Anton Čehov

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Anton Čehov
Chekhov 1898 by Osip Braz.jpg
Anton Pavlovič Čehov
Datum rođenja(1860-01-29)29. januar 1860.
Mesto rođenjaTaganrog
 Ruska Imperija Ruska Imperija
Datum smrti15. jul 1904.(1904-07-15) (44 god.)
Mesto smrtiBadenvajler
  Nemačko carstvo
ŠkolaMoskovski državni univerzitet Lomonosov, Chekhov Gymnasium

Anton Pavlovič Čehov (rus. Антóн Пáвлович Чéхов, Taganrog, 29. januara 1860Badenvajler, Nemačka, 15. jula 1904) bio je pripovedač i najznačajniji ruski dramski pisac.[1]

Prve priče je objavio da bi mogao da se izdržava u toku studija medicine.[2] U književnosti se pojavio kratkim humoreskama, sažetog izraza i karakterizacije, zatim je prešao na novele i pripovetke, gde se njegov tužni humor postepeno pretvorio u rezignaciju i očaj. Istu tematiku obrađivao je i u dramama, u kojima nema ni tradicionalnog zapleta ni raspleta, kao ni pravih junaka ili jakih strasti, nego je u njima naglašena lirskim elementima sugestija atmosfere u kojoj se odvija život njegovih junaka.[3][4] Smatra se, uz Mopasana, najvećim novelistom evropskog realizma, dok je svojim dramama izvršio, a i danas vrši, jak uticaj na evropsko pozorište.

Čehov je u početku pisao priča samo radi finansijske dobiti, ali kako su njegove umetiničke ambicije rasle, on je uveo formalne inovacije koje su uticale na evoluciju moderne kratke priče.[5][6]

Biografija[uredi]

Rođen je kao treće od šestoro dece trgovca Pavela Jegoroviča i Jevgenije Jakovljevne Morozove. Od 1876. do 1879. Čehov pohađa osnovnu i srednju školu u Taganrogu, često posećuje pozorište, objavljuje tekstove i uređuje školske novine. Čehovljev otac 1876. godine bankrotira i seli sa porodicom u Moskvu, dok Anton ostaje u Taganrogu. U to vreme Čehov piše svoju prvu dramu "Bez oca", koja nije pronađena do danas. Anton P. Čehov 1879. godine završava srednju školu i odlazi u Moskvu, gde upisuje medicinu na Moskovskom univerzitetu. Tokom studija objavljuje anonimne članke u studentskim časopisima, ubrzo uzima i pseudonim Antoša Čehonte pod kojim piše u časopisima Peterburška gazeta, Novo vreme, Oskolki i Ruska misao. Između 1880. i 1887. Piše još pod pseudonimima: Doktor koji je izgubio svoje pacijente, Brat moga brata, Čovek bez... i t.d.

Godine 1881. godine Čehov piše dramu koja će kasnije postati poznata pod imenom Platonov, a zanimljivo je da je ta drama izdata tek 1923., skoro 20 godina nakon autorove smrti. Studirao je medicinu i bio kotarski lekar, ali zbog nedovršenog diplomskog rada nije stekao lekarsku titulu. Započinje praksu u Čikinu, a iste godine objavljuje zbirku priča Melpomenine priče, dok u decembru prvi put pati od simptoma tuberkuloze. 1884. piše i jednočinku Na glavnom putu. Radnja jednočinke događa se u krčmi na glavnom putu, tekst nije prošao cenzuru i ocenjen je nepodobnim za izvođenje, te je prvi put objavljen 1914. povodom desetogodišnjice Čehovljeve smrti. Godinu dana kasnije Čehov putuje u St. Peterburg, gde upoznaje izdavača Alekseja Suvorina i slikara Isaka Levitana s kojima postaje blizak prijatelj, te ubrzo počinje pisati i objavljivati tekstove u Suvorinovim novinama Novo vreme. U aprilu 1890. Čehov odlazi na putovanje kroz Sibir do ostrva Sahalin, gde kao lekar istražuje život u zatvoreničkim logorima, nakon toga plovi još Tihim i Indijskim okeanom, a na putovanju se zadržao do oktobra iste godine. Putovanja su u Čehovljevom životu bila konstanta, pa tako već 1891. ide u obilazak zapadne Evrope, a iste godine izdaje novele Dvoboj i Žena sa sela. Kupuje malo imanje u Melihovu, gde seli sa porodicom.

Epidemija kolere nastupa u razdoblju 1892.-1893., A Čehov kao jedan od vodećih ljudi u pokrajinskoj sanitarnoj komisiji, besplatno leči najsiromašnije seljake i bori se protiv gladi. Objavljuje 11 priča među kojima je i Moja žena, Skakavac i jednočinku Jubilej.

Godine 1893. upušta se u ljubavnu avanturu s Likom Mizinovom, s kojom se neće venčati ali će mu ona poslužiti kao inspiracija za lik Nine u drami Galeb. Piše Ostrvo Sahalin, izlaze mu tekstovi Anonimna priča i Veliki Volodja i mali Volodja. Zdravlje mu se pogoršava 1894. te putuje u Italiju i Pariz. Objavljuje dela Student, Učitelj književnosti, Crni monah.

Konstantin Sergejevič Stanislavski i Vladimir Nemirovič Dančenko otvaraju 1897. Moskovski hudožestveni teatar, što će ubrzo imati veliki uticaj na Čehovljev dalji rad. Čehovu umire otac, a on sam boravi u bolnici zbog prvog akutnog napada plućne tuberkuloze. U septembru putuje u Francusku na lečenje, te su mu objavljene drame Ujka Vanja, Ivanov, Galeb i jednočinke kao i priče Seljaci, Kod kuće i Divljak. U maju 1898. Anton Pavlovič Čehov vraća se iz inostranstva i živi neko vreme na Jalti, gde preživljava drugi napad tuberkuloze.

Čehov prodaje sva autorska prava na svoj rad izdavaču A. F. Marksu za 75.000 rubalja, što bi u današnoj vrednosti bilo oko 80.000 dolara, i počinje da uređuje svoja sabrana dela. Iste je godine nagrađen Ordenom sv. Stanislava za rad u obrazovanju. Piše i objavljuje tekstove Na službenom poslu, Draga, Dama sa psetancetom. Tog leta prodaje imanje u Melihovu i gradi kuću na Jalti.

Umetnik 1903. objavljuje svoju poslednju priču Zaručena, te mu izlazi drugo izdanje sabranih dela u 16 tomova. U junu cenzori zabranjuju izvođenje Čehovljevih drama u niskobudžetnim pozorištima za radničku klasu, a u septembru završava dramu Višnjik.

Nakon toga, zdravlje Antona Pavloviča Čehova se pogoršava. Početkom juna Čehov putuje sa suprugom Olgom Kniper na lečenje u Nemačku gde 15. jula umire u Badenvajleru. Sahranjen je 22. jula na groblju Novo-devičje u Moskvi.

Antona P. Čehova nazivaju začetnikom psihološkog realizma. U njegovim dramama ne postoji tipičan dramski sukob već sve što se događa u drami proizilazi iz psiholoških stanja, osećaja i unutrašnjih sukoba likova.[7][8] Čehov u svojim dramama takođe insistira na protoku vremena koji je jedan od mehanizama zbivanja u kojem se događaju promene. U Čehovljevim dramama su vrlo detaljno ispisane didaskalije i opisana mesta radnje što doprinosi opštem razumevanju likova i njihovih psiholoških stanja.

Stvaralaštvo[uredi]

Iako je tvrdio da mu je medicina žena, a književnost ljubavnica, i unatoč tome što je svoj profesionalni život češće posvećivao upravo lečenju, u medicini je ostao poznat više kao – bolesnik, a svetsku slavu donelo mu je pozorište.[9]

Ivanova[uredi]

U septembru 1887. pozorišni preduzetnik F.A. Korš naručuje od Čehova pozorišni komad za upravo započetu pozorišnu sezonu u svom pozorištu. Čehov se na deset dana povlači u izolaciju i u stvaralačkoj groznici piše dramu u četiri čina – Ivanova. Glavni lik je 35-godišnji Nikolaj Ivanov, vlasnik poseda, koji je u depresiji zbog raznih životnih problema. Njegova žena, Ana Petrovna, rođena kao Sara Abramson je Židovka koja se zbog udaje preobratila na pravoslavnu vjeru i izgubila miraz. Ana Petrovna umire od tuberkuloze. Jedino što joj može pomoći je odmor na Krimskome poluostrvu, ali Ivanov joj to ne može omogućiti jer duguje novac Zinaidi Savišnoj. Ivanov zapravo ne voli svoju umiruću ženu i jedini motiv za udaju bio mu je Anin veliki miraz koji je izgubila preobrativši se, a sad kad mu je supruga na samrti zaljubio se u kći Lebdjeva i Zinaide – Sašu. U prvoj verziji teksta Ivanov umire prirodnom smrću, tiho i neprimetno, što je kasnije Čehov promenio te se na kraju četvrtoga čina Ivanov ubija revolverom.

Predstava je praizvedena 19. novebra 1887. godine u Ruskom dramskom pozorištu F.A. Korša u Moskvi. Probe za predstavu su trajale desetak dana, Čehov je gledao svaku probu te je bio vrlo nezadovoljan glumačkim izvođenjem. Deo publike primio je predstavu s oduševljenjem i velikim pljeskom dok je drugi deo publike glasno zviždao, a nakon premijere odigrane su još samo dve reprize. Čehov je na Ivanovu još radio, promenio je kraj i dve godine kasnije, 1889, predstava je 31. januara odigrana u Aleksandrinskom pozorištu u Sankt-Peterburgu, u režiji Fjodorova Jurkovskog. Ova predstava bila je vrlo uspešna, čak je i sam Čehov izašao na poklon s glumcima, a nakon ostalih izvođenja dobivao je još mnoge čestitke.

Sljedeće godine Čehovu izlazi prva ozbiljna duža priča Stepa, a jednočinke Medved i Prosidba izvode se s uspehom, dok kratka priča U suton dobija Puškinovu nagradu Akademije nauka.

Ujak Vanja[uredi]

U oktobru 1889. Čehov završava dramu Šumski goblin, predstava igra u decembru, ali dobija jako loše kritike, te je početkom nove godine Čehov pretvara u dramu Ujak Vanja, koja će biti objavljena tek 1897. Ujak Vanja događa se na ruskom selu, gde se na posedu nalaze četiri lika bez ikakvog smisla u životu, i bez nade u promenu. Osnovni odnos je ljubavni četverougao. Jelena Andrejevna, mlada je i zgodna žena starog profesora Serebrjakova, koji je pre bio oženjen Vanjinom sestrom, iz toga prošlog braka Serebrjakov ima kćerku Sonju. Sonjin ujak Vanja, kao i seoski lekar i osobenjak Astrov zaljubljeni su u Jelenu Andrejevnu, dok se Sonji sviđa Astrov. Na kraju niti jedna veza ne biva ostvarena, a Serebrjakovi odlaze. Sve ostaje kako je i bilo bez ikakve nade da će biti bolje.

Različita pozorišta u Kijevu, Krakovu i Nižem Novgorodu izvode Ujaka Vanju 1899, a Čehov razmišlja da dramu pretvori u kratki roman, ali ipak to ne čini. Iste godine, s obzirom da Čehov zbog bolesti nije mogao da dođe u Moskvu na predstave Moskovskog hudožestvenog pozorišta, pozorište je s celom trupom, kostimima, scenografijom i rekvizitom krenulo na dugi put prema Krimskom poluostrvu i Jalti. Tamo su hudožestvenici za A. P. Čehova i Maksima Gorkog izveli Galeba, Ujaka Vanju, Usamljene od Hauptmanna i Heddu Gabler Ibsena.

Galeb[uredi]

Dramu Galeb Čehov piše 1895. godine, a ta drama govori o pozorištu, nepremostivim razlikama između stare i mlade generacije, ljubavi prema umetnosti. Glavni lik Galeba je poznata glumica Irina Nikolajevna Arkadina koja s ljubavnikom književnikom Borisom Aleksejevičem Trigorinom dolazi na imanje svoga bolesnog brata Sorina. Na imanju sin Irine Nikolajevne, Konstantin Gavrilovič Trepljov želi da postavi predstavu, pokušavajući da pronađe novi pozorišni oblik, ali majka nema sluha niti razumevanja za sinovljeve pokušaje. Glavna glumica te predstave je Nina Mihajlovna Zarečna, mlada devojka kojoj se Trepljov želi svideti pa joj daruje mrtvog galeba kojega je sam ubio. Nina je zgrožena tim postupkom, a istovremeno je opčinjena Trigorinom koji je zavodi povlačeći paralele između njenoga života i mrtvoga galeba kojega je dobila na poklon. Depresivni Trepljov, kojeg je Nina odbila, pokušava samoubistvo, ali metak mu je samo okrznuo glavu. Irina Nikolajevna Arkadina želi da ide nazad u Moskvu, dok Trigorin želi ostati na imanju. On ipak popušta željama ljubavnice. Nina i Trigorin se poslednji put vide pre njegovog odlaska, ona mu obećava da će postati glumica i da će se videti u Moskvi. Posljedni čin se događa dve godine kasnije, saznaje se da su Nina i Trigorin imali dete koje je umrlo i da se Trigorin vratio Irini Nikolajevnoj Arkadini. Nina je te dve godine provela putujući uokolo s drugorazrednom glumačkom družinom i sada sve to priča Trepljovu, koji se na kraju drame ustreli. Galeba je obiležio neuspeh na premijeri u Aleksandrovom pozorištu u Sankt-Peterburgu, ali već drugo izvođenje je pokazalo da mu je publika ipak sklona.

Dana 17. decembra u Moskovskom hudožestvenom pozorištu premijerno je i s vrlo velikim uspjehom izvedena drama Galeb u režiji K.S. Stanislavskog, ali sam Čehov nije prisustvovao premijeri. U telegramu koji mu je nakon predstave poslao na u Jaltu V. Nemirovič-Dančenko napisao je:

Tek što smo odigrali Galeba. Uspeh kolosalan. Publika je molila da ti u njeno ime pošaljemo telegram. Mi smo poludeli od sreće. Svi te ljubimo.

Galeb je posle tog uspjeha postao simbolom MHAT-a.

Tri sestre[uredi]

U januaru 1900. Čehov je izabran je za počasnog člana Književnog odela Akademije nauka. Objavljuje dela U Raveni i Na Božić. Od avgusta do decembra piše svoju najpoznatiju dramu Tri sestre koju završava u Nici. Glavni likovi drame su Olga, Maša i Irina, sestre Prozorov i njihov brat Andrej. Radnja drame zbiva se u ruskom provincijskome gradu gde su se preselile pre jedanaest godina zbog prekomande njihovog oca. Kroz dramu se provlači želja i čeznja za povratkom u Moskvu. Prvi čin započinje slavljem Irininog imendana, no to je ujedno i godišnjica smrti njihovoga oca. U goste im dolaze oficiri Tusenbah, Soljoni i Čebutkin koji su na službi u gradu te u društvo uvode novog zapovednika Veršinjina. Olga predaje u gimnaziji, a Maša, jedina od sestara koja je u braku, udana je za profesora Kuligina. Andrej prosi Nataliju Ivanovnu. Između prvog i drugog čina protiče godinu dana. U drugome Andrej i Natalija Ivanovna dobili su sina, no Andrej je nezadovoljan brakom i kocka. Maša je takođe nezadovoljna svojim brakom i prihvaća udvaranje Veršinjina. U Irinu su zaljubljeni Tusenbach i Soljoni, kojeg ona odbija. Soljoni potom preti da će ubiti svakog suparnika. U trećem činu celi grad je zahvaćen velikim požarom. Olga odlazi da pomogne nastradalima, Kuligin traži Mašu, a Irina nije sigurna želi li pristati na brak s Tusenbahom. Andrej saopštava da je prokockao kuću, te na njegove reči Olga sa sluškinjom odlazi da živti u školskom stanu. U poslednjem činu vojska napušta grad, Veršinjin se oprašta s Mašom, dok su Soljoni i Tusenbach ugovorili dvoboj, u kojem Tusenbah smrtno strada. Drama završava monolozima sestara u kojima kao i kod ostalih Čehovljevih junaka dolaze do spoznaje da se njihovi životi ne mogu promeniti. To se vidi u rečima Olge:

Proći će vreme i mi ćemo otići zauvek, zaboraviće nas, zboraviće nam lica, glasove i koliko nas je bilo, ali patnje naše pretvoriće se u radost za one koji će živeti posle nas, i nastupiće na zemlji sreća i mir, pa će ljudi spomenuti dobrom reči i blagosloviti one koji žive sada. O, mile sestre, život naš još nije dovršen. Živećemo!

1902. godine dobiva Gribojedovu nagradu Društva dramskih pisaca i operskih kompozitora za Tri sestre.

Višnjik[uredi]

Godine 1902. počinje da piše svoju poslednju dramu, u kojoj se bavi propadanjem ruske aristokratijeVišnjik. Drama počinje povratkom Ljubove Andrejevne Ranjevske i njene kćeri Anje iz Pariza na staro imanje koje je pod hipotekom. Višnjik i kuća za nekoliko meseci će biti prodati na aukciji. Ranjevska želi da spasi imanje udajom svoje kćeri Varje za Lopahina, bogatog i uspešnog trgovca, koji želi da poseči višnjik i izgraditi odmaralište. Lopahin kupuje imanje na aukciji, odlučuje da poseče višnjik i ne oženi Varju. Drama završava odlazkom Ranjevske i njezinog brata Gajeva te sečom višnjika. Višnjik je simbol jedne porodice i klase koja polako propada.

Dana 17. januara 1904. na njegov rođendan premijerno je izveden Višnjik, a glavnu žensku ulogu Ranjevske igrala je Čehovljeva supruga Olga Kniper. Međutim Čehov je bio nezadovoljan predstavom, jer je Višnjik nazvan komedijom, a K.S. Stanislavski i V. Nemirovič Dančenko su ga postavili kao tragediju. Predstava doživljava veliki uspeh u Moskvi i Sankt-Peterburgu.

Značajnija dela:[uredi]

  • Drame:
  • Zbirke priča:
    • Melpomenine bajke (1884)
    • Šarene priče (1886)
    • U pomračini (1887) itd.

Reference[uredi]

  1. ^ Harold Bloom, Genius: A Study of One Hundred Exemplary Authors.
  2. ^ Larousse enciklopedija, A—G
  3. ^ "Greatest short story writer who ever lived." Raymond Carver (in Rosamund Bartlett's introduction to About Love and Other Stories, XX); "Quite probably. the best short-story writer ever." A Chekhov Lexicon, by William Boyd, The Guardian, 3 July 2004. Pristupljeno 16 February 2007.
  4. ^ "Stories ... which are among the supreme achievements in prose narrative." Vodka miniatures, belching and angry cats, George Steiner's review of The Undiscovered Chekhov, in The Observer, 13 May 2001. Pristupljeno 16 February 2007.
  5. ^ "Chekhov is said to be the father of the modern short story". Malcolm 2004, str. 87; "He brought something new into literature." James Joyce, in Arthur Power, Conversations with James Joyce. Usborne Publishing Ltd.1974. ISBN 978-0-86000-006-8. стр. 57.; "Tchehov's breach with the classical tradition is the most significant event in modern literature", John Middleton Murry, in Athenaeum, 8 April 1922, cited in Bartlett's introduction to About Love.
  6. ^ "You are right in demanding that an artist should take an intelligent attitude to his work, but you confuse two things: solving a problem and stating a problem correctly. It is only the second that is obligatory for the artist." Letter to Suvorin, 27 October 1888. Letters of Anton Chekhov.
  7. ^ "Actors climb up Chekhov like a mountain, roped together, sharing the glory if they ever make it to the summit". Actor Ian McKellen, quoted in Miles, 9.
  8. ^ "Chekhov's art demands a theatre of mood." Vsevolod Meyerhold, quoted in Allen, 13; "A richer submerged life in the text is characteristic of a more profound drama of realism, one which depends less on the externals of presentation." Styan, 84.
  9. ^ Letter to Alexei Suvorin, 11 September 1888. Letters of Anton Chekhov.

Литература[uredi]

  • Allen, David (2001). Performing Chekhov. Routledge (UK). ISBN 978-0-415-18934-7. 
  • Bartlett, Rosamund, and Anthony Phillips (translators) (2004). Chekhov: A Life in Letters. Penguin Books. ISBN 978-0-14-044922-8. 
  • Bartlett, Rosamund (2004). Chekhov: Scenes from a Life. Free Press. ISBN 978-0-7432-3074-2. 
  • Benedetti, Jean (editor and translator). Dear Writer, Dear Actress: The Love Letters of Olga Knipper and Anton Chekhov. Methuen Publishing Ltd, 1998 edition. ISBN 978-0-413-72390-1. 
  • Benedetti, Jean. Stanislavski: An Introduction. Methuen Drama, 1989 edition. ISBN 978-0-413-50030-4. 
  • Chekhov, Anton (2004). About Love and Other Stories. translated by Rosamund Bartlett, Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280260-6. 
  • Chekhov, Anton (2001). The Undiscovered Chekhov: Fifty New Stories. translated by Peter Constantine, Duck Editions. ISBN 978-0-7156-3106-5. 
  • Chekhov, Anton, Easter Week, translated by Michael Henry Heim, engravings by Barry Moser, Shackman Press, 2010
  • Chekhov, Anton. Forty Stories. translated and with an introduction by Robert Payne, New York, Vintage, 1991 edition. ISBN 978-0-679-73375-1. 
  • Chekhov, Anton, Letters of Anton Chekhov to His Family and Friends with Biographical Sketch, translated by Constance Garnett, Macmillan, 1920. Full text at Gutenberg. Retrieved 16 February 2007.
  • Chekhov, Anton, Note-Book of Anton Chekhov, translated by S. S. Koteliansky and Leonard Woolf, B.W. Huebsch, 1921. Full text at Gutenberg. Retrieved 16 February 2007.
  • Chekhov, Anton. The Other Chekhov. edited by Okla Elliott and Kyle Minor, with story introductions by Pinckney Benedict, Fred Chappell, Christopher Coake, Paul Crenshaw, Dorothy Gambrell, Steven Gillis, Michelle Herman, Jeff Parker, Benjamin Percy, and David R. Slavitt. New American Press.2008. edition. ISBN 978-0-9729679-8-3. 
  • Chekhov, Anton. Seven Short Novels. translated by Barbara Makanowitzky, W.W.Norton & Company, 2003 edition. ISBN 978-0-393-00552-3. 
  • Clyman, T. W. (Ed.). A Chekhov companion. Westport, Ct. Greenwood Press.1985. ISBN 9780313234231.
  • Finke, Michael C., Chekhov's 'Steppe': A Metapoetic Journey, an essay in Anton Chekhov Rediscovered, ed Savely Senderovich and Munir Sendich, Michigan Russian Language Journal, 1988, OCLC 17003357
  • Finke, Michael C. (2005). Seeing Chekhov: Life and Art. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-4315-2. 
  • Gerhardie, William (1923). Anton Chekhov. Macdonald, 1974 edition. ISBN 978-0-356-04609-9. 
  • Gorky, Maksim, Alexander Kuprin, and I.A. Bunin, Reminiscences of Anton Chekhov, translated by S. S. Koteliansky and Leonard Woolf, B.W.Huebsch, 1921. Read at eldritchpress. Retrieved 16 February 2007.
  • Gottlieb, Vera, and Paul Allain, ur. (2000). The Cambridge Companion to Chekhov. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-58917-8. 
  • Jackson, Robert Louis (1993). Dostoevsky in Chekhov's Garden of Eden—'Because of Little Apples'. in Dialogues with Dostoevsky, Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-2120-2. 
  • Klawans, Harold L.. Chekhov's Lie. 1997. ISBN 978-1-888799-12-5. About the challenges of combining writing with the medical life.
  • Malcolm, Janet (2004) [2001]. Reading Chekhov, a Critical Journey. London: Granta Publications. ISBN 9781862076358. OCLC 224119811. 
  • Miles, Patrick, ур. (1993). Chekhov on the British Stage. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-38467-4. 
  • Nabokov, Vladimir. Anton Chekhov. in Lectures on Russian Literature, Harvest/HBJ Books, [1981] 2002 edition. ISBN 978-0-15-602776-2. 
  • Pitcher, Harvey (1979). Chekhov's Leading Lady: Portrait of the Actress Olga Knipper. J Murray. ISBN 978-0-7195-3681-6. 
  • Prose, Francine (1991). Learning from Chekhov. in Writers on Writing, ed. Robert Pack and Jay Parini, UPNE. ISBN 978-0-87451-560-2. 
  • Rayfield, Donald (1997). Anton Chekhov: A Life. London: HarperCollins. ISBN 9780805057478. OCLC 654644946 and 229213309. 
  • Sekirin, Peter. "Memories of Chekhov: Accounts of the Writer from His Family, Friends and Contemporaries," MacFarland Publishers. 2011. ISBN 978-0-7864-5871-4.
  • Simmons, Ernest Joseph (1970) [1962]. Chekhov: A Biography. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 9780226758053. OCLC 682992. 
  • Speirs, L. Tolstoy and Chekhov. Cambridge, England. University Press.1971. ISBN 978-0-521-07950-1.
  • Stanislavski, Constantin. My Life in Art. Methuen Drama, 1980 edition. ISBN 978-0-413-46200-8. 
  • Styan, John Louis (1981). Modern Drama in Theory and Practice. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29628-1. 
  • Wood, James (2000) [1999]. „What Chekhov Meant by Life”. The Broken Estate: Essays in Literature and Belief. New York, NY: Modern Library. ISBN 9780804151900. OCLC 863217943. 
  • Zeiger, Arthur, The Plays of Anton Chekhov, Claxton House, Inc., New York, NY, 1945.
  • Tufarulo, G. M. (2009). La Luna è morta e lo specchio infranto. Miti letterari del Novecento. vol.1- G. Laterza, Bari. ISBN 978-88-8231-491-0. 

Spoljašnje veze[uredi]