anđelina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Eufrosina Dukina Kamatera
 
 
 
 
 
 
 
1. Konstantin Paleolog
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Vasilije Vatac
 
 
 
 
 
 
 
12. Isak Duka Vatac
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Rođak Aleksija III
 
 
 
 
 
 
 
6. Jovan Duka Vatac
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Teodora Dukina Vatacina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Jovan Komnin Anđel
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Evdokija Anđelina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]


Prethodnik:
Mihajlo VIII Paleolog
Vizantijski carevi
(12821328)

Naslednik:
Andronik III Paleolog