Andronik I Gid

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Andronik I
Lični podaci
Datum smrti1235.
Mesto smrtiTrapezunt,
Porodica
SupružnikKomnina
Trapezuntski car
Period1222 — 1235.
PrethodnikAleksije I Veliki Komnin
NaslednikJovan I Veliki Komnin

Andronik I Gid (grč. Ανδρόνικος Α΄ Γίδος) je bio trapezuntski car od 1222. do 1235. Nasledio je svog tasta Aleksija I. Nasledio ga je šurak Jovan I Veliki Komnin.[1]

Andronik I Gid (grčki: Ανδρονικος Κομνηνος Γιδος,), latinizovano kao Andronik I Gid ili Gidon, bio je car Trepezunta (1222—1235). On je jedini vladar Trapezunta koji nije bio krvni srodnik osnivača te države cara Aleksija I Velikog Komnina. Džordž Finlej sugeriše da je on možda isti Andronik koji je bio general cara Teodora I Laskarisa.[2] Tokom njegove vladavine, Trapezunt je uspešno izdržao opsadu grada od strane Turaka Seldžuka, a kasnije je podržao Hvarazmšaha u neuspešnoj borbi ovog potonjeg sa Seldžucima.

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Porodica Gid se nakratko pojavljuje u vizantijskoj istoriji na prelazu iz 12. u 13. vek. Etimologija prezimena je neizvesna, ali jedno gledište smatra da potiče od grčke reči za „kozu“ ('Gida' γιδα f., γιδι), [3] drugi spekulativni stav sugeriše da etimologija prezimena može biti latinskog porekla, i helenizovani je oblik italijanskog imena Gvido. Ovo je navelo neke naučnike na teoriju da možda postoji veza sa porodicom Gidos i Gajem/Gvidom, sinom normanskog osvajača južne Italije, Roberta Gviskara, koji je prebegao kod vizantijskog cara Aleksija I Komnina (vladao 1081–1118.) vekovima ranije, stupio u njegovu službu i verovatno se oženio članom carske porodice.[4] Vizantijski izvori ne tretiraju porodicu kao da je stranog porekla i nije bilo moguće dokazati bilo kakvu vezu sa sinom Roberta Gviskara ili latinsko poreklo.[4] V. Heht dovodi u sumnju latinsko poreklo porodice.[5][6]

Osim mega domestika Aleksija Gida, koji je živeo u 12. veku, jedina istaknuta osoba koja nosi prezime Gid je Andronik Gid, general nikejskog cara Teodora I Laskarisa, koji je pobedio latinske saveznike Davida Komnina (zajedno sa njegovim bratom carem Aleksijem I, suosnivač Trapezuntskog carstva) 1206. godine.[4] Finlej je prvo predložio da se general treba poistovetiti sa kasnijim trapezuntskim carem, predlog koji su usvojili mnogi vizantijski istoričari, po rečima Entonija Brajera, „zbog nedostatka bilo kog drugog kandidata“. Brajer nastavlja: ​​„Ime Gid (Gidon) je dovoljno retko da predlog učini verodostojnim, zaista se pitamo da li je bilo na putu da postane epitet samo po sebi“, a zatim navodi niz primera da se „Gid“ koristi u Pontijskom regionu kao sinonim za „čuvar“.[7]

Nakon smrti cara Aleksija I, kontrola nad carstvom je prešla preko Aleksijevog najstarijeg sina Jovana u korist Andronika. Koraci koji su doveli do Andronikovog uzdizanja nisu zabeleženi. Finlej pretpostavlja da „nasledni princip“ sukcesije nije postao uobičajena praksa za Trapezuntsko carstvo u ovom trenutku.[8] Iako Vilijam Miler pretpostavlja da Jovan nije bio dovoljno star da preuzme presto,[9] jedan primarni izvor potvrđuje da je više od jednog sina zaista bilo dovoljno staro da preuzme presto: tokom opsade Sinope, prema Ibn Bibiju, kada je sultan Kejkavus I opsedao grad, nakon što je zarobio cara Aleksija I, dao je gradu sledeću ponudu: "Rekao sam gradu da ako se ne predaju da će ubiti Aleksija, koji je bio njegov zarobljenik, stanovnici su odgovorili da „u Trapezuntu ima odrasle sinove koji su sposobni da vladaju. Izabraćemo jednog od njih za svog vladara i nećemo predati zemlju. Turcima.“[10] Miler opisuje Andronika Gida sledećim rečima: „mudri čovek velikog iskustva u ratovanju“.[11] Njegovo ratno iskustvo dobro je poslužilo novorođenoj državi u suočavanju sa ozbiljnim napadom na prestonicu 1224. godine.

Brak sa ćerkom cara Aleksija I Velikog Komnina[uredi | uredi izvor]

Andronik se oženio kćerkom cara Aleksija I Trapezuntskog i Teodore Aksuhine, čije ime nije poznato. Komnina je ženski oblik „Komnin“, njenog prezimena.[12] Njena braća bili su carevi Jovan I Trapezuntski i Manojlo I Trapezuntski.

Seldžuci[uredi | uredi izvor]

Turci Seldžuci su zauzeli Sudak na Krimu i tamo izgradili tvrđavu između 1220. i 1222. godine.[13] Godine 1223. Seldžučki guverner Sinope poslao je brodove da napadnu obalu Trapezuntskog Krima (tzv. Perateja) u pokušaju da skrene trgovinu u svoju luku. Brod koji je prevozio godišnji danak Perateje, sa arhontom provincije i brojnim uglednicima iz Hersona na njemu, oluja je oterala u luku Sinope. Kršeći ugovor koji su Turci i Trapezuntsko carstvo sklopili 1220. godine, gradski guverner Hetum je zaplenio brod sa njegovim teretom, putnicima i posadom, a takođe je poslao flotu da opljačka Perateju. Kao odgovor, car Andronik I je okupio flotu i poslao je protiv Sinope. Njegovi ljudi su pljačkali do zidina grada i ubijali ili zarobljavali posade brodova koji su ležali u luci. Spasili su zarobljenog arhonta, njegov brod i njegov novac, kao i svu opljačkanu robu odnetu iz Hersona.[11]

Saznavši za ovaj napad, sultan Melik je pokrenuo pohod na Trapezunt. Kao odgovor na sultanovu pretnju, car Andronik I je sazvao sve svoje trupe i utvrdio prolaze koji vode do grada. Car je naneo znatne gubitke sultanskoj prethodnici pre nego što se povukao unutar gradskih zidina, koje su se već smatrale neosvojivim, iako se još nisu prostirale do mora. U ovom trenutku je počela opsada grada.[14]

Sultan se utaborio kod manastira Svetog Evgenija i zapalio predgrađe van zidina. Niz napada i kontranapada koji je usledio u narednih nekoliko dana (isprekidan tako što su poslanstvu Seldžuka pokazivane obilne prodavnice hrane unutar grada) završilo se pokušajem da se noću juriša na zidine. Ovaj poslednji napad je propao kada je iznenadna oluja sa grmljavinom, praćena jakom kišom i gradom, uplašila i raspršila opsadnike. Jedni su jahali preko litica u mraku u jaruge, druge su hvatale nabujale bujice sa planina.

Sultan Melik je doveden kao zarobljenik u Trapezunt, gde ga je car Andronik I ugostio sa počastima. Između njih je sklopljen ugovor da ubuduće prestane vazalna veza, koja je ranije vezivala Trapezunt sa Ikonijom, i da Trapezunt više ne bude obavezan da šalje pomoćne trupe sultanu, ni da šalju danak ili darove. Navodi se da je sultan Melik bio toliko impresioniran ovom umerenošću da je izvršio više od dogovora koji je zahtevao slanjem godišnjeg poklona arapskih konja caru Androniku I i novca manastiru Svetog Evgenija.

Kult Svetog Evgenija[uredi | uredi izvor]

Opsada iz 1224. godine, je izvor dve rane legende o kultu Svetog Evgenija. Kaže se da je strah od Melikove vojske naterao mnoge Trapezuntince u svetilišta Panagije Hrisokefale i crkvu Svetog Evgenija. U prvoj legendi, izveštaj o opsadi koji je sastavio Jovan Lazaropul, koji je, pod imenom Josif, bio mitropolit Trapezunta u drugoj polovini četrnaestog veka, pripoveda legendu da je ogorčeni sveti Evgenije počinio jednu prevaru, tako što se javio sultanu Meliku, skrvnitelju njegove svetinje, u liku gradonačelnika grada, koji je držao njegove ključeve, i pretvarao se da su ga poslali stradalni građani da ga pozovu da uđe i zauzme grad. Sultanove sumnje su smirili njegovi astrolozi, koji su mu rekli da je njegov ulazak u grad zapisan u zvezdama. U drugoj legendi, sultan Melik je pobegao, da bi pao u ruke planinarima iz Macuke, a 150 godina kasnije svetilište podignuto Svetom Evgeniju i dalje je označavalo mesto njegovog zarobljavanja. Tradicionalni izveštaji o opsadi naglašavaju sultanove pretnje da će uništiti crkve, posebno manastir Svetog Evgenija, iako uništavanje crkava nije bila uobičajena praksa Seldžuka. Crkva Panagije Hrisokefale i Svetog Evgenija su se obogatile od plena opsade.[15]

Mongoli[uredi | uredi izvor]

Nezavisnost Trapezunta trajala je samo do 1230. Džalal-ad-din, sultan od Horezma, napao je Anadoliju, i tako ulazi u direktan sukob sa Ikonijskim sultanatom. Dželal-ad-din, koji je osvojio Gruziju 1220-ih, sada je bio sused Trapezunta. Car Andronik I je smatrao neutralnost nemogućom i sklopio je savez sa Horizmijcima, i pristao na rat sa Seldžucima. Mnoge Džalal-ad-dinove trupe, nakon poraza u bici kod Jasičemena 1230. godine, potražile su utočište u Trapezuntu, odred vojske iz Trapezunta pomogao je šahu u toj bici.[16]

Savez sa Džalal ad-Dinom koštao je cara Andronika I gubitka privilegija koje je stekao ugovorom sa sultanom Kejkavusom I. Trapezunt je ponovo postao vazal sultana Ikonije. Oko 1240. Vinsent iz Bove izveštava da je vladar Trapezunta poslao sultanu 200 kopalja (1.000 ljudi). Ovo nije bio jedini gubitak ove vladavine.[17]

Mongoli su zauzeli veliki deo Gruzije. Iberija i Lazika, koje su bile potčinjene Trapezutu, čija je istočna granica bila Soteropolj, odvojile su se od carstva i formirale nezavisnu kraljevinu Imeretiju pod Davidom VI Narinom, sinom gruzijske kraljice Rusudane.[17]

Novac[uredi | uredi izvor]

Car Andronik I je najraniji car Trapezunta čiji su novčići sačuvani. Određeni broj bronzanih traheja (koji se nazivaju i skifati) identifikovano je da su iskovani tokom njegove vladavine. Na njima je lik Presvete Borodice Marije koja sedi na prestolu i drži ikonu dete Hrista — donekle slično aversima kasnijih aspera cara Manojla I — dok se na reversu pojavljuje car sa račvastom bradom i Hristom koji stoji pored njega. sa rukom podignutom u znak blagoslova.[18]


Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Finlay (1851). The History of Greece and the Empire of Trebizond, (1204-1461). Edinburgh: William Blackwood. str. 332. n. 1; repeated by William Miller, Trebizond: The last Greek Empire of the Byzantine Era: 1204-1461, 1926. . Chicago: Argonaut. 1969. pp. 19. 
  2. ^ Finlay, The History of Greece and the Empire of Trebizond, (1204-1461). . Edinburgh: William Blackwood. 1851. pp. 332. n. 1; repeated by William Miller, Trebizond: The last Greek Empire of the Byzantine Era: 1204-1461, 1926. . Chicago: Argonaut. 1969. pp. 19. 
  3. ^ Winter, C. (1950). Beiträge zur Namenforschung, Volumes 1-3. the University of California. p. 170. OCLC 636671800. "The name Γίδος, of Andronicos I Gidos Comnenos of Trapezous (around 1200) and of Alexios Gidos (the father of the first) is traced by N. Bees* back to mod. Gr. γίδα f., γίδι n. goat. Be it noted here that from mod. Gr. Γίδα a name form Γίδας ought to be expected, cf. Κατσίκας from κατσίκα, and from mod. Gr. γίδι the personal name Γίδης as κριάρι – Κριάρης; περιστέρι – Περιστέρης etc. ;"
  4. ^ а б в Kazhdan 1991, стр. 850–851
  5. ^ Kazhdan 1991, стр. 850
  6. ^ Roy P. Mottahedeh, Angeliki E. Laiou (2001). The Crusades from the Perspective of Byzantium and the Muslim World. Dumbarton Oaks. p. 97. ISBN 9780884022770. "The lineage of Gidoi comes to the fore after Manuel's death:... 151 No text treats the Gidoi as foreigners; their name, however, resembles that of Guido, but it is not possible to demonstrate that they were descendants of the son of Robert Guiscard. W. Hecht even questions the Western origin of the Gidoi."
  7. ^ Bryer, "David Komnenos and Saint Eleutherios", Archeion Pontou, 42 (1988-1989), p. 186
  8. ^ Finlay 1877, str. 384
  9. ^ Miller 1969, str. 20, 24
  10. ^ Cited in A. A. Vasiliev, "The Foundation of the Empire of Trebizond (1204-1222)", Speculum, 11 (1936), p. 27
  11. ^ a b Miller 1969, str. 20
  12. ^ Williams, Kelsey J. (2006). "A Genealogy of the Grand Komnenoi of Trebizond". Foundations: 171–189.
  13. ^ A. C. S. Peacock, "The Saliūq Campaign against the Crimea and the Expansionist Policy of the Early Reign of'Alā' al-Dīn Kayqubād", Journal of the Royal Asiatic Society, Third Series, 16 (2006), p. 140
  14. ^ Miller 1969, str. 21
  15. ^ Miller 1969, str. 22f
  16. ^ Miller 1969, str. 23f
  17. ^ a b Miller 1969, str. 24
  18. ^ D.M. Metcald and I.T. Roper, "A Hoard of Copper Trachea of Andronicus I of Trbizond (1222-35)", Spink Numismatic Circular, 83 (1975), pp. 237-9.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Андроник_I_Гид&oldid=27689431”