Araska unija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Araska unija (žuto)

Araska ili Atrehtska unija (franc. Union d'Arras, hol. Unie van Atrecht) predstavlja sporazum koji je zaključen 6. januara 1579. godine u Arasu/Atrehtu između Artoa/Artezije, Kambrea/Kamerejka, Enoa/Henehauvena i Romanske Flandrije izuzev Turnea/Dornika kao reakcija na ustanak u Holandiji.[1]

Nakon Araske unije usledio je Araski ili Atrehtski traktat iz 17. maja 1579, kojim su se ove oblasti priklonile Filipu II od Španije i Aleksandru Farnezeu, vojvodi od Parme. Ovim traktatom je započeo proces razdvajanja Severnog i Južnog Nizozemlja.

Provincije su se složile oko sledećeg:

  • Za strane trupe više nema mesta;
  • Državni savet biće organizovan kao i za vreme vladavine cara Karla V;
  • Dve trećine ukupnog broja članova Državnog saveta moraju da se imenuju uz saglasnost Staleške skupštine;
  • Sve privilegije koje su postojale pre ustanka biće provraćene;
  • Katolička vera je jedina vera. Sve ostale religije biće zabranjene.

Za pristupanje uniji posebno je poslednja tačka predstaljala najveću prepreku severnim provincijama koje su bile pod jakom uticajem protestantizma. Nekoliko nedelja kasnije severne provincije formirale su Utrehtsku uniju kao reakciju na stvaranje Araske unije.

Nastanak[uredi | uredi izvor]

Nakon 1577. godine predstavnici Rejselske Flandrije, (hol. Rijsels-Vlaanderen, franc. La Flandre lilloise), oblasti Artoa, Eno i Valensijena/Valanseja (franc. Valencienne, hol. Valencijn) u Staleškoj skupštini profilisaće se kao zasebne, „valonske“ i katoličke, antiprotestantske grupe. Ove oblasti su Araskom unijom istupile iz Briselske unije, a Atrehtskim traktatom su pristupile taboru kralja Filipa II.

Izuzev Turnea i Omelandena (Ommelanden) koji su industrijski i tradicionalno bili „flamanski“ orijentisani, sve „valonske“ oblasti borile su se na strani Španaca. Veliki broj Valonaca će se kasnije boriti u najamničkoj vojsci vojvode od Parme.

Odnos sa Valonijom[uredi | uredi izvor]

Valonske oblasti su odlučile da se distanciraju od ustanka u Severnom Nizozemlju ili su čak da prešle na stranu Španaca. Za ove oblasti verska sloboda nije bila od velikog značaja. Protestantizam je i pre ustanka bio manje prisutan zato što se ekonomija na jugu mnogo manje zasnivala na trgovini i industriji.

Katoličko plemstvo i sveštenstvo su u ovoj oblasti zadržali daleko veću moć i uticaj, a gradovi nisu ni iz daleka bili tako bogati i moćni kao gradovi u Flandriji i Brabantu.

Pored toga, flamanski kalvinisti se nisu ophodili nimalo tolerantno prema katolicima, što je i razumljivo s obzirom na krajnje nemilosrdan progon koji je katolička inkvizicija decenijama sprovodila.

Takođe su smatrali da katolici šuruju sa neprijateljem, a kasnije, za vreme ponovnog osvajanja španskih i valonskih trupa, često se ispostavljalo da je to bila istina. Flandrija i Brabant su takođe onemogućavali slobodnu trgovinu sa oblastima Artoa i Eno.

Samo se Eno delom nalazi u današnjoj Belgiji dok se ostale članice Araske unije (Artoa, Valonska – Flandrija i francuski Eno) nalaze u današnjoj Francuskoj.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Possoz 1862, str. 88.

Literatura[uredi | uredi izvor]