Anestetik

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Glavni članak: Anestezija
Anestetik nije samo (kako se to pogrešno smatra) lek za sveopšti gubitak bola, već i svesti i funkcija mozga, što je slično komi..
Anestetik je jako opasna lek, jer svaka nepažnja u njegovoj primeni (čak i kod banalne operacije) može izazvati fatalne posledice.

Anestetik je supstance namenjena za postizanje anestezije ili reverzibilne, nespecifične depresije centralnog nervnog sistema, koju karakteriše amnezija (gubitak pamćenja), analgezija (gubitak osećaja za bol), pad mišićnog tonusa, gubitak refleksnih pokreta i gubitak svesti. Svi anestetici mogu biti narkotici, ali svi narkotici nisu i anestetici. Zato pojam anestezija ne treba mešati sa opštim pojmom narkoza. Narkoza je reverzibilna depresija normalne aktivnosti centralnog nervnog sistema nastala hemijskim supstancama unetim u telo, koja je za razliku od anestezije (kao strogo kontrolisane metode), obično nekontrolisana i opasna.[1]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Do 19. veka anestezija nije primenjivana u medicini u današnjem obliku, pa su ljudi tokom operacije osećali jak bol. U operacionim salama je postojala osoba zadužena da umiri bolesnika, za vreme izvođenja medicinskih procedura. Da bi smanjio fizičke patnje tokom medicinskih intervencija, čovek je od svog postanka istraživao načine da ublaži bol i smanji patnje bolesnicima. Tako su još 3000. p. n. e. u Mesopotamiji „anestezirali“ pacijente pritiskivanjem karotidnih arterija Egipćani su kao anestetik primenjivali prvi sneg kako bi rashlađivanjem (hipotermijom) tela izazivali analgeziju. Šok i sepsa veoma često su usmrćivali većinu onih koji su preživeli traumu hirurškog noža.

Posebno je bilo bolno kada su ljude operisali Grci i Rimljani. Grci su samo ponekad operisali ljude, kada je to bilo neizbežno, tako da su najčešće pri porođaju umirale trudnice i ljudi koji su bili teže bolesni. Često su primenjivali i grube okrutne fizičke mere (gušenje, onesvešćivanje udarcem itd) koje koje su izazivale dubok san, ili smrt bolesnika. Pacijentima su vezivane ruke i noge za operacioni sto, kada su obavljane amputacija ili drugi teški operativni zahvati.

U starim, grčkim i rimskim medicinskim tekstovima Hipokrata, Teofrasta, Aula Kornelija Celzusa, Pedaniusa Dioskoridesa, Plinija Starijeg, pominje se upotreba prvih sredstva za „anelgeziju-anestetika“ kod bolesnika sa povredama kao što su: mandragora[2], kokain, marihuana, hašiš, opijum, alkohol. U 13. veku u Italiji Teodorik Borgognoni je koristio razne mešavine lekova sa opijatima kako bi kod bolesnika izazivao gubitak svesti. Razni lekovi u kombinaciji sa alkaloidima bili su glavni anestetici sve do 20. veka. U Americi je kokain korišćen kao važan anestetik tokom operacija trepanacije (otvaranja) lobanje. Alkohol i njegova vazodilatorna svojstva su takođe kroz istoriju anestezije korišćena u operativnim zahvatima.[3]

Vilijam Morton 1846. demonstrira primenu etra kao anestetika i replika etar inhalatora primenjenog u toj demonstraciji.
Kroford Long 1842. je prvi primenio anestetik tokom operativnog zahvata
Horas Vels 1846. je prvi primenio anestetik u toku vađenje zuba
Vilijam Morton (1819—1868)
August Bir pionir u primeni spinalnih anestetika
Džejms T. Klover 1868. prikazuje primenu anestetika azotsuboksida

U srednjem veku prve bolesnike su „opijali“ potapanjem sunđera u mandragoru ili opijum, i njegovim podnošenjem bolesniku pod nos.[4]

Pravih anestetika nije bilo sve do 19. veka, kada su započeta prva istraživanja u ovoj oblasti, zahvaljujući napretku u razvoju hemije i fiziologije;

  • 1800. Hamfri Dejvi (Humphry Davy) i Tomas Bedouz (Thomas Beddoes), britanski hemičari opisuju neka svojstva azotsuboksida (tzv. „rajskog gasa“), kao što je uklanjanje bola. Ali u tim danima ovaj azotsuboksid je korišćen u društvu samo radi zabave.
  • 1818. Faradej je otkrio da etar ima slične osobine kao azotsuboksid, a Hikman 1824. da i ugljen-dioksid može poslužiti kao anestetik, ali era hirurške anestezije još nije počela.
  • 1842 (30. marta) Kroford Long (Crawford Williamson Long)[5] u Danijelsvilu, Џорџија, prvi je primenio etarsku anesteziju tokom uspešnog operativnog zahvata, dajući je svom prijatelju, Džejmsu M. Venablu (James M. Venable) pre ekscizije (isecanja) jednog od dva tumora iz njegovog vrata. On je ovo svoje otkriće (iz nepoznatih razloga) objavio tek 1849, dve godine nakon Vilijama Mortona koji se u Masačusetsu proslavio demonstracijom anestezije, pa se kao zvanični (službeni) početak anestezije uzima 1844, kada je američki zubar Horas Vels (Horace Wells), u toku vađenje zuba primenio „rajski gas“ za anesteziju.
  • 1844. Horas Vels (Horace Wells), američki zubar prvi je izvadio bolestan zub pacijentu u anasteziji azotsuboksidom. Na ovu ideju Vels je došao gledajući javne predstave nekog Gardnera Koltona putujućeg hemičara-učitelja, koji je zarađivao novac tako što je demonstrirao posledice udisanja azotsuboksida. Nažalost Horas Vels pri pokušaju javnog prikaza svoje metode u Masačusetskoj bolnici doživljava neuspeh i on ubrzo gubi podršku medicinskih krugova zbog više stručnih grešaka, što je kod Velsa izazvalo razočaranje i tešku psihičku depresiju, pa primat u anesteziji preuzima njegov učenik, saradnik i kolega Vilijam Morton.[6][7]
  • 1847 (16. oktobra) Vilijam Morton (William Morton 1819—1868),[8] američki zubar, nakon neuspešnog pokušaja primene azotsuboksida (N2O) u anesteziji od strane njegovog kolege Horasa Velsa sa kojim je jedno vreme uspešno sarađivao, izvodi svoju čuvenu demonstraciju anestezije, primenom etra (savetovan od svog nekadašnjeg mentora, profesora Džeksona, da primeni jači anestetik od azot-oksidula), Morton u istoj klinici u kojoj je neuspeh doživeo Vels, doživljava potpuni uspeh i priznanje svojih kolega, posle kojeg se primena anestezije u hirurgiji proširila po celom svetu.
  • 1847. Džejms Jang Simson (1811—1870), Britanski akušer je predložio upotrebu drugog značajnog leka u anesteziji hloroforma, otkrivenog 1831. Efikasnost hloroforma Džejms Jang Simson je dokazao primenjujući ga kod trudnica za ublažavanje porođajnih bolova.[9] Tako je na početku svog razvoja pored azotsuboksida anestezija dobila još dva anestetička sredstva etar i hloroform

Slede novi lekovi za anesteziju:[4]

  • 1874. Pjer-Siprijen Or (Pierre-Cyprien Ore 1828—1891) izvodi prvu intravensku opštu anesteziju hloralhidratom. Zbog odloženog i sporog oporavka i visoke smrtnosti pacijenata ova vrsta anestezije duže vreme nailazi na neprihvatanje.[10]
  • 1869. Fridrih Trendelenburg (Friedrich Trendelenburg 1844—1924) [11] izvodi prvu anesteziju preko kanile uvedene kroz traheostomu (otvor na grkljanu) kako bi uspešno izvodio operacije u usnoj šupljini.[12][13]
  • 1878. Vilijam Makjuen (William Macewen 1848 – 1924) Škotski hirurg izvodi prvu endotrahealnu intubaciju kroz usta, kao alternativu treheotomiji, što omogućava pacijentu da diše kod edem (otoka) glotisa, i tokom opšte anestezije hloroformom. Ova vrsta anestezije je i danas u upotrebi.[14][15]
  • 1884. Karl Koler (Carl Koller 1857—1944)[16], austrijski oftalmolog izveo je lokalnu anesteziju korneje oka ukapavanjem rastvora kokaina na površinu oka, što je imalo veliki značaj za dalje usavršavanje operativnih zahvata u oftalmologiji. Zbog refleksnih, nevoljnih pokrete oka pacijenta, koji se javljaju kao odgovor na najmanji dodir, operativni zahvati na oku bez prethodne anestezije su jako teški i ograničeni. Karl Koller je nakon brojnih istraživanja otkrio da par kapi rastvora kokaina rešava ovaj problem. Kokain takođe izaziva midrijazu, proširenje zenice oka pa je i ova njegova osobina korišćena u oftalmologiji.[17]
  • 1885. Vilijam Stjuart Holsted (William Stewart Halsted 1852 – 1922), američki hirurg izveo je prvu blokadu živca kokainom, da bi u kasnijem životu, postao žrtva sopstvenih istraživanja i zavisnik od kokaina i morfina zbog čega je morao biti poslat u sanatorium na lečenje. Naime u toku boravka u Evropi, Holsted je zajedno sa svojim kolegama studentima i lekarima, eksperimentisao sa kokainom. Oni su ubrizgavali jedni drugima u okolinu živaca kokain, koji je izazivao bezbednu i efikasnu lokalnu anesteziju, ali su u toku istraživanja postali i njegovi zavisnici.[18][19]
  • 1892. Karl Ludvig Šlajh (Carl Ludwig Schleich 1859–1922), nemački lekar demonstrira svoju metodu lokalne anelgezije infiltracijom kokaina u tkivo.[20]
  • 1898. August Bir (August Bier 1861–1949), nemački hirurg izvodi prvu uspešnu spinalnu anesteziju [21]
  • 1904. Ernest Furno (Ernest Fourneau) je komercijalizovao u Francuskoj novi anestetik stovain. Koristeći složenu strukturu kokaina, on je izumeo originalan molekul, sa sličnim aktivnostima, ali slabijim toksičnim osobinama.[22][23]
    Alfred Ajnhorn (Alfred Einhorn 1856 – 1917) [24], nemački hemičar iste godine patentirao je novokain, što je predstavljalo početak savremene ere lokalne anestezije. Do tada se kao lokalni anestetik koristio kokain, koji je zbog neželjenih dejstva (uključujući toksičnost i zavisnost) primorao naučnike da tragaju za novim lokalnim anesteticima. Za novokain je utvrđeno da je relativno bezbedan i efikasan, iako su mu anestetički učinci nešto slabiji od kokaina, a neki pacijenti su na njega reagovali alergijom. Međutim, nijedan anestetik se nije pokazao efikasnijim od novokaina pa je on vrlo brzo postao najčešće primenjivan lokalni anestetik. Iako je njegova upotreba danas uveliko zamenjen Lidokainom, još uvek je novokain u upotrebi, najčešće u stomatologiji.[25]
  • 1913. Džejms Gvatmi (James Gwathmey) uvodi u medicinsku praksu rektalnu anesteziju, za koju je koristio mešavinu etra i ulja. Uvođenje rektalne anestezije imalo je za cilj da ublaži tegobe trudnicama u toku porođaja, (kao jednog od najbolnijih iskustava žena), pri čemu se ovom metodom anestezije izbegavalo udisanja anestetika, i njegovo negativno dejstvo na majku i plod.[26][27]
  • 1942. Harold Grifit (Harold Griffith 1894—1985), kanadski anesteziolog uveo je u anesteziju primenu kurarea.[28][29] Uvođenje kurarea, kao sredstva za opuštanje mišića značajno je smanjilo količinu potrebnog anestetika, povećalo obim operativnih zahvata, poboljšalo radne uslove hirurgu i smanjilo morbiditet i mortalitet. Doprinos ovog Grifitovog otkrića daljem razvoju medicine i anestezije najbolje ilustruju istoričari medicine, koji razvoj anestezije često dele na razdoblja „pre i posle Grifita“.[30]

Šta se postiže anesteticima?[uredi | uredi izvor]

Primenom anaestetika u tačno definisanim količinama i procedurama postiže se; farmakološki izazvano nesvesno stanje reverzibilne depresije centralnog nervnog sistema, koje se karakteriše analgezijom, hipnozom, mišićnom relaksacijom i gubitkom refleksa.

Vrste anestetika[uredi | uredi izvor]

Lokalni anestetici[uredi | uredi izvor]

Lokalni anestetici su grupa lekova koja se dosta dugo, efikasno i bezbedno primenjuje u medicini, stomatologiji i veterini. Prvi lokalni anestetik izdvojen iz lišća koke 1860. u Nemačkoj bio je kokain. Zigmund Frojd 1884. godine prvi je upotrebio kokain kao klinički lek za lečenje pacijenta zavisnog od morfijuma.[31]

Indikacije[uredi | uredi izvor]

Osnovne indikacije za primenu lokalnih anestetika u medicini i stomatologiji su:

  • sprečavanje akutnog bola tokom hirurških ili drugih medicinskih intervencija,
  • prekidanje ili ublažavanje hroničnog bola, posebno bola izazvanih onkološkim oboljenjima,
  • lečenje srčanih aritmija.

Mehanizam dejstva[uredi | uredi izvor]

Za razliku od drugih lekova koji se distribuiraju iz vaskularnog kompartmenta na mesto njihovog dejstva, lokalni anestetici ostvaruju svoju funkciju pre nego što stignu do njega. Zato je važno poznavati neka od farmakokinetskih svojstava ove grupe lekova koje utiču na njihovu aktivnost i efikasnost u nastanku bloka sprovođenja nervnih impulsa na samom mestu primenjivanja.

Lokalni anestetik je supstanca koja prekida prenos nadražaja bola u određenom području tela bez uticaja na svest pacijenta. Proces lokalne anestezije je reverzibilan - lokalni anestetik nema nikakvo rezidualno dejstvo na nervno vlakno. Delovi nerva ispod i iznad mesta zahvaćenog lokalnim anestetikom imaju normalno sprovođenje nadražaja.[32]

Njihov mehanizmi dejstva zasnivaju se na: usporavanju provodljivosti nerava, zasnovanom na smanjenjenom ulasku Na+, što ima za posledicu onemugućavanje izlaska K+ iz citoplazme. Kao konačni ishod ovog procesa nastaje poremećaj u depolarizaciji živca. Usporavanje depolarizaciju smanjuju visinu akcionog potencijala, smanjuju obim porasta akcionog potencijala, usporava, aksonsku provodljivost i sprečava širenje akcionog potencijala. Pri tome se ne menja potencijal membrane u mirovanju i povećava prag potencijala.[33]

Lokalni anestetici blokiraju provodljivost, ovim redom:

Malim mijelinskim aksonima → Nemijelinskim aksonima → Velikim mijelinskim aksonima

Zato ovi anestetici prvo blokiraju nocicepciju (procesuiranje informacije koja nastaje na periferiji delovanjem potencijalno štetnih nadražaja) i simpatičku neurotransmisiju.

Anestetici koji se koriste za lokalnu anesteziju zapravo su istovetne hemijske građe: aromatićke osnove povezane preko esterske ili amindne grupe sa alifati lačnim lancem. Alifatični lanac poseduje tercijarnu amino grupu, važnu za sposobnost difuzije anestetika u ciljno tj. nervno tkivo.

Rastvorljivost u mastima jedna je od najvažnijih osobina lokalnih anestetika, jer određuje njegove karakteristike na mestu delovanja:

  • Veća rastvorljivost u mastima podrazumeva bolju penetraciju lokalnog anestetika kroz membranu neurona, a time se ostvaruje i veća potentnost leka, koja se ogleda u većoj brzina nastanka i dužini trajanja bloka.
  • Istovremeno, veća rastvorljivost u mastima doprinosi i povećanju toksičnosti i većoj iritabilnosti anestetika za lokalna tkiva.

Rezultat različite rastvorljivost u mastima određuje različitu jačinu lokalnih anestetika. Zato da bi se obezbedio adekvatan blok sprovođenja nervnih impulsa, uprkos razlikama u jačini, lokalni anestetici se primenjuju u različitim koncentracijama, koje se najćčešće kreću od 0,5-4% (npr Bupivakain 0,5% - 5 mg/ml; Artikain 4% - 40 mg/ml).

Na učinak dejstva lokalnih anestetika pored rastvorljivosti utiče i vrsta veze između aromatične osnove i alifatičnog lanca. Prema vrsti veze razlikuju se i dve grupe lokalnih anestetika: anestetici sa esterskom i anestetici sa amidnom grupom. Obe grupe anestetika na molekularnom nivou deluju jednako. U nedisociranom obliku prodiru kroz ćelijsku membranu nerva, i sa njene unutrašnje strane vežu se na receptor u sklopu Na-kanala, izazivajući deformaciju kanala i time ga zatvaraju. To onemogućava ulazak Na+ - jona u ćeliju u fazi depolarizacije nervnog vlakna čime se sprečava nastanak akcionog potencijala i centripetalno napredovnje nervnog impusle. Tako ne nastaje impuls, „nema osećaja“ tj. u ciljanom području željenog živca nema osećaja bola.[34]

Takođe postojanje estarske ili amidna veze u molekulu lokalnog anestetika predodređuje način eliminacije iz organizma. Estarski lokalni anestetici se veoma brzo razlažu pod dejstvom plazma holinesteraze ili jetrinih esteraza. S obzirom da se veoma brzo eliminišu, sistemska toksičnost je veoma retka. Međutim, kako cerebrospinalna tečnost sadrži veoma malo ili nimalo esteraza, intratektalna primena estarskih lokalnih anestetika dovodi do njihovog produženog dejstva, dok eliminacija zavisi od apsorpcije leka i njegovog prelaska u cirkulaciju.

Amidna lokalni anestetici se metabolišu u jetri procesom dealkilacije i hidrolize. Jedino otstupanje javlja se kod prilokaina, koji se razlaže samo hidrolizom i čiji se međuproizvod 6-hidroksituloidin smatra odgovornim za nastanak methemoglobinemija, koja nastaje kao komplikacija posle primenjenih većih doza ovog lokalnog anestetika.

Međutim, u kliničkoj praksi na brzinu nastajanja bloka utiče više faktora:

  • Efekat vazodilatacije, brža apsorpcija anestetika,
  • Disperzija lopofilnih molekula u okolna tkiva i mijelinski omotač, smanjuje broj molekula koji uopšte prelazi membranu nervne ćelije.
  • Smanjeni broj raspoloživih molekula, koji može da odlaže početak bloka.

Na navedene faktore, može se uticati većom koncentracijom primenjenog lokalnog anestetika (potentan anestetik u većoj koncentraciji dovodi do bržeg početka bloka od jačeg u manjoj koncentraciji).

Neželjena dejstva[uredi | uredi izvor]

Neželjena dejstva lokalnih anestetika mogu biti: konvulzije, srčane aritmije (zbog depresija kontraktilnosti miokarda), promene u krvi (methemoglobinemija), alergije (zbog oslobađanja para-amino-benzoeve kiseline).[35]

Različite kategorije toksičnih reakcija izazvanih toksičnim dejstvom anestetika.[36]

Tip reakcije Opis reakcije
Lokalizovana ili sistemska Alergijska reakcija
Sistemska Kardiovaskularna toksičnost • Toksičnost CNS-a • Medthemoglobinemija
Lokalizovana Toksično oštećenje tkiva
Alergijske reakcije

Alergijske reakcije na lokalne anestetike su retke. Češće su u kliničkoj praksi neželjeni efekti povezani sa primenom loklanih anestetika, rezultat pogrešno svrstavanja nastalih promena u alergijske reakcije.[37] Estarski lokalni anestetici, kao što su prokain, tetrakain i hlorprokain, češće mogu da izazovu alergiju jer su derivati paraaminobenzoične koseline (PABA) koja je poznati alergen, koji se oslobađa nakon hidrolize ovih anestetika.[38][39]

Međutim, neki komercijalni preparatiamidnih lokalnih anestetika sadrže konzervanse (Metilparaben - hemijski povezan sa PABA-om) i antioksidanse (sulfiti) koji mogu takođe biti povezani sa alergijskim reakcijama.[39]

Vrste anestezije u kojima se primenjuje lokalni anestetik[uredi | uredi izvor]

Lokalni anestetik

Lokalni anestetici se primenjuju u sledećim vrstama anestezije:

Lokalna infiltraciona anestezija

Primenjuje sa za anesteziju nervnih vlakana u koži i potkožnom tkivu (uglavnom kod manjih operativnih površina).

Površinska anestezija

Primenjuje se za lokalnu anesteziju sluzokože (npr. sluzokože respiratornog sistema, sluzokože usta, rožnjača oka) i koža (bez adrenalina). Ova sredstva su u obliku, kapi, masti ili spreja.

Sprovodna anestezija

Kod ove anestezije primena lokalnog anestetika je u područje živca koji inerviše operaciono područje. Koncentracija lokalnog anestetika je po pravilu viša nego kod ostalih tipova lokalne anestezije

Epiduralna (spinalna) anestezija

Kod ove anestezije lokalni anestetik se ubrizgava u subarahnoidni prostor kičmene moždine). Primenjuje se u akušerstvu, kao uvod u opštu anesteziju i u anestezija velikog područja

Vrste lokalnih anestetika[uredi | uredi izvor]

Lokalni anestetici se razvrstavaju u estre i amide:[40]

Estri
  • U ovu grupu spadaju: kokain, prokain, tetrakain, hloroprokain.
  • U plazmi ih hidrolizuju pseudokolinesteraze
  • Paraaminobenzojeva kiselina (jedan od metabolita u hidrolizi ovih anestetika), može izazvati alergijsku reakciju kod preosetljivih pojedinaca.
Amidi
  • U ovu grupu spadaju: lidokain, mepivakain, prilokain, bupivakain.
  • Njihov metabolizam se odvija u jetri
  • Metaboliti ovih anestetika su neaktivni i veoma retko izazivaju alergijske reakcije.

Opšti anestetici[uredi | uredi izvor]

Anestetici koji se primenjuju u opštoj anesteziji dovode bolesnika u potpuno besvesno stanje i izazivaju opuštanje mišića direktnim dejstvom na centralni nervni sistem. Ovi anestetici se daju udisanjem gasa preko specijalne maske i putem ubrizgavanja u venu. Zato opšte anestetike prema vrsti anestezije delimo na:

  • Inhalacione anestetike, u koje spadaju gasovi i pare koji se primenjuju zajedno sa kiseonikom, preko maske.
  • Neinhalacione anestetike za balansiranu anesteziju, koja se zasniva na kombinovanoj primeni sredstava koja specifično deluju na pojedine efekte anestezije - svest, analgeziju, miorelaksaciju i autonomne reflekse.

Inhalacioni anestetici[uredi | uredi izvor]

Inhalacioni anestetici, kao što im sam naziv kaže, primenjuju se i eliminišu iz organizma udisanjem i izdisanjem. To su gasovi ili lako isparljive tečnosti. Mehanizam delovanja inhalacionih anestetika nije dovoljno poznat. Njihove molekule su mahom halogeni ugljovodonici, lako rastvarljivi u mastima i uljima.

Daju se preko maske pomešani sa sa kiseonikom ili vazduhom. Ovim načinom anestezije lako se upravlja bilo povećanjem ili smanjenjem parcijalnog pritiska anestetika, a time i njegove koncentracija u smesi.

Prvi anestetik bio je etar, a potom hloroform. Vremenom oni su izbačeni iz upotrebe, a nešto duže vreme koristio se halotan koji je takođe dansa izbačen iz upotrebe zbog hepatotoksičnost. Takođe se kroz istoriju koristio, a ponegde se još koristi azotni oksid ili azot-(I)-oksid (N2O) poznatiji kao „gas smejavac“. Danas se najviše koriste lekovi iz grupe flurana, halogenovani lako isparljivi ugljenovodonici

Izofuran

Izovuran se u anesteziji primenjuje od 1981. godine. On je anestetik sa mnogo manje neželjenih reakcija od halotan. Mana mu je što ima oštar miris pa se koristi samo za održavanje anestezije. Jedna od opasnih reakcija na ovaj lek je „maligna hipertermija“ (pregrejavanje tela). Početkom devedesetih godina izofuran je bio najčešće korišćeni anestetik u SAD.

Sevofuran
Vaporizator sevofurana

Sevofluran spada u grupo novi inhalacionih anestetik. Hemijski je potpuno fluorirani metil-etil-etar i po tome se razlikuje od ostalih inhalacionih anestetika kao što su halotan, enfluran, izofluran. Kao i kod izofluran i kod ovog anestetika može se javiti „maligna hipertermija“. Dobra strana za razliku od izoflurana mu je ta što on nema oštar miris.

Neinhalacioni anestetici[uredi | uredi izvor]

Tiopental

Tiopental (natrijum tiopental) je barbiturat koji se intravenski primenjuje za indukciju opšte anestezije ili u cilju totalne anestezije tokom kratkog vremenskog perioda. On se korisiti pri hipnozi, i kontroli konvulzivnih stanja. Koristi se i kod neurohirurških bolesnika u cilju snižavanja povišenog intrakranijalnog pritiska. Njegova analgetička i mišićno relaksantna svojstva su slaba.[41][42][43][44][45][46][47]

Propofol

Propofol (recofol) je intravenski sedativ i hipnotik. U niskim koncentracijama deluje kao sedativ, smanjuje sposobnost reagovanja na stimuluse i izaziva pospanost. Na višim koncentracijama deluje kao anestetik i i zato se koristi u anesteziji.[48]

Indikacije za primenu propofola su: Pored indikacija za indukcija i održavanje anestezije, ovaj lek se koristi i za razne vrste sadacija; u jedinicama intenzivne nege, kod pacijenata na plućnoj ventilaciji, tokom dijagnostičkih procedura i u toku hirurških intervencija uz lokalnu ili regionalnu anesteziju.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Services, Department of Health & Human. „General anaesthetics”. www.betterhealth.vic.gov.au (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-06-08. 
  2. ^ Le piante medicinali, di Roberto Michele Suozzi, Newton&Compton, Roma. 1994. pp. 68.
  3. ^ Grmek MD, Glesinger L, Dragić M, Pintar I, Levental Z, Dragić Đ. History of medicine. In: Šerger A, editor. Medical encyclopedia. Volume V. Zagreb: Jugoslovenski leksikografski zavod; 1970. pp. 354−94. (Serbo-Croatian)
  4. ^ a b Šercer A, editor. Anesthesia. Medical encyclopedia. Volume I. Zagreb: Jugoslovenski leksikografski zavod; 1970. pp. 165−188. (Serbo-Croatian)
  5. ^ Crawford Williamson Long (1815—1878)
  6. ^ „Dr Horace Wells and the discovery of anaesthesia”. 50 (5): 506—9. 
  7. ^ Crawford W. Long’s Discovery of Anesthetic Ether: Mesmerism, Delayed Publication, and the Historical Record; Roger K. Thomas, Ph.D. The University of Georgia, Presentation in the Key Barkley Symposium on the History of Psychology, Southern Society for Philosophy and Psychology, April, 17, 2003, Atlanta, GA
  8. ^ (jezik: engleski)William Morton (1819—1868), Pristupljeno 12. novembar 2010.
  9. ^ Pernick MS. A Calculus of Suffering: Pain, Professionalism, and Anesthesia in Nineteenth-Century America. New York, NY: Columbia University Press; 1985
  10. ^ (jezik: engleski)Pierre-Cyprien Ore Etudes Cliniques sur L’Anesthesie Chirurgicale par La Methode des Injections de Chloral dans Les Veines, the first monograph on the technique, 1875
  11. ^ Who Named It: Friedrich Trendelenburg
  12. ^ F. Trendelenburg: Beiträge zu den Operationen an den Luftwegen.[von Langenbeck’s] Archiv für klinische Chirurgie, Berlin, 1871, 12: 112-133.
  13. ^ Wawersik, Juergen (1991). „History of Anesthesia in Germany”. Journal of Clinical Anesthesia. 3 (3): 235—244. PMID 1878238. doi:10.1016/0952-8180(91)90167-L. 
  14. ^ MacMillan, Malcolm (2010). „William Macewen (1848–1924)”. Journal of Neurology. 257 (5): 858—859. PMID 20306068. S2CID 32200356. doi:10.1007/s00415-010-5524-5. 
  15. ^ Macewen, W (1880). „Clinical observations on the introduction of tracheal tubes by the mouth instead of performing tracheotomy or laryngotomy”. British Medical Journal. 2 (1022): 163—5. PMC 2241109 Slobodan pristup. PMID 20749636. doi:10.1136/bmj.2.1022.163. 
  16. ^ Karl Koller (1857-1944)
  17. ^ Koller C: Vorlaufige Mittheilung uber locale Anasthesirung am Auge. (Preliminary report on local anesthesia of the eye) Bericht uber sechzehnte Versammlung der ophthalmologischen Gesellschaft. Heidelberg 1884. Universitats-Buchdruckerei von Adler's Erben, Rostock. pp. 60-3
  18. ^ (jezik: engleski)William Stewart Halsted, M.D Surgeon-in-chief Johns Hopkins Hospital 1890-1922
  19. ^ Burjet, W.C., Ed. (1924). Surgical Papers by William Stewart Halsted. Baltimore: Johns Hopkins Press.
  20. ^ Schleich CL: Die Infiltrationsanasthesie (locale Anasthesie) und ihr Verhaltniss zur allgemeinen Narcose (Inhalationsanasthesie). (Infiltration anesthesia (local anesthesia) in relation to general anesthesia (inhalational anesthesia)) Verhandlungen der Deutschen Gesellschaft fur Chirurgie. . 21. 1892: 121—8.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  21. ^ Bier A: Versuche uber Cocainisirung des Ruckenmarkes. (Experiments on the cocainization of the spinal cord) Deutsche Zeitschrift fur Chirurgie. . 51. 1899: 361—9.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  22. ^ Stovaïne, anesthésique local", in Bull. Sc. pharmacolog., 1904, 10, 141.
  23. ^ Christine Debue-Barazer, "Les implications scientifiques et industrielles du succès de la Stovaïne. Ernest Fourneau (1872-1949) et la chimie des médicaments en France", in Gesnerus 64. 2007. pp. 25.
  24. ^ E. Uhlfelder (1917). „Alfred Einhorn”. In: Berichte der Deutschen Chemischen Gesellschaft. 50: 668—671. 
  25. ^ Hans Loewe (1956). „From cocaine to novocaine”. Arzneimittelforschung. 6 (1): 43—50. PMID 13293099. 
  26. ^ Gwathmey, James T. (1942). „The Story of Oil-Ether Colonic Anesthesia”. Anesthesiology. 3 (2): 171—175. S2CID 71007396. doi:10.1097/00000542-194203000-00006. 
  27. ^ Gurinder M.Vasdev, Douglas R. Bacon, Rectal Analgesia for Labor and Delivery: An Historical Assessment, Publication in the October 2009 issue of the Bulletin of Anesthesia History
  28. ^ Gillies, D.; Wynands, J. E. (1986). „Harold Randall Griffith. The pioneer of the use of muscle relaxants in anaesthesia”. Br J Anaesth. 58 (9): 943—945. PMID 3530290. doi:10.1093/bja/58.9.943. 
  29. ^ Bodman R, Gillies D. Harold Griffith: The Evolution of Modern Anaesthesia (1992)
  30. ^ (jezik: engleski)J Earl Wynands, Anesthesiology Great: Dr Randall Griffith,Ottawa, 1998. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. април 2012)
  31. ^ Hothersall, D. History of Psychology. 3rd edition, Mcgraw-Hill, 1995.
  32. ^ Arko V.: Anestezija,analgezija reanimacija, u: Miše I.: Oralna kirurgija, JUMENA, Zagreb 1983.
  33. ^ Lokalni anestetici, u Linčir I.: Farmakologija za stomatologe,drugo izdanje, Naklada Moderna vremena, Zagreb 2000.
  34. ^ Arko V.: Anestezija,analgezija reanimacija, u: Miše I.: Oralna kirurgija, JUMENA, Zagreb 1983.
  35. ^ Andreis I.: Imunološke preosjetljivosti, u Andreis I.,Čulo F., Marušić M., Taradi M.,: Imunologija, 5. izdanje, Medicinska naklada, Zagreb, 1998.
  36. ^ Vojislava Nešković, Farmakologija i farmakokinetika lokalnih anestetika, U: Časopis Udruženja anesteziologa i intenzivista Srbije; Broj 3-4 Архивирано на сајту Wayback Machine (23. фебруар 2016), Godište 36; April - Jun 2014; SJAIT 2014/3-4
  37. ^ Brown DL. Local Anesthetic Toxicity. In: Compli - cations of Regional Anesthesia. Second Edition. Ed: Funi - cane B.T. Springer Science+Business Media, LLC, NY 2009: 61- 73
  38. ^ Smith T.C. (2009). „Local anaesthetic agents”. Ур.: Smith T.; Pinncock C.; Lin T. Fundamentals of Anaesthesia (3rd изд.). Cambridge University Press. стр. 621—631. 
  39. ^ а б Becker, D. E.; Reed, K. L. (2012). „Local anesthetics: Review of pharmacological considerations”. Anesth Prog. 59 (2): 90—102. PMC 3403589 Слободан приступ. PMID 22822998. doi:10.2344/0003-3006-59.2.90. 
  40. ^ Slabaugh, Michael R.; Seager, Spencer L. (2004). Chemistry for today: general, organic, and biochemistry. Australia: Thomson-Brooks/Cole.
  41. ^ Martindale, The Extra Pharmacopoeia, 30th ed, p920
  42. ^ Morgan, D. J.; Blackman, G. L.; Paull, J. D.; Wolf, L. J. (1981). „Pharmacokinetics and plasma binding of thiopental. II: Studies at cesarean section”. Anesthesiology. 54 (6): 474—80. PMID 7235275. doi:10.1097/00000542-198106000-00006. 
  43. ^ Pérez-Bárcena, J.; Barceló, B.; Homar, J.; Abadal, J. M.; Molina, F. J.; de la Peña, A.; Sahuquillo, J.; Ibáñez, J. (2005). „Comparison of the effectiveness of pentobarbital and thiopental in patients with refractory intracranial hypertension. Preliminary report of 20 patients”. Neurocirugia (Asturias, Spain). 16 (1): 5—12. PMID 15756405. doi:10.1016/S1130-1473(05)70426-7. 
  44. ^ WINTERS WD; SPECTOR E; WALLACH DP; SHIDEMAN FE (1955). „Metabolism of thiopental-S35 and thiopental-2-C14 by a rat liver mince and identification of pentobarbital as a major metabolite”. The Journal of Pharmacology and Experimental Therapeutics. 114 (3): 343—57. PMID 13243246. 
  45. ^ Bory, C.; Chantin, C.; Boulieu, R.; Cotte, J.; Berthier, J. C.; Fraisse, D.; Bobenrieth, M. J. (1986). „Use of thiopental in man. Determination of this drug and its metabolites in plasma and urine by liquid phase chromatography and mass spectrometry”. Comptes Rendus de l'Academie des Sciences. Serie III, Sciences de la Vie. 303 (1): 7—12. PMID 3093002. 
  46. ^ Knox C, Law V, Jewison T, Liu P, Ly S, Frolkis A, Pon A, Banco K, Mak C, Neveu V, Djoumbou Y, Eisner R, Guo AC, Wishart DS (2011). „DrugBank 3.0: a comprehensive resource for omics research on drugs”. Nucleic Acids Res. 39 (Database issue): D1035—41. PMC 3013709 Slobodan pristup. PMID 21059682. doi:10.1093/nar/gkq1126. 
  47. ^ Wishart DS; Knox C; Guo AC; Cheng D; Shrivastava S; Tzur D; Gautam B; Hassanali M (2008). „DrugBank: a knowledgebase for drugs, drug actions and drug targets”. Nucleic Acids Research. 36 (Database issue): D901—6. PMC 2238889 Slobodan pristup. PMID 18048412. doi:10.1093/nar/gkm958. 
  48. ^ Lijekovi koji djeluju na nervni sistem, u Registar lijekova s osnovama farmakoterapije Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. oktobar 2014), Pristupljeno 25. 3. 2013.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Morris Fishbein, M.D., ed (1976). Anesthesia, The New Illustrated Medical and Health Encyclopedia. 1 (Home Library Edition ed.). New York, N.Y. 10016: H. S. Stuttman Co.
  • Lalević P. i sar. Anesteziologija. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999
  • Longnecker DE, Murphy FL, Introduction to anesthesia, Saunders Co, SAD 1997.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Анестетик&oldid=27441375”